Архиве категорија: Blog

Malčice

Psihoterapija je najlepši poziv na svetu…
Kreativan…intelektualan…izazovan…težak…ali sa povremenim satisfakcijama koje zaista nemaju cenu…
Poneko…definiše psihoterapiju kao red suza…red smeha…
I zaista ponekad…kada vidite nečiji osmeh po prvi put…tek nakon nekoliko meseci terapije…i shvatite zašto se time bavite…
Humor je u REBT-u blagotvoran…i zasta nema boljeg leka za neke iracionalnosti…od starog dobrog smeha…i treba ga maksimalno negovati…
Najsmešnija priča koju sam ikada čuo od klijenta je polu romantična…polu erotska…a 100 % simpatična…makar meni…
Priča ide otprilike ovako…
Moj klijent se našao nakon „burne noći“…izlaska…dobre muzike…i tone alkohola…u stanu sa devojkom…finom…i lepom…sa malo garderobe…i puno oblina…sve kako valja i trebuje…
Seksualna privlačnost…Energija Polova…Večita Igra…feromoni…maligani…opuštena atmosfera i dodiri su odradili svoje…i ona se malo po malo našla u njegovom krilu… u lakoj predigri…koju je on naravno pokušavao što pre da prevede u seks…kakav takav…sasvim pošteno…i momački…uobičajno…
Tome se čvrsto usprotivila njena savest…“pravila iz kuće“…uputstva sa stalnih edukacija kod frizerke…“kako ne treba nikako nikada nikome dati prvo veče“…licemerni komentari poznanica iz grada koje je nerviraju…“hej zamisli sa kim je Ivana otišla kolima sa splava prošli vikend“…lažnog morala…“kako je za ženu sramota da želi seks“…tako karakterističnog za Balkan…i malograđanštine…koja se zapatila i po pristojno velikim gradovima…
No…da ubrzam priču…
Nakon dva sata ubeđivanja…Majakovskog…Balaševića…Elitnih Odreda…par masnih fazona „ala batica iz kraja“…pokušanih svih fora kojih se mogao setiti iz mens helta…i sa savetovanja tokom trećih poluvremena nakon sporta…“kako nema predaje…i kako neće uspeti lepi…nego uporni“…ništa se još nije desilo…
Rezultat nula : nula…
On je uporno napadao…ona se još bolje branila…stoički…taktički perfektno…Italijanski…
Lopta je faktički sve vreme bila na sredini terena…
Sve dok u jednom trenutku…njemu već nije bilo dosta…moglo bi se akademski reći da je popizdeo…i kada se smorio…onoliko koliko se već može smoriti muškarac koji nije dobio ono čemu se nadao…od osam te večeri…i kada je njegovo telo već satima to očekivalo…kada se iznenada…kao grom iz vedra neba…odjedanput našlo Solomonsko Rešenje…
Za njenu savest i njegovu želju…
On je naravno u sekundi pristao na njena novouspostavljena pravila igre…
Skinuće se…i on će moći da uđe samo sa početim delom svog penisa…takoreći “MALČICE“…
Osmeh…promptna maksimalna erekcija…garderoba u trenu na podu…udarac jedinicama tokom poljubaca…naježenost od uzbuđenja…žmurenje…i on medju njenim butinama…
Godine evolucije…fiziologija…nagoni…instinkti…i najnormalniji sled događaja…
Naravno…da je moj klijent uradio ono što bi pretpostavljam svaki čestiti muškarac u toj situaciji uradio…
Samo ne znam kako to da da nemasno opišem…
Suštinski je ušao maksimalno…do poslednjeg milimetra…koliko god da je dug…upro…da kažem “muški“…
Osećaj sreće…ekstaze…ispunjenosti…nekog posebnog muškog ponosa…“kakav sam ja car“ u mislima…“kresnuću je ipak…“(podjednako malograđanskog i licemernog…klinačkog i nezrelog…samo ne znam čiji su kompleksi stariji…šta je čemu prethodilo…tojest ko je sve to prvi zakuvao…seljaci ili seljanke?)
Na njenom licu…faca…“samo da ne vidi da uživam…i da sam ovo htela…i znala da će se desiti“…isto tako od osam…
Da se u ovom trenutku završila…priča bi još uvek bila hepi end…makar za njega…
Da se nije desilo nešto što će posle dugo pamtiti…i on…a Boga mi i ja…
Repetitivni osećaj prijatnih senzacija…i jedan od najlepših prirodnih osećaja koje jedan prosečan čovek može osetiti…je u jednom trenutku prekinuo njen romatnični hrapavi glas…polu promukao…polu dubok…iz porodice onih najseksipilnijih…između dva udaha…
„Uf…dobro…nek ide život…hajde…stavi ga celog“… 🙂
Ja se odmah nasmešim kad se toga setim…
„Molim“…pomisli u sebi…moj klijent…
Šta sad?
Kako reštiti dostojanstveno i momački ovu situaciju?
„Možda ipak bolje ne…“
„Stvarno nije u redu….bolje sada da stanemo….neću da se osećaš iskorišćenom…ne želim da te povredim“…
„U pravu si bila…možda bolje neki drugi put…kad se bolje upoznamo“
„Ama…zemljače…kasno je sad…šta je tu je…udri“…reče ona kroz neki poseban osmeh…sa posebnim pogledom… 🙂
I tako se taj seks…nekako ipak odigrao…
Neko vreme su se i zabavljali…
Ne znam šta je bilo posle…sa njima…
Ono što znam je da bi svako od nas trebalo da zna šta hoće a šta ne…
Nema arbitražnih pravila…
Uputstava za život…
Ne postoji nijedna knjiga…u kojoj piše…“kako treba živeti“…
Nema udžbenika za to…
Mi ga trebamo napisati…svako za sebe…i po tome se se ravnati…
I uvek raditi ono što je najbolje za nas…
Ne ono što društvo ogrezlo u lažnom moralu od nas očekuje…
Licemeri i malograđani…
Tako ispravni…čestiti..moralni…i pošteni Balkanci…kojima je seks najveći problem…
Jer oni će pričati…pa će pričati…i raditi sto puta gore stvari…kao i uvek…
Ne bi bilo zgoreg da i mi imamo šta da ispričamo…ili makar čega da se setimo…
Makar i ovakvih Slavnih Anegdota…
Jer kajanje će uvek biti tu…
I za stvari koje smo uradili…ali nažalost i za one koje nismo…
To je posao za koji se savest i školovala…čitavo detinjstvo…
A naš je da živimo onako kako mi želimo…i kako mislimo da treba…
I što pre to shvatimo…
To jest…sa što manje godina…
Imaćemo više vremena da se zabavljamo…
Da budemo zadovoljni…
Neogorčeni…
I da smejemo…
Onako Muški…

