Архиве аутора: ptbalu293

Stare slike

Moja pacijentkinja kaže da obožava da gleda slike iz prošlosti zato što jedino tada može da se opusti i uživa…
Jednostavno tada nema anksioznosti…
Prosto ne možete poginuti i doživeti neku ogromnu neprijatnost na letovanju sa koga ste se vratili pre tri godine…
Sve čega ste se plašili se najčešće nije ni desilo…
A ako i jeste…pretekli ste…i to je sada samo uspomena…i deo života…koji nastavlja dalje…
Problematično je uvek ono sledeće…koje tek dolazi…jer se na njemu opet bilo šta može desiti…
I kontrola ne postoji…
A to nekim ljudima jako puno smeta…
Konstantno ih drži na žeravici onog paklenog „a šta ako se…?“…koje ruži i kvari sve što je iole lepo…
Jedan od načina kako se sa time možemo izboriti je da prestanemo da se toliko obaziremo na okolnosti…koje najčešće nemaju nikakve veze sa nama…niti mi imamo toliko uticaja na njih…da prestanemo da pokušavamo da iskontrolišemo budućnost…i počnemo da se fokusiramo na nas same…u smislu toga da okolnosti vladaju samo nad Slabima…a da su one samo instrumenti i mogućnosti za Mudre…
Nisu problemi problem…već naša mogućnost ili nemogućnost da ih rešimo…
A tu je već samo nebo granica…za naš rast…evoluciju i očvršćavanje…
Kakve sam samo Dečake poznavao na fakultetu…i kakve su to samo Ljudine danas postali…
Ja da sam problem jednostavno bi ih izbegavao…
Što da se bakćem i mučim sa njima…kad će me na kraju ionako rešiti…kad tad…na ovaj ili onaj način…smisliće oni već nešto…kao i uvek…
Možda će nam tako biti puno lakše…
Znate već onu predobru Kamijevu…
„Veličina čoveka je u njegovoj odluci da bude jači od svoje sudbine“
Kakve veze onda ima kakva će nam biti sudbina…
Dok god se budemo borili i dok god se ne predajemo…
Postoji prilika da budemo Velikani…
I mi se pitamo za to kakav će nam biti kraj…
Pa nek’ pljušti…
Znate kakvih Kabanica sada ima…
A i šta nam Kiša može ukoliko smo nepromočivi?
Osim da nam podari raskošnu Dugu…
Jednom kad se razvedri…

Kako volim nedelje

O kako samo volim Nedelju…
Ubedljivo najlepši dan…
Volim taj mir i tišinu…
I da ništa ne moram…
A da mogu bilo šta i bilo gde ako mi se hoće…
Mislim da ne postoji bolja izreka za Nedelju od one briljantnog Dostojevskog koji kaže da je „čovek sklon nabrajanju svojih nevolja, ali nikada ne nabraja svoje radosti. Kada bi ih nabrajao onako kako one to zaslužuju, uvideo bi da svako ima dovoljno sreće u životu“…
E sad…
Ne bih da zvučim nezahvalno…
Ali Nedelja u životu uopšte nema previše…
U najboljem slučaju…i ako smo zaista vraški srećnici…okusićemo svega tri do četiri hiljade njih…
Proleti to za čas…
Zato su toliko i dragocene..
I treba ih čuvati po svaku cenu…i više nego bilo šta…
I provoditi ih isključivo sa ljudima koje volimo…
Odmarati…
Ugađati sebi…
I uživati…
I nešto razmišljam…
Možda ipak i postoji bolja izreka za Nedelju…
„Treba otimati radost, danima što beže“
Majakovski
Drž’te ih!
I ne stajte dok ne budete srećni!
Makar Nedeljom…

