Архиве категорија: Blog

Psihijatar

Moje odelo za svadbe i sahrane je juce dobilo još jedan vrlo važan unos u biografiju…
Paradoksalno isto na slovo s…
Izgleda da donosi sreću i na specijalističkom ispitu…
Mada možda neki mali doprinos imaju i ovi Knjižurci sa druge slike sa kojima sam zaspivao i budio se prethodnih 48 meseci…i sa kojima sam se toliko zbližio…da su se prosto impregnirali u moju glavu…(koja je srećom velika 🙂 )…i postali neodvoljivi deo mene…
Mada je Avantura „ostvariti san-postati psihijatar“ potrajala bogami celu deceniju…
I kakva bi to i bila Avantura da se u njoj nije svasta nesto desilo…očekivano i neočekivano…moguće i nemoguće…logično i nelogično…planirano i neplanirano..lepo i ružno…i da tokom nje nisam svašta nešto naučio i o sebi…i o ljudima…i o svetu…i o životu…i da tokom nje nisam otkrio šta mi je zaista važno…i ko je zaista uz mene…
Ni odelo ni knjige spram Tih Ljudi nemaju apsolutno nikakve šanse po pitanju donošenja sreće…
Uz njih ja stvarno ne moram da se sekiram…
Sreća mi je prosto zagarantovana…
I nekako me na kraju uvek nađe…ma koliko malo verovatno izgledalo u nekim trenucima…
I stvarno želim da se svima koji su bili uz mene sve ove godine zaista zahvalim iz dubine duše…
Mojoj porodici…prijateljima…profesorima…i kolegama…
Bez Njih stvarno ništa od ovoga ne bi bilo moguće…
Niti bi vredelo…
Takođe…
Želeo bih da se od srca zahvalim svim mojim pacijentima i klijentima koji su mi svojom željom da se promene i izleče ključno pomogli da razumem i shvatim procese koji su u pozadini njihovih tegoba i muka…
Odsad ćemo zajedno još jače protiv bolesti i problema…
Urezalo mi se juče kad sam javio mom dobrom Profi i mentoru da sam položio…kada mi je čestitao i rekao…“Vlado ti si u ovom trenutku najmlađi član Porodice Psihijatara na svetu…dobrodošao…imaš pred sobom sada čitavu karijeru da pomažeš ljudima u muci većoj od svih…da im pomogneš da nađu svoj Mir“…
Čoveče..
Kakva je to samo Privilegija…
I kolika je to samo Obaveza…
Tako da…
Izgleda da nova Avantura počinje…
Gde ono ostavih moj Kapetanski Šešir…
Odakle danas duva Vetar…
Dajte mi to Kormilo…
I kuda ćemo prvo?
Pa nek’ mi je sa srećom… 🙂

Lavice

Ne morate završavati psihologiju…medicinu…specijalizaciju iz psihijatrije…niti dugotrajne i komplikovane psihoterapijske edukacije da biste mogli da procenite Čoveka…
Oči i Osmeh su često sasvim dovoljni…
Hvala Lavice…
I hvala ostalim Lavicama…
Toliko ste me obradovale juče…
I toliko sam ponosan što ste naše…i što nas reprezentujete…
Zaista nismo mogli puno bolje proći…
Živele!

Čistači

„Nisu oni đubretari sine…mi smo đubretari…oni su Čistači“…
Reče unuku dobroćudni debeljuškasti deka…sa brkovima i naočarima kao iz crtaća…na semaforu koji sam imao privilegiju da čekam sa njima dvojicom…u trenutku kada je ispred nas projurio poznati narandžasti kamion…koga svi uzimamo zdravo za gotovo…
Naravno dok jedan jedini dan ne obustave rad…kada nam veoma brzo postane jasno koliko su važni…
I oboji mi Jun…
Koliko se samo ne brinem za malog…
I koliko će samo biti lepo imati ga za komšiju…sugrađanina ili zemljaka…
Negde sam pročitao da švedsko osnovno obrazovanje ne služi samo da spremi đake za dalje školovanje ili zanat…već je glavni cilj u stvari da stvori Šveđanina…
Koji će sa ponosom moći da nosi tu titulu…
I podjednaku obavezu…
Da bude slobodan…
I da ne ugrožava tuđu slobodu…
Da živi i da pusti druge da žive…
U jednoj od najsrećnijih i najuređenijih zemalja na svetu…
Nekako se za malog uopšte ne sekiram…
Naučiti sa sedam godina od rođenog dede koga voliš…na čiju si ruku navikao…i sa kojim svakodnevno provodiš kvalitetno vreme da svakog posmatraš ravnom sebi…
Ni boljim ni gorim…
I da ga tretiraš podjednako…
Saosećajno i sa poštovanjem…
I onako kako bi voleo da on tebe tretira…je ozbilljno dobar početak…
I neviđeni kapital za život…
Nek’ im je srećom obojici!

