Архиве аутора: ptbalu293

Stari fazon sa neta

Znate onaj stari fazon sa neta?
„Gladna sam.
Pa uzmi nešto da jedeš.
Neka, onesvestiću se, to mi je lakše“ 🙂
Presmešno…
Mada…
Kada bih onako baš iskreno porazgovarao sa samim sobom…
Ispostavilo bi se da na makar tri vrlo važna životna koloseka…ovom metodom rešavam probleme…i usmeravam svoj život…
No dobro…
Uvid je pola rešenja…
I početak je godine…
Sada su mi preostala samo dva puta…
Ili da ne dramim više…što nešto nemam…
Ili da uskratim sebi razlog za dramljenje…tako što ću to nešto sebi obezbediti…
Jer…
Prosto je…
I ista su pravila odvajkada…
„Morske struje su uvek na strani najsmelijih moreplovaca“
Edward Gibbon

Mali Ćofi

Jedna od boljih okolnosti kada završite medicinu je što nema te klinike ili bolnice gde nemate nekog svog sa godine…ili makar nekog ko se zna sa nekim koga vi znate sa godine…
Jedna od gorih okolnosti je što će vaš telefon neprestano zvoniti…i što će vas uvek neko zvati da mu pomognete za nekog svog…
Jer…znate već kako stvari kod nas funkcionišu…
Ti pozivi su po pravilu zbog nesreće…neprijatni i bolni…jer vas stalno podsećaju na to da se takva muka već sutra može desiti i vama i vašem nekom…
I frustrirajući…jer često i ne možete nikako pomoći…koliko god to želeli…
Tako me je i taj poziv uznemirio…
S druge strane žice je bio moj dobri drug…Boki…kum jednog od mojih najboljih prijatelja…koga znam decenijama…i jedan od onih ljudi koje svi vole…ljudina i muzičar…sa kojim sam barem jedno sto puta proveo divnu noć…pevao i smejao se na sav glas…slušao ga kako svira iz duše…i ludirao se do zore…bezbrižan…i ubeđen da se život sastoji samo od radosti…
Ovaj put se nismo smejali…
Ćale mu je bio loše…
Bukvalno nekoliko dana pred kraj…
Prognoza da će sa tim stadijumom tog karcinoma živeti još 6 meseci…je istekla još proletos…
I sada se smrt već uveliko baškarila po njihovom stanu…
I pred njegovim očima se odigravalo sve ono zbog čega sam vrlo za eutanaziju…kao i 90 % lekara…i prvi ću potpisati ukiliko me ikad budu pitali…i stručno…i lično…
Dobra stvar u medicini je što danas nema bola koji se ne može kupirati…
Loša stvar u našoj medicini je što tih brojnih stvari kod nas nema ili nisu dostupne svima…
Boki me je pozvao da pita mogu li mu nabaviti izvesne Durogesic flastere…lek-flastere koji u sebi sadrže Fentanil…supstancu skoro sto puta jaču od morfijuma…poslednji spas i lek za svaki bol…koji se obično propisuje umirućima…da im obezbedi makar minimum dostojanstva…i nažalost u poslednje vreme jedan od obaveznih lekova bez kojih svaki lekar hitne pomoći ni ne polazi u noć…
Mali hanzaplastić koji se zalepi na stomak…i dobijete dan bez bola…
Autentična pobeda medicine nad mukom i besmislom…
I spas…kad se kraj približi…
Međutim Durogesic flastera više nije bilo nigde…i nemoguće ih je bilo nabaviti ni u Domu zdravlja…niti bilo gde…jednostavno ih je nestalo u celoj zemlji…
Problem u snabdevanju je nastao…kao i uvek…zato što je kraj godine…i zato što su se zalihe izgleda potrošile…a novi tender se još nije održao…administrativna glupost…a s’ obzirom da je lek opioid…odnosno droga…ne može se kupiti u apoteci…niti bilo gde nabaviti legalno…
Odgovori nadležnih su bili…da će ga verovatno biti do kraja meseca…
Leka možda da…ali Bokijevog ćaleta po svemu sudeći ne…
Boki je prvo bio besan…psovao je i zemlju i sudbinu i Boga…pa očajan i tih…kao i uvek kad neko postane bespomoćan…
Pa se onda prenuo…i krenuo da zove…
