Dopalo mi se skoro kada mi je drug rekao da je koncept omiljenih mesta sasvim prevaziđena stvar…
I da od kad ima Sinčića…svako mesto na koje dođe s njim mu je omiljeno…
I da mu se nekako Beograd prolešao…od kada svako veče šparta sa njim u kenguru…šegači se…i pevuši…
I da tek sada razume u potpunosti koliko su vreme i energija neprocenjive monete…
I koliko ih prokleto malo ima…
No dobro…
Makar mu je sada postalo kristalno jasno na šta se ti basnoslovni resursi jedino i trebaju trošiti…
I da je svaki minut potrošen bez da nekoga voliš do neba i da tako samo provodiš vreme sa njim bukvalno bilo gde…sasvim uludo protraćeno vreme…
Milo mi ih je videti…
Iako je njegov osećaj o prolepšanom Beogradu sasvim subjektivan…svako ko ih vidi…će to i objektivno pomisliti…
Ne znam što ih turistička organizacija grada ne uposli…
Znajući ih…
Radili bi njih dvojica za sladoled i mleko…😀

Kao i uvek…jednu od najvećih životnih mudrosti sam čuo maločas od pripitog taksiste koji vredno vozi od jutros u ovom primorskom mestu gde letujem godinama…nakon što je pre mene vozio Makedonca…Hrvata…Albanca…i Crnogorca…
„Brate…ko ne voli Balkan…taj ili je glup…ili je lud…ili je zao…ili ga nije dobro iskusio…petog prosto nema…“
O kakva samo istina…
Predeli Krvi i Meda…
Lepi kao san…
I to me momentalno podseti na jednu od omiljenih recenica omiljenog mi Crnjanskog…
„Beograd je meni dao za ženu jednu od svojih najlepših devojaka i ja mu to zaboraviti ne mogu“…
O kako samo lepo…
Skoro kao Balkan…

Jako volim jezgrovite mudrosti…
A pogotovo one narodske…kafanske…ili one koje ćete čuti u taksiju…
Pa evo nekih koje sam pokupio u avgustu…
Moda je prevara…zgodnim ljudima sve lepo stoji…
Kada biste i vi upravo gledali ovaj zaljubljeni par od dvadesetak godina…u teksas šorčićima…belim majicama…i papučama…koji se u Svetogorskoj ulici upravo cmače i grli iz sve snage nakon što mu se ona zatrčala u naručje po izlasku iz trole…sa sve kovrdžama…a on je ščepao sa onim mišicama koje imaju mladići u punoj snazi…u ovaj sunčani dan…shvatili biste da nema nikoga na ovome svetu lepšeg… elengantnijeg…i bolje obučenog od njih dvoje…
Industrija sexy veša još veća…
On ne poćeva želju tamo gde je nema…niti je uopšte i potreban tamo gde je ima i previše…
Uostalom…
Zar nije svrha svakog sexy veša da se ipak nekako skloni u drugi plan…ili još bolje i sasvim odstrani iz jednačine…
Neće se leba najesti pamučne gaće što ih ovo dvoje verovatno nose…večeras kada ostanu negde konačno sami…u nekoj malenoj studentskoj sobičici…sa preglasnim i prehaotičnim svetom sasvim utišanim…i nebitnim…oko Njih…
I na kraju možda i najveća…
„Glad je najbolji začin jelu“…(Servantes)
Pašteta…’leb i jabuka su michelin star delikates kada jako ogladnimo…
A najsofisticiranija đakonija u najskupljem restoranu baš ništa posebno kada smo siti…
Prava muka sa ljudskim rodom je što ova Servantesova ne važi samo za hranu…
Već i za sve ostalo…
To je pravo prokletstvo Homo Sapiensa…
Ali ujedno i jedna od njegovih najlepših karakteristika…
Da i kada ima malo može biti srećniji od onih koji svega imaju previše…
Jednostavno mu se Aparat za Radost bolje kalibriše…
A Čovek koji zna da se raduje i da bude zahvalan uvek ima i čemu…
