Архиве аутора: ptbalu293

Teškoće

Pošto je ponedeljak…evo jednog kratkog motivacionog posta koji je 100% istinit…
„Ove teškoće su privremene, kao i mi.
I nešto mora proći – ili mi ili teškoće.“
Duško Radović
Mudrac

Advertisements

Prekvalifikovanost

Moja dobra prijateljica se često pita zašto je i dalje singl?
Iako je inteligentna…atraktivna…emancipovana i duhovita…
Plašim se da joj kažem da je suština njenog problema verovatno u prekvalifikovanosti… 🙂

28 kolača

Dobre strane toga što sam odrastao:
Mogu da pojedem 28 kolača i niko me ne može zaustaviti…
Loše strane toga što sam odrastao:
Pojeo sam 28 kolača…niko me nije zaustavio…i sada se osećam užasno…a najgore je što nemam koga drugog da krivim…
Niko nas ne može spasiti…
Ukoliko mi sami to ne želimo…
Što je često bitan uzrok neuspešnosti bilo kakvog savetovanja…
Srećna je okolnost…
Da isto pravilo važi i po pitanju našeg uništenja…
Ni tu nam niko ne može ništa…
Ukoliko mu mi ne damo dozvolu…

Seks i strah

Kada masturbiramo…mi suštinski slažemo naše telo da imamo seks…i ono nam poveruje…i počne da se ponaša kao da je to zaista istina…
Kada smo anksiozni mi suštinski slažemo naše telo da je neka potencijalna prestrašna opasnost već tu…i ono nam poveruje…i počne da se ponaša kao da je to zaista istina…
Po pitanju simptomatologije…preterane razlike između jednog dobrog orgazma i jednog lošeg paničnog napada suštinski i nema…
Osim naravno u percepciji…
Koja je uvek u potpunosti subjektivna…
I kontrolisana našim načinom razmišljanja…koji onda definiše da li će naša osećanja povodom nečega biti obojena u crveno ili crno…
Sve zavisi…
Zadihanost može biti fascinantno sjajna i prestrašno ružna…
Adrenalin nije preterano kreativna supstanca…
Našem telu oduvek radi isto…
Još od kad smo nastali kao vrsta…
Pitanje je samo da li ćemo mu se obradovati kad smo raspaljeni…ili će nam presesti kad smo preplašeni…
Ipak…
Iako je ponekad veoma koristan hobi…naša seksualnost nije stvorena samo za masturbaciju…
Isto tako…
Iako je ponekad jako korisno plašiti se…naš um nije kreiran samo za biranje između najgorih scenarija…i užasavanje…
Iako ne važi uvek…koliko god bili kreativni u zamišljanju nekog seksa…pravi osećaj je obično bolji…
Iako ne važi uvek…koliko god bili uspešni u traumatizovanju samoga sebe katastrofičnim predviđanjima…muke u realnosti obično nisu toliko strašne i nepodnošljive…a ni mi nismo baš toliko krhki koliko se plašimo da jesmo…i svakako da nema puno moćnijih istina od one da se živ čovek na sve navikne…
Samo treba omogućiti našem umu i telu da budu tamo i u tome za šta su i kalibrisani evolutivno…
A to je uvek Sada i Ovde…
Ne patimo mi povodom toga što je budućnost potencijalno surova…već zbog toga što nam se imaginacija pokvarila…
Neka ga upravljanje budućnošću onome ko je za to odgovoran…težak je to posao…
Naše je da sebe opravimo i ojačamo…
Ukoliko je Brod čvrst…od kvalitetnog materijala…dobro projektovan i ojačan na slabim tačkama…Nevreme više nije toliki bauk…
Na posletku…
Ukoliko već moramo da se bakćemo sa budućnošću…i da trošimo neviđeno dragocenu sadašnjost na bistrenje ekstremno neizvesne i često u potpunosti nekontrolabilne budućnosti…ne bi bilo loše da listovi te naše lične Maštanke budu makar malo više ispunjeni Seksom…
Nego što su Strahom…

