Архиве категорија: Blog

Crna i Plava

Nikada neću zaboraviti to veče…
U povratku sa šipki iz Hajd parka…prilazim malom Maxiju u Stjepana Filipovića…stecištu gospode i propalica iz celog naselja…
Letnja je noć…
I petak…
Ispred Maxija je parkiran crni džip…ponos Bavarske…lep koliko samo može biti jedan auto…
Uobičajno pitanje samom sebi…i sudbini…“hoću li ja ikad ovo voziti?“…
Vrata se otvaraju…muzika odjedanput postaje preglasna…i onda vidim nešto još lepše od auta…iako sam mislio da tako nešto ni ne može postojati…
25 godina…crna kosa…crne oči…crna šminka…crna majca…crni šorčić…crne sandale…
Vrat…ključne kosti…dekolte…butine…kolena…i deo listova…
Večernji parfem…doduše za nijansu prejak…
Beli zubi…grohot…ogromna tetovirana ruka sa onim bilderskim venama koja je vraća u kola…grubo…ali ne deluje da joj to smeta…pošto se kliberi od uveta do uveta…kratak poljubac…i dorćolski bariton…“uzmi nam sve što sam ti rekao…i šta god hoćeš sebi“…nekoliko žutih novčanica prebačenih preko suvozačevog sedišta…
Maltene se sudaramo na ulazu…
Propuštam je…
Što iz džentlmenstva…što da bih video i drugi deo listova…
I ulazim u Maxi…
Uzimam uobičajne stvari za večeru…i stajem u red…taman iza nje…
Malograđanski odmeravam šta je kupila…
Uobičajni set za petak veče…idealnu pripremu za splav…dzek…nekoliko red bulova…eurokrem blok…durex…I orbit…
Vraćam se u pristojnost…u trenutku kada podiže korpu na pult…
I onda vidim nju…
25 godina…plava kosa…na kraju…smeđa…na početku…štreberske šiške…plave oči…bez ikakve šminke…bela flekava majca…ili nekoliko njih…i onaj ljubićasti prsluk…bele pantalone…bele klompe…
Podočnjaci…umorne oči…prve bore…ali ipak…ispod…neobično lepa…
Dostojanstvena…mila…i vredna…iako joj je duša u nosu…i verovatno mrzi i sebe…i Maxi…i Srbiju…i svet…
Možda I zgodna…ali ko bi to mogao znati…ispod svih tih krpa…koje verovatno nosi da se ne bi smrzla dok prebacuje zaleđene namirnice iz komore…tu baš i nema džentlmenstva…
Osmeha naravno bez…
Posmatra vršnjakinju…kao uostalom i svako ko se tog trenutka zatekao u Maxiju…bez obzira na pol…
Pakuje sve što je Crna uzela…i postavlja pitanje iz protokola „još nešto za vas?“…onako…polu – nadrndano…polu – kao da će da zaplače…
Crna nehotice plaća…njoj ionako te cifre ništa ne znači…ionako nije njen novac u pitanju…
Plava uzima svoje tri dnevnice…prebrojava ih uz knedlu u grlu…vraća kusur…i zahvaljuje se…potpuno profesionalno…iako deluje kao vulkan pred erupciju…
Crna odlazi…
Razmišljam…
Koja je lepša?
Sa kojom od njih bih…hipotetički…želeo da budem?
Koja od njih bih želeo da budem?
Koju od njih bih voleo da imam za mlađu sestru?
Koja od njih je u pravu?
Kojoj od njih je bolje?
Kojoj je teže?
Kojoj će kako biti za godinu?
Ili za pet?
Šta bi se desilo kada bi se nekom čarolijom sada zamenile…i kada bi Plava produžila u ludu noć…a Crna u običnu noć u Maxiju?
Da li bi se snašle u novonastalim ulogama?
Teško je I jedno I drugo…
Da je ovo film…verovatno bi bile iz istog odeljenja iz srednje…
I imali bismo kratki fleš bek…
Plava u prvom redu…sređena fruzura…uredna garderoba…složene sveske…i pernica…sve po PS-u…širok osmeh…ponos njene radničke porodice…i razredne…i sve petice u knjižici…
Crna pozadi…u trenerci…sa neurednom kosom…zagledana u telefon…sa žvakom u ustima…koju samo klinke mogu toliko iritantno žvakati…neispavana…namrgođena…nadrndana…jer ponovo nije spavala cele noći…dok su joj se roditelji svađali…i razvodili…nije ni brzo stečeno bogatstvo za svakoga…
Presek…
Sledeći kadar…
Pet godina kasnije…
Plava diplomira na Ekonomskom fakultetu… presrećna…zbog svojih…koji je čekaju uz gibanicu I pivo…da se proslavi…kako dolikuje…
Crna na Megatrendu…pretužna…jer njenih nema nigde…tojest…ima ih…ali su oni malčice smetnuli sa uma njeno diplomiranje…kao ustalom mnogo ranije I nju samu…zagledani u svoje fantazmagorije…iluzije…novčanike…ljubavnik(c)e I poroke…
Ponovo presek…
Nastavak ove noći…
Crnoj se sve vrti…belo je nije ni taklo…niti je uspelo da je otrezni…I uopšte joj nije jasno zašto je dodiruju sponzorovi drugovi I poslovni partneri…kada joj je ovoliko loše…da ne može ni da izgovori da neće…jer joj je toliko muka…
Plava čuči pored kreveta pred ikonom…plače I moli se…da bude bolje…I da je njen lični Svetac spase iz ovog besmislenog života…I potpunog ludila…tiho…da ne probudi roditelje…
Ne znam…
Ne postoji Udžbenik kako ko treba da živi…
Niti kakva koga Sudbina čeka…
Čvrsto verujem da je svako tvorac svoje sreće…
I da svako treba da donese izbore u skladu sa svojim sistemom vrednosti i u skladu sa svojim mogućnostima i realnim okolnostima u nekom trenutku…
I jako se trudim da NE OSUĐUJEM…
Ko zna kako je gaziti u tim sandalama ili u tim klompama?
Ko zna kako je voleti za novac ili raditi bez novca?
(Doduše…iskreno…samo ovo prvo…
Ko zna kako je spavati u njegovom penthausu ili u svojoj staroj devojačkoj sobi?
Ko zna šta koju muči?
Ko zna zbog čega koja plače?
I najvažnije…
Ko zna gde će koja završiti?
Možda se Crna navuče na dop I Renato je izvuče za pet godina…
Možda se Plava toliko razočara u sebe I Srbiju…pa pokuša sa Varikinom da izbledi sve…
Možda Crna ima plan…I pravi odskočnu dasku…u još veće snove…I ovo joj je najlogičniji put…iz njene realnosti…da stvori uslove…da sama sebi postane gazda…i otvori svoj salončić za ulepšavanje onih malih smešnih pasa…o kome je maštala…još dok je jedino maltezer bio uz nju…u tim strašnim noćima…I bude Gospođa do kraja života…
Možda Plava ima plan…I ovo mučenje joj služi samo da premosti do polaganja jezika…I odlaska…negde gde se normalnost ceni…trud I znanje takođe…I verovali ili ne…čak I plaćaju…I gde nije cilj preživeti…već živeti…negde…gde će pravila igre u društvu…ići uz njena pravila u duši…
Važno je samo da ne osuđujemo…
Nikoga…
I nikad…
I da gledamo svoja posla…jer to I nije pitanje za nas…
I da se ni slučajno ne zbunimo da smo ispod Crne…
Ili ne daj Bože…iznad Plave…
Zbog trenutnih okolnosti…promenjivih u milisekundi…
I za njih…ali I za nas…
Svi smo mi samo Ljudi…
Obični I isti…
I trčimo svoje Trke…
Ko zna ko je odakle počeo da trči?
I kome je kakva uzbrdica bila?
Zato je toliko i važno da budemo fini…pristojni…I ljubazni prema svakome koga zateknemo…
I da shvatimo da niko nije ni Iznad ni Ispod nas…
Bez obzira kako nam spolja izgledalo…
I bez obzira koji glupavi razlog uzeli u obzir prilikom procene…auto u kome se neko vozi…ili mesto gde radi…ili bukvalno bilo šta…
I da mi pojma nemamo kako je kome zaista…
Ko vodi kakve bitke?
Kome se povraća zbog sebe same…a kome zbog života koji živi?
Kome mislimo da je loše…i kvazi ga sažaljevamo…a u stvari uživamo u moralnoj superiornosti…da bi nama bilo lakše…a on je u stvari na Pravom Putu…sa Planom…na Misiji Usrećivanja Sebe…
Premudri Patrijarh Pavle je govorio da…
“Nevolja je bilo I bivaće.
Okolnosti ne zavise uvek od nas, ali da li ćemo biti Ljudi ili Neljudi to samo od nas zavisi”…
Ozbiljno ćemo povećati sebi šanse da budemo Ljudi ukoliko ne budemo sudili drugima…
To ionako nije pitanje za nas…
Niko ne može znati koliko je neki Teret zaista težak…dok ga sam ne ponese…
Uostalom…
Ko je od nas bezgrešan i savršen?
Zato je i važno da ne sudimo…
Već da vežbamo Saosećanje…
Altruizam…
Podršku…
Ljudskost…
I Ljubav…
Jer…
Živa je istina još jedan briljantan citat Sveca…
“Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila Raj”…