Seksualnost u braku

Po pitanju seksualnosti u braku…ja čvrsto verujem da postoji pet kategorija ljudi:
1. Oni koji vole seks sa jednim partnerom…sigurnost…rutinu…iste mirise…dodire…pokrete…poze…bezbednost i izvesnost…i u tome jako uživaju…i ne bi legli sa nekim nepozatnim i tuđim ni po koju cenu…
2. Oni koji se razvode kada im seks sa jednim partnerom dosadi…a neće da varaju jer im je to moralno neprihvatljivo…a seksualnost jako važna i esencijalna za njihovo telesno i mentalno blagostanje…pa im brakovi jako kratko traju…što je sasvim legitimno…i na neki način čestito…ali sa jako skupom cenom…
3. Oni koji varaju…i zabavljaju se sa strane…oni koji jednostavno odvoje svoju porodičnost i ljudsku ljubav prema svom partneru…od svoje seksualnosti koju namire na drugom mestu…ispune se utiscima…energijom…lepotom…sjajnim trenucima…pa se lepo vrate svojoj kući…još bolji…
4. Oni koji eksperimentišu…koji se toliko vole i razumeju i koji su na tom nivou emancipacije…da više nemaju tajni jedni pred drugima…pa im je savrešeno ok i da vise sa plafona…ili da probaju bilo koju novotariju ili igračku…da zajedno gledaju filmove ili čitaju knjige koje ih uzbuđuju…pa razgovaraju o tome…i sabiraju utiske koji će ih još više uzbuditi…povremeno se podruže sa nekim drugim parom…ili dovedu još nekoga kod sebe u postelju…ili dozvole svom partenru koga obožavaju da ima seks sa drugim ljudima…jer znaju da će mu to značiti i produžiti mu život…što im je i najvažnije…oni koji uživaju neopterećeni lažnim moralom…načelima okoline ili malograđanštinom…i ne dozvoljavaju da ih drugi uče šta je lepo…već to sami sebi otkriju…pa naprave uslove za kompletni ugođaj…
5. Oni koji ćute i trpe…nemaju s kim u svom rođenom braku da porazgovaraju o tome koliko im je dosadno…banalno…i ponekad zaista mučno i neprijatno da spavaju sa svojim rođenim partnerom…ali iz nekog razloga ne mogu da budu nijedna od gore ponuđenih opcija…pa onda tu neutešnu libidinoznu energiju sruče u frustraciju i psihopatologiju u gorem…a kreativnost i stvaranje na nekom drugom životnom polju u boljem slučaju…ili jako porade na sebi…da bi obezbedili sebi poziciju da mogu biti jedni od gore pomenutih…
Sveštenicima je lako…
Oni imaju knjigu u koju pogledaju i imaju uputstvo za svakoga ko veruje…
U religioznim zemljama je seksualnost zato i religiozno uslovljena…i zato smo mi do seksualne revolucije sedamdesetih godina prošlog veka imali ogroman procenat neurotičnih jer ljudi nisu mogli da se uklope u seksualnost zvanu „venčaj se pa spavaj sa svojim partenrom do kraja života…a najviše onda kada praviš decu“…i to je to…hteo ti to ili ne…i bez obzira na to kakav si…i kakve su ti potrebe…
Nama koji se bavimo duševnim zdravljem ljudi je mnogo teže…
Mi nemamo tu knjigu…
I kod nas ne postoje Istine…već samo mišljenja i stavovi…koji su podložni diskusijama…analizama…argumentacijama…proverama i zaključivanju…što smatram i suštinom i najvećom lepotom intelektualnosti…
