Архиве аутора: ptbalu293

Sin jedinac

Najlepši trenutak u danu moje klijentkinje je trenutak kada leže i uspavljuje svog sina jedinca od šest godina…priča mu sjajne pričice…mazi ga po kosi i ljubi…
Najgori trenutak u njenom danu je ta mirkosekunda nakon što je zaspao kada ga posmtra sa neizmernom ljubavlju dok se meskolji…kada joj kroz glavu proleti misao „šta ako mu se nešto desi?“…
Šta ako se razboli…
Šta ako ga neko otme…
Šta ako umre od neke bolesti…
Šta ako pogine…
Šta ako…
Šta ako…
Beskrajno „šta ako“ razmišljanje o horor mogućnostima…
I tako je to vazda sa anksioznošću…
Neće ona vrteti beskrajne prestrašne mogućnosti o nekim trivijalnostima…već će ona u svoje predugačke jednačine o verovatnoći uvek ubacivati njene najveće vrednosti i ljubavi…
I nema za to definitivnog leka…
To se može samo zalečiti…
Dok god bude obožavala svog sina…dok god joj on bude nešto najvažnije na svetu…sekiraće se oko njega…
To je deo paketa…
Takav je ugovor…
Takva su mala slova na poslednjoj strani koja niko ne pročita…
Ono što može uraditi je da pokuša da smanji patološki deo brige tako što će promeniti način razmišljanja…
Da kada osvesti da je anksiozna…postavi sebi pitanje da li su događaji kojih se plaši u budućnosti…i da ako jesu tamo potom kaže sebi: „stop…sada stop…neću na to da trošim svoju imaginaciju…energiju i vreme…jer tu nema kraja hororu“…i zaista nije preterano važno da li će joj sin stradati od karcionoma pluća ili testisa…ili će ga zgaziti autobus ili kamion…ili će ga oteti trgovci ljudima ili vanzemaljci…jer su te beskonačne kombinacije potencijalnih prestrašnih mogućnosti beskonačne i definitivno će je na kraju skroz sludeti…
Ako im dozvoli da zagospodare…
Jer su one u stvari samo obične mogućnosti iz budućnosti…dok god im mi sami ne damo karakter realnosti i ne poverujemo im da su stvarne…
Jednostavno treba sebi da kaže stop…neću da razmišljam više o tome…jer nema nikakvog smisla…a jako boli…jer je budućnost po difoltu nekontrolabilna i neizvesna…i da potom počne da navikava sebe da živi i razmišlja Sada i Ovde…
I da osvesti privilegije i zahvalnosti koje trenutno ima…i da prebroji blagoslove na kojima može biti zahvalna baš u tom trenutku dok ga posmatra…pa čoveče…ima čoveka koga voli…pa je sa njim ni od čega stvorila nešto što voli još više…pa je to nešto živo i zdravo sasvim…i ništa mu ne fali…jede kao mećava…i raste k’o iz vode…Bože…pa kolika je ona samo srećnica…
I da se pozabavi objektivnim smanjivanjem verovatnoća da se nešto ružno zaista i desi…vaspitanjem i ljubavlju dok god je taj neko pod njenim krovom…od prelaženja ulice i padova sada…preko sistematskih pregleda i ishrane…do jurcanja motorom…droge i kontracepcije kasnije…kada će svakako molitve mnogo više pomagati…od bilo kakve priče…
I da se onda pozabavi najvećom iracionalnošću od svih…od koje svi mi patimo…čim nekoga onako izistinski zavolimo…a to je „ako nekoga jako volim njemu se ništa loše ne sme desiti“…koja je vulkanski generator anksioznosti…i koja da stvarno radi…da stvarno važi da ako ja posvetim celokupan svoj život brizi…ovim mojima se ništa neće desiti…pa ja bih prvi svoj život posvetio anksioznosti…i postao bio bih šampion Beograda u sekiraciji…ali nažalost to jednostavno ne radi…stvari jednostavno ne funkcionišu tako…i koliko god se brinuli na ovoj planeti će se desiti ono što će se desiti…nijedna količina anksioznosti koju uzgojimo u sebi ne prevenira ružne događaje u budućnosti…oni će se jednostavno desiti…jer su pravila igre i fabričke postavke ovog univerzuma takve…i to treba prihvatiti…
I ne propustiti priliku da uživamo i budemo zahvalni u trenucima kada je sve bilo dobro…
I nije u patološkoj brizi suština ljubavi i porodičnosti…već u jednom saznanju i zavetu važnijem od svih…a to je da ćemo ako se zaista nekada i desi nešto ružno našim voljenima…mi biti tu za njih i uz njih…BEZ OBZIRA NA SVE…dok god budemo imali i trunčicu snage…
Da ćemo se boriti na njihovoj strani protiv čega god…
I da ćemo ih voleti…šta god da ih snađe…
Jer znate već kako kaže briljantna Helen Keler…
„Iako je svet pun patnje…on je prepun i prevazilaženja“…
Čvrsto verujem u to…
I to me neobično smiruje…
Bićemo tu uz njih…
Stajaćemo rame uz rame sa našim voljenima…
Šta god da se namerilo na nas…
Nećemo ih ostaviti na cedilu…
I nećemo poći bez borbe…
Nema od tog puno jače Magije u ovom univerzumu…

