Архиве категорија: Blog

Krš

Po ovakvim danima…u Aprilu…i u Beogradu…čoveku je zaista malo potrebno da bi bio srećan…
Ipak…
Kao što po lošim danima uvek može biti gore…
Tako i po ovakvim…uvek postoji šansa da dan postane još bolji…
Upravo mi se to jutros i desilo čim sam zakoračio ispred svoje zgrade…
Nisam se ni navikao na sunce…ni progledao od bjeska..kad me prenu glas komšije od preko puta…“Komšo daj da pomognemo ovom čoveku…eno ga muči se jadan već pola sata“…
Rekoh „Hajde, hajde naravno“…mada još uvek nisam ni znao šta je u pitanju…
I tek tada videh…
Reno megan…dizel…beli…karavan…u cvetu adolescencije…a jednom vrlo verovatno princ pariskih taksista…klinički “mrtav“ na parkingu…
Ćale…na otvorenim suvozačevim vratima…pokušava da ga zaleti…uskoči i upali…proćelav…visok…i preznojen…sa naočarima…i stomakom…intelektualac…koji se verovatno usrećio pre nekoliko godina…sigurnim poslom u nekoj bolnici…sudu…institutu…opštini…ili bilo kojoj državnoj firmi…koga sam bukvalno istog trenutka mogao da zamislim…kako se srećan…u pratnji kuma automehaničara…vraća sa sa Bubanj Potoka nakon što je uzeo „nov auto“…od trećeg vlasnika…od kad je u Srbiji…i kako se egzaltirano dere…dok jure nizbrdo…uz oblak dima iza njih…“vidi kume kako hvata u trećoj…idemo mi sad na ćevape i pivo…da proslavimo“…
I ćerkica…iza kola…desetak godina…čačkalice umesto nogu…i daj Bože 30 kilograma…kike…i puno različitih nijansi roze u garderobi…natrontana…kao da je zima…onoliko kako samo ćerke i mogu biti natrontane kada ih očevi oblače…ranom zorom dok žure…
Nejaki Duo koji pokušava da upali auto „na gurku“…
Duboko sam ubeđen da samo muka rađa empatiju…
I da možda baš zbog toga Zlo i postoji na ovom svetu…
Jednostavmo…da bi se Dobro imalo rašta i roditi…
I čvrsto verujem u Tajni Kod Svih Nas Koji Smo Vozili/mo Krševe…o uzajamnoj pomoći… kada nekog od nas zakači neminovno…bez obzira koliko u tom trenutku žurili ili bili lepo obučeni…još od one zime kada je po rečima mog majstora akumulator mogao još malo da izdrži…a nikako nije bio po redu…na spisku prioriteta…i svih tih Nepoznatih Diskretnih Heroja koji su me te zime lansirali…na volontiranje…
Dok sam odložio ranac u moj auto…komša je već napravio plan…ćale će sesti unutra…a nas dvojica ćemo ga pogurati…
Ćale je naravno već počeo svoju tužnu priču…kao i svi ljudi koje je sramota…dok im pomažu…„Ma upravo sam krenuo kod majstora…moram da zamenim taj alternator…nego nikako da stignem preko nedelje od posla…hvala vam ljudi…šta da kažem“…
I bilo bi to jedno sasvim uobičajno jutro na Novom Beogradu…i ništa ne bi bilo strašno…da se u trenutku kad smo nas dvojica uprli…između naših ruku na gepeku…nije pojavio još jedan par ruku…nešto manjih…doduše…
Komša i ja se samo pogledasmo…i mislim da od tog trenutka ni celokupni ragbi tim Doroćola ne bi proizveo veću silu od nas dvojice…