Ne znam kako da došapnem kao neki Starac Fočo od stotinu ljeta…ovo dvoje zacopanih da se nikako ne razdvajaju danima…da naruče picu kako ne bi morali da izlaze iz stana…da obustave spavanje kako ne bi gubili vreme…i da zaborave na sve glupe obaveze sa fakulteta jer će se sve već nekako stići…a nikad više neće biti ovako lepo…kao što im je danas…i da je ta Čarolija Zaljubljenosti najlepša baš na početku…
Kad je sve improvizacija…
Otkrivanje novih dimenzija…
Ekspedicija u nepoznato…
I prava Avantura…
Komfor i ostarene želje to samo kvare…
A pogotovo ona prokletinja vreme…kao što je to verovatno i jasno jako dobro obučenom ali dežmekastom sredovečnom paru…koji upravo izlazi poptuno neimpresioniran iz obližnjeg skupog restorana nakon uparivanja hrane i vina…jer je mnogo bolje bilo prošli put na Korčuli…i seda u svoju besnu limuzinu…kako bi se odvezao u svoju raskošnu kuću u pedgrađu…i zahrkao sa sve markiranim gaćama na njima…naravno svako u svojoj sobi…nakon što je svako od njih popio svoju omiljenu kombinaciju lekova protiv gorušice i nesanice…
Kakav divan apsurd…
Kakva Supermoć…
Sve je ništa…
I ništa je u stvari sve…
Kakvo je ovaj život samo divno Igralište…
Kakvo divno Platno za Slikanje…
Kakva divna prilika za stvaralaštvo…
Pa srećno nam svima bilo na našim ličnim stvaralačkim poduhvatima…
I veliko hvala ovim mladim Manekenima…
Odavno bolju reviju ne pogledah…

Potpuno je neverovatno da nakon svih ovih godina života…školovanja i rada na sebi…i dalje kada u nekom restoranu ili kafiću dugo sedim bez da me iko usluži…negde u dubini duše mi uvek prođe misao da je to zato što ja nisam bitan…jer da jesam i da ja to zaslužujem verovatno bi me pre uslužili…
Znam…
Potpuno idiotski…
Praštajte…
I mene je sramota samoga sebe…
Ali nećete verovati koliko sam ja seansi i seansi proveo pričajući o tome…
Kada mojim klijentima ne gledaju storije…
Kad im seenuju poruke…
Kada ne žele da budu sa njima…
Kad ih ne zovu na druženja…
Kada ne dobiju posao…
Ili kada ih ponižavaju po raznoraznim mestima…od restorana i prodavnica…preko crkvi i bolnica…do njihovih ličnih porodica…gde to ponajviše i boli…
Ali pravilo je uvek isto…
I možda najjasnije na mom detinjem primeru…
Dobri restorani uvek imaju dobru uslugu…
Maderu volim već dvadeset godina od kada sam sa tadašnjom devojkom…i sa knap iznosom novca u dzepu za dva jela…dve koka kole i dve karte za noćni…slavio tu upisanu četvrtu godinu medicine…i osećao se dobrodošlim i uvaženim…i kao da sam tu stalni gost…
Jer prosto je…
To kako nas neko tretira…uvek mnogo više govori o njemu…nego o nama…
I lepo mi je sad…kada nakon jedno dvesta seansi svoje lične psihoterapije…mogu da osvestim šta me je to žacnulo kad se jako uznemirim u nekim situacijama…pa da onda tu u dubini duše sebe zacelim promenom načina razmišljanja na zdraviji i konstruktivniji…i da sa osmehom pođem ka izlaznim vratima restorana…bez ljutnje i potpuno lagano i opušteno…jer znam ko sam i šta sam…i taj restoran jednostavno ne ispunjavava moje kriterijume da bih u njemu provodio vreme…i onda lepo potražim mesto gde će mi biti ugodno da potrošim svoj pošteno zarađeni novac…
Sve je lakše od kad ja sebe uvažavam…
Čuvam i poštujem…
I nije mi više neophodno da ta potvrda dođe i spolja…
Ova unutrašnja je granitna…
I sada već decenijama usavršavana…i uporno i mukotrpno zasluživana…
Sećam se kako mi je bilo neobično te noći što me svi oslovljavaju sa Gospodine…
Sad sam se već navikao…
