Месечне архиве: април 2022

Prof Aleksandar Nikolić

Оставите одговор

Čitam divan članak u Nedeljniku o košarci i o Profesoru Aleksandru Nikoliću…čoveku koji je stvorio čuvenu srpsku školu košarke koja će godinama kasnije vladati svetom…i koji je uvek zastupao ideju da u košarci ne bi trebalo da bude fatalnosti…
Ne postoji najvažnija utakmica…
Nikada ne može biti ključan samo jedan igrač…
I nikada nije presudna samo jedna lopta…
Po njemu je uspeh u košarci uvek stvar Kontinuiteta Dobrih Odluka…
I košarkaši koji su uspeli da ga razumeju i koji su uspeli da mukotrpnim treningom uvežbaju da im bude lako da donose dobre odluke…su potom uspevali da postignu uspehe koji su za sve druge bili ravni čudu…
Čoveče…
Koliko su samo košarka i život slični…
Sve isto važi…
Ljudi večito precenjuju moć sata i dana…
A potcenjuju moć godina i decenija…
I ako me nešto fascinira u psihoterapiji to je isceljiteljska moć novouspostavljenih obrazaca dobrih odluka…koje su postale novi manir neke osobe…
Možda nismo svi talentovani da budemo vrhunski košarkaši…
Ali za život…čvrsto verujem da se svi možemo ukrcati na taj Voz…kad tad…
Pa će sve sledeće Stanice biti dobre za nas…

Jamb

Оставите одговор

Iako imam jako puno nedoumica o ljudima… a još više o ljudskoj psihi…
U nešto sam stopostotno siguran…
Kakve crne titule…novci…statusi…uticaj…moć i slava…
Od ljudi koji su se ovo prepodne razbaškarili po kafićima uz šetalište i opušteno igraju jamb na Adi Ciganliji srećnijih ljudi u Beogradu jednostavno nema…
Potpisujem…

Bahatost

1 одговор

Dobra stvar sa putovanjima je što posle njih nikada niste isti…
Malo ste porasli…malo se nadahnuli…malo proširili vidike…malo napunili baterije…
Loša stvar sa putovanjima je što vam posle njih problemi i mane geografije gde živite još više bodu oči…
A ako mi nešto ide na živac u Beogradu…to je svakako njeno veličanstvo Bahatost…
Od vrha do dna…
To seljačko ja sam najbitniji…meni se može…moje pravo je važnije od prava svih ostalih…neću valjda ja da poštujem red…pa to samo budale rade…i posebno „ma šta ima veze što drugima smeta…baš me zabole…meni tako lepše“…
No dobro…
Teško će se za čas popraviti nešto što se godinama rušilo…
Meni preostaje samo nekoliko stvari…
Da budem Građanin…i koristim sva građanska prava koja imam da se protiv bahatosti borim…uvek i svuda…
Da se čuvam svojim obrazovanjem i jezicima koje govorim…kako bih…ukoliko dara prevrši meru…spakovao diplome pod jednu mišku a ljude koje najviše volim pod drugu…pa u Beli Svet baš tamo gde se ljudi gnušaju bahatosti kao nekog posebnog oblika mentalne poremećenosti…ili bolje rečeno zaostalosti…
I možda najvažnije da ja ne budem bahat…
Nikada i nikako…
Već da obratim pažnju i na druge…kako bi nam svima bilo dobro…
Pa ko zna…
Možda se i primi…
Pa da mogu lepo biti srećan baš tamo gde bih najviše i voleo…

Postojna

Оставите одговор

U Postojnskoj jami postoje stalaktiti i stalagmiti koji su se konačno dodirnuli nakon 170 hiljada godina…s obzirom da je njihov prosečan rast otprilike jedan centimetar na svakih sto godina….
Razmišljam…
Možda bismo i mi mogli pustiti tu poruku već jednom…
Ko zna šta sve iz toga može izrasti?

Mali zeleni

Оставите одговор

Jako mi se dopala metafora koju sam pročitao u nekoj knjizi koja kaže da je naše ubeđenje da vanzemaljci ne postoje na osnovu onoga što smo mi uspeli da spoznamo od kosmosa jednako ispravno tome da uzmemo supenu kašiku Tihog okeana…probrljamo po njoj…i zaključimo da u Tihom okeanu definitnivno nema ajkula…
Eto toliko znamo o kosmosu…
Slično je i sa anksioznošću…
Plašiti se nečega pojedinačnog što se može desiti u budućnosti je isto supena kašika od svega što se može desiti…
Jer svakako da se…
Možemo razboleti…
I mogu nas oteti ti isti vanzemaljci…
I može se desiti bukvalno bilo šta…
Ali može i sve biti u redu…
Zato je zaista jedino što imamo… i oko čega se jedino i treba baktati Sada i Ovde…
Jedino tu nema anksioznosti…
Sve što se moglo desiti se desilo ili nije…
I najveći srećnici među nama vazda žive tu…
U sadašnjem trenutku…
A ko zna…
Volim onaj Balaševićev stih da me oči ljudske sada više plaše nego vučije…
Možda ni Mali Zeleni uopšte nisu tako loši…
Videćemo kada/ako dođu…
Do tada…
Hajmo malo proživeti…

Prilika za Ugođaj

1 одговор

Nepojavljivanje na zakazanom terminu psihoterapije nigde u svetu nije neki veliki problem…
U Americi vi uvek plaćate termin koji ste zakazali…i vreme koje je odvojeno za vas…da li ćete se vi pojaviti na njemu je sasvim fakultativno…
U Švajcarskoj ukoliko se ne pojavite na terminu koji ste zakazali plaćate dva termina…jedan vaš…i jedan što zbog vas možda neko kome je baš tog dana bilo potrebno nije mogao da dođe…
Kod nas je sve naravno mnogo fleksibilnije…
I sve se može gledati na ovaj ili na onaj način…
Čaša je uvek dopola puna ili dopola prazna…
I naša osećanja uvek prate naša razmišljanja…
Okolnosti su zaista samo šlagvort…
Tako da…
Znate li vi od kada ja nisam sedeo prepodne u Knez Mihajlovoj…
U Aprilu…
Posmatrao pogubljene turiste…
Zaljubljene parove…
I radosnu dečurliju…
Sunčao se…
Osećao vetrić na koži..
I pio kaficu…
Onako za svoju dušu…
I natenane…
Vala ne pamtim da mi se išta lepše u ovo proleće desilo…
I vi uopšte niste svesni koliko je samo lep ovaj naš Grad…kada ne radimo…
Uostalom…
Nikada nije ni bilo važno da li nas neko poštuje…
Ukoliko mi sami sebe poštujemo…
U nezi i čuvanju sebe je retko ko preterao…
A tu se zaista samo mi pitamo za Dozvole…
I pravila za prelazak Granice…
Tako da…
Prijatan vam dan…
Uzmite ga!
I hvala nebesima na ovakvoj Prilici za Ugođaj…

Životni posao

Оставите одговор

Ukoliko neki Čovek omaši apsolutno sve u svom životu…a opet nekako uspe da prekine prenos generacijske traume na sledeće generacije…on može slobodno sebe smatrati uspešnim i velikim…
Jer…
Uostalom…
Zaista ni ne postoji važniji „posao“ u životu od toga…
Niti učinkovitiji na Svet…koji ostaje za njim…