Komša uspe i da prozbori „Neka Ćero mi ćemo…idi ti kod tate sedi…“
Ali…
Hajde ti to objasni…
Srpkinji koja je uprla…
Koja odrasta u siromaštvu…
I u svakodnevnim frustracijama…
Kojoj je Inat zalivan od malena…izdašno…i uporno…
I koja se zainatila spram muke…i nesreće…za svoju Porodicu…
Da upali njenog Duška…(uvek sam se pitao da li i bogati imaju lična imena za svoje automobile ili ih…da Bog sačuva…ne smatraju živim )…
I tako se Bob Tim Našeg Bloka…zalauflao…
I ova priča bi verovatno i imala uobičajan završetak…da se Reno upalio…da nam je Mala samo mahnula sa zadnjeg sedišta…i da su njih dvoje otišli kod majstora po planu…da ćale lepo ostavi pola plate koju je već odavno i potrošio kao svaki pošten ćovek…i da ga tamo posmatraju onako kako majstori i vlasnici skupih automobila posmatraju ponosne vlasnike krševa…
Međutim…
Megan se već preselio u neki automobilski raj…i počeo da jezdi po nekom Autobanu na Nebu… reanimacija nije urodila plodom…i jednostavno ništa nismo uradili…ni nakon nekoliko pokušaja…te smo ga…na naredbu kormilara…kome je bilo glupo da nas više cima…samo uparkirali…na prvo slobodno parking mesto…
I pozdravili se…
„Hvala vam ljudi…izvinite što sam vas iscimao…sad ću ja da zovem ovog mog majstora“…
„Ništa…ništa…dešava se“..
Promrmljah koju sa komšom o košarci…
I krenuh na posao…
I pomislih…da li u nekoj tamo Švajcarskoj ljudi pomažu komšijama kada ima stane auto?
Ili samo pozovu pomoć na putu?
Ili imaju to uključeno u garanciju iz koje ni ne izlaze nikada…pa neko samo dođe da to reši…nepoznat…i profesionalan?
Ili tamo automobili uopšte ni ne staju?
I dokle ćemo ovako da živimo?
Posmatrajući pristojne ljude oko nas kako se muče i zlopate…
Iz tih misli me prenu zvuk paljenja mog Bamblbija…tako da prosto nisam znao da li da mi bude drago ili da me bude sramota…
Kad začuh…
Iz pozadine…
I onako veselo…kako to samo Srbi mogu…kad je neko sranje…
Ćaletove reči…
„Miškice…promena plana…nećemo danas kod majstora…idemo mi po naše bicikle…da čujem ko je za Adu?“
I Ćerin krik…
„Jeeeeeeee“…
I odjedanput…
Uz Beograd…
April…
Sunce…
I Muzika se odjedanput pojavi…u dušama svih nas iz bob tima…
Svakom na svoj način…
I nekako dan otpoče na jednoj drugoj frekfenciji…
Zdravijoj i boljoj…
I tada shvatih…
Uvek postoji način…
Da se Ludilo osmisli…
Da se Balon Normalnosti oko nas napumpa…
I da se uhvati dan…pa makar i ništa ne išlo kako treba…
I podsetih se da će…
Sve biti u redu…
Da nam Zlo ne može ništa dok god se borimo…
I da možda i ne može biti toliko zlo ukoliko nas spaja…
I ukoliko nas tera da stvaramo Nešto Dobro…
I dok uprkos njemu čuvamo i negujemo ono što je u nama najbolje…
Empatiju…
Snalaženje…
Inat…
Altruizam…
Pomaganje…
Krotkost…
I Dobrotu…
Dok god smo onakvi kakvi smo kroz istoriju vazda i bili…
Za nas nema zime…
Kakve god Krševe vozili…

