Архиве категорија: Blog

Marama

Ne pamtim da sam ikada toliko smožden krenuo na odmor…
Čarter je po običaju bio noćni…
Autobus koji nas je čekao na aerodromu je bio krš…
Vreme je bilo taman…vrelo sunce i prijatni vetar sa mora…
Ostrvo je na prvi pogled izgledalo čudesno…
Ali…za nekih desetak godina…ništa od toga neću pamtiti…niti će biti važno…
Koliko razgovor…koji se obavljao na sedištu iza mene…taman tako da sam sve mogao čuti…
„Da li ti je dobro?“
„Jeste, jeste…“
„Nije ti muka?“
„Nije, nije“
„Evo stižemo brzo…uzmi malo vode…“
„Ne mogu sad…uzeću malo kad stignemo u sobu…baš sam se umorila“
„Da li ti treba kesa?“
„Za sad još ne…nadam se da brzo stižemo…“
Dijalog između dva sasvim obična ženska glasa…jednog mladog i optimističnog…i jednog starog i umornog…koja se ničim nisu razlikovala od ostalih glasova koji su se mogli čuti po autobusu i cike dece koja su egzaltirano mahala moru…
Tek sam na izlasku shvatio dubinu tog dijaloga…
Ćerka…student…crna dugaka kosa…smejalice…naočare…majica…šorc i patike…sto rančeva i torbica na njoj…spremna apsolutno na sve…
Majka…marama na glavi…dukserica…trenerka…i ništa više na njoj…i te oči koje nažalost danas sve češće viđamo…oko nas…
Odmah mi je bilo jasno…
Moja majka je ljudima uvek posmatrala zube…kao i svaki pravi stomatolog…
I uvek je komentarisala nečiju teskobu „kako je to greška dečijeg stomatologa“…i tako to…
Profesionalna deformacija…
Mi smo nažalost baždareni na tugu i nesreću…
I Oči…
I marama na glavi meni uvek sluti na hemioterapiju…što je uz gornji dijalog…sada već bilo sasvim izvesno…
Brzina kojom su išli ka hotelu…i ćerkino nošenje svega…uz pridržavanje majke…je to samo potvrdilo…
Ne pamtim da sam ikad na odmor otišao umorniji i iscrpljeniji…i fizički i psihički…
Psihoterapija je nalepši posao na svetu…
Kada pomaže…i kada je uspešna…
Suštinski problem je što često nije…
I što je nejaka pred nepravdama…ludiliima…udarcima i besmislima života…
Šta reći nekome kome majka umire od raka?
Kako utešiti?
Koliko saosećati?
Šta posavetovati?
Osim da je povede na more…
Odmah…
Ukoliko može i ukoliko to želi…
I ukoliko lečenje to dozvoljava…
I ukoliko lekari to odobre…
Ukoliko mu se radovala pre…
I ukoliko joj je još malo ostalo…
Da se pozajmi…da sve organizuje…da bude što je moguće udobnije…
Da sve ponese…i da tetoše…koliko god može…
Da insistira i da ohrabruje…da joj neće ništa faliti…
Da sve organizuje sa lekarima…i osiguranjima…
Da spakuje i da ponese sve stvari…
Da sedi pored nje ceo prvi dan dok se ne odmori od puta…
Da se ustane u cik zore…jer je svaki sat dragocen…
I da se sedi u vodi dok se obe ne smežuraju…
Da se odmara i drema na plaži po ceo dan…
I da se juri na zapad ostrva zbog zalaska…
Da se sluša njena muzika iz mladosti u kolima…i da se peva na sav glas…
Da se jede sve…pogotovo ono što goji i ne valja…i što obožava…
Da se ispijaju frapei…i ogovara…
I da se popije čaša vina…
Da se smeju starim pričama…
I da se zaplaču u sledećem trenutku…
Ali da joj ona onda poruči „hajde nećemo valjda sad da se samosažaljevamo i da cmizdrimo ovde“…i da se ode na muziku…
Da se luduje…
I da je pridržava…
Da steknu još po neku Anegdotu i Uspomenu…
I da se ćuti…
Da joj se zahvali…
Da joj kaže sve što joj je važno da kaže…
Koliko je dobar posao odradila…i koliko joj je značila…i da ništa ne bi uspela bez nje…
Koliko je dobra majka bila…i koliko ceni sav trud i odricanja koje je uložila…
Da je zaista počastvovana što joj je baš ona to bila…
Da joj oprosti svaku grešku koju svaki roditelj kad tad napravi…najčešće iz najbolje namere…
Da se grle…
Da uživaju za njihovu dušu…
Da rade šta god njih dve vole da rade…zajedno…
Da se lepo pozdrave…
Mama sa morem…
I međusobno…kada bude došlo vreme…
Psihoterapija nažalost može samo to…
Da pomogne ljudima koji debituju u nečemu što psihoterapeuti čuju jedanput nedeljno…
Da im pomogne da osmisle neosmišljivo….
