Архиве аутора: ptbalu293

Pustiti

„Postoji samo jedna stvar bolja od toga da dobiješ ono što želiš: to je da znaš da možeš biti srećan dobio to ili ne.“
Adyashanti
Kakva mudrost!
I kakva šteta što sam do svoje 36 godine dobacio do svega 7 % življenja po ovom pravilu…
I što se i dalje jako ljutim kad god nešto nije po mom…i onako kako sam ja zamislio…i isplanirao…
I pokušavam sve da iskontrolišem…
I kad nešto bude i 99 % potaman…ja se obično sekiram oko ovog 1% koji me nervira…jer bi baš bilo lepo da ni ta prokleta sitnica ne postoji…jer sam ja svakako zaslužio da sve bude 100 %…kao uostalom i svaki živi stvor na ovoj planeti…
I kako me nervira što to nije fer…
Kao da negde jeste…
I kao da je to uopšte i važno…
I samo jurcam i lomim glavu da ostvarim neki cilj…kako bih za nagradu sebi nametnuo još veći…
I tako u nedogled…
No dobro…
Mlad sam… 🙂
Po prosečnom srpskom životnom veku koji je za muškarce oko 72 godina…ovim tempom ću dobaciti do 15 -tak posto Puštanja do kraja života…
Te ću se…u najboljem slučaju…makar pred kraj penzije malčice opustiti i uzivati…
U Malim Suštinskim Stvarima…
Koje su zaista važne…
I koje su redom sve potpuno nesavršene…
Mozda bi zaista valjalo da danas preskočim kolač posle ručka…iako je Nedelja…
Kako bi taj Raj potrajao što duže…
Kad već ne mogu brže da se opametim…
I da jednostavno PUSTIM…
Ili…
Ko zna…
Možda ipak mogu…
Od danas…
Izvinite…
Može ipak onaj Kolač… 🙂

Budale i Mudraci

Jedan od lakših načina da razlikujemo Budale od Mudraca je po tome kako će neko reagovati na ispravku…korekciju i zdravorazumsko objašnjenje zašto nije u pravu…
Budala će se naljutiti…i zamrzeće nas…
Dok će Mudrac prihvatiti savet…postaće još mudriji…i zahvaliće nam se sa puno poštovanja…na tome što smo mu pomogli…da se oplemeni…
Prava je sreća da i mi sami možemo postati Mudraci…
Ukoliko od danas počnemo da primenjujemo ovo jednostavno pravilo…
I naravno…
Ukoliko uspemo da odložimo sujetu sa strane…
Jer znate već…
„Ko odlikovanje traži nije ga zaslužio, a ko ga je zaslužio, njemu nije potrebno“
Onore de Balzak

Kapljica

„Jedino ograničenje našem dostignuću je naša sposobnost da tačno odredimo ono što želimo“
Tony Robbins
Sjajno…
I to ne na onaj detinjasti i budalast način…tako što ćemo stajati pred ogledalom i pričati mu kako smo mi baš super…i tražiti od univerzuma ono što nam mož’ misliti pripada…
Uzgred budi rečeno…
Univerzum nije preterano briga ni za celokupne galaksije…koje su nezamislivo veće od naše…
I one jednostavno nestanu…eksplodiraju ili budu usisane u crne rupe ukoliko se tako namesti…
A svakako ga baš nešto zažili za sudbinu Vladimira Đurića…iz Beograda…
Ne zvuči li vam cela ta priča malo glupavo?
Stoga…
To biranje treba obaviti na mnogo dubljem i suštinskijem nivou…
Naša sudbina se stvara na osnovu izbora neprijatnosti koje možemo da istrpimo…da bismo dobili to što želimo…
Na primer…
Moja drugarica jede samo 100 grama badema i 6 litara vode na dan…sedam dana pred slikanje…jer ŽELI da izgleda kao foto model…sa naslovne strane…
Moj poznanik je otišao na naftnu bušotinu u Severno more…jer ŽELI da ima novca za taj čudotvorni lek koji je njegovom sinu potreban i sva potrebna pomogala…
Moja koleginica spava 4 sata dnevno godinama i piše naučne radove na lap topu dok se vozi ujutru i uveče u metrou…jer ŽELI da završi post dok studije na jednom od top pet svetskih univerziteta…
Mog druga ne mrzi da ujutru uzdiše u teretani dva sata…i ne boli ga da uveče dva sata sparinguje…jer ŽELI da vidi svoje ruke podignutim na kraju meča…
Ja lično ne bih mogao da istrpim muku potrebnu da bih se uopšte i kvalifikovao da pomislim da POŽELIM bilo šta od ovoga iznad…ni nedelju dana…
(Plan ishrane za foto modela ni jedno popodne… 🙂 )
Ali sam to doduše uspeo za neke stvari koje ja lično ŽELIM…
I trpeo godinama…za tih par trenutaka uživanja…
Za par momenata kada sam onako iskonski ponosan na sebe…
I mogu vam reći…
Ukoliko ste adekvatno i mudro odabrali…
Svaka muka je najobičnija Šetnja…
Uostalom…
Pamtite li ijednog čoveka po tome šta je želeo?
I po tome šta je pričao da će uraditi?
Ni ja…
A mnogima se divim zbog toga kakva su Čuda uspeli da ostvare…
Uprkos svemu…
Jer…
Šta uopšte i može Stena jednoj upornoj i motivisanoj Kapljici?

