Hoću li se probuditi na vreme?
Jesam li sve spakovao?
Pogotovo one sitne važne stvari koje uvek zaboravim?
Da li je prezentacija spremna?
Hoće li mi zarasti ova posekotina koju sam upravio napravio brijući se?
I hoću li naučiti da se brijem više?
Jesam li poneo pasoš…pare i telefon?
Hoću li naći car go?
Hoćemo li opet grdno iznenaditi radnike na carini sabajle?
Gde je gejt?
Hoću li stići na gejt?
Jesu li protesti u Parizu zaista toliko ozbiljni?
U koji ono beše arondisman ne smem noću?
I tako…
Hiljadu misli…
Hiljadu scenarija…
Svi ružni…
Hvala dragi Preci na genetici…
Mogli ste mi i nešto sem anksioznosti ostaviti… 🙂
I onda…
Njih dvojica…
Kovrdže na metar i devedeset…
Kovrdže na metar…
Dobre oči gore…
Dobro oči dole…
Kao i smejalice…
Trenerke…
Patike…
I pun gas…
Uleću na aerodrom…kao iz neke druge dimenzije…
Tata pun euforije pita – „Fićo…šta je ono beše najvažnije da uradimo sad kad smo stigli na aerodrom?“…
Moj anksiozni mozak se brzo preslišava…
Ko da je meni postavljeno pitanje…
Da se nađe broj deska za ček in…
Da se ode u wc…
Da se ne zakasni…
Da me ne odžepare…
I tako…
Ubrzava na maksimum…
A Fića odgovara tako da zveči ceo terminal…“DA SE DOBRO ZABAAAAVIIIIMO“… 
Tata odgovara…“Da….tačan odgovor…izvolite…mladi gospodine“…
I namešta sinu kofer da ga zajaše…
Što on sa onom lepom dečijom radošću momentalno radi…
I odjuriše niz terminal…
U punom kasu…
Srećni…nasmejani…i euforični…
Razmišljam…
Radovao sam se ovom kongresu…
Da proširim malo Pogled…
Da naučim nešto važno…
Što će mi koristiti i u poslu…i u životu…
Da se poravnam sa najboljim…
I mislim se…
Već se isplatilo…
Hvala uvaženi Profesore Fićo… 🙂

Mali dan za Evropsku Psihijatrijsku Asocijaciju…a jako veliki za mene…
Snovi postaju stvarnost…
Biti Drug Član nije mala stvar…
Pogotovo u ovakvom društvu…
A tek što dragi moj Parizu…eto me vrlo brzo… 🙂

Kada ga vidite golog do pojasa i bosog…u borilačkom šorcu…znojavog…zadihanog i krvavog…i toliko ludački spremnog i napucanog koliko samo mogu biti ljudi koji žive od borenja…kako stoji sa nekim diskretnim smeškom na sred ringa…u fazonu „e zemljače…sad ćeš da vidiš šta te čeka“…razbijenih arkada i slomljenog nosa iz koga šiklja krv…kako se kreće kao neka puma po ringu…sa nekim potpuno ludački fokusiranim pogledom…najpre ćete se uplašiti…
I pomisliti da li je ovaj normalan…kada ga ovo ovoliko radi…
I kad može od ovoga da živi…
A potom i zadiviti…jer retko kada muškarac može toliko moćno…snažno i lepo izgledati…
No dok se bori…
I junački gine za nešto što mu je važno…
S obzirom da obožavam borilačke sportove…i s obzirom da…što bi moj kum rekao…“sreća da znamo sa učimo pošto ništa drugo i ne znamo da radimo“…divim se borcima prosto oduvek…
Na hrabrosti…disciplini…volji…snazi…karakteru i posvećenosti…koju samo oni imaju…
Sve bi se i zadržalo na tim osećajima uobičajnog divljenja da mi njegov trener…a moj drug…nije ispričao kako je ova sada Životinja…prepadnuta kao Mali Mačak došla kod njega u klub sa nepunih 11 godina…
U nekim polupocepanim patikama…
I polusmrznut u neko zimsko vreme…u nekoj tankoj jaknici…
I pitao da li može da trenira…
I rekao s vrata da nema da plati…
Ali da može da čisti…ili da radi bilo šta drugo…samo da mu dozvoli da dolazi tu…
I da nisam onda i to zamislio…
Prebijenu majku koja vrišti na podu pored…
Prepadnutog i uplakanog mlađeg brata IZA njega…