Advertisements

Maxi

“Bože… daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da razlikujem jedno od drugoga…” (Rajnar Nibur)
Iskonska mudrost…
S obzirom da u mojoj ulici postoji ravno šest Maxi prodavnica…I nijedna konkurentska…kupovina u Maxiju potpada pod prvi deo gorepomenute izreke…
Kao I svakodnevno čekanje u redu od barem 15 minuta…
S obzirom da tu kupujem od 2002…pretpostavljam da sam jednu dobru godinu svog života proveo nervirajući se u redu u Maxiju…
Doduše…sećam se trenutaka kada mi je to prijalo…samo da se ne vraćam kući da učim…I kada sam se preznojavao što kasnim na početak neke važne utakmice…
I koliko je uopšte takvih situacija u životu?
Banalnih I ne toliko strašnih ali koje nas dovode do ludila…
Beskrajnih redova koji nam oduzimaju dragoceno vreme dok sebi postavljamo pitanje “ima li života nakon posla?”…
No to je neminovnost…
Frustracije su sastavni deo života…a one su sve ono što se nalazi na putu ostvarenja naših želja…
Suštinski problem nastaje onda kada mi počnemo da zahtevamo od života da “bude volja naša”…tojest da se naše želje moraju ostvariti…i da za nas važe neki posebni uslovi…
Na primer…
Kada ja počnem da zahtevam da imam drugu opciju za kupovinu u ulici…ili da mi u toj kupovini bude prijatno…I da ne gubim nepotrebno vreme…
Ali…
To su samo moje želje…
Nigde ne piše da se tako nešto mora ostvariti…iako bi bilo lepo…I logično…I bolje…
I definitivno nije smak sveta što to nije tako…ima mnogo gorih nepravdi I muka u životu…
I svakako ja mogu istrpeti tu frustraciju…tolike sam već preturio preko glave…
I to definitivno nije moja krivica…jednostavno tržište I odnos prema kupcu u mojoj zemlji su takvi kakvi su…
I svakako mi to neće obojiti život tamnim bojama…život je život…beskrajan niz lepih I ružnih trenutaka…
Problem je što sam se…pre no što sam se orazumio na edukaciji iz REBT-a…dugi niz godina razbešnjavao kad god se nađem situaciji zvanoj…“Ja ne smem da čekam u Maxiju”…
I što sam onda tu neprijatnost sam sebi još više otežavao…
Možete misliti…jaka stvar…ali zapitajte se koliko često vi to radite?
Sada…kada znam da je to samo moja želja koja se ne mora ostvariti I da na nekoj zamišljenoj skali loših životnih događaja to nije ni na jedan posto…I da sam već pregrmeo sto puta gore stvari…mogu da budem samo nezadovoljan….ali ne I besan…
Jednostavno biram emociju koja je za mene dobra…time što odbacujem svoja iracionalna uverenja…koja su neistinita I nelogična…I ne koriste mi…
I tražim konstruktivni način da osmislim ili rešim tu neprijatnost…nekom svrsishodnom aktivnošću…
I sad vi možete sebi postaviti pitanje “Bože što ja izgubih pet minuta svog dragocenog života na ovako glup tekst…da bih na kraju dobio savet kako da postanem nezadovoljan”…
Pa jednostavno…
Nezadovoljstvo je super…pogotovo kad su problemi rešivi…
Ono će vam omougućiti da brzo…efikasno I mudro…rešite problem…ne upadajući u živo blato besa…
Kada su problemi “nerešivi”…nezadovoljstvo omogućava da preživite…I da dobacite do gornjih granica funkcionalnosti…I življenja…
Kada imate tešku bolest…
Ili ste nekoga izgubili…
Ili se neko vama važan dugo ponaša loše prema vama…
Ili živite na nepovoljnoj geografiji…
Jer…
Bes ubija…
Brzo…time što napravi plodno tlo da napravimo neki haos u svom životu…da demonstrativno nećemo da se lečimo jer nismo zaslužili da se razbolimo…ili nećemo više da živimo zbog toga što neko koga smo najviše voleli više nije tu…ili ubijemo ženu/muža što nas vara pa mi robijamo zbog njihovog provoda…ili se samospalimo ispred Ministarstva zdravlja zbog nepravednog položaja mladih lekara…
Ili sporo…time što ta progutana srdžba pokreće sve psihosomatske I autoimune kaskade u našem organizmu…I samo je pitanje šta će nas opaliti ako izgaramo u tom hobiju…
Kada ste nezadovoljni a ne besni…
Vi možete početi da vašu inteligenciju trošite na konstruktivno…mudro I asertivno rešavanje problema…a ne na mučenje samog sebe…
Kada odbacite moranje da se nešto desi…da budete ili da imate…onda možete da sagledate šta u tome što nije…niste I nemate možete da uradite…kako bi krenuli u dobrom smeru…ka vašim esencijalnim željama…I vrednostima…
Da prihvatite da ne morate biti zdravi I da prevrnete nebo I zemlju da bi se izlečili…
Da prihvatite da je smrt sastavni deo života I da slavite život…male radosti…trenutke smejanja na sav glas…I ispunjenosti…da čuvate sećanje na ljude kojih nema u grudima…ili u porodičnim principima…ili u tome kakvi ste vi…ili da stvarate nove odnose…ili čak ljude…
Da shvatite da se ljudi ne menjaju onda kada mi to želimo…nego onda kada oni to žele…ali da mi jednostavno ne moramo to da sačekamo…već da možemo potražiti nekoga ko je već takav kakav nam treba…I da ponekad…paradoksalno…tek naša promena bude razlog da se neko drugi promeni…
Ili da se adaptirate sredini u kojoj živite…što je I osnovna osobina inteligencije…I evolucije…ili ukoliko iskonski ne možete…I to je suviše daleko od pravih Vas…da je promenite…prihvatajući cenu za to…
Ne znam…
Moj problem je dosta manji…
Ja u Maxiju već jedno tri godine čitam NIN…
Otprilike od onda kada su tekstovi u njemu postali toliko mračni da sam četiri broja zaredom kupio I ostavio pored kreveta…nepročitane…jer su naslovi bili jednostavno strašni…
Doduše nisu novinari ništa krivi…oni samo pišu o realnosti…
Vrlo težak posao ovih dana…
Stoga…
U Maxiju uvek stojim u redu na kasi pored novina…
Uzmem NIN I čitam ga dok ne dođem na red…I onda ga elegantno vratim…do sutra…
I tako malo po malo svakog dana…
Za nedelju dana pročitam sve što me interesuje…
Moje izgubljeno vreme naplaćujem besplatnim čitanjem…
Najviše volim kad su penzije…
Juče sam propustio presrećnu bakicu u svečanoj kupovini jednom u mesecu…onoj kada penzioneri imaju grandiozni popust…sa svih osam jestivih artikala u kolicima…
Ja ionako nigde ne žurim…
Kao što na Gazeli kad krenem u Savetovalište telefoniram sa porodicom I prijateljima…ne gubim nego dobijam to vreme…
Ili se relaksiram uz Karolinu…(level pro je svakako moja klijentkinja koja tada uči nemački na audioknjigama)…
U pošti smišljam I pišem priče kao što je ova…
A u banci pravim biznis planove…kako da se obogatim I da nikada više ne moram tu da kročim…
Bes I nervoza su uvek do nas…
Ti prekidači su uvek pod našom jaknom…
A ne u spoljašnjosti…
Bez obzira kakvi su stimulusi…I stresovi…
I u Maxiju…I na Onkologiji…
Postoji način da bes konvertujemo u nezadovoljstvo…
I da nas onda ta negativna ali ipak zdrava emocija motiviše na kontruktivnu akciju…kako bi rešili problem…
Ili kako bi makar nerešive probleme osmislili…I došli do gornje granice uživanja u životu…u skladu sa mogućnostima…
Jer…
Znate sigurno I onu…
“Ima ih što plaču što ruže imaju trnje. Ti se veseli što trnje ima ruže” (Konfučije)