I da prihvate neprihvatljivo…
Da shvate da je i smrt samo uobičajni Deo Života…
Da sve što je lepo ima kraj…
Ništa lično…
I ništa strašno…
Ako smo voleli…
I ako nas je neko voleo…
I ako smo uživali dok smo za to imali priliku…
Onako kako mi to volimo…

Roštilj

Na roštilju na kome često ručam…stanje redovno…
Gužva…par taksista sa pivom ispred…par đaka iz obližnje škole stavljaju priloge u đačku pljeskavicu…blaga nervoza ubrzanih gladnih kapitalističkih hrčaka koji čekaju da im se spremi hrana pre no što se vrate u firmu preko puta…majka što uslužuje…onaj posebni miris…dim…narodnjak sa radija i ventilator na trideset stepeni…
Treći sam u redu…
Ispred su žena i muškarac…srednjih godina…
Žena je obučena za kraj…majca na bretele…šorčić…japanke…svezana kosa…i crvenilo na ramenima sa Ade…
Muškarac je sa posla…polo majca…dobrano natopljena znojem od jutros…pantalone koje mogu samo da zamislim koliko će mu prijati kad ih skine…čim uđe u kuću…i cipele za posao…prelomljen na pola…i zagledan u telefon…koji mu jedini drži pažnju…tojest koji jedini može biti dovoljan stimulus da prestane da razmišlja o svim problemima koji ga muče i koje je od jutros preturio preko glave…premoren…i odsutan…samo fizički prisutan u redu…mislima daleko…
Majka-prodavačica završava sa usluživanjem žene i postavlja sasvim rutinsko pitanje muškarcu…
„Jeste li vas dvoje zajedno?“
On nonšalantno podiže pogled sa telefona…prekide čitanje članka o reprezentaciji…i odgovori u sekundi…
„Aha…evo već petnaest godina…ne mogu da zamislim svoj život bez nje“…
Vreme stade…
Čarolija otpoče…
Osmeh zavlada mesarom…
On spusti telefon…poljubi ženu ispred u slepoočnicu…izvadi novčanik…i zapita „koliko smo dužni?“…
Radnica naplati…i dalje se smešeći…kao uostalom i svi mi…
I odoše…držeći se za ruke…
I opraviše nam dan svima…
Možda i mesec…
O da…
Ljubav definitivno na usta ulazi…
Ali mogu da zamislim da su i njene uši bile vrlo zadovoljne onim što su čule…
I da su svim snagama navijale za njega…
I da se nekako provukao…čak iako ne kuva…i povremeno smrducka kao i sav pošten svet po sparnim danima…i ko zna šta mu još sve nedostaje po mens health kriterijumima…
Ljubav su sitnice…
Život su sitnice…
Male lepe stvari po običnim mestima…
Male šale…
Mali znakovi pažnje…
Mali rutuali…
Mala iznenađenja…
Mala ludiranja…
Mali obični trenuci sa nekim koga volite…
Oni su zaista jedino što je važno…što nam niko ne može oduzeti…što se pamti…i što ne može da devalvira…
Baš zato i verujem da nema ničega vrednijeg od njih…
I da su oni najsigurnija investicija…
Živeli Trenuci!
Živeli Normalci!