Advertisements

Profa

Simpatični Čikica sa slike je Profesor Stirling Moorey…
Doajen i Legenda evropske psihoterapije i psihijatrije…dugogodišnji direktor Institura za Psihijatriju…na Kraljevskom Kolendžu u Londonu…
Imao sam tu privilegiju da ga upoznam i da od njega učim još pre dve godine na Letnjoj školi psihoterapije u Strazburu…a i sada sam bio na njegovom kursu u Varšavi…
U prinicipu…kada bi držao predavanje o automatskim menjačima kod traktora…ja bih se prijavio…koliko ga gotivim…i cenim…
Tokom tih pet dana U Francuskoj…gde smo imali bukvalno sve pa čak i plaćenu glumicu koja je glumila psihijatrijske poremećaje…a on i još trojica drugih Profesora Čarobnjaka nam pokazivali kako bi oni te seanse uradili…i kako bi joj pomogli baš u tom stanju i i u tom trenutku…imao sam utisak kao da sam Hari Poter koji je upravo zakoračio u Hogvorts…
Mislim da je me je glava bolela tih dana jer mi je mozak bukvalno porastao…
Tako zaliven…
Uostalom takve škole su mi zaista prioritet…jer za razliku od mog automehaničara koji je zimus uložio 20000 eura u neku dijagnostiku za turbine…ja ionako ni nemam u šta spolja ulagati…
Celu svoju ordinaciju nosim unutra…
I sa sobom…
Ipak…
Od svih profesora koji su tamo bili…Stirling Moorey mi je bio posebno upečatljiv…jer je ekspert upravo u psihoterapiji koju ja učim…i koju pokušavam dobro naučiti…i zbog toga što je on neko po kome se svi mi početnici možemo pravnati…i zbog toga što je jednom rečju Genije…
Međutim…
Razlog za ovaj post je situacija koja se odigrala drugog dana Škole…kada sam ja…u svom stilu…rekli bi dušmani…nešto zamišljen i zaintrigiran…postavio neko „čudno“ pitanje…koje mi je tada palo napamet…
Više iz nehata…
I onda dobio odgovor koji me je jako iznenadio „Doktore Djuric…ne znam odgovor na to pitanje…hajde dajte mi vremena do kraja škole da pregledam literaturu…pa ćete dobiti odgovor…hvala vam na izazovu…“
Ja se prvo zbunih…
Jebote…
Ja završih fakultet…pola doktorata i pola specijalizacije i još uvek ne čuh da neki naš profesor kaže da nešto ne zna…(osim naravno mojih Rol Modela i Učitelja koji su to baš zbog toga što su suprotni i ispravni…i zbog kojih sam i ja baš ovo što jesam)…
A ovde mi čovek koji je u top tri kognitivno bihejvioralnih psihoterapeuta na svetu odgovora da nešto ne zna…
Zabagova mi mozak u trenutku…
I sledećih sat vremena sam mislio samo o tome…
I onda shvatih…
Sasvim je ok biti Profesor Univerziteta i nešto ne znati…
Veličina je u skromnosti…
Veličina je obrnuto proporcionalna Sujeti i Taštini…
Ljudi koji sve znaju…ne znaju još uvek ništa…
Savršenstvo ne postoji…
Slagati da nešto znaš je greh…
A pogotovo raditi nešto u šta nisi siguran…
A što može nekome da naudi…
I da je sasvim ok nešto ne znati…priznati sebi to…ALI I DRUGIMA…i potruditi se da to što pre ispraviš…da naučiš…
Toliko sam bio fasciniran tim trenutkom…
I naravno…
Tokom svečane večere poslednje noći je samo došao za moj sto…sa sve čašom vina u ruci…i dao mi odgovor na pitanje…koje naravno nikad neću zaboraviti…ne zbog odgovora…već zbog tog njegovog gesta i načina kako me je posmatrao kao sebi ravnog…jer smo svi mali pred naukom…Rudari pred Podzemnim Lavirintima Psihoterapije…
Kao neki dobroćudni deka koji svog unuka podučava Životu…u nekom dvorištu…po sunčanom danu…
Dobronamerno…skromno…tiho…ali premudro…i za ceo život…
I od tada znam…
Šta je to savršeno u prirodi?
Beograd je najlepši grad na svetu osim kada je temperatura preko 30 stepeni…
Krit je božanstven ali prevelik…
Da bi ste prisustvovali Aurori Borealis morate se malko smrznuti…
Koja životinja je savršena?
Vilin konjic…paun…panda…ili slon…
Da li je osoba u koju ste se zaljubili najlepša na svetu…
Ili je vaša majka…koju obožavate…bez nekih osobina koje vas jako nerviraju…
Ili je to vaš najbolji prijatelj sa sto mana…
Džordan je bio težak baksuz van terena…nakroman…alkoholičar i kockar…omražen od svih…koji su gra privatno upoznali…
Zašto bismo onda mi morali da budemo savršeni?
Osim ako nam to nije iracionalni i nemogući način da zavolimo sebe…
Kao…ako postanemo savršeni onda ćemo postati ok…pred tim strašnim sudom naših merila…
A na taj način nikad nećemo uspeti…
Perfekcionizam je poguban po vlasnika…
Kao neki Živi Pesak koji sami održavamo…i zalivamo…odozdole…
Ali zato…
Ukoliko prihvatimo koje su naše Mane…odbacimo Taštinu…i okrenemo se Rastu…bezuslovno prihavtajući to da smo samo Obična Ljudska Bića…
Bilo da smo psihoterapeuti…
Ili manekenke…
Ili fudbaleri…
Ili violinisti…
Ili roditelji…
Ili muževi…
Ili braća…
Put je doslovce popločan da postanemo Veliki…
I da se usrećimo…
U onome što je nama zaista važno…
Hvala Profo!