Advertisements

Red u bolnici

Koliko ste puta ludeli čekajući u saobraćajnom kolapsu na Gazeli?
Koliko ste puta cupkali u redu u vašoj banci za vaš rođeni novac?
Koliko ste puta popizdeli u povratku iz Grčke kada vidite kolonu na našoj granici?
Koliko ste puta histerisali kada dostava hrane ne shvata da ste gladni i nervozni?
Ili se jednom rečju nervirali kada gubite vaše vrlo ograničeno vreme na neku glupu i neprijatnu obavezu?
Ukoliko jeste…a siguran sam da jeste…vi ste pravi pravcati srećnik…
Jer…
Koliko ste puta pratili Nekog Svog u Bolnicu?
Na rutinsku intervenciju…
Sa relativno dobrom prognozom…
Jednu od onih što 99 puta od 100 prođu savršeno ok…
Stajali pored te Osobe…i razmišljali koliko je statistika jedna beskorisna nauka…kada je Neko Vaš u pitanju…
Kada je Neko ko vam je sve…samo obično x u toj jednačini…(koja se rezrešava na Nekom Drugom Mestu…)
I kada sebi postavite pitanje da li je baš on taj neviđeni Baksuz…baš taj jedan od sto…
Ili ste to možda vi?
Koliko ste puta stajali u redu u nekoj Bolnici i zahvaljivali se Bogu što kod nas ništa ne funkcioniše…što su redovi toliko veliki…i što ćete sa tom Osobom provesti SIGURNO još barem 45 minuta u redu…
ZAGARANTOVANIH i IZVESNIH 45 minuta…
Koje niko ne može da vam oduzme…
Srećni zbog svake sulude administrativne gluposti i birokratske zavrzlame koja sada koči i usporava napredovanje u tom redu…
Jer više nigde ne žurite…
Samo bi stajali makar i tu…
Na tom nesrećnom mestu…
Sa tom vašom osobom…
Lupali…i pokušavali da je nasmejete i opustite…kao da je to svaki dan…i da uopšte nije strašno što će joj neko šetati sa nekim instrumentima po stomaku…
Pokušavate na svaki način da odložite trenutak kada će proći…kroz nevidljivu granicu…u deo koji je samo za pacijente…gde vi ne možete…
Gledate tog prokletog portira i mrzite ga iz dubine duše…što se drznuo da vas razdvaja… kao da je on nešto kriv…kao da je on odlučio ko će danas na operaciju…a ko ne…od vas dvoje…
I mislite kako je u potpunosti u pravu genijalni Ajnštajn…
Kako je sve zaista relativno…
Kako se sekiramo zbog trivijalnosti…
I rasipamo vreme na gluposti…
Nerviramo se zbog uobičajnih frustracija…
Saobraćaja…novca…vremenske prognoze…i dijete…
A zanemarujemo Naše Lične Vrednosti…
Osobe koje su nam najvažnije…
Aktivnosti u kojima najviše uživamo…
Najmanje pažnje posvećujemo suštinski najvažnijim stvarima…
Budisti kažu da svakog dana treba meditirati minimum 20 minuta…osim u danima kada nemamo vremena za to…
Tada treba meditirati minimum sat vremena…
Kako bi posložili misli…
Utvrdili prioritete…
I shvatili gde to žurimo kao muve bez glave…
Fokusirani na raznorazne detalje…zanemarujući suštinu…
Isto je i sa ljubavlju…
I sa voljenjem naših voljenih…
Prvo trebamo to pokriti…obezbediti i utvrditi…štiklirati kad završimo za taj dan…
Pa sve ostalo…
Jer vremena ionako nema…
I svakako je potpuno relativno…
Pa što ga onda ne bismo potrošili na najbolji mogući način?