Crveno beli Štapovi

Iako je loše vreme…Knez Mihajlova je naravno prepuna…
Kao i uvek u ovo doba godine…kada kruzeri krenu Dunavom…
Kinezi i Japanci škljocaju li školjacuju…kao da se život sastoji od toga da na silu zapamtite neki trenutak…a ne od toga da ga doživite…
Nekoliko Grka se dere na sav glas…svoji na svome…kao da su na sred Atine…kao i uvek…i kao što bi to radili bilo gde na svetu…
Turci špartaju sa kesama iz šopinga i sa torbicama prebačenim napred…preplašeni od Istanbulskih džeparoša…
Italijani dobacuju ono simpatično „ ćao bella“ sa prstima ispred…iz grupice…svakoj zgodnoj devojci koja prođe…u stvari svakoj devojci…
Porodica prelepih afroamerikanaca sa troje dece…đuska sa oduševljenjem ispred onog pretalentovanog Majkl Džeksona sa harmonikom…sa početka ulice…
Jedna sasvim obična nedelja…
U jednoj od najlepših ulica na svetu…
Spolja jesen…a po kalendaru proleće…
I onda njih dvoje…
Koji imaju tu privilegiju da oko njih nose svoje sopstveno godišnje doba…
Sve se utišava…
I sve se oko njih zamračuje…
I kao da sve ostalo ostaje u slow moušnu…
Osim njih dvoje jarko osvetljenih…u gro planu…na sred pozornice…
On viši taman toliko…da kad zagrljeni šetaju gradom…ona može da mu se utisne…toliko jako da između njihovih međurebarnih prostora više nema ni milimetra…i da tako lepo složeni…kao da je evolicija i na to mislila…kad je dizajnirala ovu našu vrstu…još uvek mogu povremeno čak i udahnuti…
On je ščepao…ona ne bi odatle niđe…
Uvežban korak…očigledno dugo uhodavan…
Nežnost…
Pozitivna energija…
Mladost…
I neka Aura Zaljubljenosti koja leprša oko njih…
Prolaze sad već sasvim blizu meni i mogu da ih čujem kako veoma živo pričaju o nečemu što je verovatno samo njima važno…
Na primer o tome da li je on njoj danas rekao koliko mu je lepo sa njom…ili je slučajno zaboravio…
Ili ga ona tera da se seti šta je ono jutros lupao dok su bili na Kalemegdanu…kad se ona zacenila od smeha…
Ili ga ona zeza kako ne zna da kine…i kako je to presmešno…
Ili o tome na kom će se moru ove godine ljubiti…
Ili koja je to trenutno njihova pesma…
Uglavnom tako neke teme od suštinske važnosti za sve zaljubljene…
Mladi su…i srećni…
Čitav svet je njihov…
Ali ti Osmesi…
Ako nešto treba da bude reklama za ovaj grad…to su onda oni…
Široki…blistavi…dobronamerni…iskreni…i zarazni…
Kakve crne zgrade i muzeji…
Prava turistička ponuda ovog grada su baš njih dvoje…
Baš u ovom trenutku…
Slikani krišom…da se Čarolija slučajno ne bi pokvarila…nekom namerom…
Mada bi ladno mogli biti i manekeni nekog psihoterapijskog kongresa…
Naravno ukoliko bi pristali da sa nama podele Tajnu kako postati srećan…uprkos svemu…
Kako osmisliti život uprkos nedaćama…
Kako se fokusirati na rešenja umesto na izgovore…
I kako shvatiti da nas apsolutno ništa ne može definisati…ma koliko to nešto mi imali ili nemali…i koliko god nam do toga nečega bilo stalo…
I kako ništa nije užasno dok mu mi ne nakačimo tu titulu…
I da čovek može da izdrži apsolutno bilo koje kako…ukoliko pronađe svoje zašto…
I da način da se život oboji postoji i u najcrnjim sudbinama…
Ili možda još i ponajbolje kao reklama za neki oftalmološki skup…
Na primer o tome kako da osmislite život ukoliko ste slepi…gde bi njihova Dva Crveno Bela Štapa…kojima upravo lupkaju u širokim polukrugovima ispred sebe…tik ispred mojih nogu…mogli zajedno formirati Improvizovano Srce…oko njih…kako bi njihovi osmesi…ma što da ne i poljubac…došao više do izražaja…
Voleo bih da čujem to predavanje…
Mislim da bih bio nadahnut mesecima…
Realnost je manje više često ružna…
I mi nemamo moć da biramo svoju sudbinu…
Niti tačno posebne nijanse Crne…koje će nas poprskati…
Naše je da našljiskamo Bele…koliko god možemo…
Da je stvorimo kako god znamo i umemo…
Naše je da stalno posvetjujemo…tu sliku koja simbolizuje naši život…
Da toj stalnoj crno beloj alteraciji…ponekad čak udahnemo i Boju…
Kao što ovo dvoje Umetnika Življenja to upavo rade…
Invaliditet je uvek u glavi…
Mentalni Kavezi su uvek najveći problem…
Nema tih Rešetaka koje nas spolja mogu toliko zarobiti…
Mislite da će njima dvoma večeras nešto faliti…u njihovom Domu…u kome znaju tačno gde se šta nalazi?
