Uvek mi je bilo presimpatično kada ljudi o retrovizor okače one Detinje Patofnice…
Njihovo njihanje u vožnji mi je uvek donosilo neku radost…i mislio sam da ih baš zbog toga ljudi i kače…
A onda mi je pre neki dan Takstista – Erudita objasnio zašto se one zaista nose…
Najpre da podsete da je potpuno suludo jurcati i rizikovati u vožnji…i ugrožavati sebe zbog nečega toliko nebitnog kao što je par minuta gore dole…ukoliko kući imaš nešto toliko dragoceno i lepo kao što je Dete…
Zatim…da i u najtežim danima…kad ti nije ni do čega…kad je gužva…i kada voziš sve neke teške…tužne i nadrndane ljude…nema veće motivacije da se trudi…bori…radi i stiče no da bi se nekome za koga si ti odgovoran i ko u potpunosti od tebe zavisi obezbedila blaženost i sigurnost…prilika da neometano procveta…a na svakih par meseci…ako Bog da…i novi par patofnica…
Dodao je da je ponekad pre Mališe imao problema sa motivacijom kad ujutru upali mašinu i krene da vozi…a da mu od kada njega ima ne bi bilo teško ni da prihvati vožnju do Tokija…
I na posletku…
Da one zaista donose neopisivu sreću…kao uostalom i sve što ima veze sa Decom…možda i najsmislenijom…najdragocenijom i najlepšom pojavom u Kosmosu…
Palo mi je napamet kakvom sam blistavom životnom master class-u upravo prisustvovao…da bi mi to razmišljanje prekinuo sa pokazivanjem slike koja mu je na pozadini telefefona…
Nasmešeni bistrooki dečaćić u neki Sunčan Dan…
Reklama za Radost…
Pomislih kakav je to samo srećnik kada je ovom čoveku zapao…
Ako je mene ovoliko oplemenio od Novog Beograda do Vračara…zamislite dokle će Mališa da dogura…