Preljuba

„Doktore…tolika je kriza udarila… da sam morao ljubavnicu da prebacim na samofinansiranje“…
Biseri psihoterapije…
Najlepseg posla na svetu…
Psihoterapeuti definitivno nisu sveštenici…
I ne bi trebalo da donose arbitražne odluke o tome da li je nešto dobro ili ne…
Da li je ispravno ili nije…
I da li je neko nešto trebalo da uradi ili ne…
Prevara za nekoga može biti čudotvorni lek…a za nekoga smrtonosni otrov…
Najbolja ili najgora stvar…koju je neko uradio sebi…ili drugome…
Pitanje je samo ko ste vi?
U kom uglu tog vatrenog trougla (ili četvorougla) ste smešteni…i kakav je iz tog ugla pogled na situaciju…tojest…šta su vaše želje i interesi…
Za psihoterapeuta…najbolja pozicija je pozicija potpune neutralnosti…uz maksimalan trud da se objektivno sagleda cela situacija…
Moralne vrednosti i životna pravila terapeuta ne bi smeli da utiču na savetovanje klijenta…
Psihoterapeut je tu da postavi prava pitanja…a ne da donosi genijalne odgovore…
Odgovori su uvek pod jurisdikcijom klijenta…
Kao i njegove krajnje odluke…
Psihoterapeut je u obavezi da uloži maksimalan napor da taj put bude ispravan…racionalan…promišljen…i mudar…
Da se odbace zablude…predrasude…iracionalna uverenja…i stranputice…
A poslednja stanica je uvek pod patronatom onoga ko drži volan…
A to bi uvek trebalo da bude klijent…
Biti ljubavnik…ili imati ljubavnika…biti ljubavnica ili imati ljubavnicu…sa aspekta psihoterapije je sasvim ok…
Ono što psihoterapeuti u tim situacijama analiziraju je psihopatologija koja je eventualno prethodila neverstvu….psihopatologija koja evenutualno postoji za vreme samog čina…i psihopatologija koja se javlja posle njega…
Ukoliko je nema…
(što je doduše retko)…
Sve je u savršenom redu…
I ponekad imamo osećaj da nam se klijenti samo hvale…a da je naš život vrlo dosadan…
Ali to je već druga…dosta duža… i vrlo tužna priča…
Ipak…
Ja obožavam na seansama da pričam o zaljubljenosti…o ljubavi… o uzbuđenosti…o požudi…o zabranjenim željama…o nemogućnosti da se nešto desi…i o nemogućnosti da se nešto ne desi…o trenucima slabosti… o trenucima sreće…i o posledičnoj griži savesti…a pogotovo o seksu…kao najdelikatnijem…najinteresantnijem i najintrigantnijem polju ljudske psihe…
To mi je sto puta lepša i prijatnija tema…od priča o dečijim leukemijiama…karcinomima sa 6 meseci preostalog života…saobraćajnim nesrećama…sa posledičnim kvadriplegijama… i sahranama…
Ne zato što ne volim takve klijente…i njihove sudbine…(naprotiv…baš im se divim…svaki put…kao pravim Diskretnim Herojima)…
Već zato što su nam u tim situacijama vezane ruke…ishodi i ciljevi terapije variraju ponekad toliko blisko nuli…ponekad nam je cilj samo da neko ne izvrši suicid….“samo depresivnost“ bi oberučke prihvatili…koliko god da je patološka…i mi i klijent…jer je jednostavno sudbina suviše teška…i nepromenjiva…
U ljubavi…seksu…prevarama i preljubama sve je reverzibilno i promenjivo…
U sekundi…
Uvek postoji mogućnost da klijent zastane…da se predomisli…pokaje…i prestane da radi stvari koje za njega nisu dobre…
Ili za njegove bližnje…
Porodicu…ženu…muža…decu…
Ili čak ljubavnicu… njenog muža…i njenu decu…
Na primer…
Da prestane da bude veran…
Ženi koju ne voli…
Ili…
Možda čak i…
Da prestane da bude neveran…
Ženi koja to ne zaslužuje i koja ga voli…jer je to za njega dugoročno najbolje…
Ponekad tu odluku umesto njega donesu njegove Žene…
Rođena žena ili ljubavnica…
Nakon savetovanja sa svojim psihoterapeutima…ili advokatima…ili novim muškim prilikama…koji su tako divni…tako lepo znaju da saslušaju…i posavetuju…
U stvari…
Najbolje bi…i za sve njih…a i za nas bilo da…
Kada god ne znamo šta bi trebalo da uradimo…
I šta je to Dobro…
Da se setimo one stare…
Da je Dobro uvek ono što će učiniti najviše moguće srećnim…najveći mogući broj ljudi…