I oca pijanicu…koji u onim užasnim stanjima i nivoima promila u krvi kada će alkohol i najplemenitije ljude pretvoriti u potpune svinje…a kamoli apriori oštećene…lomi…ulra…i bije sve koji mu se u tom trenutku nađu na tim zamagljenim putevima…koji ne vode ni na šta dobro…
Zamišljam ga koliko je uplašen…
Kako drhti…
I kako mu se slivaju suze…
Što od straha…što od besa…što od nemoći…
Ćale je ipak mnogo teža kategorija…
Koliko to mora biti strašno…
Dok istinktivno podiže ruke da se zaštiti…da ne dobije udarac u glavu…a sve vreme pokušava da ostane ispred brata…
I da njega zadrži POZADI…
Da makar njega ta muka ne snađe…
Koliko mrzi oca…
Koliko se brine za majku…
Koliko voli brata…koji tek ništa nije kriv…
Kao uostalom ni on…
Ali kome je to uopšte sada i bitno…
Dok pokušava da spase svima njima živu glavu…
I kako nenadano dobija šut iz sve snage nogom u nezaštićeni predeo stomaka…
Razmišljam…
Koliko to može da boli kada imate deset godina…
A šutira vas odrastao čovek od 100kg…
Kako ne može da udahne…
I kako mu se samo odjedanput smračuje…
I kako pada na pod…
I kako ga šutiranje više ne boli…
Jer se u tom trenutku zariče i sebi i Bogu da je ovo poslednji put da se našao na podu…
U nokdaunu…
I da je potpuno nemoćan pred nasiljem…
I nasilnicima…
I da neće to više dozvoliti ni ocu niti ikome drugom…
Posle mi je moj drug…a njegov trener…koji trenira borce 20 godina unazad…ispričao…da nikada nije video nekoga ko je toliko talentovan…
Ko je toliko posvećen treningu…
Ko toliko može da trpi bol…
Ko je toliko motivisan…
I toliko uporan…
I toliko hrabar…
I toliko tvrdoglav kada nešto zacrta…
Makar morao da prođe kroz zid…
Ubrzo je postao jako dobar…
I najveći problem je postalo naći nekoga ko u tim malim godištima uopšte i hoće i da uđe u ring sa njim…
Nakon što se brzo pročulo da „ima neki Mali koji je ubica…i koga čeka ozbiljna karijera“…
I kako se sada treniraju nikad jače i spremaju se za svetsku karijeru…
I dodao da se tačno seća dana kada mu je Mali doneo glanc nove bokserske rukavice na poklon i zahvalio mu se na tome što ga trenira…
Što mu je kao otac koga nikada nije imao…
I što ga je primio u klub onog dana…
I rekao…“Hvala ti…gotovo je…dovoljno sam očvrsnuo…niko nas više neće tući…“
Posle su se svađali oko toga da li neko ko nije još ni punoletan treba sa radi kao obezbeđenje na vratima kluba…svaku noć do zore…
I koliko to utiče na jutarnji trening koji apsolutno nikada nije propustio…
Međutim…
Mali je samo jednom rekao…i završio diskusiju…
„Moram da ih preselim…to je važnije od bilo čega…naspavaću se kad oni budu bili bezbedni…i kada postanem šampion“…
Kažem vam…
Diskretne Heroje ćete pronaći svuda oko nas…
Na najčudnijim mestima…
I tamo gde se najmanje nadate…
A one koji prođu živi pakao da bi zaštitili one koje najviše vole ću uvek posebno ceniti…
Niko nije ovaj život bolje ukapirao…
Niti ga bolje utrošio…
Niti bolje kapira koncepte pojmova Hrabrost…Karakter…Čovek…i Ljubav…
I koji su shvatili da nije uopšte teško živeti…
Kada znaš zbog koga i čega bi umro…
Zato im se i divim…
Kao i svim Raskošnim Kaktusima…
Koji su procevetali u hiljadu boja…u nekoj surovoj Pustinji…
A za Malog ćete čuti…
Potpisujem…
Čekaćemo ga jedanput svi zajedno pred Skupštinom…
Ja ću biti u prvom redu…
Srećan iz dubine duše…
I nasmešen oko ušiju…
I aplaudiraću i pevati himnu iz petinih žila…
I biću ponosan…
I zadivljen…
Mada…
Možda ni mrvicu onoliko koliko će to biti njegovi mama i brat koji će stajati pored mene u tom istom redu…
Ponosno gledajući najhrabrijeg i najčvršćeg Čoveka na svetu…
Koji je samo igrom slučaja vrhunski borac…
I šampion sveta….