No…nažalost ni ja…niti bilo ko drugi…mu nismo mogli pomoći…
Durogesic se jednostavno nijie mogao nabaviti privatno…
Prošlo je nekih mesec dana…i sreli smo se ponovo na slavi kod zajedničkog drugara pre neki dan…
Sahrana je kaže bila dostojanstvena…bilo je baš dosta ljudi…uostalom kao i uvek kada se pošteni i dobri ljudi sahranjuju…njegov govor je bio odmeren…potresan i lep…čak je i odsvirao ćaletovu omiljenu pesmu…
I onda mi je rekao nešto…zbog čega sam ponovo shvatio koliko sam ponosan na narod kome pripadam…
Na našu urođenu racionalnost i snalažljivost…
Na otpornost…i pamet…
Na to što je naš prirodni odgovor „dobro, šta ćemo sad?“ a ne „jao…jadni mi…i kako se ovo desilo“…
Na pobedu duha nad besmislom…
I na to što možda na kugli zemaljskoj i nema boljih reprezenata one stare da „ko nađe svoje zašto…može preživeti svako kako“…
I kako nema te muke u kojoj pravi Srbin neće naći neki način da preživi…da se snađe…da premosti…ili da pretekne…
Ko zna kako se ta snaga iskristalisala i akumulirala…verovatno zbog istorije koja nikad i nije bila dosadna i laka…
„Izvini brate što nisam mogao ono da ti nađem“…rekoh ja…
„Ma nema veze…brate…snašao sam se…znaš ko mi je pomogao?“…okrenu se ka drugu iz njihovog kraja…koji je sedeo na drugom kraju stola…“znaš malog Ćofija što je išao sa nama u osnovnu…e vidiš on mi je pomogao za ćaleta…“
Začuđeni pogledi za stolom su govorili da se nešto neobično desilo…
Ispostavilo se da je mali Ćofi…kako to da kažem…dobroćudni narkoman iz kraja…kakvog verovatno i vi imate u vašem…
Ispušteno dete…koje baš onda kada nije trebalo nije imao nikog svog da mu pomogne…da mu zvekne šamarčinu pa da ga zagrli…i da ga spase…od ulice…i probisveta…koji takve jedva čekaju…
Moj drug ga je pozvao kada je već ispucao sve opcije…i ponovo postao potpuno očajan…da mu nabavi ove flastere…kako zna i ume…na crnom tržištu…u skladu sa gornjim premisama…o našem narodu…i snalažljivosti…
Ćofi je rekao da će ga zvati popodne…čim se raspita…
Nije uspeo da ih nabavi to popodne…ali je rekao da će pokušati sutra ponovo u drugom kraju grada…“ima on tamo jednog druga“…
I onda je sutra popodne mobilni zazvonio…Ćofi je bio sav ushićen…“nabavio sam sedam Durogesic flastera…bugarskih…ali su u roku…ti su ti za Evropsku uniju pravljeni…oni su ti još bolji…tojest jači“…
Razmišljam…kako se moj drug raduje…kako mu konačno pada kamen sa srca nakon celodnevnog hodanja po stanu…i celonedeljenog nerviranja i svađanja u Domu zdravlja…razmišljanja da li da pobije sve njih…ili sebe…
Zamišljam kako se možda prvi put i nasmešio te jeseni dok pita Ćofija…
„Znaš gde sam?“ upita Boki…
„Znam…bio sam tu jedanput na rođendanu…zvao si me“…
Kako se i ne bi sećao…kad je to bila prava retkost…kao i svoj problematičnoj…ničijoj i ispuštenoj deci…koju svi izbegavaju…i koju niko ni ne poziva na rođendane…da ne bi kontaminirali dobru decu…
No čika Mića je kao stara komunjara insistirao da Boki obavezno pozove celo odeljenje…
Nema razdvajanja…sva su deca ista…sve mora da se deli…i sa svima mora da se druži…
Zamišljam kako mu Boki otvara…
Kako Ćofi odmah zna u kom pravcu da se uputi… po jaucima…
Zamišljam kako se u hodniku susreću sa majkom…koja je poluošašavljena od bensedina…ali koja ipak i tako sedirana zna da se od narkomana treba gnušati…i samo skloniti pogled u stranu…pre no što se zarazi…