Broj palačinki po danu

„Koliko palačinki sme dnevno da se pojede dok si na dijeti?
Pa…nijedna…
Ne vredi, treba mi neko drugi ko se bolje razume u dijete.“
Via Twitter – Don Mili @DonMilisav
Presmešno…
Ali…
Pomalo i bolno kada iskreno sebi priznam koliko sam puta u životu dugoročno stradao zbog kratkoročnih zadovoljstava…
I nemanja jasnog cilja…plana i programa…koji bi mi omogućili da istrpim sve frustracije na putu ostvarivanja mojih suštinskih želja…
A tek koliko je samo često ova pojava razlog neuspešnosti psihoterapijskog procesa…
I kamen temeljac brojnih drugih neuspešnosti…koje utabano vode u nesrećne živote…
Frapantno je…
Koliko je ljudi utamničeno uz pomoć samo dve Greške…koje uporno prave…
Prva je Niska Frustraciona Tolerancija…to odbijanje da se istraje u trpljenju neke svesno odabrane muke kako bi vremenom dospeli u privilegovanu poziciju da možemo dugo uživati…
Druga je Samobmanjivanje…tojest…trošenje kreativnosti i inteligencije na potragu za savršenim alibijem…koji će objasniti zašto nam ne ide…i amnestirati nas…pred nama samima…
No šta da radimo…
Naše je da otkrijemo koliko mi lično palačinki možemo dnevno sebi dozvoliti…da bismo bili zaista srećni…na duge staze…
Ali iskreno i pošteno…
Da li želimo biti hedonista pred ogledalom…
Ili nad tanjirom…
Ili mudri majstori umerenosti…i autentičnog dugotrajnog umerenog hedonizma…koji će uživati u svim onim slatkim đakonijama na moru…na koje su došli potpuno zadovoljni svojim izgledom…
Taj broj je za svakoga različit..
I u to se ne treba mešati…
Ali ga svako sebi treba otkriti…
I onda mu se principijalno povinovati…
Da bi dugotrajno bio zadovoljan…i ispunjen…
I stvarno bih mogao još satima da pišem o ovoj temi…
Ali ću završiti sa time da…svaki Kuvar treba sam sebi da zaprži Čorbu…onako kako baš on preferira…
Jer su mi prsti sada već sasvim od eurokrema… 🙂

Atina

Najlakši način da se izborimo sa ljudima koji ne znaju šta hoće je da mi sami to znamo…
Jednostavno je…
I pošteno…
Nikome ništa ne fali…
I svako ima pravo da razmišlja kako god želi…
I da se ponaša kako god hoće…
A pogotovo da nas neće…
Pitanje je samo da li mi baš to zaista želimo?
I da li to možemo da imamo?
Ukoliko su oba odgovora da…
Nemojte čitati dalje…
Samo idite za tim…potrudite se…stignite…osvojite…ustalite se…i uživajte…punim plućima…
Ukoliko je samo jedan odgovor da…
Odlučite se…
Nemojte se ljutiti što Beograd nije na moru…
Ili što Budva nema dva miliona stanovnika…i milion mogućnosti zimi…
Sve ima svoje crne i bele strane…
Otkrijte Adu…
Ili ronjenje…
Saznajte šta vam je zaista važno…
I koju neprijatnost vredi trpeti…zarad uživanja na duge staze…
Ukoliko su oba odgovora ne…
Iz ovih stopa…pravac na neki Put…
Stanite pored…
Ispužite palac i nasmešite se…
I pustite da vas život poveze…
Do neke nove Destinacije…
Ukoliko sami sa sobom porazgovaramo…
Iskreno i pošteno…
I otkrijemo…
Šta su naši principi…
Šta granice…
Šta mogućnosti…
Šta želje…
A šta realnost…
Šta potrebe…
A šta okolnosti…
Nema potrebe da se na bilo koga ljutimo…
Niti da se preterano u tome zadržavamo…
Ukoliko smo fokusirani na Putovanje…
Na naš sopstveni rast i oplemenjivanje…
Na kreativno i konstruktivno…
I na Avanuturu…
Sigurno ćemo jednom prilikom nabasati na Atinu…