Intervju za Nedeljnik

Intervju za Nedeljnik

Dr Vladimir Đurić: U životu nema crvenog tepiha. Samo borba, rad i upornost

Sve ono što normalni (da, takvi još postoje) građani, umorni od skandala i treš klikova, misle, u šta veruju, i ono što im je bilo potrebno da čuju, da nisu sami i usamljeni, dr Vladimir Đurić je počeo da stavlja na papir, tj. na ekran, na neki način lečeći i sopstvenu dušu. Srodni su se odmah prepoznali, i počeli da dele njegove FB statuse, pa blogove, priče iz višegodišnjeg iskustva u radu sa pacijentima, a i sa onima drugima. Doktor Đurić, psihoterapeut u edukaciji), kako insistira da se naglasi, nije postao preko noći slavan. Nije postao instant čudo koje je završilo na naslovnoj strani nekog dnevnog lista, a onda i u nekom rijalitiju. Jer oni pravi među nama nikada neće tamo završiti

Razgovarala Zorica Marković, Original

Datum: 31/10/2017

 

 

Nekako spontano, kako to obično biva sa dobrim stvarima, blog dr Vladimira Đurića, pravog doktora medicine, pronašao je put do onih koji su poželeli da pročitaju nešto drugačije od onoga što im se svakodnevno servira. Da čitaju, između ostalog, o običnim temama, u stvari, o temama koje je teško pronaći u medijima, ali ih je obilje u svakodnevnom životu. O ljubavi, ljudskosti, milosrđu, dobroti, o slomljenim dušama, o pokušajima i porazima, o pobedama i nadama…

Sve ono što normalni (da, takvi još postoje) građani, umorni od skandala i treš klikova, misle, u šta veruju, i ono što im je bilo potrebno da čuju, da nisu sami i usamljeni, dr Đurić je počeo da stavlja na papir, tj. na ekran, na neki način lečeći i sopstvenu dušu. Srodni su se odmah prepoznali i počeli da dele njegove FB statuse, pa blogove, priče iz višegodišnjeg iskustva u radu sa pacijentima, a i sa onima drugima. Doktor Đurić, psihoterapeut u edukaciji (završni nivo edukacije iz racionalno-emotivne i kognitivno-bihevioralne psihoterapije — REBT), kako insistira da se naglasi, nije postao preko noći slavan. Nije postao instant čudo koje je završilo na naslovnoj strani nekog dnevnog lista, a onda i u nekom rijalitiju. Jer oni pravi među nama nikada neće tamo završiti. U ekskluzivnom intervjuu za Original (a inače ne daje intervjue), objašnjava da nije baš sve tako glatko išlo.

 

Vaši FB statusi, tj. eseji, blog, postali su vrlo popularni zbog načina na koji spajate psihološke lekcije i realne životne situacije, duhovito, filozofski, s poentom. Da li je to zbog toga što su na neki način besplatna terapija za one koji ih čitaju, i zbog toga što se mnogi poistovećuju sa onim što pišete?

Najlepša pojedinost psihoterapije i psihijatrije je ta da su one sveprisutne, tj. ukoliko ste intrigirani ljudskom psihom, teme i građu o njoj ćete moći da primetite u bukvalno svakom trenutku koji provedete budni, a bogami i dok spavate. Psihoterapijskih tema za razmišljanje imate ujutru u autobusu dok idete na posao, na poslu, na sportu, ili u kafiću, kada večerate sa porodicom, u izlasku sa prijateljima i dok spavate sa svojim partnerom, i kasnije kad zaspite. Druga stvar je da su teme vezane za psihu oduvek intrigantne običnim ljudima. Da pričam o glomerulonefritisima, moja ciljna grupa bi bili samo nesrećni ljudi sa tom dijagnozom, kada pišem o depresiji i anksioznosti moja ciljna grupa je čovečanstvo. Takođe se trudim da teme budu korisne, da ljudi koji su stigmatizovani (što od primitivne okoline, a što zbog svog primitivnog načina razmišljanja „samo ludi idu kod psihoterapeuta“) mogu da dođu do besplatnih saveta za neke posebne situacije tako česte danas. Na primer: razvod, otkaz na poslu, nemogućnost da se zaposle posle fakulteta, prevare, seksualne nemogućnosti itd. Mnogi se poistovećuju zbog toga što su obična ljudska bića, a svakom od nas se može desiti sve. I pomenute neprijatnosti a i mnogo, mnogo gore. Isto tako, svi zaslužujemo pomoć.