A neuporedivo važnije baš njihov Sin i Brat…
Te Titule su svakako mnogo bitnije i vrednije…
I mnogo se teže dobijaju…
Mali ih je zavredio još kao Dečak…
Ne vidim čemu bi se važnijem svi mi ostali mogli posvetiti…
Pa…
Srećno nam bilo…
I srećno Mali…
U stvari…
Kad malo bolje razmislim…
Srećno ovima koji ti stanu na crtu… 🙂

Smejem se danas bukvalno celi dan nakon što mi je drug koji radi u banci ispričao kako sada imaju neko glupo pravilo da moraju pitati ljude zašto podižu svoj sopstveni novac sa računa i kako mu je klijent…par ekselans Gospodin…na to pitanje najljubaznije moguće i sa puno uvažavanja…mrtav ladan…odgovorio „na muziku…alkohol i žene“… 
Prebrojao novac…
Zahvalio se pristojno…
I otišao dostojanstveno sa pulta…
Dok su svi u filijali umirali od smeha…
Svesni apsurdnosti i neumesnosti pitanja…
I eto…
Lekcije o Granicama svuda možemo pokupiti…
Kad god vam neko zabija nos u vaš novac…mozak…dušu…ili genitalije…ovako nešto slično je najbolji mogući odgovor…
Ljubazno…
Ozbiljno…
Kreativno…
I maksimalno vrcavo…
Po principu što šašavije to bolje…
Pa nek’ se misle posle da l’ ste ozbiljni ili ih samo zafrkavate…
Važno je samo da budete potpuno mirni…pristojni i staloženi dok branite svoje ultimativno ljudsko pravo na životne izbore i sopstvenu sudbinu do poslednjeg daha…
Ne popuštajući ni za milimetar…
I da se nikome nikada ne pravdate…
I ne objašnjavate…
Kako god da živite…
Ukoliko ste vi sa tim životom srećni…
I ukoliko vam je duša baš tako mirna…
A i znate već…
Ničega se zloba…zavist…ljubomora…malograđanština…dušebrižništvo i primitivizam ne plaše toliko koliko Humora…i Ljudi Zdravih u Glavi…
Zato su oni toliko i dragoceni…
Čuvajmo ih…
Čuvajmo se…

Generalno stanje našeg psihičkog zdravlja i zadovoljstvo našim životom ponekad možemo vrlo jednostavno proceniti na osnovu nekih vrlo jednostavnih osećanja…
Na primer…
Od toga da li nam se ide na proslavu 5…10…ili 15 godina od mature…
Ljudi koji su psihički dobro će hrliti…i jedva čekati…da se podruže…provedu i da napune Dušu sa starim drugovima…da evociraju stare i stvaraju nove uspomene…u kakvoj god životnoj poziciji bili…shvatajući da su oni mnogo više od toga šta im se u životu dešava…i shvatajući da to isto važi i za njihove drugove iz razreda…
Ljudi koji možda i nisu psihički toliko dobro ali su se u meduvremenu ostvarili…prolepšali ili obogatili će jako voleti priliku da to nekome i pokažu…i držaće se toga kao pijan plota…
Najgore je onima koji nemaju ni jedno ni drugo…
Za njih su ti neki životni ček pointi – ko je kako i ko je dokle dobacio jako bolni i zapravo pravo mučenje…
Sva ta pitanja na koja nemaju odgovore…
Ono što je zaista divna okolnost je što se proslave mature obično organizuju svake godine a skoro obavezno na 5 ili 10 godina…
Znate li koliko se može postući na dobroj psihoterapiji sa nežnim…dobronamernim… mudrim i potkovanim psihiterapeutom za to vreme?