Crveno beli Štapovi

Iako je loše vreme…Knez Mihajlova je naravno prepuna…
Kao i uvek u ovo doba godine…kada kruzeri krenu Dunavom…
Kinezi i Japanci škljocaju li školjacuju…kao da se život sastoji od toga da na silu zapamtite neki trenutak…a ne od toga da ga doživite…
Nekoliko Grka se dere na sav glas…svoji na svome…kao da su na sred Atine…kao i uvek…i kao što bi to radili bilo gde na svetu…
Turci špartaju sa kesama iz šopinga i sa torbicama prebačenim napred…preplašeni od Istanbulskih džeparoša…
Italijani dobacuju ono simpatično „ ćao bella“ sa prstima ispred…iz grupice…svakoj zgodnoj devojci koja prođe…u stvari svakoj devojci…
Porodica prelepih afroamerikanaca sa troje dece…đuska sa oduševljenjem ispred onog pretalentovanog Majkl Džeksona sa harmonikom…sa početka ulice…
Jedna sasvim obična nedelja…
U jednoj od najlepših ulica na svetu…
Spolja jesen…a po kalendaru proleće…
I onda njih dvoje…
Koji imaju tu privilegiju da oko njih nose svoje sopstveno godišnje doba…
Sve se utišava…
I sve se oko njih zamračuje…
I kao da sve ostalo ostaje u slow moušnu…
Osim njih dvoje jarko osvetljenih…u gro planu…na sred pozornice…
On viši taman toliko…da kad zagrljeni šetaju gradom…ona može da mu se utisne…toliko jako da između njihovih međurebarnih prostora više nema ni milimetra…i da tako lepo složeni…kao da je evolicija i na to mislila…kad je dizajnirala ovu našu vrstu…još uvek mogu povremeno čak i udahnuti…
On je ščepao…ona ne bi odatle niđe…
Uvežban korak…očigledno dugo uhodavan…
Nežnost…
Pozitivna energija…
Mladost…
I neka Aura Zaljubljenosti koja leprša oko njih…
Prolaze sad već sasvim blizu meni i mogu da ih čujem kako veoma živo pričaju o nečemu što je verovatno samo njima važno…
Na primer o tome da li je on njoj danas rekao koliko mu je lepo sa njom…ili je slučajno zaboravio…
Ili ga ona tera da se seti šta je ono jutros lupao dok su bili na Kalemegdanu…kad se ona zacenila od smeha…
Ili ga ona zeza kako ne zna da kine…i kako je to presmešno…
Ili o tome na kom će se moru ove godine ljubiti…
Ili koja je to trenutno njihova pesma…
Uglavnom tako neke teme od suštinske važnosti za sve zaljubljene…
Mladi su…i srećni…
Čitav svet je njihov…
Ali ti Osmesi…
Ako nešto treba da bude reklama za ovaj grad…to su onda oni…
Široki…blistavi…dobronamerni…iskreni…i zarazni…
Kakve crne zgrade i muzeji…
Prava turistička ponuda ovog grada su baš njih dvoje…
Baš u ovom trenutku…
Slikani krišom…da se Čarolija slučajno ne bi pokvarila…nekom namerom…
Mada bi ladno mogli biti i manekeni nekog psihoterapijskog kongresa…
Naravno ukoliko bi pristali da sa nama podele Tajnu kako postati srećan…uprkos svemu…
Kako osmisliti život uprkos nedaćama…
Kako se fokusirati na rešenja umesto na izgovore…
I kako shvatiti da nas apsolutno ništa ne može definisati…ma koliko to nešto mi imali ili nemali…i koliko god nam do toga nečega bilo stalo…
I kako ništa nije užasno dok mu mi ne nakačimo tu titulu…
I da čovek može da izdrži apsolutno bilo koje kako…ukoliko pronađe svoje zašto…
I da način da se život oboji postoji i u najcrnjim sudbinama…
Ili možda još i ponajbolje kao reklama za neki oftalmološki skup…
Na primer o tome kako da osmislite život ukoliko ste slepi…gde bi njihova Dva Crveno Bela Štapa…kojima upravo lupkaju u širokim polukrugovima ispred sebe…tik ispred mojih nogu…mogli zajedno formirati Improvizovano Srce…oko njih…kako bi njihovi osmesi…ma što da ne i poljubac…došao više do izražaja…
Voleo bih da čujem to predavanje…
Mislim da bih bio nadahnut mesecima…
Realnost je manje više često ružna…
I mi nemamo moć da biramo svoju sudbinu…
Niti tačno posebne nijanse Crne…koje će nas poprskati…
Naše je da našljiskamo Bele…koliko god možemo…
Da je stvorimo kako god znamo i umemo…
Naše je da stalno posvetjujemo…tu sliku koja simbolizuje naši život…
Da toj stalnoj crno beloj alteraciji…ponekad čak udahnemo i Boju…
Kao što ovo dvoje Umetnika Življenja to upavo rade…
Invaliditet je uvek u glavi…
Mentalni Kavezi su uvek najveći problem…
Nema tih Rešetaka koje nas spolja mogu toliko zarobiti…
Mislite da će njima dvoma večeras nešto faliti…u njihovom Domu…u kome znaju tačno gde se šta nalazi?
I kome je sve postavljeno na svoje mesto…
Čaše…vino…otvarač…dugme na daljinskom gde se muzika pojačava…i stišava…
Tajni prekidač kojim se dvosed pretvara u igralište…
Gde su usne…prsti…grudi i dah…
Sreća…radost…suština i smisao…
Mislite da su se oni dopisivali 6 meseci da bi izašli prvi put?
I besomučno gledali jedno drugom storije dok su se simpatisali?
I plašili se da naprave prvi korak?
Mislite da njemu smeta što nema auto?
A njoj celulit?
Mislite da će oni večeras žuriti u predigri?
I zaboraviti da se ljube ovako nevezano preko dana…makar i omašili prvobitno željenu destinaciju poljupca?
Kao da je i važno…gde će poljubac završiti…
Zaboraviti da se grle…eto zato što postoje i što su zajedno?
Golicaju?
I glupiraju onako bez razloga?
Mislite da njima nešto fali?
O naravno da ne…
Oni imaju sasvim sve što im je potrebno…
Taktika je vrlo prosta…
Ako nam život uvali crvenobeli štapić da ga s njim otkrivamo…
Naše je da s njim dolupkamo do onoga što nam je zaista važno…
A to je suštinski uvek moguće…
Uvek postoji kreativan način da se usrećimo…
Imam neki prijatan osećaj da znam u kom će stanu u Beogradu večeras dugo goreti Svetlo…
A možda će čak i ceo kraj šljašteti…