 

Da li je to i neki vaš ventil?

Jeste ventil. Ja sam stranicu napravio pre oko dve godine u jednom vrlo neprijatnom periodu za mene. Bukvalno, kao neki vid lične psihoterapije i sistematizacije misli. Nisam imao nikakvu ideju niti pretpostavku da će ona biti ovoliko popularna, da će uticati na toliko ljudi, menjati im i živote, a bogami i meni je poprilično promenila život. Na primer, iz Pekare Trpković su me nakon čuvenog posta o studentkinji pozvali da dođem na besplatan burek, što je svakako velika satisfakcija za jednog gurmana kao što sam ja, i bitna stavka za CV. Takođe, ogromna je satisfakcija kada svaki dan uz kafu pročitate nekoliko poruka u kojima vam ljudi zahvaljuju što su položili ispit, ili izašli iz veze u kojoj su patili, ili odbacili stege malograđanštine i otišli kod psihijatra ili psihoterapeuta i sada im je mnogo bolje. Svaki lekar zbog te potrebe da pomogne upisuje fakultet, ja se trudim da budem od onih koji će to i ostati kada dođu drugi izazovi.

 

U biografiji ste naveli da ste imali „izazovnu ličnu istoriju“. Da li to potvrđuje da čovek prvo mora da pomogne sebi da bi pomogao drugima?

Iz mog ugla vrlo izazovnu, sa aspekta čovečanstva mogu reći da sam srećnik. Moj suštinski problem je bila nemogućnost da se zaposlim u koliziji za snom da jednog dana budem psihijatar i psihoterapeut (čemu sam posvetio sve intelektualne sate od 18 godine pa naovamo), na jednoj vrlo izazovnoj geografiji. Diplomirao sam u roku sa visokim prosekom na Medicinskom fakultetu u Beogradu i potom sedam godina pokušavao da se zaposlim na psihijatriji. To nekome sa karcinomom deluje kao maleni problem, ali mladom intelektualcu sa „idejom da može sve ako se jako potrudi“ to je prava golgota, ta neizvesnost, taj osećaj frustriranosti i nemoći, ta depresivnost i beznadežnost. To je možda i najveći problem u ovoj našoj divnoj zemlji. Frustrirani mladi ljudi koji odlaze ne iz besa, nego iz potrebe da prežive, da ostanu psihički normalni i da dođu do nekog minimuma za pristojan život.

Psihoterapeuti sa ovog podneblja možda nemaju priliku da prisustvuju najvećim svetskim kongresima i da pohađaju najskuplje edukacije, ali smo zato vrlo blagosloveni patnjom. Lična patnja je neophodna za svaku umetnost. Psihoterapija je u stvari isto vrhunska umetnost. I da biste bili dobar psihoterapeut, morate biti mudri. Malo je onih koji uče na tuđim greškama, većina ljudi uči na svojim. Tako i ja. Proces edukacije takođe podrazumeva nekoliko stotina sati ličnog rada, tj. lične psihoterapije. Kada vidite koliko psihoterapija može da pomogne vama samima, a ja sam imao privilegiju da učim od profesorke Zorice Marić, carice i jednog od najboljih beogradskih psihoterapeuta, onda možete da se opčinite tom naukom i da se njoj posvetite. Možete npr. da čujete jednu rečenicu koja će vam promeniti život.

Meni je Zorica jednom prilikom rekla onako ovlaš: „Vlado, ti nisi bezvredan, ti si bezvezan“ (u smislu: nemaš vezu da se zaposliš) i istog trenutka me je izlečila od depresije. Druga rečenica je bila da u životu ne moramo da dobijemo nešto što zaslužujemo, tj. da nema crvenog tepiha, nego borba, rad i upornost, tvrdoglavo držanje za ciljeve i još veća fleksibilnost u načinu da do njih dođete. Što je i osnovna doktrina REBT-a, racionalno-emotivno-bihevioralne terapije.

 

Da li nas problemi ojačaju ili slome, od čega to zavisi?

Zavisi koji problemi, i zavisi kakva nam je struktura. Uragan ne može ništa soliteru od armiranog betona, ali povetarac sruši kuću od slame. Problemi su takođe neminovni, tako da mi jedino možemo da „pobedimo život“ ukoliko sebe ojačamo. Psihoterapija, kao vid rada na sebi, najbolji je način za to.

 

Šta onda kažete kada neko dođe i kaže „ne mogu“? Imamo li prava da kažemo nekome „možeš i moraš“ na osnovu ličnog iskustva?

Prvo saslušate, razumete, ohrabrite. Onda napravite dobru dijagnostiku. Ne žurite, da ne biste napravili grešku. Onda napravite razliku između problema i ličnosti. Ne lečite depresiju, na primer, nego Čoveka sa depresijom. I onda po principima racionalno-emotivno-bihevioralne psihoterapije počinjete da pravite kognitivnu restrukturaciju kod klijenta (on menja polako svoj način razmišljanja u bolji, racionalniji i zdraviji) i utvrđujete nove obrasce ponašanja koji prate to novo razmišljanje. Ukoliko se neko prejeda zato što je depresivan, a depresivan je zato što je neprivlačan i usamljen, jasno je šta treba da radi. Ali taj put nekada bude vrlo krivudav.

Drugo, to „ne mogu“ u stvari znači „pokušao sam hiljadu puta i nije uspelo“, međutim ukoliko pokušate hiljadu puta da smršate tako što ćete jesti slatkiše, hiljadu puta ćete odustati od dijete. Nas ne uznemiravaju događaji sami po sebi, već naš način gledanja na te događaje. Na REBT-u, tj. psihoterapiji se uči kako da na te neprijatnosti gledate racionalno, a posledica racionalnog načina razmišljanja jesu zdrave emocije i ponašanja koja su svrsishodna i vode nas ka ostvarivanju ciljeva. Treće, ljudi imaju pravo da ne mogu nešto da urade. Večito je psihijatrijsko pitanje da li ljudi imaju pravo na suicid, na primer.

U Belgiji je postojao čuveni primer žene koja je zahtevala eutanaziju zbog toga što je njen psihički bol nakon gubitka supruga i dvojice sinova u saobraćajnoj nesreći bio preveliki. Njeni advokati su zastupali ideju da nema suštinske razlike između neizdrživog psihičkog i fizičkog bola. Kada je ta žena prošla psihološko-psihijatrijsku eksploraciju u trajanju od šest meseci, njoj je dozvoljena eutanazija jer su zaključili da ona nije psihički bolesna, jednostavno njena sudbina je bila toliko teška, taj vetar je bio prejak za njenu kuću. Psihoterapeuti su odgovorni za trud na seansi, ne za ishod. Ishod ponajviše zavisi od klijenta, a ponekad i od sreće, tj. sudbine. Ja volim da se samootkrivam na seansama, jer mislim da je to dobro, i ljudima prija kada razgovaraju sa psihoterapeutom koji je ljudsko biće a ne neki savršeni bezosećajni robot, ali nikada klijente ne teram ni na šta. To bi bilo pogrešno.

 

Postoje i oni koji viču „vuk, vuk“, tj. traže pomoć a u stvari je ne žele?