I kome je sve postavljeno na svoje mesto…
Čaše…vino…otvarač…dugme na daljinskom gde se muzika pojačava…i stišava…
Tajni prekidač kojim se dvosed pretvara u igralište…
Gde su usne…prsti…grudi i dah…
Sreća…radost…suština i smisao…
Mislite da su se oni dopisivali 6 meseci da bi izašli prvi put?
I besomučno gledali jedno drugom storije dok su se simpatisali?
I plašili se da naprave prvi korak?
Mislite da njemu smeta što nema auto?
A njoj celulit?
Mislite da će oni večeras žuriti u predigri?
I zaboraviti da se ljube ovako nevezano preko dana…makar i omašili prvobitno željenu destinaciju poljupca?
Kao da je i važno…gde će poljubac završiti…
Zaboraviti da se grle…eto zato što postoje i što su zajedno?
Golicaju?
I glupiraju onako bez razloga?
Mislite da njima nešto fali?
O naravno da ne…
Oni imaju sasvim sve što im je potrebno…
Taktika je vrlo prosta…
Ako nam život uvali crvenobeli štapić da ga s njim otkrivamo…
Naše je da s njim dolupkamo do onoga što nam je zaista važno…
A to je suštinski uvek moguće…
Uvek postoji kreativan način da se usrećimo…
Imam neki prijatan osećaj da znam u kom će stanu u Beogradu večeras dugo goreti Svetlo…
A možda će čak i ceo kraj šljašteti…

Krš

Po ovakvim danima…u Aprilu…i u Beogradu…čoveku je zaista malo potrebno da bi bio srećan…
Ipak…
Kao što po lošim danima uvek može biti gore…
Tako i po ovakvim…uvek postoji šansa da dan postane još bolji…
Upravo mi se to jutros i desilo čim sam zakoračio ispred svoje zgrade…
Nisam se ni navikao na sunce…ni progledao od bjeska..kad me prenu glas komšije od preko puta…“Komšo daj da pomognemo ovom čoveku…eno ga muči se jadan već pola sata“…
Rekoh „Hajde, hajde naravno“…mada još uvek nisam ni znao šta je u pitanju…
I tek tada videh…
Reno megan…dizel…beli…karavan…u cvetu adolescencije…a jednom vrlo verovatno princ pariskih taksista…klinički “mrtav“ na parkingu…
Ćale…na otvorenim suvozačevim vratima…pokušava da ga zaleti…uskoči i upali…proćelav…visok…i preznojen…sa naočarima…i stomakom…intelektualac…koji se verovatno usrećio pre nekoliko godina…sigurnim poslom u nekoj bolnici…sudu…institutu…opštini…ili bilo kojoj državnoj firmi…koga sam bukvalno istog trenutka mogao da zamislim…kako se srećan…u pratnji kuma automehaničara…vraća sa sa Bubanj Potoka nakon što je uzeo „nov auto“…od trećeg vlasnika…od kad je u Srbiji…i kako se egzaltirano dere…dok jure nizbrdo…uz oblak dima iza njih…“vidi kume kako hvata u trećoj…idemo mi sad na ćevape i pivo…da proslavimo“…
I ćerkica…iza kola…desetak godina…čačkalice umesto nogu…i daj Bože 30 kilograma…kike…i puno različitih nijansi roze u garderobi…natrontana…kao da je zima…onoliko kako samo ćerke i mogu biti natrontane kada ih očevi oblače…ranom zorom dok žure…
Nejaki Duo koji pokušava da upali auto „na gurku“…
Duboko sam ubeđen da samo muka rađa empatiju…
I da možda baš zbog toga Zlo i postoji na ovom svetu…
Jednostavmo…da bi se Dobro imalo rašta i roditi…
I čvrsto verujem u Tajni Kod Svih Nas Koji Smo Vozili/mo Krševe…o uzajamnoj pomoći… kada nekog od nas zakači neminovno…bez obzira koliko u tom trenutku žurili ili bili lepo obučeni…još od one zime kada je po rečima mog majstora akumulator mogao još malo da izdrži…a nikako nije bio po redu…na spisku prioriteta…i svih tih Nepoznatih Diskretnih Heroja koji su me te zime lansirali…na volontiranje…
Dok sam odložio ranac u moj auto…komša je već napravio plan…ćale će sesti unutra…a nas dvojica ćemo ga pogurati…