Besmrtnost

Da li ste ikada pomislili koliko ste privilegovani zbog toga što imate…

Na primer…

Penis?

Ili matericu?

Ili oba bubrega?

Ili providne rožnjače?

Koliko ste srećni i blagosloveni zbog toga…

Što možete da osetite iznenadnu snažnu erekciju…ili nadolazeći orgazam…i što možete da se osetite kao muškarci…u nekoj postelji…

Ili što možete da rodite…nekog Svog…Sebi…

Ili „da se odvalite“…da preterate sa pićem…kada ste srećni…jer nešto slavite…ili kada ste tužni..jer je život postao pretežak…“i ne možete bre više“… jer će neki tamo štreber iz laboratorije sve te „Otrove koji leče“…sutra natenane izbaciti…mililitar po mililitar…vredno…staloženo…sistematično…i uporno…jer voli svoj posao…i već je toliko puta bio organ meseca…u nekim telima…

Ili što možete da gledate…a čak i da vidite…jednu sasvim običnu devojku…u smešnom džemperu…pa svoju simpatiju…u „košulji za fakultet“…pa svoju ljubav…u najobičnijoj majci…pa svoju devojku…bez majce (ne nadajte se dalje…bezobraznici…to je već nešto o čemu se ne priča…makar…na pristojnim stranicama na facebooku-u 🙂 )…pa verenicu…pored vas…za stolom na porodičnom ručku…pa svoju Ženu…u belom…pa vašu novu malu porodicu…u šarenim kupaćim gaćama…u plićaku…sa velikim talasima…na nekom Grčkom ostrvu…

Znate li koliko ljudi to ne može sebi da priušti?

S druge strane…

Svi ćemo umreti…

Verovali vi u to ili ne…ta činjenica je jedna vrlo jednostavna istina…neizbežnost…kojoj još niko nije utekao…

E sad…s obzirom da to pravilo zna da bude malčice neprijatno…i nepodložno dogovaranju…završavanju preko veze… i pregovorima…i da je sasvim izvesno da će se kad tad obistiniti…a vrlo neizvesno šta će biti posle njega…ljudi se od vajkada toliko plaše Smrti…da oduvek  imaju potrebu da nekako osmisle Život…kako bi nekom tajnom veštinom…magijom…prevarili Tu Zlu Neminovnost…i na neki način postali besmrtni…

Neko ulaganjem u sećanje komšija…kolega…navijača…ili prijatelja…

Neko decom…što će lepšim i boljim učiniti svet…

Neko naukom…kojoj se posvetio sa istim ciljem…

Neko umetničkim delima…muzikom…ili čak poezijom…kojoj to ulepšavanje definitivno uspeva…

Možda postoji način da postanete besmrtni na mnogo jednostavniji i brži način…

Jednim najobičnim potpisom…

Na jednom običnom parčetu kartona…zvanom Donorska Kartica…

Kojom ćete priuštiti nekom potpunom Neznancu…sa kojim delite samo pripadnost najnaprednijoj i najplemenitijoj životinjskoj vrsti na svetu…nešto od gore navedenog…

Prvi seks…

Prvo dete…

Slobodu da bude poročan…

Pogled na Svet…

I to vas verovali ili ne…neće koštati apsolutno ništa… već ćete uveliko biti mrtvi…

Doduše…

Ne baš sasvim…

Samo delimično…

Samo će oni organi koji ne mogu spasiti druge…to biti…

Pa nije li to onda Besmrtnost? 