A da se ne lažemo…sve je mnogo lakše od kada imam mogućnosti da biram…i da ništa više ne moram…što sam skoro jednom detetu koje je došlo kod mene na psihoterapiju u potpunosti razluđeno težinom ispita iz anatomije koji treba da položi…pokušavao da objasnim da vredi…i da će tek vredeti u budućnosti svakog truda i odricanja koje sada treba da uloži…da će se sve jednom isplatiti…i doći na svoje…
Ali isto je i u ljubavi…
I sa prijateljima…
I sa poslom…
I sa porodicama…
I sa svim drugim okolnostima i mestima…
Svako može da pokuša da me tretira kako god poželi…
Moje je da odlučim šta ću tolerisati…
Koliko ću ih blisko prihvatiti…
I koje ću im mesto nameniti i u duši…i u svom životu…
Koliko vremena sam spreman tu da potrošim…
I da uvek imam sto i jedan resurs u sebi koji će mi omogućiti da biram…
Da ništa ne moram…
I da uvek mogu sebi da ugodim…
Skoro sam u Maderi gledao kako jednom našem Profi sa faksa slave odlazak u penziju…
Delovao mi je vrlo zadovoljno…
Pa ko zna…
Mi psihijatri obično ne idemo u penziju…
Već radimo posao koji volimo do sudnjega dana…
Ali nešto mi deluje…da ako ovako nastavim…da ću i ja biti zadovoljan uslugom koju ću imati na mojoj proslavi za odlazak u penziju…
Celokupnom karijerom…
Svime što sam postigao…
Video…iskusio i doživeo…
A ponajviše ljudima koji će biti tu…
Od toga prosto nema ničega značajnijeg…

Kakvo sam sjajno pravilo čuo maločas u teretani od momka jedva punoletnog ali vrlo vrlo isklesanog…kada mu je drug doviknuo da su im zauzeti tegovi od 12.5 kilograma koje su planirali da koriste…a ovaj Mali odgovorio…“Nema veze…držaćemo se onda iskonskog pravila svake prave teretane…ako su tegovi koje si planirao da koristiš zauzeti uvek uzmi one za mrvicu teže…nikad lakše…daj nam brate 15-ice…i razvukao onaj osmeh koji samo tinejdžeri imaju kada pameću i drskošću pronalaze neka nova i kreativna rešenja da ulepšaju sebi život i stignu tamo gde su zacrtali „…
Bože kakva paradigma za život…
Ako ti se baš ne da to što si zamislio…
Stigni težim i zaobilaznim putem do nečega još većeg…raskošnijeg…vrednijeg…lepšeg i boljeg…
Bravo Mladi Lavovi…
I hvala za mudrost…
Imate proteinske čokoladice na mene… 😉

Od srca sam se nasmejao kada sam na internetu negde pročitao kako se ogromna ljubav prema sedenju po kafama sa sjajnim ljudima i sklonost tome da se povremeno zagine po kafanama do zore na linkedinu i u poslovnoj biografiji može opisati kao „razvijene veštine umrežavanja…održavanja prijateljskih odnosa sa važnim klijentima i visoka sposobnost zaključivanja dogovora koji otvaraju nove biznis horizonte“… 😀
Ali zbilja verujem u to…da se najvažniji razgovori vode upravo tu…da ne postoji bolja visokoškolska ustanova…i da od toga za kojim stolovima sedite zavisi i kakva će vam biti širina pogleda na svet…a posledično i kvalitet života…
I po tome sam se i vodio prethodnog vikenda u Kotoru…na Cim Forumu…sjajnoj smotri pameti…kreativnosti…ljepote…vrcavosti…duha…lljubavi…strasti i duhovitosti…
Svega onoga što zaista i vredi na ovome svetu…
Pa sam se trudio da opet natenane sedim i što više vremena provedem sa na primer mojim rođenim bratom iz druge kolevke ali sa posve istom dušom i strastima koje nas raduju…Miškom Strugarom…najboljim crnogorskim komunikologom…stručnjakom za odnose sa javnošću…i magom javnog nastupa sa kojim svaki minut postaje semestar na fakultetu…i sa kojim shvatite šta se sve može učiniti sa rečima kada ste bistri i vešti…i koje su krajnja dostignuća jezika da se opiše nešto lepo i veličanstveno…