Road Trip Efekat

Suštinska razlika između dvadestih i tridesetih godina je…makar po mom miušljenju…I u mom slučaju…u ROAD TRIP Efektu…
Neobično sam srećan zbog toga…
A još više zbog toga što mi se čini da postaje sve jači…
I da mu se sve više povinujem…bez obzira na okolnosti…
Ili možda zbog toga što je suludo žaliti za vremenom koje je prošlo…
O čemu se zapravo radi…
Sećam se žurbe da se završi fakultet…da ne bi neko pomislio da sam glup…
Jurcanja kolima do Budve…da bih mogao kumu da kažem da sam stigao za 8 sati…i da nisam ugasio levi migavac…jer tako voze pravi muškarci…
Nervoze prilikom obilazaka nekih turističkih gradova…”da bi se sve videlo”…I da bi slike za facebook bile savršene…
Vinjaka…i vrućeg piva…brutalnih pijanstava…i sasvim kratkih I solidnih mamurluka…jer su ujutru predavanja…i ko da propusti ogovaranja u Luiju (kafiću na fakultetu)…i da ne sazna ko je sa kim otisao…a ko se zakačio…(uostalom najveća je istina da zaista I nema boljeg leka za mamurluk…od toga da imate ispod 25 godina… 🙂 )
Pritiska i jurnjave da se nešto kresne…da bi se osetilo muškarcem…
Brze hrane…još bržeg jedenja…I brzog osećaja pretovarenosti…(I tadašnje neumiruće mršavosti doduše  )
Grube muzike…preglasne…sa MP3 playera na kajšu…više u vidu anestetika…za gradski prevoz…
Jednom rečju…
Fokusiranosti na destinaciju…
Na brzinu…kojom se stiže na cilj…
Na nešto što će tek doći…
Bez suštinskog prisustva u trenutku…
I onda malo ostarite…
Malo se namučite…
Malo vidite koliko može da bude ružno…
Pa se omudrite…
Postavite sebe samog na prvo mesto…
Odvojite Svoju Celokupnu Vrednost od vaših pojedinačnih uspeha…I još važnije neuspeha…
Odgovorite sami sebi na neka pitanja koju sa vas dugo mučila…o vama samima…I o životu…
Shvatite šta su prave vrednosti…baš po vašoj meri…
Fokusirate se na Vaše Male Stvari…
Koje su jedino I uvek…SADA I OVDE…
Razumete da je život surov I kratak…
I da nema mogućnost premotavanja unazad…
I ponovnog snimanja…koliko god se ljutili I trudili…
Sve se snima iz prve…
I shvatite…
Da je na svakom kongresu…makar govorili I Nobelovci…najbolje uložiti svoje vreme I pažnju u ljude sa kojima sedite dok ih slušate…I sa kojima posle bazate po gradu…slušajući njihova iskustva I razmišljanja…o tome što ste čuli…I ovako o životu…koji žive…uz sijaset glupiranja…
Shvatite da do Budve ako vozite brzo stignete za 9 sati I 45 minuta…nadrndani I umorni…a da ćete ukoliko vozite sporo stići za 10 sati I 15 minuta…nadahnuti prirodom…I počastvovani što živite baš na planeti koja ima takvu geografiju…I da ćete izgubivši pola sata u putovanju dobiti jedan dan više na letovanju…
Shvatite da je najvažnija stvar na putovanju osetiti atmosferu tog mesta…u nekom malom kafeu ili baru nadomak centra…gde sede lokalci…ili sedeti na pločniku na nekom trgu…I posmatrati kako hodaju *****-ci…pa makar I ne videli svaku katedralu…I ne opalili baš svaki selfi za facebook…I da je suština u mirisima…osećajima…zvukovima…I Mentalnim Zabeleškama koje ćete napraviti…
Otkrijete svet vina…i naučite kako da od alkohola uzmete sve najbolje…a da vam on ne uzme ništa…I napravite sebi ugođaj…od svakog gutljaja…I svakog razgovora koji ćete voditi tako socijalno lubricirani…I dezinhibovani od foliranja…nakon što ste odabrali ljude kojima ćete posvetiti vase dragoceno vreme…jer to zaslužuju…
Otkrijete da je nekada bolji osećaj zasmejavati Neke Plitvička Jezera Oči koje su zagledane u vas…I uživati u Flertu…tom suptilnom nadmudrivanju čvrsto suprotstavljenih polova…koji žele apsolutno isto…u smejanju na novouspostavljene interne fore…u prilagođavanju na tuđi sistem razmišljanja…ili saznavanju da imate u stvari potpuno isti…da ste Obični Građani Sveta…o običnom ovlaš dodiru…I zagrljaju…koji automatki oduzima titulu Neznancima…I pretvara ih u Ljude Koji Su Bliski…no lupiti recku…koja će naše komplekse slagati da ne postoje…
Otkrijete da I glad treba polako gasiti da bi duže trajala…da bi više uživali kada je konačno namirimo…da je čulo ukusa jedno od najboljih čarobnjaka…I da može zaista da vas facinira svojim čudima…ukoliko mu priuštite čaroliju…tako što ćete probati novo…I jesti hranu koja potiče sa mesta na kome se trenutno nalazite…umereno…I polako…
Otkrijete da postoji muzika za svaku priliku…I da je treba ispoštovati ambijetnom…a da će vam ona dati uspomene…I mogućnost da se do kraja života nasmešite kada čujete neku melodiju…kada osetite pesmu koja je uz neki trenutak zauvek impregnirana u vaš mozak…bio to Šopen Ili Cobi…
Ozbiljna je umetnost življenja I ultimativna mudrost…fokusirati se na Trenutak u kome smo…
I koji je uvek neponovljiv…
I zaslužuje da se ispoštuje…
Obratiti pažnju na te Čarobne Trenutke Putovanja…
Kada potpadnemo pod Road Trip Efekat…
Kada je suština življenja u tome da se…
Vozimo…
Da su nam spušteni prozori…
Da osećamo vetar na licu…
I da povremeno ovlaš osetimo Tu Kosu Pored na našem ramenu…
Dok glasno ide Neka Naša Muzika…
Dok je sunce…
Dok red vožnje ne postoji…
Kao ni vreme…
Jer je potpuno nebitno kada ćemo stići…
Jer smo već tu…
U suštini…
Voleo bih da u onoj retrospektivi pred umiranje…
U onom trenutku kada kažu da će nam se prikazati ubrzani siže našeg življenja…
Moj lični film bude Šareni Mozaik Road Trip Momenata…