I pobeda Smisla nad Prolaznošću…

Pobeda Kreativnosti…Inteligencije…Nekonvencionalnih Rešenja…i nekoliko hiljada godina sporog ali upornog Ljudskog Napretka…nad Nedaćama…i Neminovnostima…i Prokletstvima…

Ja mislim da jeste…

I zbog toga sam već odavno stao u taj Red…

Šta vi čekate?

Duševne bolnice

Za ovih petnaest godina koliko sam u Medicini…prisustvovao sam brojnim fascinatnim prizorima…
Doduše…
Fascinantno lepim…
I još fascinantnije ružnim…
Uspešnim i neuspešnim porođajima…
Uspešnim i neuspešnim reanimacijama…
Uspešnim i neuspešnim pokušajima suicida…
Uspešnim i neuspešnim poslednjim udisajima…
Međutim…
Ništa na mene nije ostavilo toliki utisak…kao jedno najobičnije popodne… u vreme posete… u „Ludnici“ na kraju grada…
Malena soba…maksimalno sređena za srpske uslove…uredna po hirurškim a kamoli psihijatrijskim standardima…čiste zavese…jedan bolnički krevet…jedna stolica…jedna komoda sa nekoliko prastarih ruskih klasika i pozajmljenim prekjučerašnjim večernjim novostima…u potpunoj diskrepanci…sa tek donešenim bananama…
Domaćin…obrijan…i uredno potšišan…u pidžami…nasmejan…
Muškarac i žena u gospodskoj garderobi…zabrinuti…u poseti…
On srećan što mu je neko došao u posetu…“čak i na ovakvo mesto“…i što je to neko „njegov“…
Oni rastuženi…i zabrinuti što vide samo senku svog Druga iz gimnazije…
Druga…koji je jednom bio tako lep…tako mlad…i zgodan…poletan…i nesalomiv…inteligentan…sa svim peticama…kapacitet…i potencijal…
Uvek raspoložen i nasmejan…
Sve do II godine ETF-a…kada je počeo da traži neku čudnu simboliku i povezanost u brojevima i formulama…i da ima utisak da se tu nalazi neka posebna poruka za njega…
I kada je paranoidna shizofrenija počela da ostvaruje svoje zloslutne ciljeve zapisane u njegovoj nesrećnoj genetici…
I kada je prvi put hospitalizovan na psihijatriji…na odeljenju za agitirane pacijente…
Pa ubrzo i drugi…
Pa za tili čas… i dvadeset i drugi put…
Druga…koji je uskoro počeo da propada sveobuhvatno…telesno i psihički…
Druga koji je za dvadeset godina lečenja postao samo senka…
Samo ljuštura prethodnog sebe…
Sećanje na mogućnost…da bude srećan…
I Druga koji je bio toliki baksuz da pored sve muke na kraju ostane i bez majke koja se jedina brinula o njemu…hranila ga…kupala…oblačila…i „terala“ da pije lekove…
Jedine osobe koja ga je jednom rečju…volela…
(Svi su se doduše i čudili kako je toliko izdržala sa mukom najvećom od svih…osuđena na svakodnevno gledanje bolesnog sina…)
I koji je potom vrlo brzo završio na ulici…kao beskućnik…bez hrane…i još važnije… lekova…
Ali druga koji je ipak jednog jutra imao taman tolišno sreće da ga Žena… koja je upravo u poseti… slučajno sretne u Tašmajdanskom parku na klupi sa dve kese…tadašnjom celokupnom imovinom…bradom od dve godine i kosom neopranom barem jednu…i da mu ponudi delić kifle…koji joj je bio previše…što i inače radi…kada vidi nekog…manje blagoslovenog…
I da u trenu prepozna Njegove Oči…i ožiljak na arkadi sa maturske ekskurzije u Budimpešti kada ju je branio od onog pijanog slepca iz četvrtog tri što je kasnije postao ministar…