Iako imam čitav folder u telefonu sa Miškovim mudrolijama…izdvojiću dve koje su me ovaj put oduševile i evo danima me već dojme…
Najpre…
“Crna Gora jeste mala, ali to ne utiče na njenu veličinu” koju je izrekao reditelj Branko Baletić i koja toliko moćno sublimira sve ono što ja kao najveći fan te zemlje i najcešći gost osećam kada god osvestim koliko sam tu uvek srećan…kako mi je tu duša sasvim na mestu…osmeh vrlo skočan…hedonizam na maksimumu…a radosti za oči…nepca…nozdrve i celokupno telo bukvalno iza svakoga ćoška…
Naravno ja ne bih bio psihijatar da tu rečenicu neći iskorisititi i za one teške muške trenutke na terapiji kada pričamo o tome kako smo zakazali u krevetu ili kako nismo baš nešto danas obdareni…ne znam šta nam je od jutros…jer i tu važe ista pravila o malenosti i veličini…😉
A drugi je još bolji…kada Miško šeretski prepričava razgor koji je kao mladić imao sa svojom prabakom od 90 godina…iz nekog kršnog i zabačenog crnogorskog sela odakle potiče…rođenom početkom 20-tog veka…na temu toga kako su nekada stajale stvari po pitanju ljubavi i seksa po tim vrletima…a baka genijalno i onako kako samo to ljudi sa tom urođenom i brzom selǰačkom pameću mogu… kaže…“Sinko ovako ti je to bilo…ko me je pitao ja mu nijesam dala…a kome je bastalo taj me nije ni pitao“ 😀
Pa genijalno…
Duša mi se ozari kad na to pomislim…
Ne mogu dočekati da mojim muškim klijentima suviše nećkavim…plašljivim…nedovoljno upornim i preterano politički korektnim to prepričam…
Jer stvari i danas funkcionišu sasvim isto…
Ženski je princip nećkati se…a naš je ne dati im da im to puno pođe za rukom…i ostalim delovima…na obostrano zadovoljstvo…
Jer sam najveća razočarenja od mojih klijentkinja slušao kada kažu „zamislite ona moja blentava a tako zgodna budala stade već na mojih prvih nekoliko ne…nemoj…neću…i nisam ja takva…i pokvari mi celu Igru…Ugođaj…i Veče…šta sam se ja spremala onoliko i maštala…glupan“… 😀
Naravno uz sasvim jasne izuzetke kada je ne i zaista ne…što je nekako ipak…ukoliko smo sa obe strane potpuno jasni i iskreni i decidirani…nekako potpuno jasno i nije teško prihvatiti kao neotuđivo ljudsko pravo svake žene da bira s kim joj se hoće a sa kim ne…i naravno dopustiti joj da to pravo i upotrebljava kako god ona misli da treba…
Hvala brate moj…
Ne mogu dočekati da opet sednemo…
Poneću ovaj put diktafon…
Neće nas valjda uhapsit’… 😀
Probraću bisere za javnost…
I čuvati u dubini duše one samo naše najbolje…

Da ne daj Bože moram odabrati jednu jedinu konferenciju na koju bih morao da idem do kraja svog života to bi bez ikakve dileme bio CIM Forum u Kotoru (Forum kreativnih industrija i medija)…koji se proteklog vikenda održao po peti put…
A to predlažem da počnete da radite i vi…jer malo me duša boli što sam prva tri propustio…ali dobro ubuduće će me se otarasiti lako kao što bi i od neke teraporezistentne Ešerihije…😀
Sve ću im pipke zariti u one zidine starog grada…neće me moći odvojit’ ni špahtlom od njih…
Jer jednostavno…
Nigde nećete naći Forum gde je ceo stari grad Kotor (najlepši na svijet) pretvoren u pozornicu…i mesto druženja…i učenja…i nadahnuća…
Nigde toliko bistrih i dobronamernih očiju i nasmešenih zubića…
Nigde toliko pameti…i kreativnosti…i ljudi koji razmišljaju na potpuno spektakularno izvrnute načine…i nekako lepo vide ovaj svet…i čine ga svojim stvaranjem još lepšim…