Ćale je naravno već počeo svoju tužnu priču…kao i svi ljudi koje je sramota…dok im pomažu…„Ma upravo sam krenuo kod majstora…moram da zamenim taj alternator…nego nikako da stignem preko nedelje od posla…hvala vam ljudi…šta da kažem“…
I bilo bi to jedno sasvim uobičajno jutro na Novom Beogradu…i ništa ne bi bilo strašno…da se u trenutku kad smo nas dvojica uprli…između naših ruku na gepeku…nije pojavio još jedan par ruku…nešto manjih…doduše…
Komša i ja se samo pogledasmo…i mislim da od tog trenutka ni celokupni ragbi tim Doroćola ne bi proizveo veću silu od nas dvojice…
Komša uspe i da prozbori „Neka Ćero mi ćemo…idi ti kod tate sedi…“
Ali…
Hajde ti to objasni…
Srpkinji koja je uprla…
Koja odrasta u siromaštvu…
I u svakodnevnim frustracijama…
Kojoj je Inat zalivan od malena…izdašno…i uporno…
I koja se zainatila spram muke…i nesreće…za svoju Porodicu…
Da upali njenog Duška…(uvek sam se pitao da li i bogati imaju lična imena za svoje automobile ili ih…da Bog sačuva…ne smatraju živim )…
I tako se Bob Tim Našeg Bloka…zalauflao…
I ova priča bi verovatno i imala uobičajan završetak…da se Reno upalio…da nam je Mala samo mahnula sa zadnjeg sedišta…i da su njih dvoje otišli kod majstora po planu…da ćale lepo ostavi pola plate koju je već odavno i potrošio kao svaki pošten ćovek…i da ga tamo posmatraju onako kako majstori i vlasnici skupih automobila posmatraju ponosne vlasnike krševa…
Međutim…
Megan se već preselio u neki automobilski raj…i počeo da jezdi po nekom Autobanu na Nebu… reanimacija nije urodila plodom…i jednostavno ništa nismo uradili…ni nakon nekoliko pokušaja…te smo ga…na naredbu kormilara…kome je bilo glupo da nas više cima…samo uparkirali…na prvo slobodno parking mesto…
I pozdravili se…
„Hvala vam ljudi…izvinite što sam vas iscimao…sad ću ja da zovem ovog mog majstora“…
„Ništa…ništa…dešava se“..
Promrmljah koju sa komšom o košarci…
I krenuh na posao…
I pomislih…da li u nekoj tamo Švajcarskoj ljudi pomažu komšijama kada ima stane auto?
Ili samo pozovu pomoć na putu?
Ili imaju to uključeno u garanciju iz koje ni ne izlaze nikada…pa neko samo dođe da to reši…nepoznat…i profesionalan?
Ili tamo automobili uopšte ni ne staju?
I dokle ćemo ovako da živimo?
Posmatrajući pristojne ljude oko nas kako se muče i zlopate…
Iz tih misli me prenu zvuk paljenja mog Bamblbija…tako da prosto nisam znao da li da mi bude drago ili da me bude sramota…
Kad začuh…
Iz pozadine…
I onako veselo…kako to samo Srbi mogu…kad je neko sranje…
Ćaletove reči…
„Miškice…promena plana…nećemo danas kod majstora…idemo mi po naše bicikle…da čujem ko je za Adu?“
I Ćerin krik…
„Jeeeeeeee“…
I odjedanput…
Uz Beograd…
April…
Sunce…
I Muzika se odjedanput pojavi…u dušama svih nas iz bob tima…
Svakom na svoj način…
I nekako dan otpoče na jednoj drugoj frekfenciji…
Zdravijoj i boljoj…
I tada shvatih…
Uvek postoji način…
Da se Ludilo osmisli…
Da se Balon Normalnosti oko nas napumpa…
I da se uhvati dan…pa makar i ništa ne išlo kako treba…
I podsetih se da će…
Sve biti u redu…
Da nam Zlo ne može ništa dok god se borimo…
I da možda i ne može biti toliko zlo ukoliko nas spaja…
I ukoliko nas tera da stvaramo Nešto Dobro…
I dok uprkos njemu čuvamo i negujemo ono što je u nama najbolje…
Empatiju…
Snalaženje…
Inat…
Altruizam…
Pomaganje…
Krotkost…
I Dobrotu…
Dok god smo onakvi kakvi smo kroz istoriju vazda i bili…
Za nas nema zime…
Kakve god Krševe vozili…

Profa

Simpatični Čikica sa slike je Profesor Stirling Moorey…