Mi moramo prvo da sednemo sa klijentom…da vidimo gde je zapelo…i optkrijemo kako je sve počelo…pa da izlistamo ponuđene opcije za spas…pa da onda razmotrimo zajedno sa njim šta se najviše uklapa u njegov autentični sistem vrednosti…pa da otklonimo otpore…mehanizme odbrane i iracionalnosti koje smetaju…pa zajedno procenimo šta je to što bi mu moglo doneti najdugoročniji i najveći mogući hedonizam…pa da pustimo klijenta da sam odluči…i da potom analiziramo posledice kad se vrati iz tih odluka…naslađujemo se slušajući dobre priče…ili saosećamo kad su loše…i menjamo ponovo sve naglavačke ako nisu prvi put dobro izabrali…
A teško je i ljudima…jer danas više nije pitanje kako se uklopiti u religioznu dogmu…
Već šta izabrati od svih mogućih načina življenja…
Pa je zato i svačija odgovornost za svoju ličnu sreću mnogo veća…
Ali je zato sada i neuporedivo lepše…
Jer je po meni uvek bolje ručati za nekim raskošnim švedskim stolom…uzeti od svega po malo…pa drugi put sipati baš ono što se nama najviše dopada i što je ubedljivo najlepše po našem ukusu…nego imati jedno tipsko jelo za sve…pa kome se ono igrom slučaja dopada super…kome ne nek trpi…ili ostane gladan…
Životnjama je lako…
Vidi…uzbudi se…pojuri…uživaj…oplodi…i teraj dalje…
Veliko je pitanje da li smo mi Homo Sapiensi kao vrsta monogamni…
I da li postoji veća pokretačka sila na ovom svetu od zaljubljenosti i strasti…
Od želje za nečim novim…
Prava je nesreća što ta sila…možda baš i zbog te razorne snage…jako teško može dugo da traje…
Kao i sve što brzo gori…
A mi živote ipak živimo decenijama…a ne na vikende…
Zaljubljenost i seksualnost idu savrešeno zajedno…
I tu je sve ok…
Do godinu dana…koliko ta zaljubljenost obično maksimalno traje…
Posle toga u tri četvrtine slučajeva ostane samo pepeo…a u jednoj četvrtini ostane ljubav…
A seksualnost je čudna živuljka…
Koja ili pođe sa tom ljubavi ili ne…
A onda je tek ogromno pitanje da li je uopšte mudro što seksualnost vezujemo za ljubav…koja je neuporeduvo uzvišenija…jača…dugoročnija…i sveprožimajućija stvar…oko koje je najbolje napraviti naše najdugoročnije odnose…ili Kuću…
A još upitnije je da li seksualnost treba vezivati za brakove i porodičnost…
Da ne kažem kredite…karijere…rodbine…i prekomplikovane oklonosti koje će nam život sigurno doneti…
A tek za religioznost…
Koja nam može jako pomoći za neke druge stvari…
I pitanja koja su mnogo značajnija…
Pogotovo ako se podignemo sa nivoa relogioznosti na nivo duhovnosti…gde je sve mnogo jasnije…
Osim naravno kod srećnika…koji su sebi našli sve na jednom mestu…ali njih je zaista jako malo…
Ostali se moraju snalaziti…
I prilagođavati…
Ali nije li to najbolja moguća opcija za nas…pobednike evolucije…koji imamo ovoliko velike mozgove…
Za razliku od životinja…koje imaju samo jedan utabani put…
Naše mogućnosti su nepresušne…
Samo trebamo otkriti ko smo mi…
Šta nam je važno…
I šta će nas učiniti najsrećnijim na najduže staze…
A to je uvek moguće…
Dolazi zima…
Nadam se da ćete naći način da se zgrejete…
Makar i sami…
A da ne kažem koliki je tek potencijal zagrevanja udvoje…
Pogotovo ako vam se ta osoba sviđa…
Samo sebe stavite na prvo mesto…
I vi donesite tu odluku…
U skladu sa vama…
Ne slušajte nikoga od nas…
Naše je da to otkrijemo i ugodimo sami sebi…
A vi uživajte…
I srećno…