Briga o voljenom

Ono što me je uvek intrigiralo kod bračnih problema je to čega se neko od partnera najviše plaši…
Jedni se jako plaše da ih partner ne prevari i ostavi…
Dok se drugi jako plaše da se partneru nešto ne desi…pa da ih tako ostavi…
Ono što je jako zanimljivo je da ta dihotomija maltene nikada ne zavisi od partnera koga vole…
Već maltene uvek od ljudi koji se plaše…
I od toga kog je intenziteta i kvaliteta njihova ljubav…
I od toga ka kome je ona suštinski usmerena…
Ka njima samima ili prema partneru…
Ono što zasigurno znam je da retko koji pojedinačni parametar o braku govori više od toga…
I da retko šta može bolje predvideti koliko će isti trajati…
Od te Sitne Razlike…

Učenje

Mislim da uopšte nije neka velika mudrost motivisati mlade da uče…
Samo im treba SOPSTVENIM PRIMEROM pokazati da vam je baš učenje donelo dobar život i mogućnost da imate seks sa ljudima koji su sjajni u svakom mogućem pogledu…
Mada…
Možda im ni ne treba ništa pokazivati…
Pametni su klinci…
Prokljuviće to oni i sami…
Nadam se na vreme…
Mada po pitanju učenja…
Zaista nikada nije kasno…
S druge strane…
Da se ne lažemo…
Sa dobrim životom je najbolje početi što pre…
Čim ga zaslužimo…

Superheroji

Kada u ovo ludo vreme povremeno naletim na nekoga ko je pristojan…uljudan…dobronameran…saosećajan i nasmejan…
I kada se setim one stare Marka Aurelija da je najbolja osveta u stvari ne postati kao što su naši neprijatelji…
Pomislim samo koliko takve ljude cenim…
Koliko im se divim…
I kakvi su to samo Superheroji…
Sa ove Naše Strane…
U toj večitoj Borbi…

Muka

„Vidiš kakav ti je život druže…stalno se nešto mučiš…evo ja na primer…čitav život ne mogu da privedem devojku kući…prvo zbog mame…a sada zbog žene“… reče moj drug pre neki dan…i nasmeja me od srca… 🙂
I zaista…
Kada bi ljudi koji su singl počeli da cene lepotu i mogućnosti privođenja nekoga novog…
A kada bi zauzeti ljudi počeli da cene lepotu i mogućnosti toga što je neko već tu…
Kakav bi to samo raj bio…
I koliko bi nam svima bilo lakše i lepše…
Problem je što smo svi zagledani u ono što ne možemo da imamo…
I veoma dobro lažemo sebe…
Pa tu nema kraja nesreći…
Kao što ni u obrnutom smeru…
Ukoliko smo iskreni prema sebi…
I ukoliko živimo onako kako baš mi sami zaista i želimo…
Biti srećan uopšte nije teško…