Nikola Jokić

Neopisivo mi je draga i simpatična ova slika 🙂
Hej…
Najbolji igrač NBA…
Pa da čovek prosto ne poveruje…
Svima koji iole poznaju košarku je jasno koliko je to nestvaran uspeh…
Zaista sam srećan zbog Nikole Jokića…
Budićemo se vala ovog leta kakva god da je vremenska razlika…
I to me podseti na nešto što svako ko se bavi ljudskom psihom odavno zna…
Nema puno veće nesreće koja može nekoga zakačiti u periodu odrastanja no da bude popularan među svojim vršnjacima…
Iz prostog razloga što se u periodu osnovne i srednje škole popularnost obično bazira na nečemu što nije nečija lična zasluga…već je jednostavno dobijeno na tacni…na primer na lepoti…na pameti…na talentu za sport ili muziku…ili na bogatstvu nečijih roditelja…a ne na onome što je taj neko sam sebi zaslužio…i stvorio…
A to je takva droga…sa koje je maltene nemoguće skinuti se…
I retko je ko tome uspeo da odoli…i da shvati da dobra startna pozicija nije preterano važna ukoliko je maraton u pitanju…
Jednostavno…
Te narcističke visine u tom periodu su jednostavno prevelike…
Kao što su i dubine socijalne anksioznosti…ukoliko nemamo privilegije dobijene genetikom i vaspitanjem…samo sa druge strane…
Nepopularnost u periodu odrastanja može biti smrtonosni otrov ukoliko dozvolimo da nas zarazi…i ubedi da ne valjamo uopšte kao ljudi…ili mala nuklearna elektrana u našim grudima ukoliko je shvatimo na pravi način i dozvolimo joj da nas motiviše da se jako trudimo…da učimo i treniramo…da se izlažemo našim strahovima…da podižemo lestvicu…da stičemo veštine i da rastemo…dan po dan…izazov po izazov…
Zato je i dobro…i nekako božanski pravedno…da s vremena na vreme uspe neko ko nije sve dobio na tacni…
Čisto zbog nas ostalih sasvim prosečnih…i običnih…
Čisto kao motivacija da se još više trudimo i verujemo da će jednog dana biti bolje…
Ukoliko se budemo nenormalno trudili…
Hvala Nikola…
Ponosan sam sto si naš…
Nekako…
Kad god sam zamišljao koja bi životinja mogla biti simbolički reprezent ove naše divne zemlje…
Pa zaista je to Orao…
Raširenih krila u brišućem letu…nad nekom nepristupačnom…divljom…opasnom a opet raskošno prelepom Vrleti… Dostojanstven…snažan…ponosan…spreman na sve…i hrabar…
Opasan ako ga diraš…ili nekog njegovog…
A opet nekako mio…drag i nestvarno lep…
Živeo Nikola!

Olovka

Kad odeš na fakultet da prijaviš specijalistički ispit…izvadiš tehničku olovku koju si kao pravi Bečki Đak poneo od kuće „da ne pogrešiš dok pišeš u indeksu“…i pred tvojim očima se rasprostre shematski prikaz tvog celokupnog profesionalnog razvoja… 🙂
Nikad ništa ne ide kako treba i kako si zamislio…al’ na kraju sve bude dobro…
Ako eventualno nije dobro…
Onda nije ni kraj…
Pa makar potpuno iskrivljeni stigli do njega… 🙂

Poziv

Juče razgovaram sa prijateljem koji mi objašnjava pravi rolerkoster emocija koji je iskusio pre neki dan dok je silazio niz stepenice Klinike neposredno nakon što je položio svoj specijalistički ispit…i kako se osećao kada je izašao ispred…na sunčani dan…raspoložen i srećan…uhvatio se za džep i shvatio da ne može da pozove svoju majku da joj javi da je položio…
Kako je inače radio…svaki put kad se nešto baš važno i radosno desi…čitavu prethodnu deceniju studiranja…
Te linije nažalost još nisu uvedene…
Majka nije više dostupna na ovim predelima…
Čvrsto verujem da se preselila u Ložu…da se odatle sladi…bude ponosna…i autentično srećna zbog njegovih uspeha…
I razmišljam kako možda i nije problem u našim anksioznostima i samim telefonima…pa se uvek naježimo kad zazvone…sa onim zloslutnim „šta li je sad?“…
Možda je suštinski problem u manjku Dobrih Vesti…koje saopštavamo i primamo…
I u manjku zahvalnosti…jer takvih uvek ima…
I u tome što ne koristimo tu Privilegiju veću od svih što imamo koga pozvati…dok još to imamo…
Ako smo kojim slučajem i dalje Neviđeni Srećnici…da imamo i dalje prisutnog Nekog Našeg ko nas voli…i ko će se radovati našim uspesima…i biti ponosan na nas…
Ne vidim kako bi se ovo prolećno prepodne moglo bolje iskoristiti…
A najbolja okolnost je što…ako nas taj neko zaista voli…ne moramo imati apsolutno nikakav poseban uspeh…da bi to danas uradili…
Ponekad je sasvim dovoljno da se igrom slučaja zovemo baš isto kao i to ime što svetli na telefonu…dok se taj neko smeši…