Studentarija

Znate li zašto su studentski kongresi dobri?
Najpre je mladost lepa sama po sebi…
Pogotovo ove naše balkanske mladosti…privilegovane raskošnom i vekovima mešanom pa probranom genetikom…
Odela i elegantne ženske haljine najbolje stoje na mladim telima…i na ramenima koja su još uvek visoko podignuta…i koja se tek navikavaju na nošenje elegantnih stvari…
Osmeh je lajtmotiv kongresa…
A spremnost na šalu osnovni imperativ…
Ljudi još uvek nisu ubijeni u pojam obavezama…jurnjavom za poslovima…i novcem…već bi najviše da se druže…provode i zezaju…
A i njima ne treba puno…
Dovoljno je da su zajedno…
Svuda u vazduhu je neka šala ili anegdota…
I non stop su svi nasmejani i opušteni…
Međutim…niko vas neće sa više pažnje ugostiti…i više puta pitati treba li vam što i možemo li vam nekako pomoći…niti vam se više puta zahvaliti što ste došli tu da predajete…od trenutka kada sletite na aerodrom pa sve dok ne poletite nazad…
Niko neće bolje plesati…uz muziku koju ne razumete…iako je na našem jeziku…ali koja dobro gruva…pa možete samo da razaznate pomeranje i gipkost mladih kukova…butina i kolena…i kešanje malih ženskih šaka…o visoka ramena kršnih momaka…u polu mraku…i siluete mladih zgodnih tela koja se spojena njišu…u tim ludačkim ritmovima…već od treće pesme…
Mamurluci traju kraće…jetre su mlade…i na vrhuncu forme…pa je svako veče žurka…pa after party…pa after after party…pa izvol’te u hotel…doručak je već počeo…pa hajmo na predavanja…pa tako u krug…
Naravno to važi za njih…
Ja ću sad do Igala…na jedno dve nedelje…da se oporavim… 🙂
Njima je ionako najvažnije da se ne razdvajaju…
I da su zajedno…
Oni ne čekaju poslednje veče da bi se poljubili…dovoljno je dobra atmosfera…i želje su na vrhuncu…već i posle same svečane ceremonije otvaranja…a i onlajn nastava će ih možda naučiti teorijom…ali ne i ljubljenju…pa nema mesta velikom čekanju i uzdržavanju…samo da se konačno provedu…i da se te nuklearne elektrane muških i ženskih hormona i energija konačno spoje…i namire…
Ali najvažnije…
Klinci ne gledaju televizore…i ne čitaju novine…
Oni jednostavno nemaju vremena za to…
Od zezanja i učenja…
Pa ne znaju ni za nacionalizam…šovinizam…politiku…verske…rasne i raznorazne druge idiotske podele i razdore…
Njih skoro 400…iz sedam balkanskih zemalja se kapira jedino po pogledu…prepoznaje po osmehu…i savršeno dobro razume…
I ne možete da se tome ne divite…
I da se ne inspirišete…
Razmišljam…
Jesu li oni toliko pametniji…ili smo mi matori vremenom zaglupeli…
Ali dobro…
Dok je kongresa…
Biće i prilika da naparimo oči normalnim…zdravim…suštinskim i ispravnim…
Da se resetujemo…
I da se oporavimo od svih gluposti kojima smo izloženi od strane onih kojima je jedini interes da nas zavade…
Po onoj starom pravilu…tako zgodnom za glupave homo sapiense…zavadi pa vladaj…
Da naprave žabokrečinu svuda oko nas…
U kojoj kvalitet…trud…pristojnost i normalnost ne mogu isplivati…
Jer bi u toj trci…gde dobro…lepo…zdravo i kvalitetno pobeđuje…uvek kaskali…daleko na začelju…
Da se podsetimo koliko su naši narcizmi malih razlika suludi…
I da se ljudi jedino zaista mogu podeliti na one sa kojima ti je lepo…i na one sa kojima ti tako nije…
Nikakve boje kože…izgled očiju…Bogovi kojima se molimo…tačni meridijan na kome smo rođeni…i izgled pasoša koje nosimo po tom suštinskom pitanju nemaju ama baš nikakav uticaj…
Poslušajte me…
Sa ovim našim divnim studentima…
Iz celog regiona…
Nikada nećete pogrešiti…
Balkan može biti sasvim ponosan…
I dalje rađa najlepše…najpametnije i najtalentovanije…
E pa bravo mu ga…bravo!

