Kada bi se striktno poštovalo staro pravilo da sve ono što nije korišćeno duže od godinu dana treba izbaciti iz kuće…stope razvoda bi još drastičnije skočile…

Što svakako ne bi bilo ništa strašno…

Razvod je ipak civilizacijska tvorevina…

Evolutivni korak napred od ugovorenih brakova dece sa 8 godina…prodatih i obespravljenih žena osuđenih na doživotno zlostavljanje…harema…ženskih prava u arapskom tumačenju… i malograđanskog licemerja…po sistemu „spolja gladac iznutra jadac“…i rečenica „ćuti…barem me ne tuče“…

I u njemu svakako nije problem…

I razvod nije nikakav bauk…

Ionako je najčešći uzrok razovoda…

I svakako stvar bez koje razvod ne bi ni postojao…

Ipak…

Samo…

Brak…

I to loš…

Medju neadekvatnima partnerima…

Sa nekompatibilnim karakterima…

I pogrešno usmerenim sudbinama…

Najobičniji ishod sukoba između očekivanja i realnosti…

Kao što je amputacija strašna procedura…

I najteža odluka koju ortopedi ponekad moraju doneti…

Osim kod gangrene…

I karcinoma lokalizovanih po ekstremitetima…

Tada je to zicer…

I lek…

Koji spašava glavu…

I ne možemo amputaciju ni za šta kriviti…

Ona je takva procedura…kakva je…ni kriva ni dužna…mora neko i to raditi…

Koliko god drastična…ružna… i bolna bila…

I sa hiljadu i jednom posledicom i neprijatnošću koju nosi…

Koliko god posledičnih pogleda punih sažaljenja i osude nosila sa sobom…

Ona je svakako korak u pravom smeru…

I Blagoslov…za Bolje Dane…

Prvi korak na putu od hiljadu milja…ka Srećnim…

I podsetnik za sve nas…

Da ne sudimo ni o kome…

Dok se ne stavimo u njegove cipele…

I ne pređemo njegovim putem…

Makar nekoliko ozbiljnijih uzbrdica i nizbrdica…