Krevetac

🙂
Neko je vidim porastao…
Neko će se danas popodne useliti i razbaškariti…koliko god je dug…
A dve Porodice će večeras biti srećne…
Svaka na svoj način…
I sa svoje strane standarda…i posedovanja…
Sjajno!
Parižani kada završe sa nošenjem nekih cipela…iste očiste i tako uglačane ostavljaju pored kontejnera…
U Frankfurtu sam pretprošle zime prolazio pored lokala gde možete ostaviti toplu garderobu koja vam je višak…
Dok u Njujorku postoji servis koji sakuplja ostatke hrane iz luksuznih restorana i time hrani gladne…
Skoro sretoh Sakupljača iz mog kraja sa mojom omiljenom duksericom sa faksa na njemu…
Realno…ozbiljno je pitanje kome bolje stoji… 🙂
Uprkos svoj surovosti i apsurdnosti života…
Za osmišljavanje i ulepšavanje istog uvek postoji mogućnost…
Uvek postoji način da Kreativnost oboji Besmisao…
I da Dobro i Dobri pobede…

Ćerka na aerodromu

Dok stojim u cik zore na dolaznom terminalu aerodroma Nikola Tesla…pažnju mi privuče žena od šezdesetak godina koja je usplahireno špartala u regularnim vremenskim intervalima…od mesta gde smo zajedno sedeli…do pušionice ispred…i nekako me mimo moje volje natera da razmišljam…onako bunovan…
Zamišljam kako je juče ustala u pola šest…skuvala ogromnu tursku kafu…zapalila cigaretu…i napravila spisak od dvaseset stavki u svom blokčetu…
Zamišljam kako se već tada unervozila kada je shvatila šta je sve potrebno da uradi u sledećih 24 sata pre no što avion sleti na aerodrom…
Razmišljam kako puši još jednu cigaretu pre no što će krenuti u taj Iskonski Majčinski Poduhvat-ugostiti ćerku koja dolazi posle dosta vremena…Kući…iz Amerike…kod nje…
Zamišljam kako okreće prvo komšiju Žiku…pandura…i dobričinu…odanog prijatelja porodice…kome čitav život nosi sarme…kolače i lekove…da proveri da li definitvno važi dogovor od pre mesec dana…da će njegovim autom ići do aerodroma…i da ga podseti da već u 4 i 30 treba da krenu…jer ko zna…možda pilot ovaj put nagari avion iz NjuJorka…ili se Zemlja brže zavrti…pa ona ranije stigne…i kako je sa Žikom sve ok i dogovoreno…kao i uvek…sa takvim sojem ljudi…
Kako ulazi u Maxi…i kako je mesar mlad…kud Jova baš sad da ne radi…da li će ovaj klinac znati da odabere šnicle kako treba…i da ih iseče na pravi način…da bi Miličine omiljene lovačke šnicle bile baš onakve kakve ih voli…
Potom uzima piškote i čokoladu…šlag…mleko…i ostalo iz podfoldera „Miličina omiljena torta“ sa spiska…i pokušava da izvuče recept iz malog mozga…
Zamišljam kako dolazi kući…i kako počinje sveobimne pripreme hrane i torti…koje bi namirile potrebe minimum dvadeset ćerki…i kako se nervira…i kako joj ne ide…ipak odavno nije spremala…jednostavno…nije bilo preterano razloga…pa je ispala iz forme…
Zamišljam kako oko šest odlazi do blagajne JDP-a da kupi karte za predstavu…i kako se baš raduje što su dobile dobra mesta…
Kako se čuje sa prijateljicom Cicom…i kako joj kaže da sledećih nedelju dana…neće moći da kafenišu…jer joj je ćerka tu…
I kako iznurena već oko deset leže da spava…
Kako zbog uzbuđenja i radosti zaspiva tek u pola tri…i kako se trza tačno u tri i pet…da proveri da se Žika nije uspavao…
Sasvim dovoljno…za noćas…ionako će se naspavati posle na bromazepamu…kad ona ode…biće vremena za spavanje koliko hoćeš…ionako tad neće imati šta pametnije da radi…