Cvetanje

Ne postoji puno bolnijih stanja od odbačenosti…
One bolne i sveprožimajuće usamljenosti…koja mrači sve što je lepo…i ubija u pojam…
I osećaja da nikome nismo interesantni…niti zanimljivi…
Saznanja da ne postoji iko ko bi želeo da provodi vreme sa nama…
Ako za nečim ljudi pate u ovim suludim…ubrzanim i pretrpanim vremenima to je manjak prijatelja…
One suštinske ljudske povezanosti…koja omugaćava preživljavanje…i svemu daje smisao…a da ne kažem koliko samo veseli dušu…i daje životu boje…
Postoje tri grupe razloga zašto bi neko uopšte i želeo da provodi vreme sa nama:
1. Zato što imaju neku korist od nas…u najgorem slučaju…
2. Zato što su u nama prepoznali nešto što i oni sami imaju…a što je i suština svakog pravog prijateljstva…
3. Zato što imamo u sebi nešto što bi i oni želeli da imaju…jer je imitiranje uvek bilo najviši oblik divljenja…i apsolutno najveći kompliment koji možemo dobiti…
Obrni…okreni…opet je do nas…
Cvetanje…je uvek bilo najlakši način da se Leptiri privuku…
Pravo Majstorstvo je u stvari u tome da odgajimo u sebi Cvetove…koji su neodoljivi baš onakvim Leptirima…kakve bismo i mi želeli da vidimo kako lepršaju tu u blizini…
Ako je nešto dobro na ovom svetu…
To je činjenica da je ta čudesna metamorfoza uvek moguća…ukoliko se baš jako potrudimo…
Uostalom…
Samo potencijal cvetova je neslućen…
Ta mogućnost rasta…ta igra kreativnosti…i ta šarenolikost su potpuno nestvarne…
A da ne pričamo o potencijalima Ljudi…
Po tom pitanju je zaista samo nebo granica…

Ogoljavanje

Često me pitaju da li treba biti iskren i ogoliti se u ljubavi…
Kada god počnem da razmišljam o odgovoru na to pitanje…moja prva asocijacija bude briljantna izreka još sjajnijeg Irvina Jaloma koji kaže da je „Čin potpunog razotkrivanja jedne osobe drugoj, a da se i dalje bude prihvaćen glavni mehanizam terapeutske pomoći.“…
Od čega veće istine jednostavno nema…
I to je onaj čarobni deo psihoterapije koji ne piše u knjigama…
I koji možete pokupiti samo od Majstora…
I u to zaista verujem…
I po pitanju psihoterapije…
I po pitanju ljubavi…
Jer kad se ogolimo…odatle vode samo dva puta…
Prvi…da se nekome takvi kakvi smo ne dopadnemo…što je sasvim ok…i apsolutno svačije pravo…o ukusima je jednostavno nepristojno raspravljati…i jako će nam uštedeti vreme…živce…i energiju…koju bismo uložili…što trudeći se da se dopadnemo…tamo gde to nije ni ponuđeno…što folirajući se…da prikrijemo nešto što je nemoguće sakriti…
Ili da mu se…igrom slučaja dopadnemo…što je jedna divna ulaznica u svet upoznavanja…rasta…razumevanja…dogovaranja…saosećanja…i zajedničkog uživanja…
Tuđa mišljenja nisu smrtonosna…ukoliko im mi to ne dozvolimo…
I ukoliko shavtimo da naš pravi posao nije da se dopadnemo drugome…već da se dopadnemo sebi…
I da se upornim radom i trudom profilišemo tako…da postanemo Dobre Prilike…
Takve…da ljudima koji se nama sviđaju uopšte ne bude teško da im se svidimo…
I da to nekako bude sasvim logično…
Jednostavno…
Kada se ogolimo…mi u stvari ne možemo izgubiti…
Jer…
Za ljubav je potrebna Duša…
A ona je vrlo zimogrožljiva…
Zato je i nećete naći u površnom…
I zato Obmane ne pomažu…
I jednostavno ne rade…
Makar na duge staze…
Duši je uvek lepo unutra…
Na toplom…
Zato se Ljubav jedino u Suštini i može pronaći…