I da se šokira…potpuno zamrzne… doduše na rekordno kratak vremenski period za takvu spoznaju…a da se još brže motiviše…
Da organizuje odeljenje…
Da telefoni zazvone…
Ipak je ona bila predsednik odeljenske zajednice u tom odeljenju…a to odeljenje je bilo čuveno u celom Beogradu…po svemu…dobrom…
I pozove blagajnika koji je sada u Kanadi da prikupi novac…kako zna i ume…
Kontaktira sekretaricu odeljenske zajednice… sada vrsnog advokata… da pomogne oko preuzimanja starateljstva nad Drugom…
I najgoreg đaka iz odeljenja…kako bi ga zamolila da dozvoli Drugu da neko vreme provede u jednom od tih silnih stanova po Vračaru koje izdaje…kako bi se makar malo oporavio…nahranio…okupao…i ugrejao…jer ko zna da li bi sve te stanove i imao da nije završio drugu godinu gimnazije…tako što mu je Drug… nakon svojih… uradio i njegove zadatke…i poslao mu ih na puškici… na poslednjem kontrolnom te godine…
I na kraju…i najveću štreberku odeljenja…sada već docentkinju…uglednu načelnicu odeljenja na kliničkom centru…koja je nakon nekoliko nedelja konsultacija došla do predloga za dugotrajno rešenje…
„Raspitala sam se…mi ćemo mu plaćati smeštaj na psihijatriji…postoji to jedno odeljenje na periferiji grada gde je to sve super organizovano…maltene kao u Evropi…imaće tamo sve što mu treba…hranu…negu…lekove…lekare…moćiće tamo da se odmori od svega…i da spasi svoju dušu…a i mi ćemo puno uraditi za naše“…
Odeljenska zajednica je bila jednoglasna…kao i uvek…
Napravili su žiro račun…i raspored poseta…svake nedelje po dvoje iz odeljenja…uz eventualne nenadane posete drugova koji doleću iz inostranstva…i godišnjice mature…koje su se od tog trenutka nekako slavile jače i srećnije…
Sećam se tog Naježa…dok mi je koleginica pričala sve ovo…
Osećaja kako propadam u fotelju u lekarskoj sobi…i sećam se da sam sledećih pola sata samo gledao kroz prozor…
I razmišljao…
Da li je ovo moguće u našoj zemlji?
U 2010-tim?
Nakon svega što smo prošli?
Da li ovakvi ljudi stvarno postoje još uvek?
Ljudi sa velikim Lj…
Ispravni…čestiti…i dobri…
Altruistični i empatični…
Koji hoće da pomognu…
Ljudi zbog kojih vas je sramota…koliko god da ste do tada uradili…
I koji pokazuju da je sve moguće…ukoliko nešto želite…
I ukoliko tražite načine…a ne izgovore…
Sećam se razmišljanja…kako sam već i pre svega ovoga znao da ponekad u „Ludnici“ možete videti najnormalnije ljudske osobine i najlepše emocije…ljubav…ponos…zahvalnost…iskren osmeh…deljenje…prijateljstvo…odanost…i ljudskost…
One su i napravljene da bi se zaštitili oni koji to ne mogu sami…
Oni za koje je Pravi Život pregrub…
I mislio se…
Kako porodicu u kojoj se rodimo ne možemo da biramo…
Kao ni genetiku…
Niti bolesti koje ta genetika nosi…
Niti težinu sudbine koja nam je namenjena…
Ali prijatelje možemo…
Makar tako što ćemo mi nekome biti prijatelj…
Nekome ko ne može ništa da nam da zauzvrat…
Nekome ko ni na jedan jedini način ne može da nam se oduži…
Osim očima punim zahvalnosti…
Ma koliko te oči bolesne bile…
I na posletku…
Kako „Ludnici“ mnogo bolje pristaje termin Duševna Bolnica…
Jer…
Retko gde ćete videti Ljude sa više Duše…