I kako su na aerodrom došli sat vremena ranije nego što bi trebalo…
I kako Žika drema na parkingu…
I gledam je dok stoji pored mene…dok čekamo da na displeju zasvetli da je let iz Njujorka…prispeo u stanicu…
Kako je nervozna…nenaspavana…i uzbuđena…
Da li će let proteći kako treba?
Da li su očistili pistu?
Da li se torta stegla?
Da li će Žikina šklopocija uspeti da iz doveze do kuće?
Da li je sve što je trebalo obavila?
Hiljadu pitanja…
I onda…tačno pola pakle cigara kasnije…oko 6…eto Milice…
U trenutku kao da vreme staje…
Pokretna vrata se otvaraju i kroz njih izlazi prelepa mlada poslovna žena…među prvima sa leta…
Tridesetak godina…idealni statista za neki fensi američki film koji se snima na Menhetnu…o bogatim i uspešnim ljudima…
Model iz izloga koji reklamira američki san…
Duga braon kosa..bež kaput…crna košulja…i bež pantalone…crne čizme…i isti takav kofer…
Skockana i elegantna…sa aurom uspešnosti oko nje…
I sa osmehom preko celog lica…
I sa raširenim rukama…
I sa onim sitnim koracima koje pravimo kad se zaletimo prema nekome…koga volimo…
I sa suzama…
I sa majkom koja samo što je ne obori na zemlju…sad kad je se konačno dočepala…
Razmišljam…
Kakav li je osećaj videti ćerku prvi put uživo nakon dve godine?
Kakav li je osećaj zagrliti je?
Kakav li je osećaj provesti sledećih nedelju dana sa njom?
Kolika je to sreća?
Kao nekad…
Razvlačiti se po kući…ispijati kafe…pričati…spremati ono što ona voli…i zajedno jesti za stolom u njihovoj trpezariji…šetati po Knez Mihajlovoj…pristati nakon prenemaganja da joj ona kupi nešto od garderobe u Moni…što je merkala pola godine…i otići na kolače nakon šopinga u njihovu omiljenu poslastičarnicu…i u pozorište kao što su to radile od kad je imala petnaest godina…
Kako je otići na grob njenog oca…ovaj put u društvu…i popiti rakijicu…sada sa odraslom ćerkom u kafanici ispred groblja…
I kako će joj biti za sedam dana s one druge strane aerodroma…
Gde odlaze…
Kolika je to tuga…
I koliko će blokče biti prazno u danima nakon toga…
Bez obaveza…
Bez razloga za trud…
Bez nekog velikog smisla…i izvora radosti…
To ne bih ni mogao da gledam…
Sreća pa smo se sreli sa ove strane gde deca dolaze…
Ne znam…
Da je dobro…svakako nije…
Žika će zastupati tezu dok se tada budu vraćali ka kući…da nije otišla u rat…i da je bolje što je tamo gde može da uspe…i da postane srećna…
I da nije ni skype tako loš…
Eno njegov Petar se svaki dan javlja sa kruzera…
Šta mu fali…
I kako će se majka složiti…
I klimati glavom sve do Bežanijske Kose…zagledana u jednu tačku na šoferci…gde će izaći…da ode do Crkve Svetog Vasilja Ostroškog…
Da se pomoli i zapali sveću…
I da ostavi veći deo novca koji joj je ćerka ostavila da ima kod sebe…
Jer…
Šta drugo njoj pa treba…
I šta je drugo uopšte i važno i bitno…
Ako je ona živa i zdrava…
I srećna…
I ako je njoj dobro…
Samo nek je čuva njihov lični Svetac…
Valjda barem On može da dobaci i preko okeana…

Sanke

Iako su ispred ovog raskošnog hotela parkirani samo isto tako skupi automobili…
Nekako sam duboko ubeđen…da su najsrećniji gosti ovog hotela ipak ponosni vlasnik ovih sanki i njegova odana vuča…
Živele male radosti!