Nigde toliko onog iskonskog gostoprimstva i fokusiranosti na suštinu…a ne na regule i glupave forme…
Nigde drugde nikome drugom od organizatora neće pasti na pamet vam nekoliko dana pred forum predlože da održite afterparty predavanje u 1 ujutru nakon žurke u kreativnom habu (nekada zatvoru u Kotoru) na temu „Maleno noćno predavanje o veličanstvenoj ljudskoj seksualnosti“…i to pred publikom prepunom kreativnih genijalaca…maliganima i radošću mediteranskih noći…vinutih u lepršavu lakoću postojanja i postavljanja sasvim škakljivih pitanja na još škakljiviju temu…što je bukvalno jedno neopsivo i neprepričivo zanimljivo iskustvo…
Nigde nećete moći za ručak da svi zajedno kao neka vojska termita jedete Bokešku Kužinu koju su spremale lokalne žene sa zlatnim rukama…koja je ukusna toliko kao da vam je neka rođena baka kojoj ste miljenik spremila za rođendan ono što najviše volite…i 900 kotorskih krempita (300 po danu😀) koje zaslužuju poseban post kao Kolač nad Kolačima…
Nigde nećete moći da sedite za stolom i nazdravljate sa na primer Srđanom Dragojevićem…herojem vaše mladosti…čije replike iz filmova znate u po dana i po noći i da shvatite da su talenat…britka pamet i neopisiva duhovitost najdragocenije stvari u Kosmosu…pogotovo ako vas takva jedna veličina tretira kao sebi ravnog…što samo Najveći oduvek rade…
Nigde nećete videti više Duše…
I ni odakle nećete otići sa ispunjenijom…
Hvala divni ljudi…
Volim vas jako…
Vidimo se dogodine…
Ko zna šta ćete prekrasni…prekreativni Čarobnjaci tada smisliti…
Jedva čekam…
Vaša Ešerihijica Đurić 😀
@cimforum #cimforum2026 #cimforum

Ljudi na psihoterapijama najčešće pričaju o traumatičnim i preteškim periodima svojih života…kada su bili ranjivi…krhki…prepadnuti…i preplavljeni bolom i tugom…jednostavno takav je posao…
Srećni i nasmejani ljudi biraju druga mesta…
No…još tokom specijalizacije sam primetio jedan čarobni obrazac koji se u tim mračnim periodima često obznani…možda ću to najlakše kroz primere objasniti…
Pričala mi je klijentkinja…kao san lepa devojka…kako se sa nekih 17 godina u nekom svom potpunom emotivnom…adolescentnom rasulu našla u 3:47 ujutru na afterpartiju u vili na Avali gde nije ni trebalo da bude…potpuno sama sa nekoliko starijih muškaraca sa kojima tek nije trebalo da bude…u psihičkom stanju u kome nije trebalo da bude…u garderobi u kojoj nije trebalo da bude…i nakon nekoliko čaša vina više koje nije trebalo da popije…kako se za sekund samo osvestila i potpuno prepala šta sve može da joj se desi…i potom otišla do toaleta…videla se na šta liči…i shvatila da odatle nekako mora pobeći kako zna i ume…jer je shvatila koliko je ranjiva tu…i kako je samo pozvala svoju mamu…koja je nju i sestre sama podizala usled niza nesrećnih okolnosti koje su ih zadesile kao porodicu…i kroz plač je zamolila da hitno dođe po nju…tačno se seća da je na satu bilo 4:12…kada je mama pozvonila na vrata vile u podžami sa svojih 47 kila i sa očima kao nekan Vučica…bukvalno spremna da ih sve zakolje ukoliko joj ne dopuste da vodi ćerku kući…i kako su se posle vozile u tišini u njihovoj raspaloj porodičnoj korsi…da je očekivala da će joj popovati i oko garderobe…i oko alkohola…i oko društva i oko mesta na kojima izlazi…no mama to nikada nije uradila…samo je tiho pustila radio S…i kad su došli kući joj podgrejala ostatke hrane od ručka…poljubila je u kosu..i rekla joj da bi bilo mudro da se napije vode…da će je manje sutra boleti glava…