Zamišljam kako Ćofi kaže „dobar dan čika Mićo…je l’ me se sećate…evo doneo sam vam ovaj lek“…kako čika Mića koji ne zna ni koja je godina…ni u kojoj je zemlji odgovara „o baš je lepo što si završio medicinu i što si uspeo u životu…bravo“…kako se Ćofi zahvaljuje u maniru prvaka drame narodnog pozorišta…kako skida zaštitnu foliju i lepi flaster čika MIći na stomak…
„Evo…za pet minuta će vam biti lakše“…reče Ćofi…
„Hvala sine“…reče čika Mića…
Kako se zenice skupljaju…
Kako bol prestaje…
Kako se neki poluosmeh olakšanja javlja…
Kako ćale prvu put u poslesnjih nedelju dana počinje da diše kako treba…
Kako uspeva ČAK i da zaspe…
Kako Boki plače pored…dok ga Ćofi teši…“hajde…biće sve dobro…sve je to deo života…“
Kako odlaze do treprzarije i kako sipaju rakijicu…“kako ga mama…nakon sinovog brecanja udostojava čak i kafom i kolačima“…i kako ga pita „sine jesi li ti dobro“…“jesam teta Nevenka…bilo je i gorih dana“…
Kako ćute…
Kako ga Boki ispraća i kako Ćofi kaže na vratima „po mom iskustvu ovo bi trebalo da ga drži 24 sata…vidimo se sutra ponovo…tu sam ja…ako još nešto zatreba…“
Boki ga grli…i ispraća…
I ostaje raznesen u hodniku…
Kao i svi mi na slavi dok nam to priča…
I tako je Ćofi…mali dobroćudni narkoman iz kraja…bio šef intenzivne nege i palijative u njihovom stanu sledećih nedelju dana…
Nije uzeo ni dinar…“jer se za lek ne kaže hvala“…a i imao je on za toliko…mala je to doza…
Niti se požalio da je umoran niti da ne može…
I eto…
Život je to…
Na ovim predelima od krvi i meda je vazda takav bio…
Sve je vrlo relativno…
I često obrnuto…
Zlikovci su često sasvim fin svet…
Čistunci su često zli…
Mali ljudi su ponekad veličine…
A veliki polusvet…
Tek kada dođe ružno shvatite ko je kakav…
I da se na muci oduvek poznaju junaci…
I razlikuju drugovi od prijatelja…
Nedaće su stalne…
Neprijatne i otežavajuće okolnosti su konstanta…
Ali je snalaženje i nagon za preživljavanjem još jači…
Prijateljstva kovana u muci čelična…
A smisao uvek postoji…ukoliko se potrudimo…
Život grub…
Ali su ljudi još jači…
Posle smo se svi smejali dok nam je Boki prepričavao kako su pretposlednju ćaletovu noć svi zajedno sedeli i umirali od smeha u njihovom stanu…Boki i Ćofi pijani (nije hteo da izlazi iz uloge lekara)…keva na bensedinu a ćale na fentanilu…i prepričavali doživljaje…ćale sa VMA…Ćofi sa ulice…mama sa biroa…a Boki iz kafane…
I kako će oca pamtiti tako nasmejanog…
I po toj noći…
Kada ga ništa nije bolelo…
I kada su mogli da se oproste kao ljudi…
I da mu maltene u poslednjem lucidnom trenutku kaže kako ga je mnogo voleo…i da je bio Ćale za primer…i da mu se zahvali na svemu što je uradio za njega…i da će se potruditi da živi onako kako ga je on učio…
I kako je nenormalno zahvalan na toj privilegiji…
Koju im je obezbedio Ćofi…
Mali Ćofi…dobroćudni narkoman iz kraja…koji nema nikoga svog…
Dobar svima osim sebi…
Ljudina…
I Prijatelj…
Živi dokaz…za to da o knjizi ne treba suditi po koricama…
I da je sve relativno…
Da je forma potpuno nebitna…spram suštine…
Da se…iako je manir „spolja gladac a iznutra jadac“ nažalost zavladao…prave vrline još mogu pronaći… ponekad na najzabačenijim i najnepristupačnijim mestima…gde biste se najmanje nadali…
I zamišljam kako će se čika Mića nekako zadovoljno smešiti uz rakijicu odozgore dok ih bude ovo proleće gledao subotom u Drajzerovoj…gde će konačno i Ćofiju biti popunjene stolice…za njegovim stolom…u sobi za posete…
Kako će mu nekim anđeoskim trikom poslati taj ponekada presudni tračak snage da se skine sa pošasti najveće od svih…
I da krene ispočetka…
Što sad i ne bi?