Naučite!

Nikada neću zaboraviti opasku Profesora koji je jedan od mojih najvećih uzora…i najblještavijih svetionika u ova smutna vremena…
Inače žive legende svetske psihijatrije…
Erudite…
Ljudine…
Osvedočenog naučnika…pedagoga i edukatora…
Kao i čoveka koji tečno govori šest svetskih jezika…
Koji je proputovao ceo svet…
Po kome se možete preslišati po pitanju manira i gospodstva…
I od koga sam toliko toga naučio…
„Doktore Đuriću…vaše predavanje ste započeli izjavom da se izvinjavate zbog vašeg engleskog…
To je potpuno suvišna rečenica…
Svakako smo tokom vašeg predavanja mogli da shvatimo kako ga znate…(nameštanje naočara…i dobronamerni poluosmeh… 🙂 )
Takođe…
Potpuno je suvišno da se izvinjavate zbog nečega što je u potpunosti promenjivo…
Nemojte se izvinjavati…
Naučite…“
Posle mi je uveče uz vino još dodao da…
“Ko nauči jezike…ljubav i prijateljstvo može pronaći na svakom kontinentu…
Pa malo li je to kolega?“
I eto…
Još jedna životna lekcija…
Prosto…
Ako vam neko stalno podilazi…i ako vas bezrazložno tetoše…i ako vam je pored njega stalno prijatno…uopšte ne mora da znači da vas voli…
Ponekad su oni koji nas najviše vole najgrublji prema nama…
Njih ćete najlakše prepoznati po tome što vam uvek govore istinu…čak i onda kada vam to nije preterano prijatno…ukoliko je to dobro za vas…
I po tome što pored njih rastete…
I napredujete na duge staze…
I po tome što su se pored njih vaši potencijali razbuktali…i ne znaju gde će pre…
Uostalom…
Šta mislite ko unazad dve godine ima čas engleskog svake srede?
Hvala Prof!

Hvala naučnici

Unapred se izvinjavam svim ljudima koje ću bespoštedno i neprekidno grliti i ljubiti za tri nedelje…
Unapred se izvinjavam svom pasošu koji će se vucati po kojekakvim belosvetskim aerodromima…
Unapred se izvinjavam moru što neću izlaziti iz njega dok ne poplavim…
Unapred se izvinjavam što od mene i moje mame nećete moći da sednete na taj prvi sto do šetališta u Knezu…jer ne planiramo da ustanemo…danima…dok nam ne pozli od kofeina…
Unapred se izvinjavam svim ljudima koji neće moći sa čuju izvođača zbog mog dernjanja na sav glas na koncertima…
Unapred se izvinjavam svakome koga ću slučajno zgaziti ili zakačiti na festivalima…jer sam odlučio pod stare dane da počnem da đuskam…ma koliko nezgrapan i smotan bio…
Unapred se izvinjavam muzičarima koje ću smarati za onu moju još samo jedanput pred fajront…
Unapred se izvinjavam komšijama jer će se ove godine za slavu zgrada tresti od smeha…
Unapred se izvinjavam bolnicama što ću posuditi nazad moje članove porodice…moje kumove…moje drugove i drugarice…dosta su živeli samo tamo…i spašavali druge ljude…sad je vreme za nas njihove…i mi smo se vala uželeli…i zaslužili…
Unapred se izvinjavam i Bogu što ću se ponovo moliti i za neke druge stvari…osim zdravlja…
Jutros sam se konačno vakcinisao…
I baš sam srećan zbog toga…
Smrt virusu!
Sloboda narodu!
Hvala vam Naučnici…
Svaka čast Lebronu i Ronaldu…ali ipak ste vi najveće face…i najbolji i najvažniji među nama…
Toliko sam ponosan na vas…
I na sveukupnu Nauku kao najveće dostignuće čovečanstva…
Ma hajde…
Zemljani su to…
Naravno da nećemo poći ćutke u noć…
Već ćemo se snalaziti…
Boriti…
I preživeti…
Kao i uvek…
Hvala vam do neba za nadu…
I za to što ne mogu da dočekam proleće…
Mislim…
April je u Beoradu uvek lep…
Ali ovaj sluti na Čaroliju…
I na Pokidane Lance…
Živela medicina!