Potom mi je pacijent pričao kako je u najstrašnijoj noći u njegovom životu kada su mu neki lokalni kriminalci petili da će ga bejzbol palicama urnisati od batina došao tresući se kao prut kod svog kuma ispred zgrade u kojoj živi i objasnio mu koliko se boji…a kum…Ljuti Krajišnik…samo mu rekao dok je trčećim korakom silazio niz stepenice sa nekom močugom od metar… slušaj nećemo ipak tvojim kolima da idemo moja su starija…bolje njih da polupaju…i nasmešio se kako samo hrabri ljudi mogu kada je pitanje života i smrti…i prozborio kroz taj ludački osmeh onako šeretski „ma jebaćemo i mi njima mater.“…
Onda mi je pacijentkinja pričala kako je u najtežem trenutku u njenom životu…kada je videla i treći put potpuno jasno drugu crticu na testu za trudnoću…naravno potpuno neplanirano…i neočekivano…sa potpuno neprihvatljivim partnerom…i u potpuno neprikladnom životnom trenutku…momentalno znala da tada može pozvati samo svoju Tetku…emancipovanu i preuspešnu Građanku Sveta…koja nije imala sreće da ima svoju decu…ali je zato njoj uvek bila najveća podrška…okean ljubavi i pažnje…i najveći rol model…koja je samo rekla…nek si ti meni pile živa i zdrava…ništa ne brini…imamo nekoliko nedelja da doneseš odluku šta želiš uraditi…sve je to deo života…bitno je da je situacija rešiva…i da možeš birati…a potom je vozila na interevciju kod njene prijateljice Profesorke ginekologije na privatnu kliniku…koju je platila i zakazala…i pomagala joj da se oporavi od nje…bez i jedne jedine ružne reči… popovanja…ili osuđivanja…jedino zainteresovana da njeno pile od sestričine bude dobro i zdravo…
I na kraju kada je moj prijatelj zbog poslovnih odluka…koje bih i ja isto doneo…upao u ogromne dugove i suštinski morao da proda nasleđeni stan da ne bi završio u zatvoru ili potpunom bankrotu…u suzama to rekao svom ocu…uz one surovo osuđujuće reči prema samom sebi da je glup i naivan i nesposoban i da razmišlja da se ubije od sramote što je sve proćerdao što su oni stivali…a tata mu samo nasuo rakijicu…odvalio ga pesnicom nežno u rame…podigao mu bradu i samo odbrusio sine to su samo zidovi…znali smo mi *****ići i više da gubimo kroz istoriju naše porodice i više su nam otimali…no smo se uvek i dizali…kao neke neuništive Bubašvabem…nema sad plakanja…no ustaj na noge…mlad si…sve je to deo životne škole…imaš sasvim dovoljno vremena da se skućiš…i onako nam je bio prazan stan bez tebe u tvojoj dečačkoj sobi…sad će tata da zgužva jednu Gibu…pa da vidimo kako da se vadimo iz čabra…
Uvek me je to do kostiju potresalo…
Kako ne postoji veća brana psihopatologiji od toga da imamo Nekoga Svog…
Nekoga na koga se možemo osloniti i pozvati ga u po dana u po noći da ti bude tu uz tebe kad ti je najteže…
Da nam donese Bocu Kiseonika u najveći ponor…i uže na koje ćemo se uspentrati…
Ljude koji vam neće popovati…osuđivati vas…i držati lekcije…koji će znati istinu veću od svih…POZVALI STE IH kada vam je bilo najteže…i da je to sasvim dovoljno…
Bili ste negde krhki i ranjivi i odabrali ste njih kao slamku spasa…
I oni su se tom pozivu odazvali…bez i reči pridikovanja…jer ne postoji čestitija dužnost na ovoj planeti…
Često se toga setim kad mi se pacijenti i klijenti izvinjavaju što me zovu samo kada im je teško i kad su maksimalno zaglibili…