Znate li koliko se knjiga za to vreme može pročitati?
Koliko se zemalja moze obići?
Sa kim sve sedeti i razgovarati?
Znate li šta se sve može postići do tad?
Stoga je možda i najvažnije pitanje koje trebamo sebi postaviti…gde…kako i u čemu treba da porastemo kao Ljudi da bi nam se za recimo pet godina išlo na proslavu?
Čvrsto verujem da je tu samo nebo granica…
PS…
Svakako mozete od kuma pozajmiti BMW-a…
Kao sto ću ja…
Za svaki slučaj…
Nek’ se nađe…
Neće škoditi sigurno… 😉

Kad se ovako ponekad osvrnem unazad…najopasniji trenutak u mojoj karijeri nije bio ni trenutak kada su mi se više smučila i slova a kamoli bilo kakvo učenje…
Ni svi oni mučni trenuci koje sam proveo u onim strašnim redovima na birou za nezaposlene…i razmišljao kako „eno Milanu ništa ne fali u Čikagu…pa i kamion je za ljude“…
Ni trenutak kada sam shvatio koliko je medicina pretežak…preodgovoran i mazohistički poziv…koji će vam uzeti jako puno…a dati tek poneku retku satisfakciju…i sporadične nasmešene oči preko puta vas u onom čarovnom trebutku kada bol umine…
Ni sve one noći kada shvatite zašto je Beograd najlepši grad na svetu…
Paradoksalno…
Ubedljivo najveća nagazna mina i najrizičniji trenutak po moj profesionalni razvoj i karijeru je bio nešto potpuno suprotno…
Najprijateljskiji poziv starog porodičnog prijatelja da se zaposlim kod njih na radiologiji i da krenem na tu specijalizaciju…jer im fali lekara…i nema ko da radi…
U trenucima kada je svako plaćanje kirije bilo bukvalno kao milion dolara…
Kada sam već uveliko shvatio koliko Živuljka zvana čovek može da trpi…i da se muči…
I kada su se godine bola…frustracije i poniženja…koje samo nezaposlenost na Balkanu može da vam priušti…jednostavno akumulirale…preko svake moguće mere…
Sećam se tog vikenda…
I dugih šetnji po gradu u maniru Gluve Kučke…
I razmišljanja…
„Dobro to je izgleda život…
Nisi više dete…
Ne možeš imati sve…
Najvažnije je ponekad samo bukvalno preživeti…
A i znaš ti sebe…
Naučićeš ti i to…i postaće ti interesantno u jednom trenutku…
Iako nije baš lečenje ljudi…zbog čega si i upisao medicinu..već vrlo bitan deo u tom procesu…moći ćeš jednog dana da uživaš u tome…i da budeš srećan ponedeljkom ujutru kad kreneš na posao…
A i radiologija neverevatno napreduje…ko zna možda postane interesantno…
A i prijaće ti da pojedeš nešto normalno zaista…“
Kad malo bolje razmislim tog vikenda sam bio bukvalno na ivici da postanem hronično nesrećan čovek…
Da sam u taj ponedeljak pošao na kliniku tog prijatelja vazda bih bio frustriran…neostvaren…zavidan i ubijen u pojam…
Vasa Ladački…
Samo kao doktor…
Kao i mnogi ljudi koje danas profesionalno srećem…srećom uživo i slušajući ih…a ne preko ekrana u vidu crno belih silueta i mrlja…koje Bog sveti zna šta znače…
Sve one nesrećne duše koje su izabrale ono što im je ponuđeno u nekom trenutku umesto onoga što zaista žele…