Apsolutno. Muška agresija i ženske suze su često manipulacija. Mnogi ljudi dođu na psihoterapiju zato što ih neko „pritisne“. Žena muža, majka sina, otac ćerku itd. Mnogo ljudi dolazi na psihoterapiju misleći da je ona prijatna i da ispunjava želje. Psihoterapija koja je preterano prijatna nije dobra. Kao kod stomatologa — boli kontrolisano, da nas ne bi zabolelo mnogo jače kasnije. U našoj zemlji je okej biti alkoholičar, ali nije okej biti depresivan. S druge strane, panični napadi su okej, a razvod je bauk, iako možda baš on leči tu paniku. Prvi problem koji dobijete od klijenta je obično romansirana verzija. Tipa „nervira me šef, komšinica, saobraćaj u Beogradu, vremenska prognoza“. Kako napredujete u terapiji, tako su problemi dublji, pitanja teže i emocije jače. Primera radi, dođe vam klijentkinja koja šest meseci priča o banalnim problemima sve dok ne stekne dovoljno poverenja u terapeuta da bi mu otkrila ono što je stvarno muči, zlostavljanje iz detinjstva, na primer.

Ponekad sa klijentima napravite neki proboj, međutim oni se uplaše, odustanu od terapije, i vrate se starim navikama. Jung je govorio da je neuroza uvek zamena za legitimnu patnju. Ako ljudi ostanu bez neurotičnih tegoba, onda su nekako ogoljeni pred svojom patnjom. Recimo, muškarac koji pije da se ne bi suočio sa svojom impotencijom. Ukoliko prestane da pije, mora se pozabaviti lečenjem impotencije, a to je veliki udarac za ego.

 

Previše je lajf koučeva koji tvrde da je mnogo važno na sve gledati pozitivno, ali neki veliki stručnjaci kažu da i nije moguće uvek biti pozitivan i borben i da treba prihvatiti i ona druga osećanja. Kada je to u redu, ostati na zemlji posle nokdauna, da se oporavimo?

U našoj zemlji ne postoji zakon o psihoterapiji. Svako može sebe da nazove lajf koučom, psihoterapeutom, healerom ili kako god. Mnogo needukovanih ili nedovoljno edukovanih ljudi zarađuje na ljudskoj muci i „na crnom tržištu ljudske nade“. To je ogroman problem i nadam se da će naši vodeći ljudi i profesori iz Saveza društava psihoterapeuta Srbije uspeti u dogledno vreme da odvoje žito od kukolja. Druga stvar je takozvana pozitivna psihologija koja je, po mom skromnom mišljenju, detinja stvar i mislim da više šteti nego što koristi. Kao, ako mnogo nešto želite, dobićete to. Nećete. Ali ukoliko sednete i razmislite u čemu grešite, prihvatite racionalno objektivnu težinu života, napravite plan, i dobro se potrudite, sve je zaista moguće. Život nije lagan. Nije ni fer. Dobro ne pobeđuje uvek. Ali je lep. Trud se često isplati. I verujem da će dobro pobediti. Kada dobijete otkaz na poslu, ne možete skakati od sreće, makar ne kod nas. Ali u domenu negativnih osećanja imate dve opcije: jednu da budete tužni, nezadovoljni i da vas ta tuga i nezadovoljstvo motivišu da promenite vašu situaciju upornim trudom… ili da postanete depresivni, ogorčeni i besni, i da onda idete u destrukciju, nesuvisle načine prevladavanja, poroke, suicid.

Imao sam pacijenta koji je pokušao suicid nakon otkaza. Šta će mu suicid pomoći u zapošljavanju? Ali promena načina razmišljanja, iz iracionalnog u racionalni, odbacivanje insistiranja da mu se želje ostvare, razužasavanje, i bezuslovno prihvatanje samoga sebe uz prestanak obezvređivanja, dovešće npr. do toga da se samozaposli ili da nauči jezik za šest meseci i da se zaposli negde gde se njegova diploma možda traži i vrednuje. Svakako, bolje u inostranstvu nego u grobu.

 

Kako se prihvataju ta osećanja od kojih se beži — tuga, bol, nervoza…? Da li je zato važna psihoterapija, što je i dalje prilično neprijatna stvar u Srbiji, reći „idem na terapiju“?

Ukoliko bi trebalo da u jednoj rečenici opišem REBT ili racionalno-emotivno-bihevioralnu terapiju kojom se ja bavim, to bi bila rečenica grčkog filozofa Epikteta koji je govorio da mi nikada nismo uznemireni stvarima samim po sebi već našim načinom gledanja na te stvari. Taj način gledanja, odnosno način razmišljanja, može biti, grubo rečeno, racionalan i iracionalan. Racionalan vodi u zdrave emocije (koje mogu biti pozitivne i negativne) i svrsishodna ponašanja. Iracionalan način razmišljanja vodi u nezdrave emocije (pozitivne i negativne) i osujećujuća ponašanja. Ljudi na psihoterapiju dolaze zbog negativnih nezdravih emocija, npr. anksioznosti, depresivnosti, besa, povređenosti, osećanja krivice. Svrha psihoterapije je da se te emocije promene u zdrave pozitivne ili mnogo češće zdrave negativne emocije (za prethodne primere redom: zdrava zabrinutost, tuga, nezadovoljstvo, razočaranost i kajanje). Primera radi, da se neko ne parališe pred ispit zbog anksioznosti, nego da ga zabrinutost motiviše na učenje. Ili da neko ko je ostavljen ne ode u očajanje i depresivnost, nego da bude neko vreme tužan a da potom potraži novog partnera itd.

Psihoterapija nije jeftina niti brza, ali je ostajanje u ovim nezdravim emocijama i osujećujućim ponašanjima mnogo duže, gore, bolnije i na kraju krajeva skuplje. Odnos jedne zemlje prema psihoterapiji i psihijatriji mera je razvoja tog društva. Na Zapadu je najveći problem naći dobrog terapeuta jer su svi zauzeti i velike su liste čekanja. Nadam se da će i u Srbiji uskoro postati normalno da idemo kod psihoterapeuta, jer će to biti dobro za zdravlje cele nacije, a posledično i svih nas.

 

Šta ćemo sa onima koji neće na terapiju i žele sami da reše sopstvene nedoumice i pitanja?

To je apsolutno njihovo pravo. Svako je krojač svoje sreće. Najčešće je to zbog zabluda i predrasuda, i zbog toga stranice kao što je moja, serije, filmovi, beletristika, Jalom, Frankl, Milivojević, Jerotić razbijaju te mitove. Psihoterapija je takođe vrlo skup hobi, a mi smo siromašna zemlja, tako da se nadam da će jednog dana određeni broj psihoterapijskih seansi po godini biti uključen u zdravstveno osiguranje, ili da će ljudi imati bolji standard da to sebi mogu da priušte.

 

Iz rada sa klijentima, šta ste zaključili da su naši najveći problemi, a šta potrebe?

Najveći problemi su univerzalni, obične ljudske želje, da nas neko voli, da mi nekoga volimo, da imamo mogućnost da radimo, da zaradimo, da priuštimo sebi ono što želimo, da budemo zdravi, da ljudi koje volimo budu zdravi. Specifičnost ovog prostora je 25 godina krize, dekadencije, beznađa, nemanja sistema, što pomenute probleme multiplikuje i komplikuje.