Hemija

Današnji nacionalni kongres me je podsetio na jedan fenomen iz psihijatrijske prakse koji me neprestano iznenađuje već evo skoro petnaestak godina…
Ukoliko stotinu pacijenata…koji godinama unazad svoj mozak i telo urnišu drogom i alkoholom…predočite da se kod njih možda radi o neprepoznatoj psihijatrijskoj bolesti…čije simptome oni neuspešno pokušavaju da izleče porocima…da im ti poroci samo čine medveđu uslugu i ubrzavaju propadanje…i da je pravo vreme za adekvatni…odmereni i provereno uspešni medikamentozni psihijatrijski tretman…barem sedamdeset i petero njih će vam momentalno reći…“A ne…ne…ne bih ja nikakvu hemiju“…
Što bi svakako bilo komično da nije jako jako tužno…
I da u skoro ispitivanom uzorku 1 g uličnog kokaina na VMA nije bilo 7% čistog kokaina…a ostatak je činio rubel (naravno najjeftiniji) prašak za veš…neki (isto jeftini) otrov za pacove…paracetamol…i još kojekakvo đubre…
Jer odkud ideja nekome da Polusvet koji to priprema i prodaje ima striktne etičke svetonazore…i da im je bitno zdravlje krajnjih korisnika…
I da mi ne viđamo CT-ove klinaca kojima je nakon par godina malo jačeg beogradskog „klabinga“ mozak bukvalno kao švajcarski sir…
A tu nema nazad…
Jer…
I ožiljak na koži nekada ne radi kako treba…štrči i ruži…a kamoli na mozgu…najspektakularnijem i najkomplikovanijem tkivu u kosmosu…
Naravno…
Krivicu uvek treba podeliti…
Nemoguće je da je procenat ljudi koji ne prihvataju psihijatrijsko lečenje toliki…a da i mi psihijatri nismo za to makar pedeset posto krivi…
Izgleda da su nas pobedili dileri…lokalni pijanci ispred prodavnice i mračni internet u borbi za Ljudske Duše…i u objašnjavanju kako bi nekome moglo da bude manje teško…
Da su bili strpljiviji…slatkorečiviji…optimističniji i dostupniji…
No dobro…
Verujem da će biti bolje…
LEČENI psihijatrijski pacijenti na zapadu danas žive potpuno normalne živote…
Rade…putuju…vole se…druže i rađaju decu…
Potpuno isto kao i ljudi sa dijabetesom od kada postoji insulin i antidijabetici…
I od kada nije sramota reći da si dijabetičar i da se lečiš…
Mi malo kaskamo…
Ali verujem da će i „pomodarstvo“ da i dušu trebamo lečiti na mestu koje je adekvatno za to isto tako doći…
Prosto je…
I stomatologiji je trebalo vremena da se zapati…
Pa je sada nepristojno ne prati zube…i ne ići kod stomatologa…
Iako su se i tu mnogi jako bunili na početku…
Duboko sam ubeđen da potpuno isto čeka i psihijatriju…

Fića

Sve što se više bavim ljudima i ljudskom psihologijom postajem svestan jedne neumitne činjenice…
Ljudi se nikada neće izdići u životu iznad mišljenja koje imaju o sebi…
Nikada neće imati dobar posao ukoliko ne misle da ga zaslužuju…
Nikada neće živeti u zemlji koja je dobra za njih ukoliko ne misle da im to pripada…
Nikada se neće okružiti kvalitetnim ljudima oko sebe ukoliko ne misle da oni zaslužuju takvo društvo…
Nikada neće biti u dobroj vezi ukoliko ne misle da su vredni ljubavi…
I to je jednostavno tako…
Uostalom…
Osvrnite se oko sebe…
I obratite pažnju na to kako se pojedinim vašim poznanicima…rođacima ili prijateljima stalno dešavaju iste stvari…
I kako stalno upadaju u iste priče…misleći da je to sudbina…umesto da se pozabave nečim mnogo ličnijim…delotvornijim i promenjivijim…svojim karakterom i načinom razmišljanja…
Najveći problem je u tome što se to mišljenje o sebi formira do neke 15 godine…ne njihovom krivicom…u zavisnosti od toga kakavi su im bili roditelji…drugovi…škola…grad…društvo…okolina…i okolnosti…
Pa ti posle giljaj čitav život sa tim što si dobio…
Ni kriv ni dužan…
Pa ko preživi pričaće…
Retki uspeju sebe da unaprede do neprepoznatljivosti…
Od početnih škriputavih verzija…do blistavih…
I oni imaju moje neskriveno divljenje…
Jer većih Heroja jednostavno nema…
Prosto je…
I Fića se može nabudžiti u Ozbiljnu Makinu ukoliko u njega uložite jako puno novca…vremena…pažnje i ljubavi…
I svašta nešto promenite…
Pa ga posle niko ne može stići po putu…
Mada…
I ako može samo bezbedno i udobno da jezdi ka nekom Moru…uz zalazak sunca…i muziku koja trešti…praćen grohotom suvozača…
I ako tamo može redovno stizati…
Uopšte ne mora ni juriti…
Život će već biti sasvim lep…
A šta je uopšte i važnije od toga?