Ali ne shvataju da je to sasvim ok…
I da tako te višegodišnje psihoterapije i izgledaju…
Oni su svoje odradili…
Potražili su pomoć kad im je najpotrebnija a za ostalo ćemo lako…
Tu je na mene red da nađemo način da se usprave…stanu na noge i krenu u dobrom smeru…
Mic po mic…
Kroz tunel ka Svetlu…
Jer je u ovom životu sve obično rešivo na duže staze ako energiju ne rasipamo na gluposti…već se male ruke…blistavi mozgići i ranjene duše slože…
Moji najvažniji ljudi u životu…što iz porodice…što među prijateljima…ali i među mojim Profesorima…psihoterapeutima i kolegama su me to naučili…da kada ti neko krhk i ranjiv potraži pomoć nema pametovanja…osuđivanja i popovanja…i odlaganja te pomoći…već pali kola u pola noći i dolazi da pomogneš…bez reči i bez suvišnih pitanja…
Pa kad se skupimo zajedno…odatle ćemo sve lakše…
U ozbiljnom sam zaostatku Dobrih Dela…ali nadam se i da sam tek na pola života…
Znam tačno gde najviše trebam upreti…i gde se najviše potruditi…
I hvala Bogu imam toliko puno ljudi koje volim i do kojih mi je stalo…
Voleo bih samo da zapamte…
Da ću doći gde god da su…
U bilo koje doba…
Bez pitanja…
I bez osuđivanja…
I da ćemo odatle zajedno u Boj protiv bilo kakve Karakondžule…
I da ćemo naći način da pobedimo…
Jer su i po mene dolazili…
O još samo koliko puta…
I na kakva mračna mesta…
Od toga da smo nekome na tom Brzom Biranju za Spas nema važnije titule…
Niti svetije dužnosti…
Pa srećno nam svima bilo…
A drage naše Karakondžule ne bih vam bio u koži…
Nagrabusile ste…

Presmešno mi je bilo pre neku godinu kada se organizivao veliki evropski kongres psihoterapeuta u Beogradu kada me je pozvala moja divna Profesorka i pitala da li mogu nešto da im pomognem…
Čim sam video njeno ime na telefonu…ja sam naravno odmah pomislio…to je to…prepoznali su da sam ja jedan vrhunski stručnjak iz oblasti mentalnog zdravlja…godine truda i učenja će se konačno isplatiti…kako bi im bila ogromna čast i zadovoljstvo da baš ja održim predavanje koje će oplemeniti svih 1500 učesnika…i kako konačno sve dolazi na svoje…kako dolazi period Žetve u životu…
Svu tu moju maštariju prekinuo je mili glas moje Profesorke sa druge strane žice…
„Je li Vlado…koji beše splav drži onaj tvoj drugar…možeš li ga zvati…da ugostimo ove Evropljane kako dolikuje“… 😀
Ismejao sam se slatko nakon toga…
I tako…
Svako je na tom kongresu radio ono u čemu je najbolji…
Neki su predavali…a neki su se smešili…zezali i družili…
I dalje verujem da sve piše u knjigama…
Kongresi su za povezivanje sa ljudima čije su nam Duše i Umovi slični…
I za rast obe…podjednako važne particije nas…
A tek u onu staru da je u ovom životu podjednako važno šta znate i koga znate…
Par najvažnijih vrata u životu su mi se odškrinula u periodu od ponoći do zore…
I od srca vam preporučujem da taj period nikada ne zanemarite…u svom karijernom razvoju…a pogotovo naučnom i ljudskom…
Pogotovo ako ste intelektualac i zaljubljenik u nauku…život i ljude…
Jer…
Ima li šta lepše no kad sa Eruditama…Mudracima i Majstorima pijete neko dobro vino…
Ionako je jedna od najvećih komplementarnih činjenica kada završite medicinu to što kada vas obuzme neka čarobna kapljica više…ljudi neće reći…vidi ovu stoku pijanu…već Gospodin Doktor je malo više popio…ne ljutite se…neka ga i on ima Dušu…težak mu je taj posao…🙂
Vala…vridilo je učit’…