Koje su krenule za pomoćnim lekovitim sredstvima nemogavši više da čekaju pravi lek…i konačni prestanak zlopaćenja…
Pa su se privenčale…za onog/onu sa kojom će život biti jednostavan…
Ili preselile…tamo gde bi trebalo da se bolje živi…
Ili zaposlile…bilo gde i bilo kako…jer je glad dosta dobra motivacija…
Ili potpisale bilo koji đavolji ugovor…za malo radosti i sreće…a da ne kažem tek namirenog ega…sujete i kompleksa…
Pa sada imaju savršeni alibi da čitav život budu nesrećni…
Da mrze sebe preodne…
I čitav svet…nešto kasnije…
I da se ljute i da im smeta sve lepo i srećno…jer ih to uvek podseća koliko je njima duša prazna…
I da u nekoj budućnosti samo birajua kom će se lekaru obratiti…i hoće li bolovati od somatike…ili psihosomatike…
Jer…
Mnogo je teško promeniti život kad ste polusrećni…
I imate puno toga da izgubite…
I jednačine već imaju 7 nepoznatih…
Čovek se lako navikne na prijatno…
I što je stariji to je veća kukavica…
I iz tog živog peska je jako teško pobeći…
Najlakše je čoveku kad nema ništa i nema šta da izgubi…
I još uvek ima Mač u Grudima…
Pa može muški da pogine…jureći za nekim svojim snom…
I mislim dalje kako…
Naravno da je potpuno logično da u životu treba izbeći jasno destruktivne stvari…koje nijednog čoveka nisu učinile boljim i srećnijim…
To je većini mudrih sasvim jednostavno…
Ali je možda i podjednako važno izbeći i Polusrećne Opcije…koje nam se u nekom trenutku ponude…
Sve te Dražesne Mirišljave Nizbrdice koje vode nikuda…
I samo projuriti svojim Karavanom…
Makar nemali nikakvu predstavu šta nas čeka iza ugla…
Samo tako možemo i doći do Prave Priče…
I Destinacije koja će imati Pogled kakav smo zacrtali…
I biti zaista srećni…
Pa ma koliko te Putešestvije trajale…i koštale…
A i znate već da se od nečeg’ mora umreti…
Što to ne bi onda bilo prilikom nekog herojskog pohoda…
Makar će ostati dobra priča iza nas…
A da ne kažem da su svi pravi životi jako teški…
I da ne poznajem nijednog Velikog Čoveka koji je tu titulu zavredio bez oštrog ali neophodnog začina izazovne sudbine…
Vladimire Đuriću verzija 2011-ta hvala ti…
Zaista si jedan ozbiljan car…
I bukvalno Junak…
Ovaj sad Šmoklja bi se odmah zaleteo na neki med…
I verovatno upao do daske u neku feromonsku zamku…
I batrgao se dok ne crkne…
A ovako si nas ti Ludače…ne znam ni sam kako…doveo baš gde i treba da budemo…
Otkud ti samo snage?
Baš sam ponosan na tebe…
I jako zahvalan…
Brate…
Imaš pivo od mene… 🙂
To jest…
Živeli… 🙂

Jako mi se dopao bilbord koji sam video čini mi se negde u Sloveniji…
Na njemu je pisalo…
„Nisi zaglavljen u gužvi u saobraćaju.
Ti si gužva u saobraćaju.
Nabavi bickl.
Oslobodi se!“
I razmišljam da li to važi i za ovaj naš divni grad…
I nas same…
Još je gužva u saobaraćaju i najmanji problem…
Pravo je pitanje da li se to može primeniti i na našu sveopštu zaglavljenost u bezobrazluku…bahatosti…primitivnosti…namrgođenosti…agresiji…i jako ružnoj energiji…
I da li smo i to sve samo mi?