 

Kada je humor lek, a kada kafana? Mi kao nacija bar po tome ne bi trebalo da ikada posegnemo za bilo kojim antidepresivom.

Humor je najbolji lek. Kada bih imao mogućnost da izaberem samo jednu osobinu kog mojih prijatelja ili žene koju volim, to bi bio dobar smisao za humor. Ne postoji bolji odbrambeni mehanizam. I ukoliko možete da se nasmejete, to vas već dosta podiže na polju dijagnostičkih kategorija. U psihoterapijskom pravcu kojim se bavim, humor je blagotvoran, i najbolje razbija iracionalna uverenja koja klijenti imaju. Kada čovek počne sam sebi da se smeje zbog toga koliko je iracionalan bio, ceo posao je završen. Kafana je takođe lek. Način da se opustimo i da napravimo psihičku dekompresiju. Hedonizam je neophodan. Pogotovo kad se zasluži.

 

A šta pomislite kad gledate naslovne strane? Da li je to zaista način da se zaboravi na sopstveni ćorsokak?

Prestao sam da čitam novine pre otprilike tri godine, osim vas (ali stvarno, ne šlihtam se, zato što mi prija intelektualnost, drugačije teme, i dobri novinari, kolumne, realan i nepristrastan pogled na realnost), trenutno na TV gledam samo sport. Pokušavam da nateram sebe da se skinem sa novinskih portala na telefonu. Ljudski mozak je kao sunđer i neverovatno je adaptibilan. To znači da šta unosite unutra, to će iz njega izlaziti. Ukoliko ga zatrujete od ranog jutra, nećete moći da vidite ništa lepo. I obrnuto, ako ga hranite filmovima (torentima), pozorištem, knjigama, i nepročitljivim morem informacija koje vam internet trenutno nudi, imaćete dobar outkom. Vaš mozak će misliti lepo. Suludo je u vreme interneta trošiti vreme na đubre kojim smo okruženi. U Izraelu novinari idu na edukacije u ministarstvo zdravlja da bi znali kako da prenose vesti sa ubistvima i samoubistvima, zbog poznatih činjenica o tome koliko senzacionalistički natpisi mogu kod psihički labilnih osoba da potenciraju neko novo zlodelo. Suicid je zarazan ukoliko se o njemu senzacionalistički piše. To je veoma ozbiljna nauka. U Izraelu vest o samoubistvu se ne prenosi, ili se napiše jedan red, na dnu strane. Na taj način se prevenira imitiranje, i generalno se oduzimaju loše ideje ljudima. Lično, pokušavam da napravim mehur normalnosti u sveopštem ludilu (sačinjen od moje porodice, prijatelja, kolega, pozitivnih ljudi koje negujem u svom životu uz pomenutu selekciju šta ulazi u glavu). To je jedini način da se zaštitimo. Pokušajte sledeći put na odmoru da ne pročitate nijednu vest pet dana, videćete promenu. Vratiće vam se vera u čovečanstvo.

 

Još je gore kad se čitaju komentari ispod pojedinih vesti. Da li je anonimnost ta koja izvlači najgore iz ljudi, pa je i to ventil, ili ih treba shvatiti ozbiljno i zabrinuti se?

Komentarima ne treba pridavati preveliki značaj. Svi su kritičari, ali su samo neki ljudi umetnici. Ja mogu misliti bilo šta o lepoti „Mona Lize“, ali to ne umanjuje njenu veličanstvenost. Takođe, postoje ljudi koji su hejteri, ili ljudi sa antisocijalnim poremećajem ličnosti koji uživaju u kreiranju negativne energije mržnje, zavisti, sitnih pakosti, crne rupe za sve što je lepo… Njih najviše boli ignorisanje, u svakom drugom slučaju oni pobeđuju. Imam kolege, prijatelje, profesore i učitelje čije mišljenje veoma cenim i koje uvek oslušnem. Takođe, Daning–Krugerov efekat, o kome sam pričao u postu o vakcinama, dosta utiče na sve to. Ne mogu da zamislim nekog mudrog ostvarenog čoveka kako pljuje i isteruje pravdu u nekim komentarima. Mislim da nikada nisam ostavio negativan komentar na internetu. Nemam vremena za to. Za hvaljenje se uvek nađe. Anonimnost i nemogućnost da neko bude kažnjen amnestiraju ljude od odgovornosti. Verbalno nasilje je posebno opasno pogotovo kod mladih ljudi i može imati nesagledive posledice. Najvažnija osobina intelektualnosti je rečenica „slažemo se da se ne slažemo“ i argumentovani dijalog koji ide nakon toga.

 

Napisali ste da mnogi traže bekstvo i izlaz u nečemu što im na kraju stvori možda još i veće probleme, a sve da bi odložili patnju. Nismo baš poznati po odlaganju sreće, ali patnje jesmo. Zbog čega je tako teško raditi na sebi? Zar je lakše trpeti u stanju koje nije dobro po nas, pošto je to komforna zona?

Zamislite hipotetičku situaciju: klijentkinja, 40 godina, neudata, bez partnera, gojazna, koja radi korporativni posao koji ne voli, ali lepo zarađuje. Svakog petka uveče ona dolazi kući, tušira se, posmatra sebe u ogledalu, vređa se („svinjo debela, pogledaj se na šta ličiš“), plače, besni, depresivna je, odlazi do Maxija i kupuje porodični sladoled koji pojede odjedanput. Ponovo plače. Uzima bromazepam. Leže da spava. Ona ima nezdrave emocije i još nezdravija ponašanja, koja potiču iz iracionalnog načina razmišljanja. Te emocije su toliko neprihvatljive da ona mora da ih prekrije osećajem zadovoljstva. Zbog toga se prejeda sladoledom. To je ljudski. Međutim, kratkoročni hedonizam je često nespojiv sa dugoročnim i često vodi u dugoročnu patnju. Kao na njenom primeru. Teško je raditi na sebi, jer je neprijatno i ne daje instant rezultate. Kao fakultet, ili zdrava ishrana, ili vernost. Ali istrajnost, tolerisanje frustracija zarad dugoročnog hedonizma je pravi put. Ljudi su najgore životnije i navići će se bukvalno na bilo koje uslove. Napraviće svoju zonu komfora i u samom paklu. Život počinje zaista tek izvan naše zone komfora.

 

Onda je lakše otići iz zemlje? Vi niste otišli?

Moje mišljenje je od početka bilo da najsrećniji mogu da budem ovde. Jedini uslov je bio da ja i moja porodica možemo da živimo pristojno. Za srpske uslove pristojno. Ne evropske. Zbog jezika, uspomena, porodice, prijatelja, sitnih hedonizama koje možete imati samo u vašoj rođenoj zemlji (hrane, ciganskih kafana, basketa dvaput nedeljno sa prijateljima, pozorišta na srpskom). A i zbog toga što mislim da vrhunski psihoterapeut možete biti samo na svom maternjem jeziku i samo na prostoru sa koga ste potekli. Kako ja da razumem nekog Švajcarca ili Norvežanina? Skoro mi je klijent iz Osla rekao da ide na tri razgovora za posao da vidi gde će on želeti da radi. Gde su uslovi za njega adekvatni. Moj mozak to ne može da shvati. Ali zato depresivnog mladog nezaposlenog intelektualca razumem perfektno. Ne zato što sam pametan i načitan. Nego zato što sam sve to prošao, samo malo ranije.