Rekurentni depresivni poremećaj

Rekurentni depresivni poremećaj predstavlja dijagnozu u kojoj neka osoba ima depresivne epizode više puta u životu…
Ponekad i svake godine…
Upravo ovaj oblik depresivnosti najčešće i srećemo u našim ordinacijama…
Jako mi se dopala opaska jednog profesora…čijeg se imena nažalost ne mogu setiti…jer je taj kongres bio dosta davno…a on je Litvanac i ima ona njihova prezimena na tipa nešto-vičijus…kako bi ljude koji pate od ovog poremećaja možda mogli da prestanemo da nazivamo ljudima sklonim depresiji…već bi možda mnogo bolje bilo da ih počnemo smatrati ljudima sklonim izlaženju iz depresije…
Ne ljudima iz ponora…
Već Ljudima Sklonim Ustajanju…
Jer…
Da bi ponovo upali u depresiju morate prvo iz nje izaći…
Još ovaj put…
Na sve poznate i dokazano delotvorne načine…
Uz pomoć adekvatnih lekova…
Uz dugotrajnu psihoterapiju…
I uz bihejvioralnu aktivaciju…to jest povišenje kvaliteta života…na sve moguće načine…
Uostalom…
Ko to od nas nikada nije pao…
Možda samo oni koji još nisu stigli na red…
Važno je truditi se da ustaneš…
Koliko god možeš danas…
Pa sutra ponovo…
Iznova i iznova…
Dok ne prođe…
I ovaj put…
U tome je i sva suština života…
I ne postoji važnija Vrlina koju svako od nas može razviti u sebi od Sklonosti ka Ustajanju…
Ko to uspe…
Teško će mu život moći nešto…
I već je uspeo…
Ma gde se trenutno nalazio…

Prof Aleksandar Nikolić

Čitam divan članak u Nedeljniku o košarci i o Profesoru Aleksandru Nikoliću…čoveku koji je stvorio čuvenu srpsku školu košarke koja će godinama kasnije vladati svetom…i koji je uvek zastupao ideju da u košarci ne bi trebalo da bude fatalnosti…
Ne postoji najvažnija utakmica…
Nikada ne može biti ključan samo jedan igrač…
I nikada nije presudna samo jedna lopta…
Po njemu je uspeh u košarci uvek stvar Kontinuiteta Dobrih Odluka…
I košarkaši koji su uspeli da ga razumeju i koji su uspeli da mukotrpnim treningom uvežbaju da im bude lako da donose dobre odluke…su potom uspevali da postignu uspehe koji su za sve druge bili ravni čudu…
Čoveče…
Koliko su samo košarka i život slični…
Sve isto važi…
Ljudi večito precenjuju moć sata i dana…
A potcenjuju moć godina i decenija…
I ako me nešto fascinira u psihoterapiji to je isceljiteljska moć novouspostavljenih obrazaca dobrih odluka…koje su postale novi manir neke osobe…
Možda nismo svi talentovani da budemo vrhunski košarkaši…
Ali za život…čvrsto verujem da se svi možemo ukrcati na taj Voz…kad tad…
Pa će sve sledeće Stanice biti dobre za nas…