Kad konačno ima brata i kevu…
Nekog svog…
I zašto da se trudi…
I kome da se vrati…
Muka sa ovim životom je što da biste nešto postigli morate da se trudite decenijama…a da propadnete možete i večeras…
No…prava je sreća…
Da je i obrnuti put moguć…
Iako je često krivudav i uzbrdo…i jako je teško pokrenuti se u pravom smeru…
ALI UVEK POSTOJI NAČIN…
Da kreacija pobedi ludilo…
Da konstruktivno pobedi destruktivno…
Da pamet pobedi okolnosti…
Da se muka ukroti…
Da se pomogne…
Ili da se samo bude tu…uz nekoga…
UVEK POSTOJI NAČIN…
Da dobro pobedi…
Ukoliko smo Ljudi…
I ukoliko Ih imamo oko sebe…

Profesija

Pročitao sam maločas članak o tome koje će sve profesije izumreti do 2050 godine…
Dokle je otprilike moj radni vek…
I izgleda da sam poprilično mudro izabrao šta ću učiti…
Potpuno sam siguran da će se nažalost i tada deca rađati u porodicama koje ne postoje…ljudima koji ih ne žele…koji nisu spremni za njih…koji nisu još ni sebe opravili…i koji će sve pogrešno iz svog detinjstva pomnožiti sa svim lošim iz partnerskog…i preneti na sledeću generaciju…u kojima ih niko neće voleti…niti biti onako iskonski ponosan na njih…i u kojima niko neče verovati da mogu sve što požele…da su pametni i sposobni…a da će ih zaštiti i voleti čak iako ništa ne postignu…jednostavno jer su njihovi…u porodicama gde bi ljudi koji ih sačinjavaju najmanje da borave…jer nisu stigli da razreše neke svoje ranije potrebe i komplekse…gde se pije jer je sramota biti depresivan…i gde je svađa bazični tonalitet…ili još gore…gde se ćuti…
Da će u osnovnoj i dalje biti onih nepopularnih iza i onih faca ispred…onih koji imaju prijatelje i onih koje niko neće…
I da će se svi tretirati isto od strane sistema…bez obzira na osobenosti i talente…a gde će najslabiji i dalje prolaziti najgore…
Da će u srednjoj i dalje neko biti omiljen a neko odbačen…a da će novac i lepota to sve više određivati…
I da će nekome sve ići onako po redu…i kako treba…a da će nekome sve krenuti naopačke…od prve ekskurzije do gubljenja nevinosti…
Da će ljudi i dalje upisivati fakultete koje im žele roditelji…
I raditi poslove od kojih mogu da prežive…
Da će se venčavati jer im je vreme…
I da se neće razvoditi jer još nije vreme…
Da će jurcati za materijalnim radostima…
I da će zaboravljati na suštinska zadovoljstva…
Da će se jako nervirati oko sitnica…
I da će potpuno zanemarivati najbitnije stvari…
Da će svi biti online…
A niko istinski povezan…
I gde će i dalje šačica ljudi koji nikada neće postati srećni…i kojima nikada neće biti dosta…unesrećivati milione onih koji bi bili srećni i sa osnovnim…samo da je reda i mira…
I da će čovek čoveku i dalje biti vuk…ako ne i vukodlak…
Tako da…
U pravu je bila moja Profesorka…
Carica i Učitelj…
Bog da je poživi…
Nego šta nego Poziv budućnosti…
Svaka joj čast…
Na inventivnosti…dalekovidosti i hrabrosti…pogotovo na brdovitom Balkanu…
I svaka mi čast…
Baš dobra odluka…
Toliko sam srećan što sa se zaputio tim Putem…
No…
Ukoliko smo se mi slučajno zaneli…
Ukoliko smo se preterano kontaminirali ljudskim nesrećama…
I postali preveliki pesimisti…
I nismo u pravu…
I nerviramo vas…
I mislite da mi u stvari nikome nismo ni potrebni…
I da samo mlatimo praznu slamu…
Da nikome zaista ne pomažemo…
I voleli biste da nas nema…
Jednostavno je…
Samo idite Kući i stvorite Porodicu…
Malu…Običnu i Dragu…
Ali Vašu…
U kojoj vladaju ljubav…odanost…istina i poštovanje…
Smeh…praštanje i dobrota…
Sa nekim koga volite…
Sa nekim koga ste odabrali jer poseduje fundamentalne vrline spram vašeg sistema vrednosti…ko nema mane nakon kojih više ne dolazi ni u obzir…s kim možete otvoreno i iskreno da razgovarate i da se dogovorite…pa da napravite vaš mali svet…sa vašim intimnim porodičnim pravilima…Vaš Mali Mehur Normalnosti…
Uostalom…
Najveći broj ljudi na svetu koji su zaista srećni…su to postali na sasvim konvencionalan način…
Ne treba tu biti posebno mudar…
Obratite samo pažnju na plaži kada sledeći put budete letovali…
Ništa nije toliko važno…izgled…marke kupaćih…hotel u kome su odseli…jezik…boja kože…Bog kome se mole…koliko to koliko ih se zbilo pod jedan suncobran…i kako se odnose jedni prema drugima…
I rađajte decu koju ćete toliko voleti…da će im kada porastu…prosto biti neobično kada ih neko ne voli…i koja će se misliti u sebi kada naiđu na neke nedaće „ma nije mene moja majka rodila da me ti/neko/nešto maltretira“ i koji će moći da se snađu u svakoj situaciji…“jer pametan sam ja“…a iako ne uspeju…“ma imam gde da se vratim“… “pa ****-ić sam ja“!