 

Radili ste „predano“, kako ste rekli, i u bolnici „Laza Lazarević“, i u „Dr Dragiša Mišović“. Šta čovek nauči iz kliničkog rada? Šta ste vi naučili iz rada u tim bolnicama?

Imam oko sedam godina iskustva na psihijatriji. Tri i po godine radio sam za platu, tri i po godine isto toliko radio bez plate, volontirao, iz čiste ljubavi, žrtvovao se zbog sna da jednog dana budem psihijatar i psihoterapeut. To je jedno ozbiljno iskustvo i ozbiljno vreme provedeno uz sjajne kliničare, od kojih možete mnogo toga naučiti. Teorija je jedno, a praksa nešto sasvim drugo, i psihijatrija se uči na dva načina. Tako što kradete znanje od ljudi koji su vam uzori, i od pacijenata, pogotovo pametnih, a takvih je mnogo. Moji učitelji će sa vrata znati o čemu se radi kod nekog pacijenta, recimo da sam ja za ovih sedam godina stigao do trećine te kliničke intuicije koja je u ovom poslu suvo zlato. Takođe, nepovratno sam utvrdio svoju ljubav prema psihijatriji jer kad pomognete jednom čoveku da, na primer, ne izvrši suicid, ili jednom čoveku koji ima auditivne halucinacije da zaspi, nema veće nagrade, niti veće satisfakcije.

Takođe… prekopiraću sad iz posta: „‘Ludnici’ mnogo bolje pristaje termin Duševna Bolnica… Jer retko gde ćete videti Ljude sa više Duše…“

 

Postoji li zajednička nit kod svih tih pacijenata i da li je to njihova potreba da samo budu shvaćeni, prihvaćeni, ili je to nešto sasvim drugo?

Svaki pacijent je neponovljiv, ali je patnja univerzalna. Kao što sam i rekao, uvek treba lečiti čoveka a ne bolest. Svi ljudi žele isto, i mnogo vam u lečenju može pomoći empatija, taj trenutak kada biste zamislili sebe u nečijim cipelama. Postoje, naravno, sličnosti kod ljudi sa istim dijagnozama, ali uvek postoji nešto što je jedinstveno i intrigantno. Zdravlje podrazumeva ne samo odsustvo bolesti već i potpuno blagostanje na psihičkom, fizičkom i socijalnom planu. To je u psihijatriji posebno težak izazov.

 

Postoji i ona priča da nam se mnogo toga ponavlja dok ne naučimo nešto. Kako biti siguran da smo naučili „ovoga puta zaista“?

Najveća zabluda je da ukoliko ne promenimo uzroke, da će se posledice promeniti, koliko god mi to želeli. Ukoliko sve uvek radimo na isti način, kako možemo da očekujemo da će ishod biti drugačiji? Bol je neizbežan, patnja je stvar izbora. Postojao je naučni eksperiment kada su zasadili razne biljke u jedan zatvoreni zastakljeni prostor koji je nalikovao raju. U smislu da je bilo neograničeno svetlosti, vode, zemlje, hrane, prostora itd. I biljke su se lepo razvijale, do određenog nivoa i onda se prelamale i umirale. Naučnici su otkrili da je uzrok u nedostatku vetra. Biljke ne mogu da rastu bez vetra, jer ih on klaćenjem jača, usled lučenja nekog posebnog kolagena u stabljikama.

Biljke bez vetra imaju slabiji kolagen koji kasnije ne može da izdrži taj teret i biljka se prelama i umire. Slično je i sa ljudima. Dete možete na dva načina da upropastite. Da ga uopšte ne volite i da ga prezaštitite. Nije neka preterana razlika u ishodu, iako je prvi svakako nepovoljniji. Tako da patnja služi da bismo naučili, da bismo stekli nova svojstva i znanja. Da bismo evoluirali. Bićemo sigurni da smo naučili kada nakon niza pokušaja i pogrešaka, jedno jutro ustanemo i shvatimo da je naš život dobar, po našim ličnim merilima, da smo ostvarili svoje lične ciljeve. Nijedan lek ne leči ono što radost ne može izlečiti. (O ljubavi i drugim demonima, Gabrijel Garsija Markes). Moj omiljeni citat. I kada ne bude više „teže“ psihopatologije. Malo „nenormalnosti“ je sasvim u redu.

 

Pisali ste o tome da kompleksi mogu da budu opasni gospodari, ali i odane sluge. Kako kompleksi mogu da budu sluge, tj. kada su sluge?

Citiraću deo iz svog posta: „Ponekad prikrivanje kompleksa ‘košta’ više nego njihovo rešavanje. Pritom ne mislim na uporednu cenu krpica, manikira i psihoterapije… Ukoliko su nam kompleksi Sluge, situacija nije toliko loša, jer nam oni mogu biti sjajan motivator za trud, rad na sebi i lični rast i razvoj kako bismo se uspeli promeniti, da bismo ih se ratosiljali, ostavili ih u mladosti, u ranijim neapgrejdovanim verzijama Nas, i jednom rečju prerasli…

Ukoliko su Gospodari… Mi ćemo bitku voditi na pogrešnom frontu, pokušavajući na sve načine da prikrijemo našu slabost, umesto da poradimo na njoj… Stavljaćemo silikone da bismo prikrili glupost, kupovati BMW-e da bismo produžili centimetre, baviti se nečasnim radnjama da bismo zaradili našu snagu, ponašati se kao kurva na ulici a kao dama u krevetu… Umesto da se bezuslovno prihvatimo… Niko se naučen nije rodio, ali su mnogi Iskompleksirani Tinejdžeri na kraju postali mudraci, šmekeri i veličine…“

 

Da li je sreća uvek uzvodno, kao što sam pročitala kod vas na sajtu?

Ja mislim da jeste. Količina sreće koju ćemo osetiti kada nešto ostvarimo ili dobijemo proporcionalna je tome koliko smo se oko nečega trudili, koliko smo čekali, koliko smo to jako želeli i koliko je to malo verovatno bilo. Ljudi koji često i lako i brzo dobiju sve što žele, vrlo brzo prestanu da cene te stvari. To se obično završi u nekoj dekadenciji (droga, alkohol, kocka). Jednostavno ne znaju da cene malo i to što imaju. Ko zna da li bih ja ikada krenuo da pišem ovu stranicu da sam dobio posao i specijalizaciju odmah po završavanju fakulteta. I da li bih toliko razumeo ljudsku patnju da je sam nisam imao. Sve ima svoje. Nikad ne znamo zašto je nešto dobro za nas. Ukoliko idemo ka cilju i dalje, sve prepreke su samo edukacija, koja služi da postanemo bolji i kompletniji ljudi.