Pijanci

Svaki dan u putu do posla prolazim pored grupice pijanaca na uglu Vojvode Milenka i Resavske…
Maltene smo kolege…u izgaranju…doduše…svako u svojoj oblasti…i svom polju ingerencija…
Skoro da sam ih i zavoleo…
Mirni su…nenapadni…maltene simpatični…zaronjeni u svoje priče…prvobitni smeh i galamu…u rano popodne… kada odlazim na posao…i posledičnu tugu…zagledanost i ćutanje…kada se vraćam…noću…
Razmišljam kako sve pijance ovoga grada (ili Planete) vežu dve identične stvari…
Prva je da je svako od njih pojedinačno imao neki problem zbog kog je počeo da pije…
Da li je to nepravednost komunizma…ili kapitalizma…Tito ili Sloba…90-te ili 2000-te ili 10-te…strog profesor na fakultetu…neuzvraćena ljubav…nepravda…izneverena očekivanja…ili bruka pred bitnim očima…neprepoznat talenat…nezaposlenost…ili impotencija…siromaštvo…ili nepovoljna geografska širina porodilišta…ili užasan primer za ugledanje u kući…neočekivana smrt nekoga važnog…ili prokleta genetika…neuravnoteženost hemije u mozgu koja vapi za hemijom spolja…
To je svakako manje važno…
A druga zajednička stvar je da niko od njih taj problem nije rešio alkoholom…
Potpuno je jasno da nas bežanje u poroke samo drži u začaranim krugovima odlaganja patnje…
Životni problemi rađaju nezadovoljstvo…tugu…frustraciju i ljutnju…emocije koje su zdrave iako su negativne to jest neprijatne…i koje su prirodna reakcija na nesreću…
Kao što nas ruka jako zaboli kada je prislonimo na vrelu ringlu…
Taj intenzivan bol služi da bi je istog sekunda sklonili…da bi se spasili od većeg problema…
Evolutivno taj bol postoji da bi se pokrenuli…da bi preživeli…
Ukoliko mi lečimo taj bol…a ne sklanjamo ruku…ili ne gasimo ringlu…mislim da vam je jasno šta će se desiti na duže staze…mada verovatno ne znate koliko se lako umire od opekotina…ili od Nesrećnosti…
Ukoliko mi anesteziramo te negativne emocije…alkoholom ili bilo kojim drugim „lekom“…
Mi u stvari na taj način ubijamo prirodnu motivaciju koja nam je neophodna da bi se promenili…
I tonemo sve dublje i dublje…
Tada alkohol predstavlja samo bocu sa kiseonikom koja nas vuče na dno okeana…
Koja kao pomaže i preživljavamo dok je ima…
Manje nas boli i baškarimo se opušteno dok idemo ka mestima sa manje sunčeve svetlosti…ka mračnijim dubinama…
Čudimo se stvorenjima koja srećemo usput kako se muče…koja daju sve od sebe da izrone…
Jer mi imamo kiseonik…i baš nas briga…
Ali gravitacija je neumitna…
Boca je teška…i ograničena..
I ostaćemo bez kiseonika u najgorem mogućem trenutku…na samom dnu…
I tada stvarno nema izlaza…
Nikoga neće biti tu…i naši mišići će od nevežbanja biti potpuno neupotrebljivi…
I nećemo moći da se vratimo na površinu…prosto je predaleko…i nemoguće…
Jednostavno stvari su tada nepopravljive…i nerešive…
Vreme je nepovratno izgubljeno…
I propustili smo sve prilike…za spas…
Stoga…
Plivajte iz petinih žila kada bujica krene da vas nosi ka dnu…
Jako…uporno…i koliko god to bilo bolno i neprijatno…
Batalite olakšice…i lažne pomagače…
Jedina suštinska brana psihopatologiji je Sreća…
A ona je uvek uzvodno….

 

 

 