Tako ćete nam najviše nauditi…
Ostaćemo potpuno bez posla…
I izumreti kao esnaf…
I pravo da vam kažem ni nemam ništa protiv…
Biće neuporedivo lepše živeti u takvom svetu…okruženju i društvu…
A i mi smo učeni da se adaptiramo…i snalazimo…u novonastalim situacijama…
Da biramo između ponuđenih alternativa ili da ih stvaramo…u skladu sa našim najboljim interesom…i našim fluidnim resursima…
Nema bolje definicije racionalnosti od toga da je to sposobnost prilagođavanja na bilo kakve okolnosti u sopstvenu korist…
Preživećemo…
Ne brinite za nas…
U krajnjem slučaju ćemo se prešaltati na neku drugu delatnost…
Ne vidim kako bi pravljenje Sladoleda kao biznis moglo propasti…

Školovanje

Kakva ogromna istina… 🙂
Iako nema boljeg puta od školovanja…taj put nas uopšte ne sprema za život…
I svi smo mi manje ili više samo fah idioti…
Što teži fakultet to veći…
Ali je zato sticanje diplome svakako najbolja alternativa i nema adekvatnije ulaznice u bolji život…
Ukoliko shvatite nekoliko mnogo važnijih životnih mudrosti…
Uglavnom…uz briljantne časne izuzetke…po Mestima i sa Ljudima koji su daleko od čitaonica…amfiteatara…i titula…
Na primer…
Niko vas neće ceniti ukoliko sami sebe ne cenite…
Niko vas neće zaštiti ukoliko sami sebe ne zaštitite…
Nikome niste potrebni…dok ne naučite…ne postanete ili ne steknete nešto što je tom nekome potrebno…važno je samo da dobro odaberete kome biste voleli da se dopadnete i da budete potrebni…i da se u tom pravcu usavršite…
U potpunosti ste zamenjivi…pokušajte samo to skupo da naplatite…i da puno uložite u sopstvene resurse…koji će vam omogućiti alternative…i da preživite…i nakon otkaza…a i nakon razvoda…
I da apsolutno nikome niste važni…niti to kako se vi osećate nekoga zaista zanima niti boli…duže od nekoliko minuta…osim one šacice ljudi sa kojima ste se suštinski povezali…i koji su BAŠ VAŠI LJUDI…i da shvatite da vremena nema…pa ga baš zbog toga i treba razdeliti srazmerno gornjoj podeli…
Ukoliko nema mesta za vas u nekome sistemu…zamenite sistem…umesto što pokušavate da ga promenite…ili se adaptirajte…rastegnite kožu onoliko koliko to vaša Sorta može…a da vam koža ne popuca…
Sažaljenje će vam prijati…na kratko…ali je na duže staze smrtonosno…
Zavist će vas bolesti…i povremeno će vam zagorčavati život…na kratko…ali je na duže staze apsolutno najbolja moguća opcija…i valja je svim silama zaslužiti…
Novac je ekstraordinarno važan…jer će vam produžiti život…omogućiti vam rešavanje sitnih problema…i smanjiti nervozu…
Ali on apsolutno ne pomaže kod velikih problema…po tome ih i najbolje možete razlikovati…niti se s njim mogu kupiti Porodica i Prijatelji…koji su apsolutni smisao života…i ubedljivo najdelotvorniji antidot za/protiv njega…
Vreme leti…zabavite se dok možete…još nikada nisam čuo nekoga ko umire kako kaže da mu je žao što se onomad napio sa kumovima pa zapevao…što je proputovao svet…i što se glupirao sa nekim koga voli…
I možda i najvažnije…
Shvatite da ni startna pozicija…ni okolnosti…ni slučaj…ni zvezde…ni nedaće ne utiču toliko na našu sudbinu…koliko nas može upropastiti naš način razmišljanja…
Potpuno je fantastična okolnost…
Da nas može i spasiti…
Ukoliko se Braćo i Sestre Štreberi…
Zaista opametimo!