Borci imaju izreku „nikad ne ostavljaj odluku o tome ko je pobednik sudijama“…
Što u principu znači da nemaš pravo da se ljutiš na sudije…ukoliko pre toga nisi uspeo da privedeš borbu kraju u svoju korist…
Fascinantno…
Sportski…
Džentlmenski…
I svakako još jedan od dokaza viteškog načina razmišljanja koji vlada u borilačkim sportovima..
Prava je šteta što mi obični Ljudi nismo Borci…
Već se Bog zna kako ljutimo i uznemiravamo oko Smrti…preplašeni nasmrt…što ta opcija uopšte postoji…
Smrt nije nikakav problem…
Jednostavno postoje pravila življenja na ovoj planeti…
Ko god se rodi umreće…
Zamislite Borca koji se ljuti što ima samo tri runde…ili pet…ili dvanaest…
Koji strepi od Gonga na kraju…
Koji kuka što je vreme tako brzo isteklo…
I što je Borba proletela…
Sreća je što oni imaju još jednu izreku…koja je više nego životna…
„Ne možeš biti Gubitnik ako si dao sve od sebe“…
Što simbolizuje da je svako ko kroči Među Konopce već ozbiljno pobedio…i da je sve što se desi unutra uvek samo lekcija…a nikad poraz…
Smrt nije nikakav problem…
Problem je neiskorišćeno vreme…
I protraćen potencijal…
Kukavičluk i bežanje kojim smo zaraženi…
I od koga nikako da se izlečimo…
Odlaganje naših najboljih Udaraca za Runde koje možda nećemo ni dočekati…jer će nam se promuvati neki Nokaut…kad se najmanje nadamo…
Posmatranje Borbi iz udobnih Fotelja uz komentarisanje i pametovanje šta bismo mi uradili…da smo na mestu Boraca…dok im potajno zavidimo na trbusnjacima i na onome mnogo važnijem ispod njih…
Smrt nije nikakav problem…
Problem je uvek u neproživljenom i besmislenom životu…
Nije problem u smrtnosti…već u manjku Hrabrosti…da se zaista živi…
Stoga…
Planiram da za Novu Godinu uzmem
sebi baš dobre Rukavice…
Izgleda da će 2020 biti dosta nezgodan i čvrst protivnik…
Ali joj ne bih bio u koži…
Kad se u ponoć začuje Gong…

Postoji jedan potpuno fascinantan paradoks kod ljudskih bića…u potpunosti neobjašnjiv sa aspekta moderne fizike…
Pasivizacija i izbegavanje problema CRPE ogromnu količinu energije…
Aktivacija i rešavanje problema STVARAJU orgomnu količinu energije…
Neverovatno…
Ali potpuno istinito…
Skoro sam čuo od jednog od mojih Profesora – Rol Modela da umesto što psihijatrizujemo naše klijente i pacijente…kačimo im dvesta dijagnoza…i propisujemo tonu lekova…treba u stvari da se zapitamo šta ih to suštinski onespokojava…šta ih čini dubinski nesrećnim…šta im se desilo…koja fundamentalna želja im nije ostvarena…i da li im se dopada ko su trenutno…
Suštinski problem je što za tu ozbiljnu muku…trud i baktanje…vremena i živaca obično nemaju ni jedni ni drugi…
Ni stručnjaci ni pacijenti…
Svi bi Čarobni Štapić…
I možda smo baš zbog toga svi zajedno toliko i nemoćni…i neuspešni…
Možda bi umesto lečenja simptoma trebalo da se pozabavimo uzrocima…
I da probleme sasečemo u početku…a ne kad se razgore…
Prosto je…
Ukoliko nema rešenja za problem…onda nema ni problema…
Ukoliko ima rešenja…prvo prevrnuti nebo i zemlju da se problem reši…pa onda tek ozbiljna psihijatrija i psihoterapija…
Ovo sve naravno neće pomoći ljudima koji su zaista psihički bolesni…kojima patologija dolazi iznutra…i kojima je ozbiljno lečenje apriori potrebno da ne bi probleme ni stvarali na osnovu svog problematičnog rasuđivanja…
I to je uostalom i moja osnovna motivacija da završim specijalizaciju iz psihijatrije…
Da bi ih mogao razlikovati…
I pomoći svakome po potrebi…odnosno muci…
Ili shvatiti da im ne mogu pomoći…što je nenormalno važno…i što je rak rana šarlatana…i uputiti ih u neku Instituciju koja to maltene uvek može…samo je pitanje nakon koliko vremena…i truda…
Ali…
Za većinu nas ostalih…Privilegovano Neurotičnih 🙂 …najvažnije je svariti nekako Žabu koju smo prvo sami sebi stvorili…pa progutali…a ne sedeti i čuditi se što ona povremeno zakrekeće…
Čepići za uši tu ne pomažu puno…
Uostalom…
Praznično je vreme…
I sve postaje moguće…
2020 samo što nije…
I prestupna je godina…
Možda je pravo vreme da prestupimo sa našim navikama…
I da se ratosiljamo naših posledičnih patologija…
Da umesto pravljenja da Bodlje u Grudima ne postoje…i bežanja od njih…
Zažmurimo…stisnemo zube…iščupamo ih…lepo dezinfikujemo…damo sebi vremena da rane lepo zarastu…pa da počnemo da se rehabilitujemo…i da akumuliramo snagu…kako bismo mogli krenuti polako napred…
Korak po korak…
Pokušajte…
Možda nećete promeniti Svet…
Ali ako sebe smirite i usrećite…
Već ste sasvim dovoljno uradili…
Za isti…