Možda nije ni bitan odgovor…
U svakom slučaju neće škoditi da se pozabavimo sobom…svojom energijom…svojim mentalnim zdravljem…stanjem uma…i sveukupnom formom i životnom pozicijom u kojoj smo…
Da budemo mi zaista dobro u duši…
Jer je tu promena…iako jako teško…jedino i moguća…
Pa da onda poradimo na našim manirima… pristojnosti…empatiji…strpljenju…podršci…i energiji koju emitujemo…
Jer…
Mi smo Beograd…
Niko drugi…
I potpuno je jasno da je dobar…saradljiv…normalan i nasmejan Komšija sasvim neprocenjiv…
Naših komšija je samo malčice više…
Tu negde oko dva miliona…
Ali je pravilo potpuno isto…
I važi i za velike brojeve…
I prava je sreća da i mi možemo biti upravo takav Kul Komša…
Svim našim sugrađanima…
Lepo je to sročio Momo Kapor – „koliko god da ste školovani, talentovani ili bogati o vama najviše govori način na koji tretirate ljude oko sebe“
I to kako se ljudi u vašem prisustvu osećaju…
Kakva crna garderoba…statusni simboli…i to koliko je neko postigao u životu…
Gospodin ste tek od onog trenutka kada je svakome u vašem prisustvu makar i za mrvicu bolje…lepše ili lakše…
Jedino se tako ta laskava Titula i može steći…
A što više Gospode bude u ovom gradu…
To će nam svima i biti bolje…
Hajmo mi odraditi svoj deo posla…
Još jedan plus na ovoj našoj Lepoj i Dobroj Strani svakako neće škoditi…

Ukoliko ste bili popularni u srednjoj školi…
Prvo javite kako je bilo… 🙂
A drugo…sigurno znate da ništa na ovom belom svetu nije lepše od toga da imate veliku ekipu ljudi oko sebe…i tu neku čarobnu dinamiku koja se u jednom trenutku napravi među ljudima koji se lako kapiraju…
Tog neprekidnog lanca isprepletanih internih fora…šala…doživljaja i anegdota…koje će se posle godinama prepričavati uz neku posebnu milinu u duši…
Ono što je zaista neviđeno srećna okolnost je da na Ekskurziju možemo i pod stare dane…
Možemo poći na neko Dražesno Mesto..
I okružiti se ili upoznati ljude koji su opušteni i dobri…
I ljude dovoljno intelektualno sofisticirane i široke da sa njima možemo napraviti samo nama presmešan Univerzum politički apsolutno potpuno nekorektnih šala…sprdnje i zajebancije….koja će se onda samo neprestano i beskonačno rojiti…i postajati sve smešnija i smešnija…
I onda lepo dane provesti u grohotu i držeći se za stomak…
I napraviti Uspomene koje će nam grejati dušu kad god ih se setite…
Možemo čak odabrati i Jednu Posebnu Dušu baš onako po našoj meri…jedan kroz jedan…sa kojom je to kapiranje završeno već u nivou pogleda…i prvog nagoveštaja smejalica na obrazima…i ovaj deo o političkoj nekorektnosti podići na još jedan viši…da ne kažem bolesniji nivo…smejati se povazdan i guštati onako baš kako treba…
Pa ko zna…
Jednog dana mu možda čak i krstiti decu…
Ukoliko ste neobično veliki srećnik…
Pa ga onda imati blizu za čitav život…
Natenane…
A znate šta je tek najlepše…
Razrednog više nema…
To je jedna od retkih stvari koja sa godinama postaje sve bolja i bolja…
Svako može na Ekskurziji raditi šta god želi…
I šta god mu srcu zaista prija…
Ko će vas sprečiti?
Bukvalno čitav Svet uživancije je pred vama…
Samo ga udahnite…
Onako do kraja…
I videćete da ste mnogo psihički bolje nego što mislite…
Garantujem specijalističkim pečatom… 🙂
Samo niste sa pravim Ljudima…
Na Pravom Mestu…
I verovatno ste se zaleteli jureći za nekim glupostima…trivijalnostima i efemernostima…
Pa nemate vremena za sebe…
Da malčice izDušite k’o čovek…
Videćete…
Sa takvim Ljudima je sasvim jednostavno biti onako baš dobro u Duši…
Povratiti optimizam…
Veru u ljude…
I da će sve biti dobro…
I ponovo osvestiti koliko ovaj život može da bude zaista potpuno spektakularno čudesan…