Komša srećnik

Da sam juče umro ne bih saznao da mi se komšinica u stvari zove Ljubica…
A ne Lepa…kako sam mogao da se zakunem…
Doduše…
Nije mi ni bilo teško da pogrešim s obzirom da svakodnevno slušam baršunasti bariton njenog muža kako je doziva kroz tanke zidove u našem malom soliteru…
„Te Lepa ovo“…
„Te Lepa ono“…
A pogotovo „ma dođji bre Lepa moja“…
Kad god dođe sa posla…
Kad god mu nešto treba…
Kad god se vole…
I kad god odlazi…
Bar da mu se omaklo Ljubice kad bi se posvađali…
No svađanja nema kog njih…
Kažem vam čudan neki svet…
Lepa joj je izgleda samo radni naziv…
Iako sam mogao da se zakunem da joj to piše u ličnoj karti…
Kad ono…
U stvari…
Mali nadimak…
Titula od milošte…
Stalna pohvala…
Leteći kompliment…
Mali ljubavni začin…
Mala talija spram nesreće…
I mali podsetnik koliko mu znači…
I što je tu…
U njegovoj kući…
U njegovom braku…
I u njegovom životu…
Mala simbolična nadoknada za sve što mu pruža…
Baš mi je to saznanje popravilo dan…
A tako je jeftino…
I lako primenjivo…
Pustite nadrndane…zajedljive…i ogorčene pametnjakoviće…ma kakve titule imali… koliko izvikani bili…i koliko uporno i dobro objašnjavali svoje zamršene teorije…ako izgledaju k’o Crni Gavrani…i samo se ružno oko njih širi…
Umetnost življenja se najbolje uči od ljudi koji su srećni…
Koji su smireni i opušteni…
Koji se smeše…
I koji izgledaju autentično lepo dok to rade…
Sad mi je i mnogo jasnije…
Što stalno deluju tako nenormalno normalni…
Izgleda da se vole…
Da se uvažavaju…
Da su zajedno više od dvoje…
I da se međusobno usrećuju…
Kakva je samo privilegija deliti zid sa njima…
I svakodnevno imati predavanje o tome šta jw bitno u životu…
Engleski je tako zgodan za rimovanje…
A pogotovo…
U onoj iskonskoj…kratkoj…a tako tačnoj životnoj mudrosti…
Od koje nema bolje…i delotvornije na životni vek…i blagostanje…
Prosto je…
I oduvek važi…
Happy wife…
Happy life… 🙂
Komša se izgleda obezbedio…
Kakav mudrac…
Kakav srećnik…

Deda u maxiju

Bio mi je dovoljan samo delić sekunde…
I jedan slučajni pogled…
Na njegovu korpu…tik ispred moje…na kasi u Maxiju…
Da mi popravi dan…
Da se nasmešim…
I da znam…
I koliko unuka ima…
I koji je dan u nedelji…
Tri puta kinder jaje…
Tri puta haribo medvedici…
Tri puta medeno srce…
Naravno…neće kesu…
Poneo je on svoju…
Kao i svaki pošteni penzioner…
Pa neće se valjda novac uludo rasipati na gluposti…
Zna se za šta mora da ima…
I šta su prioriteti…
Dobro se on presabrao još u povratku iz pošte…tamo negde oko desetog u mesecu…
Odmah sam znao i koliko mu je važno to što je Deda…
I koliko je ponosan na tu prestižnu titulu…
I kud je pošao…
Ili ko mu to u ovaj Posebni Dan dolazi u goste…
No to je neuporedivo manje važno…
Od činjenice da je baš lepo u ovo sumorno vreme videti nekoga ko je shvatio istine važnije od svih…
Da novac nema apsolutno nikakav značaj ukoliko nemaš na koga da ga potrošiš…
Da je sposobnost da nekoga voliš…
Čak i više nego sebe…
U stvari najveći pokazatelj duševnog zdravlja…
I da je možda i najveći trijumf evolucije…
Upravo činjenjica što se ta ozbiljna privilegija da se neko može nazvati Čovekom…
I ne može bolje iskoristiti…
No na Ljubav…