Žaba i Princ

Izašla mi je pre neki dan na internetu reklama za kurs Saše Mišića o ugostiteljstvu…
S obzirom da mi je uvek bio simpatičan i da sam s radošću gledao „Paklenu kuhinju“…reših da pogledam na brzinu…
A i s obzirom da mi još uvek odzvanjaju reči mog kuma u danu kada smo diplomirali na medicini…“Sad smo se ostvarili kao intelektualci…vreme je da i zaradimo neki novac 🙂 “…i činjenica da smo još od tada počeli da kujemo planove o restoranu „Kod dva doktora“…
Pa što da ne…
Kad mogu jeleni…
Što ne bismo mogli i mi… 🙂
No da ne dužim…
Na pola reklame saznah jednu potpnuo fantastičnu stvar…
Siguran način da saznate da će vaš restoran propasti je da…iz nedelje u nedelju ne čujete pitanje „Izvinite, gde je ovde toalet?“…
To je potpuno siguran pokazatelj da u vaš restoran ne dolazi nijedan novi gost…već su sve stvare mušterije…što će…po sili prirode i statistike…sigurno dovesti do toga da kad tad propadnete…
I to me je potpuno oduševilo…i možda ću stvarno upisati kurs…ako mi vreme dozoli…
Ko zna čega sve tu ima još pametnog…
Međutim…
Istog trenutka sam shvatio u čemu je ogroman problem mojih usamljenih klijenata i klijentkinja…
U nekim 30 + godina spontano upoznavanje prestaje…
Vrtlog rutine ih jednostavno usisa…
I autopilot programiran u detinjstvu preuzme život po podešavanjima koja se nikad više ne proveravaju…bez obzira što te koordinate ne vode nikuda…
Te ni njima po godinu dana niko ne postavi pitanje „Čime se baviš?“…i „Odakle si?“…
A jako ih limitira u narodu dobro poznato pravilo „Ništa sa platnog spiska…niti sa spiska stanara…“ 🙂
S obzirom da često samo rade i sede kući…
I shvatih…
Ponekad je jedini način da stignemo do Kvaliteta…da jednostavno prođemo kroz Serpentine Kvaniteta…
Da izoštrimo čula…
Spustimo malo gard…
I dozvolimo nekome Novom priliku da ga upoznamo…
I potrudimo se da sebi priuštimo nešto novo…na novom mestu…sa potpuno novim ljudima…i novom energijom…
Pa nek’ najbolji pobedi…
Jer…
Sigurno ste i vi primetili da niko nije pametniji od dece…
I što bi rekle moje dve komšinice od 5 i 7 godina…u žustroj raspravi na klupici ispod mog prozora…pre neki dan…
„Ništa se ti meni ne sekiraj Saro…ponekad moraš poljubiti puno Žaba…da bi pronašla svog Princa“… 🙂

Sokrat

„Pametni ljudi uče od svih i svega.
Prosečni ljudi uče iz iskustva.
Glupi ljudi već sve znaju“
Sokrat
Fascinatno…
Prava je sreća da se iz jedne u drugu kategoriju možemo premeštati…
Doduše…
U svim pravcima…
Stoga…
Ostanite skromni…
Ostanite otvoreni za nova znanja…
I stalno učite…
Apsolutno ništa drugo toliko ne utiče na Kranju Destinaciju do koje ćete dobaciti…
Od toga koliko ste sposobni da proširite svoj Um…
I ojačate Krila…