Doajen i Legenda evropske psihoterapije i psihijatrije…dugogodišnji direktor Institura za Psihijatriju…na Kraljevskom Kolendžu u Londonu…
Imao sam tu privilegiju da ga upoznam i da od njega učim još pre dve godine na Letnjoj školi psihoterapije u Strazburu…a i sada sam bio na njegovom kursu u Varšavi…
U prinicipu…kada bi držao predavanje o automatskim menjačima kod traktora…ja bih se prijavio…koliko ga gotivim…i cenim…
Tokom tih pet dana U Francuskoj…gde smo imali bukvalno sve pa čak i plaćenu glumicu koja je glumila psihijatrijske poremećaje…a on i još trojica drugih Profesora Čarobnjaka nam pokazivali kako bi oni te seanse uradili…i kako bi joj pomogli baš u tom stanju i i u tom trenutku…imao sam utisak kao da sam Hari Poter koji je upravo zakoračio u Hogvorts…
Mislim da je me je glava bolela tih dana jer mi je mozak bukvalno porastao…
Tako zaliven…
Uostalom takve škole su mi zaista prioritet…jer za razliku od mog automehaničara koji je zimus uložio 20000 eura u neku dijagnostiku za turbine…ja ionako ni nemam u šta spolja ulagati…
Celu svoju ordinaciju nosim unutra…
I sa sobom…
Ipak…
Od svih profesora koji su tamo bili…Stirling Moorey mi je bio posebno upečatljiv…jer je ekspert upravo u psihoterapiji koju ja učim…i koju pokušavam dobro naučiti…i zbog toga što je on neko po kome se svi mi početnici možemo pravnati…i zbog toga što je jednom rečju Genije…
Međutim…
Razlog za ovaj post je situacija koja se odigrala drugog dana Škole…kada sam ja…u svom stilu…rekli bi dušmani…nešto zamišljen i zaintrigiran…postavio neko „čudno“ pitanje…koje mi je tada palo napamet…
Više iz nehata…
I onda dobio odgovor koji me je jako iznenadio „Doktore Djuric…ne znam odgovor na to pitanje…hajde dajte mi vremena do kraja škole da pregledam literaturu…pa ćete dobiti odgovor…hvala vam na izazovu…“
Ja se prvo zbunih…
Jebote…
Ja završih fakultet…pola doktorata i pola specijalizacije i još uvek ne čuh da neki naš profesor kaže da nešto ne zna…(osim naravno mojih Rol Modela i Učitelja koji su to baš zbog toga što su suprotni i ispravni…i zbog kojih sam i ja baš ovo što jesam)…
A ovde mi čovek koji je u top tri kognitivno bihejvioralnih psihoterapeuta na svetu odgovora da nešto ne zna…
Zabagova mi mozak u trenutku…
I sledećih sat vremena sam mislio samo o tome…
I onda shvatih…
Sasvim je ok biti Profesor Univerziteta i nešto ne znati…
Veličina je u skromnosti…
Veličina je obrnuto proporcionalna Sujeti i Taštini…
Ljudi koji sve znaju…ne znaju još uvek ništa…
Savršenstvo ne postoji…
Slagati da nešto znaš je greh…
A pogotovo raditi nešto u šta nisi siguran…
A što može nekome da naudi…
I da je sasvim ok nešto ne znati…priznati sebi to…ALI I DRUGIMA…i potruditi se da to što pre ispraviš…da naučiš…
Toliko sam bio fasciniran tim trenutkom…
I naravno…
Tokom svečane večere poslednje noći je samo došao za moj sto…sa sve čašom vina u ruci…i dao mi odgovor na pitanje…koje naravno nikad neću zaboraviti…ne zbog odgovora…već zbog tog njegovog gesta i načina kako me je posmatrao kao sebi ravnog…jer smo svi mali pred naukom…Rudari pred Podzemnim Lavirintima Psihoterapije…
Kao neki dobroćudni deka koji svog unuka podučava Životu…u nekom dvorištu…po sunčanom danu…
Dobronamerno…skromno…tiho…ali premudro…i za ceo život…
I od tada znam…
Šta je to savršeno u prirodi?
Beograd je najlepši grad na svetu osim kada je temperatura preko 30 stepeni…
Krit je božanstven ali prevelik…
Da bi ste prisustvovali Aurori Borealis morate se malko smrznuti…
Koja životinja je savršena?