Svuda je lepo

Moj divni prijatelj ima jednu izreku po kojoj je poznat…
„Svuda je lepo ako imaš para“… 🙂
I kada biste ga znali…bilo bi vam jasno da ona zaista i važi…
Pogotovo sad kada mu je krenulo…
Jer jedan takav Vulkan pozitivne energije…osmeha…radosti…optimizma…spremnosti na šalu i sklonosti ka uživanju se zaista retko gde može sresti…
Mada…
Ako ćemo biti sasvim iskreni takav je bio i sa limenkom najjeftinijeg piva u ruci…na klupici u parku…one noći kada sam ga prvi put i video…pre jedno dvadeset godina…
Tako da možda i nije do para…
One samo podižu ugođaj i uživanje na viši nivo…
Možda bi prava izreka trebalo da bude da je svuda dobro ako imaš Duševnog Zdravlja…
Možda je u tome zaista pravo bogatstvo…
Pravi je apsurd da naše živote obično potrošimo jureći za novcem…a žrtvujući pomenutu dragocenost…
No dobro…
Nikad nije kasno da se fokusiramo na te dve zaista basnoslovne stvari…
Na Dušu i Zdravlje…
Dva krucijalna faktora koji kada se spoje formiraju Najružičastije Naočare…kroz koje će nam zaista svuda biti lako da nam bude lepo…

Potrudi se i uživaj

Ako mi je nešto pomoglo u životu…to je bio onaj trenutak kada sam iskreno i pošteno shvatio i priznao sebi koja je to moja uloga i koliki je moj udeo krivice u mojoj sopstvenoj patnji…
I gde sam sve ja lično pogrešno skrenuo da bih se našao u životnoj poziciji…koja je u jednom trenutku bila…da tako eufemistički kažemo…zaista katastrofalna…
Pa potom…
Da nema crvenog tepiha…
Niti surovije vrste od Homo Sapisensa na ovoj planeti…
I da je ta surovost i mene kad tad morala potkačiti…
Pogotovo na predelima od Krvi i Meda…
Što bi baš meni prvome u istoriji sveta bilo lako?
Ma hajte molim vas…
Pa kad je to ovde i bilo?
Pa onda…
Da niko neće doći da me spasi…
I da ću i ja verovatno imati sasvim loš i nesrećan život…kao i većina ljudi oko mene u tom trenutku…ukoliko nešto drugačije ne preduzmem…
Ali da nisam ni ja baš za bacanje…
Ukoliko se skoncentrišem…zamislim…pa konačno nešto smislim…napravim plan…upregnem svoje Mazga Super Moći…i potom prevrnem Nebo i Zemlju naopačke da bih ga ostvario…i uspeo da istrajem u toj borbi do svojih ciljeva…bez obzira na sve…
A onda mi se iskristalisalo…
Da je ponekad najveća nega sebe uraditi nešto što te najviše mrzi…što te najviše boli…što je najneprijatnije…i čega se najviše plašiš…ako je to trud koji je neopohodan da bi se uplovilo u vode dugoročnog hedonizma…
A u tim vodama je onda lako navući se na stalnu borbu…trud…i prilagođavanje…
Na tu istinsku negu sebe…
Jer su Sinekure od prethodnih muka već uveliko tu…
I neki prethodni uloženi trud je već počeo da se isplaćuje…
Pa što se onda ne bismo i nagradili…
Pa zaslužili smo…
I život će vremenom postati lep…
A što je još važnije…i naše Baterije će biti iznova i iznova napunjene do vrha…
Što se onda ne bismo ponovo potrudili?
Još jače…i duže…i više?
Što nam onda život ne bi postao još lepši?
Onaj ko sebi obezbedi životu poziciju i tu neviđenu privilegiju da njegov sopstveni uloženi trud počne da mu se isplaćuje…
I potom sebi priušti sasvim zaslužena zadovoljstva…nakon što je dosegao neku novu visinu u svojim ostvarenim ciljevima…
Taj je prešao igricu…
Ko zavrti taj perpetuum mobile…
Njemu je zaista samo nebo granica…
Svi srećni ljudi koje poznajem su u stvari samo navučeni na Vožnju na toj Vrtešci…

