Месечне архиве: јануар 2021

Svako može postati

Оставите одговор

Najvažniji uvid koji bi trebalo da spreči stigmatizaciju psihijatrijskih pacijenata je saznanje da pod određenim nepovoljnim uslovima svako može postati psihijatrijski pacijent…
Po tome se ljudi uopšte ne razlikuju…
I niko nije večno bezbedan…
Niti doživotno proklet…
Upravo zbog toga bi razumevanje i empatija morali da budu imperativ…
I stalno potencirani…
I važni…
Jer…
O tome koliko je podrška važna i koliko može da pomogne ne treba ni govoriti…
Suštinsko pitanje bi u stvari trebalo da bude sa koje strane smo mi sami ovih dana…
Da li nam je podrška potrebna…
Ili je možemo pružiti…
U tome bi trebalo da bude jedina razlika između nas Ljudi…
Jer…
Kako da vam kažem…
Sutra je već novo deljenje…
Ko zna kakva nas sudbina čeka…
Nije zgoreg imati neki mali karmički štek u saosećanju i dobročinstvu…
Pa ko zna…
Možda nam baš to malo i bude potrebno…
Možda nas baš to malo i spasi…

Hvala naučnici

Оставите одговор

Unapred se izvinjavam svim ljudima koje ću bespoštedno i neprekidno grliti i ljubiti za tri nedelje…
Unapred se izvinjavam svom pasošu koji će se vucati po kojekakvim belosvetskim aerodromima…
Unapred se izvinjavam moru što neću izlaziti iz njega dok ne poplavim…
Unapred se izvinjavam što od mene i moje mame nećete moći da sednete na taj prvi sto do šetališta u Knezu…jer ne planiramo da ustanemo…danima…dok nam ne pozli od kofeina…
Unapred se izvinjavam svim ljudima koji neće moći sa čuju izvođača zbog mog dernjanja na sav glas na koncertima…
Unapred se izvinjavam svakome koga ću slučajno zgaziti ili zakačiti na festivalima…jer sam odlučio pod stare dane da počnem da đuskam…ma koliko nezgrapan i smotan bio…
Unapred se izvinjavam muzičarima koje ću smarati za onu moju još samo jedanput pred fajront…
Unapred se izvinjavam komšijama jer će se ove godine za slavu zgrada tresti od smeha…
Unapred se izvinjavam bolnicama što ću posuditi nazad moje članove porodice…moje kumove…moje drugove i drugarice…dosta su živeli samo tamo…i spašavali druge ljude…sad je vreme za nas njihove…i mi smo se vala uželeli…i zaslužili…
Unapred se izvinjavam i Bogu što ću se ponovo moliti i za neke druge stvari…osim zdravlja…
Jutros sam se konačno vakcinisao…
I baš sam srećan zbog toga…
Smrt virusu!
Sloboda narodu!
Hvala vam Naučnici…
Svaka čast Lebronu i Ronaldu…ali ipak ste vi najveće face…i najbolji i najvažniji među nama…
Toliko sam ponosan na vas…
I na sveukupnu Nauku kao najveće dostignuće čovečanstva…
Ma hajde…
Zemljani su to…
Naravno da nećemo poći ćutke u noć…
Već ćemo se snalaziti…
Boriti…
I preživeti…
Kao i uvek…
Hvala vam do neba za nadu…
I za to što ne mogu da dočekam proleće…
Mislim…
April je u Beoradu uvek lep…
Ali ovaj sluti na Čaroliju…
I na Pokidane Lance…
Živela medicina!

Dva pitanja

Оставите одговор

Dva najvažnija pitanja u psihijatriji su:

1. Ko ti je otac?

Jer genetika utiče 60 % na sve dobro i loše što ćemo imati i razviti u okviru naše psihe…

2. Gde ti je mama?

Jer mi o našim pacijenima znamo samo ono što nam oni kažu…a to je nekada svesno ili nesvesno…namerno ili nenamerno…sasvim premalo…te nam je jako potrebno drugo mišljenje o njima i o tome šta se zaista dešava…po mogućstvu od nekoga ko ih zaista voli…ko voli istinu…i ko je autentično zainteresovan da im pomogne…

Kada dobijemo odgovore na ova dva pitanja…

Uslovi za dobru dijagnostiku su tu…

A onda je tu…odmah iza ugla…i dobro lečenje…

Mada…

Doduše…

Ova dva pitanja dosta pomažu i pred ženidbu… 🙂

Bumbari

Оставите одговор

Nikad neću zaboraviti metaforu koji sam čuo na jednom kongresu…koji se odnosi na davanje prognoze pacijentima oko toga kakav će tok njihove bolesti biti…
Pogotovo ukoliko je on naučno deprimirajući…
Metafora je o bumbarima…
Naime…
Naučnici su odavno ustanovili i matematički dokazali da bumbari zbog veličine krila i tezine tela ne mogu da lete…
Nikako…
Prava je sreća da bumbari to ne znaju…
Pa lete…
Slično je i u medicini…
Slično je i u životu…
Čuda se dešavaju…
Onima koji veruju u njih…
I onima koji imaju jasno zacrtane Cvetove do kojih moraju dobaciti…
Bez obzira na fiziku…usput…

Nesrećni primat

Оставите одговор

„Uzimajući u obzir evolutivnu perspektivu, moglo bi se spekulisati da je tendencija ka nesreći i nezadovoljstvu inherentna humanoj vrsti.
Čovek je „Nesrećni Primat“, što je jedan od faktora koji je doprineo uspehu naše vrste, vodeći homo sapiensa napred, u potrazi za novim teritorijama, izazovima i zadovoljstvima.“
Ian Kelleher