Vilin konjic…paun…panda…ili slon…
Da li je osoba u koju ste se zaljubili najlepša na svetu…
Ili je vaša majka…koju obožavate…bez nekih osobina koje vas jako nerviraju…
Ili je to vaš najbolji prijatelj sa sto mana…
Džordan je bio težak baksuz van terena…nakroman…alkoholičar i kockar…omražen od svih…koji su gra privatno upoznali…
Zašto bismo onda mi morali da budemo savršeni?
Osim ako nam to nije iracionalni i nemogući način da zavolimo sebe…
Kao…ako postanemo savršeni onda ćemo postati ok…pred tim strašnim sudom naših merila…
A na taj način nikad nećemo uspeti…
Perfekcionizam je poguban po vlasnika…
Kao neki Živi Pesak koji sami održavamo…i zalivamo…odozdole…
Ali zato…
Ukoliko prihvatimo koje su naše Mane…odbacimo Taštinu…i okrenemo se Rastu…bezuslovno prihavtajući to da smo samo Obična Ljudska Bića…
Bilo da smo psihoterapeuti…
Ili manekenke…
Ili fudbaleri…
Ili violinisti…
Ili roditelji…
Ili muževi…
Ili braća…
Put je doslovce popločan da postanemo Veliki…
I da se usrećimo…
U onome što je nama zaista važno…
Hvala Profo!

Road Trip Efekat

Suštinska razlika između dvadestih i tridesetih godina je…makar po mom miušljenju…I u mom slučaju…u ROAD TRIP Efektu…
Neobično sam srećan zbog toga…
A još više zbog toga što mi se čini da postaje sve jači…
I da mu se sve više povinujem…bez obzira na okolnosti…
Ili možda zbog toga što je suludo žaliti za vremenom koje je prošlo…
O čemu se zapravo radi…
Sećam se žurbe da se završi fakultet…da ne bi neko pomislio da sam glup…
Jurcanja kolima do Budve…da bih mogao kumu da kažem da sam stigao za 8 sati…i da nisam ugasio levi migavac…jer tako voze pravi muškarci…
Nervoze prilikom obilazaka nekih turističkih gradova…”da bi se sve videlo”…I da bi slike za facebook bile savršene…
Vinjaka…i vrućeg piva…brutalnih pijanstava…i sasvim kratkih I solidnih mamurluka…jer su ujutru predavanja…i ko da propusti ogovaranja u Luiju (kafiću na fakultetu)…i da ne sazna ko je sa kim otisao…a ko se zakačio…(uostalom najveća je istina da zaista I nema boljeg leka za mamurluk…od toga da imate ispod 25 godina… 🙂 )
Pritiska i jurnjave da se nešto kresne…da bi se osetilo muškarcem…
Brze hrane…još bržeg jedenja…I brzog osećaja pretovarenosti…(I tadašnje neumiruće mršavosti doduše  )
Grube muzike…preglasne…sa MP3 playera na kajšu…više u vidu anestetika…za gradski prevoz…
Jednom rečju…
Fokusiranosti na destinaciju…
Na brzinu…kojom se stiže na cilj…
Na nešto što će tek doći…
Bez suštinskog prisustva u trenutku…
I onda malo ostarite…
Malo se namučite…
Malo vidite koliko može da bude ružno…
Pa se omudrite…
Postavite sebe samog na prvo mesto…
Odvojite Svoju Celokupnu Vrednost od vaših pojedinačnih uspeha…I još važnije neuspeha…
Odgovorite sami sebi na neka pitanja koju sa vas dugo mučila…o vama samima…I o životu…
Shvatite šta su prave vrednosti…baš po vašoj meri…
Fokusirate se na Vaše Male Stvari…
Koje su jedino I uvek…SADA I OVDE…
Razumete da je život surov I kratak…
I da nema mogućnost premotavanja unazad…
I ponovnog snimanja…koliko god se ljutili I trudili…
Sve se snima iz prve…
I shvatite…
Da je na svakom kongresu…makar govorili I Nobelovci…najbolje uložiti svoje vreme I pažnju u ljude sa kojima sedite dok ih slušate…I sa kojima posle bazate po gradu…slušajući njihova iskustva I razmišljanja…o tome što ste čuli…I ovako o životu…koji žive…uz sijaset glupiranja…
Shvatite da do Budve ako vozite brzo stignete za 9 sati I 45 minuta…nadrndani I umorni…a da ćete ukoliko vozite sporo stići za 10 sati I 15 minuta…nadahnuti prirodom…I počastvovani što živite baš na planeti koja ima takvu geografiju…I da ćete izgubivši pola sata u putovanju dobiti jedan dan više na letovanju…