Gorštaci

Siguran sam da su svi ti restorani sa Michelinovim zvezdicama čarobni…i da ih apsolutno sve treba obići…ali ja sam pomalo starinski tip…i čvrsto verujem da…makar što se hrane tiče…baba uvek zna bolje…
Mada…
I za ostale stvari je često u pravu…
Jer…
Sigurno ste već čuli onu staru da ko ne sluša babu…posle mora na psihoterapiju… 🙂
I tako…
Dok sam se noćas naslađivao u ovoj bogovskoj hrani…smišljenoj da brzo i jako prehrani gladnu čeljad a da u sebi ne sadrži ništa skupo…niti bilo šta čega nema u ovim krajevima…shvatih da smo u to gluvo doba noći…u restoranu samo nas četvorica…
Pospani kamiondžija…sa dušom u nosu…dve zapaljene cigarete…i litrom kafe u šolji ispred sebe…
I njih dvojica…
Dobroćudni Gorštaci…
Rumeni i zdravi…
Ljudi od sorte koja je lepa kad se nasmeši…
Sa velikim…dobrim i toplim očima…
I podlakticama koje bi me verovatno iznele za kragnu sve do Kolašina bez ikakavih problema…
I s obzirom da je u restoranu bila potpuna tišina…
Pažnju mi privuče galama za gorštačkim stolom…
Pomislih da je svađa u toku…
A onda shvatih da je u pitanju staro dobro prijateljsko ubeđivanje…
„Uzmi ovaj novac…zaslužio si…to je tvoje…mnogo si nam pomogao danas“…reče prvi…
„Ma nemoj…a zimus kad je onaj sneg napadao…kad si pošao po veterinara…i spasao mi moju Milkicu…eno je i dalje…znaš kakav nam je sir dala ove godine…duša moja…svu decu mi je ishranila“ brecnu se drugi…
„A no što ću…moramo se pomagat’…tako je ovde bilo vazda…ko će ako mi nećemo“…
I nekako se dogovoriše…
Dupla loza je sasvim izmirila dug…
Do nekog sledećeg dobročinstva…
I novog kruga muke…i dobrih dela…
I pomislih kako je možda pravo vreme da ponovo normalizujemo ljubaznost…pomaganje i prijateljstvo…
Onu lepu i iskonsku dobrotu…
Da normalizujemo normalnost…koliko god to rogobatno zvučalo…
Zato putovanja i služe…
Da vidiš kako ljudi izgledaju…kako misle i kako žive…
I da odlučiš šta ćeš poneti kući sa sobom…
I ubaciti u svoj stil življenja…
Da izabereš šta će ti oplemeniti Dušu…
Bilo je za ovaj vikend toliko toga za probrati…
Ali nekako mislim da znam šta ću…
Hvala Ljudine…
I živeli…

Više ovakvih Pogleda

Shvatio sam da sam potpuno poremećen onog trenutka kada sam jutro nakon specijalističkog seo za kompjuter…otišao na sajt medicinskog fakulteta i počeo da tražim šta je potrebno od dokumenata da bi se upisala supspecijalizacija…
Sreća pa psihoterapija i rad na sebi puno pomažu…
Pa ponekad mogu da zastanem…
Pa da postavim sebi suštinsko pitanje…“Alo brate…koj’ ti je?“…
I da krenem u smeru razuma…
Zdravog razmišljanja…
I duše…
Ne trebaju meni nove titule i knjige…
Makar ne ove godine…
Treba mi više ovakvih Pogleda…
I Jutara…
U kojima ništa ne moram…
I nemam neki plan…
Osim da uživam…
I da veselim svoju Dušu…
Neviđena je sreća da je makar u mom pozivu to i najbolji put da postanem bolji stručnjak…
Mada će retko kome štetiti…