Ili si Čovek ili nisi

Skup mojih predrasuda o Nemačkoj se može podvesti pod onu staru…
Nemačka medicina je najbolja na svetu!
Red…rad… disciplina…tačnost…ozbiljnost…planiranje…uređenost…
Povučen tim razmišljanjem isplanirao sam put od Fulde do Strazbura u minut… tri presedanja…Fulda-Frankfurt-Karlsrue-Strazbur…da bih stigao tačno na početak Letnje Škole Psihoterapije koju organizuje Evropska Psihijatrijska Asocijacija…za koju sam se toliko spremao…i kojoj sam se toliko radovao…s obzirom da u Evropi bukvalno ne postoji ništa bolje na šta možete otići…kako biste učili i porasli kao psihoterapeut…
Od Fulde do Frankfurta voz je šljakao perfektno…u sekund…
Mnogo nenašminkanih sređenih žena koje idu da rade…mnogo muškaraca u odelima koji raspoloženi idu na posao…sa osećanjem smisla i svrhe…mnogo studenata koji hrle na Univerzitet…ponosnih što trenutno apgrejduju svoj softver…na viši nivo…i srećnih što će sa tim parčetom papira posle moći da biraju gde će raditi…tojest…kome će posvetiti svoje znanje…vreme i trud…u zamenu za gospodski način života…
Voz stiže u minut…trčim sa sve koferom od centralne železničke stanice u Frankfurtu do polazišta Flixbusa…300 metara dalje…
Razmiljam kako mora da je neko sa fakultetom baš za to pravio ove velelepne stanice i povezivao ih sa drugim sistemima prevoza na ovako logičan način…no to je druga i dosta mračnija priča…
Stigao sam tri minuta ranije…zauzeo busiju…i posmatram kolege-putnike…
Bombaš samoubica arapin…Afrikanac intelektualac sa laptopom…grupa turista iz Koreje sa tabletima…Šveđanke sa bekpekovima i osmesima sede na asfaltu…glasni gojazni Amerikanci sa kesom iz Meka…par fluorescentnih rejvera iz Nemačke…i nekoliko srećnika iz Sirije koji su uspeli da sitgnu tamo gde su pošli i sad više ne znaju kud će sa svojom tugom…
Čovečanstvo u malom…
Prolazi 15 minuta…30…45…autobusa i dalje nema…
Radnik sa stajališta nam objašnjava da se desio karambol na autoputu i da će autobus kasniti dva i po sata…
Mislim se u sebi…jbt…pa u Beogradu nikad ne bi toliko kasnio…ubacili bi nekako novi autobus… makar nas u tom trenutku bombardovali…
Gotovo je…neću stići…neću uspeti da presednem na sledeći bus u Karlsrueu…
Zakasniću na ceremoniju otvaranja škole…i predstavljanje učesnika…
Plus ode 50-tak evrića….
Bezveze…
15 minuta kasnije na stanicu prispeva autobus iz Berlina koji vozi za Štutgart…
Letimično primećujem da prolazi i kroz Karlsrue…
Ushićen…stajem u red da uđem u njega…
Pokušavam da objasnim radniku sa stanice šta želim…i da je po meni sasvim logično da zbog toga što autobus, za koji sam kupio kartu, kasni 2.5 sata imam potpuno pravo da idem sa bilo kojim njihovim autobusom do Karlsruea..
Međutim…po malim slovima na poleđini karte… to je savršeno ok…samo što moram kupiti novu kartu od 30e…i odreći se refundacije za staru…
Besan…frustriran…nervozan…opsovah…onako sočno…po srpski…
U tom trenutku otpoče Čarolija…
Kondukter iz autobusa, koji je stajao pored, me pogleda…nasmeši se i reče…“Zemljače…odakle si ti?“
„Iz Beograda“…
„Baš iz Beograda“…
„Baš“..
„Srbin dakle“…
„Srbin“…
„Gospe mi…od vas se ni u Evropi ne može pobeć“
Širok osmeh…hrvatski akcenat…dinarska visina…prijateljske oči…balkanska duša…slovenska potreba „da se snađe“…da se nekako izigra sistem…
„Sačekaj Zemo samo da se pomeri Ovaj što nas kontroliše…pa ubacuj brzo kofer dole…i sedaj tu iza mene“…
Autobus polazi…Kondukter Spasilac dolazi do mene…uzima mi kartu ali je ne skenira…smeši se…namiguje… i kaže…
„Častiš kafu na pauzi Zemo“…
Komentarišemo evropsko prvenstvo u košarci…Bogdanoviće…život u tuđini…situaciju u Našim Napaćenim Zemljama…pljuljemo političare…i kriminalce…
On odlazi dalje da radi…
Ostajem sam…i nadahnut…Dobrotom…
Posmatram uređeni krajolik kroz prozor i potvrđujem u sebi odavno znane istine…
U koje se mogu zakleti…
Ko misli da su svi Hrvati loši…taj je Budala…
Ko misli da su svi Srbi dobri…taj je Budala…
Ko misli da postoji i jedna jedina pojedinačna karakteristika koja može definisati vrednost celokupnog čoveka…na primer…boja kože…oblik očiju…boja kose…visina…količina novca…nivo obrazovanja…adresa porodilišta…veličina penisa ili grudi…taj je Budala…
A posebno onaj koji misli da to može uraditi Obala sa koje neko posmatra Drinu…
Ili različito Predstavništvo na Nebu kome se molimo za potpuno iste stvari…
Autobus staje na semaforu…posmatram vaspitanog rasnog nemačkog psa koji mirno čeka sa gazdama da pređe ulicu…možete misliti…na zeleno…
I mislim se…
Ko je više pas?
Ovaj sa pasošem evropske unije…ili ona moja lutalica srbenda koju hranim ispred zgrade…
Ko je više životinja?
Mrav ili medved?
Svinja ili vuk?
Antilopa ili lav?
I bi mi potpuno jasno…
Da nijedna životinja ne može biti više životinja od neke druge…
Svaka je različita…
AlI su sve potpuno iste…
Po željama…pravima…i potrebama…
Isto je i sa ljudima…
Ili si Čovek…
ili nisi…
Živeli dobri ljudi!