Gravitacija

Оставите одговор

Gravitacija je u stvari samo način kojim se nebeska tela bore protiv usamljenosti…
Pa kad mogu onolike mrcine tamo negde po nepreglednom kosmosu da se trude…i da prevaljuju milijarde kilometara…u potrazi za društvom…
Možemo vala i mi malo da se pokrenemo po tom pitanju…
Nije lako…
Zamislite samo kako je Plutonu koji bi malo da se ogreje…
Ali svakako vredi…
Ma hajde…
Makar nama evropljanima kontinent nije prevelik…
A dosta se tu prelepog i prezanimljivog sveta nakrcalo…
Vredi tu teritoriju makar i prepešačiti…u tom poduhvatu važnijem od svih ostalih…na koje nažalost toliko puno vremena proćerdamo…
Uostalom…
Nema te muke koja se u dvoje ne može rešiti…
Baš Zemlju briga što je noć dok je tu Mesec…
I dok je Mesečine…
Stoga…
Izvol’te…
Niste planina da ne možete da se pomerite…
A ako jeste…
Možda možete da skuvate neko kuvano vino u podnožju…
I da stavite veliku šljašteću reklamu…
Zima je…
Pa nek’ navrate ljudi kad se smrznu napolju…
Većina ljudi na ovoj planeti traži u principu isto…
Poenta je povećati šansu da se iz haotičnosti stvori neki smisao…
Da kvantitet izrodi kvalitet…
Verovatnoća je čudna i hirovita biljka…
Ali joj zalivanje svakako neće škoditi…
Uostalom…
Znate onaj stari fazon o novčiću i čarobnom bunaru…
Kad bunaru koji ispunjava želje dozlogrdi da sluša kukanje „baksuznog“ čoveka kome se nijedna želja nikad nije ostvarila…
Pa mu reče…
„A da pokušaš da ubaciš novčić?“… 🙂

Izgovori

Оставите одговор

Izgovori najbolje zvuče osobi koja ih izgovara…
Ostalima uopšte nisu toliko bitni…
Niti imaju neki poseban značaj…
Niti tako besprekonu logičnost…
Niti amnestirajući odgovor na pitanje zašto neko nije ostvario svoje snove…
U najsjanijim biografijama prepreke…muke…nepravde i nedaće su samo sporedni junaci…ili scenografija…
Pa zamislite biografski roman koji izgleda ovako…
Krenuo čovek da ostvari svoje snove i došao do prepreke.
Kraj romana… 🙂
Pa ko bi to čitao?
Prepreke su odlične za zaplet…
Za evoluciju likova i njihovih vrlina…
I za otkrivanje mudrosti i istina koje važe u ovom univerzumu…
I najbolji i najlogičniji izgovori nažalost neće pomoći ni malo…
To je samo uzalud potrošena energija…vreme i pamet…
Ronjenje na dah po živom pesku…
Prava je sreća da je potpuno drugačija situacija sa najgorim i najsmotanijim Počecima…Akcijom…Trudom…Rastom i Upornim Prevazilaženjem…
Milimetar po milimetar…u dobrom pravcu…
Uprkos svemu…
Ništa na ovom svetu nema toliku moć…

Depresija i infarkt

Оставите одговор

Kardiologija je kao nauka odskočila svetlosnim godinama u pravcu uspešnosti onog trenutka kada se paradigma lečenja infarkta miokarda pomerila sa lečenja posledica koje nekog snađu kada ga srčani udar već opali na prevenciju toga da se on nikada uopšte ni ne desi…
Mi u psihijatriji još nismo dotle dobacili…
Mi se i dalje depresijom…na primer…bakćemo tek onda kad se ona baš lepo rasbaškari i pusti svoje mračne i lepljive pipke po najudaljenijim delovima nečije duše…kao neki mračni tumor…
Prosek vremena koje protekne od trenutka kad je nekome počelo da bude psihički loše…do trenutka kada će taj neko potražiti stručnu pomoć se obično meri godinama…
A danas makar znamo koliko je svaki dan nelečene depresije neurotoksičan i oštećujuć za mozak…
Bukvalno je u pitanju odumiranje plemenitih delova mozga dizajniranih da stvore radost…zadovoljstvo i čaroliju življenja…ćeliju po ćeliju …nepovratno…
Stoga vas molim/o…
Da nam pomognete…
Samo dok se mi ne snađemo…
Još vek…ili dva…
Da svu svoju energiju usmerite na prevenciju psihičkih oboljenja…
Na trud da se neka psihička bolest uopšte ni ne desi…
I dalje je depresiju najlakše lečiti dok ona još nije ni počela…
A od života sa smislom…
Od nege sebe…
Od stabilnih izvora suštinskih zadovoljstava poređanih baš po vašem sistemu vrednosti…
Od zdravog života…
I od autetničnih ljudskih kontakata sa porodicom…partnerima i prijateljima…
Još dugo neće biti boljih antidepresiva…
Ako se depresija ipak desi…
Borićemo se svim snagama i znanjima koje trenutno imamo…
Zajedno…
I to je za Ljude…
Moj Profa uvek kaže…“kakav je to Čovek koji nikad nije bio depresivan…šta je on?…neki šarlatan?“… 🙂
Ali do tada…
I pre toga…
Iako zvuči potpuno smarački i dosadno…
Od one stare „bolje sprečiti nego lečiti“…kojom su nam roditelji ispirali mozak…verovatno što nas „nisu voleli“…
I dalje nema bolje medicine…
Niti veće mudrosti…