Shvatite da je najvažnija stvar na putovanju osetiti atmosferu tog mesta…u nekom malom kafeu ili baru nadomak centra…gde sede lokalci…ili sedeti na pločniku na nekom trgu…I posmatrati kako hodaju *****-ci…pa makar I ne videli svaku katedralu…I ne opalili baš svaki selfi za facebook…I da je suština u mirisima…osećajima…zvukovima…I Mentalnim Zabeleškama koje ćete napraviti…
Otkrijete svet vina…i naučite kako da od alkohola uzmete sve najbolje…a da vam on ne uzme ništa…I napravite sebi ugođaj…od svakog gutljaja…I svakog razgovora koji ćete voditi tako socijalno lubricirani…I dezinhibovani od foliranja…nakon što ste odabrali ljude kojima ćete posvetiti vase dragoceno vreme…jer to zaslužuju…
Otkrijete da je nekada bolji osećaj zasmejavati Neke Plitvička Jezera Oči koje su zagledane u vas…I uživati u Flertu…tom suptilnom nadmudrivanju čvrsto suprotstavljenih polova…koji žele apsolutno isto…u smejanju na novouspostavljene interne fore…u prilagođavanju na tuđi sistem razmišljanja…ili saznavanju da imate u stvari potpuno isti…da ste Obični Građani Sveta…o običnom ovlaš dodiru…I zagrljaju…koji automatki oduzima titulu Neznancima…I pretvara ih u Ljude Koji Su Bliski…no lupiti recku…koja će naše komplekse slagati da ne postoje…
Otkrijete da I glad treba polako gasiti da bi duže trajala…da bi više uživali kada je konačno namirimo…da je čulo ukusa jedno od najboljih čarobnjaka…I da može zaista da vas facinira svojim čudima…ukoliko mu priuštite čaroliju…tako što ćete probati novo…I jesti hranu koja potiče sa mesta na kome se trenutno nalazite…umereno…I polako…
Otkrijete da postoji muzika za svaku priliku…I da je treba ispoštovati ambijetnom…a da će vam ona dati uspomene…I mogućnost da se do kraja života nasmešite kada čujete neku melodiju…kada osetite pesmu koja je uz neki trenutak zauvek impregnirana u vaš mozak…bio to Šopen Ili Cobi…
Ozbiljna je umetnost življenja I ultimativna mudrost…fokusirati se na Trenutak u kome smo…
I koji je uvek neponovljiv…
I zaslužuje da se ispoštuje…
Obratiti pažnju na te Čarobne Trenutke Putovanja…
Kada potpadnemo pod Road Trip Efekat…
Kada je suština življenja u tome da se…
Vozimo…
Da su nam spušteni prozori…
Da osećamo vetar na licu…
I da povremeno ovlaš osetimo Tu Kosu Pored na našem ramenu…
Dok glasno ide Neka Naša Muzika…
Dok je sunce…
Dok red vožnje ne postoji…
Kao ni vreme…
Jer je potpuno nebitno kada ćemo stići…
Jer smo već tu…
U suštini…
Voleo bih da u onoj retrospektivi pred umiranje…
U onom trenutku kada kažu da će nam se prikazati ubrzani siže našeg življenja…
Moj lični film bude Šareni Mozaik Road Trip Momenata…

Krevetac

🙂
Neko je vidim porastao…
Neko će se danas popodne useliti i razbaškariti…koliko god je dug…
A dve Porodice će večeras biti srećne…
Svaka na svoj način…
I sa svoje strane standarda…i posedovanja…
Sjajno!
Parižani kada završe sa nošenjem nekih cipela…iste očiste i tako uglačane ostavljaju pored kontejnera…
U Frankfurtu sam pretprošle zime prolazio pored lokala gde možete ostaviti toplu garderobu koja vam je višak…
Dok u Njujorku postoji servis koji sakuplja ostatke hrane iz luksuznih restorana i time hrani gladne…
Skoro sretoh Sakupljača iz mog kraja sa mojom omiljenom duksericom sa faksa na njemu…
Realno…ozbiljno je pitanje kome bolje stoji… 🙂
Uprkos svoj surovosti i apsurdnosti života…
Za osmišljavanje i ulepšavanje istog uvek postoji mogućnost…
Uvek postoji način da Kreativnost oboji Besmisao…
I da Dobro i Dobri pobede…