Crna i Plava

Nikada neću zaboraviti to veče…
U povratku sa šipki iz Hajd parka…prilazim malom Maxiju u Stjepana Filipovića…stecištu gospode i propalica iz celog naselja…
Letnja je noć…
I petak…
Ispred Maxija je parkiran crni džip…ponos Bavarske…lep koliko samo može biti jedan auto…
Uobičajno pitanje samom sebi…i sudbini…“hoću li ja ikad ovo voziti?“…
Vrata se otvaraju…muzika odjedanput postaje preglasna…i onda vidim nešto još lepše od auta…iako sam mislio da tako nešto ni ne može postojati…
25 godina…crna kosa…crne oči…crna šminka…crna majca…crni šorčić…crne sandale…
Vrat…ključne kosti…dekolte…butine…kolena…i deo listova…
Večernji parfem…doduše za nijansu prejak…
Beli zubi…grohot…ogromna tetovirana ruka sa onim bilderskim venama koja je vraća u kola…grubo…ali ne deluje da joj to smeta…pošto se kliberi od uveta do uveta…kratak poljubac…i dorćolski bariton…“uzmi nam sve što sam ti rekao…i šta god hoćeš sebi“…nekoliko žutih novčanica prebačenih preko suvozačevog sedišta…
Maltene se sudaramo na ulazu…
Propuštam je…
Što iz džentlmenstva…što da bih video i drugi deo listova…
I ulazim u Maxi…
Uzimam uobičajne stvari za večeru…i stajem u red…taman iza nje…
Malograđanski odmeravam šta je kupila…
Uobičajni set za petak veče…idealnu pripremu za splav…dzek…nekoliko red bulova…eurokrem blok…durex…I orbit…
Vraćam se u pristojnost…u trenutku kada podiže korpu na pult…
I onda vidim nju…
25 godina…plava kosa…na kraju…smeđa…na početku…štreberske šiške…plave oči…bez ikakve šminke…bela flekava majca…ili nekoliko njih…i onaj ljubićasti prsluk…bele pantalone…bele klompe…
Podočnjaci…umorne oči…prve bore…ali ipak…ispod…neobično lepa…
Dostojanstvena…mila…i vredna…iako joj je duša u nosu…i verovatno mrzi i sebe…i Maxi…i Srbiju…i svet…
Možda I zgodna…ali ko bi to mogao znati…ispod svih tih krpa…koje verovatno nosi da se ne bi smrzla dok prebacuje zaleđene namirnice iz komore…tu baš i nema džentlmenstva…
Osmeha naravno bez…
Posmatra vršnjakinju…kao uostalom i svako ko se tog trenutka zatekao u Maxiju…bez obzira na pol…
Pakuje sve što je Crna uzela…i postavlja pitanje iz protokola „još nešto za vas?“…onako…polu – nadrndano…polu – kao da će da zaplače…
Crna nehotice plaća…njoj ionako te cifre ništa ne znači…ionako nije njen novac u pitanju…
Plava uzima svoje tri dnevnice…prebrojava ih uz knedlu u grlu…vraća kusur…i zahvaljuje se…potpuno profesionalno…iako deluje kao vulkan pred erupciju…
Crna odlazi…
Razmišljam…
Koja je lepša?
Sa kojom od njih bih…hipotetički…želeo da budem?
Koja od njih bih želeo da budem?
Koju od njih bih voleo da imam za mlađu sestru?
Koja od njih je u pravu?
Kojoj od njih je bolje?
Kojoj je teže?
Kojoj će kako biti za godinu?
Ili za pet?
Šta bi se desilo kada bi se nekom čarolijom sada zamenile…i kada bi Plava produžila u ludu noć…a Crna u običnu noć u Maxiju?
Da li bi se snašle u novonastalim ulogama?
Teško je I jedno I drugo…
Da je ovo film…verovatno bi bile iz istog odeljenja iz srednje…
I imali bismo kratki fleš bek…
Plava u prvom redu…sređena fruzura…uredna garderoba…složene sveske…i pernica…sve po PS-u…širok osmeh…ponos njene radničke porodice…i razredne…i sve petice u knjižici…
Crna pozadi…u trenerci…sa neurednom kosom…zagledana u telefon…sa žvakom u ustima…koju samo klinke mogu toliko iritantno žvakati…neispavana…namrgođena…nadrndana…jer ponovo nije spavala cele noći…dok su joj se roditelji svađali…i razvodili…nije ni brzo stečeno bogatstvo za svakoga…
Presek…
Sledeći kadar…
Pet godina kasnije…
Plava diplomira na Ekonomskom fakultetu… presrećna…zbog svojih…koji je čekaju uz gibanicu I pivo…da se proslavi…kako dolikuje…