Ponekad se čitav dugotrajni proces psihoterapije može svesti u rečenicu…ili dve…
Na primer…
Ko zaista shvati da…
Ljude ne može promeniti…
Ali ih zato može zameniti…
Istog će trena čudotvorno postati „rođen pod srećnom zvezdom“…
A onda je sve ostalo samo mačji kašalj…

Postoje dva načina da Glad prestane…
Jedan je sasvim uobičajni…
Jednostavno uzmete i pojedete nešto…
Drugi je maltene iščezao u većini normalnih zemalja…
Samo sačekajte sat ili dva…i glad će jednostavno prestati…
PROĆI ĆE…sama od sebe…
Toliko vremena je potrebno složenim metaboličkim procesima u našem telu da se sa procesa akumulacije energije…(iz kojih neki od nas godinama nisu izašli 🙂 )…prešaltaju na procese potrošnje ušteđenog za crne dane…(pomoću kojih bi neki od nas bili bezbedni barem nekoliko meseci… 🙂 …
U mojoj porodici se to zvalo pregladneti…
I niko od toga nije umro…
Uostalom…
Šta mislite koliko bi prosečan sisar pretekao da nema tu magiju u sebi?
A kamoli potpuni pobednik evolucije…
Suštinski problem je što to veoma retko probamo…
Van forme smo i nenavežbani…
Pa nam deluje nepodnošljivo…
Iako sasvim nije…
Slično je i sa Strahom…
Možete navežbati da ga izbegavate..
I postati šampion u tome…
I to je potpuno legitimno…
I koristi…kod opasnosti koje se mogu izbeći…i koje su nebitne…
Ili navežbati suočavanje…
Što je suštinski lek za sve one neizbežne i zaista opasne strahove…
Nema tog straha koji neće proći…
Ukoliko ste u sred njega u gardu…sa gumom na zubima…baždareni na eskivažu…i spremni i da primite po neki udarac…
Još ako povremeno zažmurite i udarite iz sve snage…
Ne brinem se za vas…
Nebitno je da li je to ona slatka koleginica…
Prezentacija pred kolegama na faksu…
Kolonoskopija…
Vožnja…
Preduzetništvo…
Roditeljstvo…
Zaštita Vaše Čeljadi…
Starenje…
Ili hemioterapija…
Uvek je isti princip…
Hrabrost nije odsustvo straha…
Već odluka da ćemo nešto uraditi BEZ OBZIRA NA SVE…iako se toga bojimo do poslednje koščice…ako je to nešto što je važno ili dobro za nas…ili nekoga našeg…
Ili ako je to nešto što je na duge staze jednostavno gore po nas da ne uradimo…koliko god bilo neprijatno i strašno na kratke…
Život nije maštanje o tome šta bismo sve voleli da imamo…već mukotrpno biranje između Alternativa koje su obično od loše majke i još goreg oca…dok milimetar po milimetar ne stvorimo Novi Svet za Nas…
Ljudi zaboravljaju da se Heroji obično najviše plaše…
No ko da je to bitno…
To jednostavno nije oblast na koju oni obraćaju pažnju…
Niti će ih iko po tome pamtiti…
Uostalom…
Znate onog Čoveka što se uplašio i odustao?
Ni ja…