Crna na Megatrendu…pretužna…jer njenih nema nigde…tojest…ima ih…ali su oni malčice smetnuli sa uma njeno diplomiranje…kao ustalom mnogo ranije I nju samu…zagledani u svoje fantazmagorije…iluzije…novčanike…ljubavnik(c)e I poroke…
Ponovo presek…
Nastavak ove noći…
Crnoj se sve vrti…belo je nije ni taklo…niti je uspelo da je otrezni…I uopšte joj nije jasno zašto je dodiruju sponzorovi drugovi I poslovni partneri…kada joj je ovoliko loše…da ne može ni da izgovori da neće…jer joj je toliko muka…
Plava čuči pored kreveta pred ikonom…plače I moli se…da bude bolje…I da je njen lični Svetac spase iz ovog besmislenog života…I potpunog ludila…tiho…da ne probudi roditelje…
Ne znam…
Ne postoji Udžbenik kako ko treba da živi…
Niti kakva koga Sudbina čeka…
Čvrsto verujem da je svako tvorac svoje sreće…
I da svako treba da donese izbore u skladu sa svojim sistemom vrednosti i u skladu sa svojim mogućnostima i realnim okolnostima u nekom trenutku…
I jako se trudim da NE OSUĐUJEM…
Ko zna kako je gaziti u tim sandalama ili u tim klompama?
Ko zna kako je voleti za novac ili raditi bez novca?
(Doduše…iskreno…samo ovo prvo… )
Ko zna kako je spavati u njegovom penthausu ili u svojoj staroj devojačkoj sobi?
Ko zna šta koju muči?
Ko zna zbog čega koja plače?
I najvažnije…
Ko zna gde će koja završiti?
Možda se Crna navuče na dop I Renato je izvuče za pet godina…
Možda se Plava toliko razočara u sebe I Srbiju…pa pokuša sa Varikinom da izbledi sve…
Možda Crna ima plan…I pravi odskočnu dasku…u još veće snove…I ovo joj je najlogičniji put…iz njene realnosti…da stvori uslove…da sama sebi postane gazda…i otvori svoj salončić za ulepšavanje onih malih smešnih pasa…o kome je maštala…još dok je jedino maltezer bio uz nju…u tim strašnim noćima…I bude Gospođa do kraja života…
Možda Plava ima plan…I ovo mučenje joj služi samo da premosti do polaganja jezika…I odlaska…negde gde se normalnost ceni…trud I znanje takođe…I verovali ili ne…čak I plaćaju…I gde nije cilj preživeti…već živeti…negde…gde će pravila igre u društvu…ići uz njena pravila u duši…
Važno je samo da ne osuđujemo…
Nikoga…
I nikad…
I da gledamo svoja posla…jer to I nije pitanje za nas…
I da se ni slučajno ne zbunimo da smo ispod Crne…
Ili ne daj Bože…iznad Plave…
Zbog trenutnih okolnosti…promenjivih u milisekundi…
I za njih…ali I za nas…
Svi smo mi samo Ljudi…
Obični I isti…
I trčimo svoje Trke…
Ko zna ko je odakle počeo da trči?
I kome je kakva uzbrdica bila?
Zato je toliko i važno da budemo fini…pristojni…I ljubazni prema svakome koga zateknemo…
I da shvatimo da niko nije ni Iznad ni Ispod nas…
Bez obzira kako nam spolja izgledalo…
I bez obzira koji glupavi razlog uzeli u obzir prilikom procene…auto u kome se neko vozi…ili mesto gde radi…ili bukvalno bilo šta…
I da mi pojma nemamo kako je kome zaista…
Ko vodi kakve bitke?
Kome se povraća zbog sebe same…a kome zbog života koji živi?
Kome mislimo da je loše…i kvazi ga sažaljevamo…a u stvari uživamo u moralnoj superiornosti…da bi nama bilo lakše…a on je u stvari na Pravom Putu…sa Planom…na Misiji Usrećivanja Sebe…
Premudri Patrijarh Pavle je govorio da…
“Nevolja je bilo I bivaće.
Okolnosti ne zavise uvek od nas, ali da li ćemo biti Ljudi ili Neljudi to samo od nas zavisi”…
Ozbiljno ćemo povećati sebi šanse da budemo Ljudi ukoliko ne budemo sudili drugima…
To ionako nije pitanje za nas…
Niko ne može znati koliko je neki Teret zaista težak…dok ga sam ne ponese…
Uostalom…
Ko je od nas bezgrešan i savršen?
Zato je i važno da ne sudimo…
Već da vežbamo Saosećanje…
Altruizam…
Podršku…
Ljudskost…
I Ljubav…
Jer…
Živa je istina još jedan briljantan citat Sveca…
“Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila Raj”…