 

Sokolovi

Kada krenete kolima prema Mađarskoj put je toliko monoton da najveći trud morate uložiti da ostanete budni i da po mogućstvu nekako ne umrete od dosade…
Plus to što meni…kao i svim Dinaroidima…ravnica nešto preterano ne prija…i uvek imam utisak kao da smetam na tom ogromnom nepreglednom ravnom prostranstvu…
Nikad ne znam kuda bih pošao…kad je sve isto…
Jednostavno nisam svoj na svome…
Dajte mi planinu…potok…šumu…i eventualno more u daljini…i eto odmah neke energije u nogama…raspoloženja i elana u grudima… i osmeha na licu…
Nek je uzbrdo i nizbrdo koliko hoćete…ništa mi to ne smeta…
Na takvom putu događaj je apsolutno Sve…
Pa tako i meni pažnju privukoše sokolovi koji su se na pravilnim razmacima nadvijali nad autoputem…
Osmatrajući…gde će i šta ručati…
Posle sam shvatio da svaki od njih ima svoj rejon…
I da se…ukoliko ih nema u letu…mogu videti na ogradi pored puta ili na banderama od dalekovoda kako osmatraju dnevni meni…
Pomislih…
Kako je u prirodi sve pošteno…i potaman…
I još barem duplo toliko oštro i surovo…
Zamislite sokola kako sedi na banderi i kuka…kako nema dovoljno pacova i krtica u poslednje vreme…kako su zečevi ove godine mali i brzi…kako nema prilike da se dobro najede kako su njegovi roditelji mogli u bivšoj Jugoslaviji…kako je hladno i prljavo na njegovoj banderi…a kako se sin od komšije…bivšeg alfe…širi u svom pent – drvetu…kako je sadašnji alfa soko glup i korumpiran…zaveden od ženke…kako situacija na ravnici nije pravedna i fer kao što mu je pričao soko Janoš iz inostranstva…kako više nema nikakvog reda i zakona…i da on jednostavno neće da učestvuje u tome…demonstrativno…nego će da sedi tu na banderi…depresivan…i ljut…dok se situacija ne promeni…ili će još pogubnije…gladan da ćuti i trpi… „samo da ne bude neko veće zlo“…
Soko ima samo dve opcije…
Da se adaptira…
Ili da umre…
Trećeg nema…
Zamišljam sokola vegana…kako u nekom hipsterskom perju srče neke crve i sok od travki…
Ili sokola koji odlazi na put…u emigraciju…preko mađarske granice u Evropu…u potragu za stanom i hranom…na bogatijim njivama…
Ili sokola koji izučava nove metode lova…nekonvencionalne i lukave…ali delotvorne…(uzgred potpuno mi je fascinantna činjenica kako vrane bacaju orahe na put kako bi ih automobili pregazili…i rasparčali… kako bi oni mogli da se lepo počaste) …
Ili sokola preduzetnika koji otvara firmu za dubinsko pretraživanje useva…
Ili sokola koji se zapošljava na aerodromu…preko veze iz jata…(kao jatrebovi Hariko i Arja koji rade na aerodromu Nikola Tesla…gde su zaposleni (mislim da je u pitanju ugovor o delu) na poslovima eliminacije golubova, vrana i drugih nezvanih gostiju koji bi mogli da ugroze bezbedno letenje)
Ili sokola koji organizuje Udruženje Gladnih Sokolova…gde će se međusobno pomagati…i podržavati…
Tako je I sa ljudima…
Svaki čovek u životu ima dva izbora…
Može da sedne…kuka…i žali se kako je život prema njemu nepravedan i nefer…
Ili da to prihavti kao neminovnost…zakon prirode…slučajnosti ili života…
I da prione…upregne svu svoju pamet…iskustvo I znanje…
I potrudi se da otkrije kako ta loša situacija može početi da radi u njegovu korist…
Da se snađe…
I adaptira…
Kako bi uspeo da preživi…
I kako bi u sledeću generaciju preneo…
Te bolje gene…
Verovali ili ne…
Najnovija istraživanje u genetici su nesumnjivo pokazala da deci ne prenosimo samo naše gene koje smo dobili na rođenju…već da putem složenih čarolija epigenetike mi deci prenosimo I ono čime smo se bavili I ono što smo vežbali tokom života…
Laički rečeno geni koje smo češće palili tokom života…vremenom postaju jači…utemeljeniji u našem genomu…I imaju veću šansu da se prenesu u sledeću generaciju…
Ukoliko pevate i vežbate glas…vaše dete će imati veću šansu da ima sluha I da bude dobar pevač…
Ukoliko se bavite sportom…moguće je da će vaše dete imati više talenta za sport…
Ukoliko vežbate mozak…vaše dete će verovatno biti pametnije
Ukoliko se drogirate…verovatno će vaše dete imati veću predispoziciju da postane zavisnik…
Ukoliko ste skloni predaji I melanholiji…moguće je da će vaša deca imati predispoziciju za depresiju…
Šta onda želite da učvrstite u svojoj genetici?
Šta želite da prenesete novim ****-ima?
Sklonost ka Kukanju…
Ili Volju za Borbu…
Do pobede…

Kolač od višanja

Seansa je u toku…

Onakva kakvu volim…

I zbog kojih se i bavim ovim poslom…

Prava…intenzivna…intelektualno zahtevna…sa uskovitlanim emocijama…po kojom suzom…i posledičnim osmehom olakšanja…

Ona u kojoj morate paziti apsolutno na svaku reč…na svaki izraz lica…najsuptilniju mimiku…i klijentovu…ali i vašu…

Pažnju  mi odvlači ekran mog telefona na stolu…koji tu obično stoji…zbog sata na ekranu…i kontrole vremena na seansi…

Zvuk i vibracija su isključeni…naravno…međutim…na ekranu se lepo i jasno vidi…slika moje majke…nasmejane od uveta do uveta…kako jede žito sa šlagom…na našem omiljenom splavu na Savi…u neku Našu Nedelju…

Što li me zove popodne…kada dobro zna da imam seanse…verovatno je zaboravila…

Znam da mi sestra dolazi sutra do Beograda…možda će i ona sa njom…

Slika na ekranu se gasi…ma nije ni važno…vraćam se u potpunosti seansi…

Posle nekoliko minuta…ekran telefona ponovo svetli….ista slika je na ekranu…

Šta je sad…nikad me ne zove dvaput…zna da ću se javiti…naknadno…čim budem mogao…takvo je porodično pravilo…još od kad sam radio na intenzivnoj nezi u Lazi…

Osim…

Ako joj se nije nešto desilo…ili mojoj sestri…ili sestričini…

Svetljenje ekrana prestaje…ma dobro…možda je samo smetnula sa uma da radim…ili je sa nekim ko hoće „samo nešto da me pita“…

Nastavljam dalje sa seansom…bez ikakave promene u mimici lica…

Kad sam treći put video njenu sliku na telefonu…bio sam već u potpunosti siguran da se neko Zlo dogodilo…

Neka saobraćajka…pad…šlog…infarkt…loš ishod onog kontrolnog pregleda kod endokrinologa…

Svakako…neka velika nesreća…

Do kraja seanse…

Još 13 minuta…

Predugih 13 minuta…

Šta sad?

Jedno od osnovnih etičkih pravila psihoterapije je da je to jedan zaštićeni seting koji ni na koji način ne sme biti kompromitovan…ni spolja…ni iznutra…

Ukratko…seansa se ne prekida osim ukoliko upravo ne počinje Zemljotres…

Osećam kako me uznemirenje obuzima…

Prokleta neizvesnost…

Možda sam joj neophodan baš u ovom trenutku…

Možda leži na nekom podu…

Možda umire…

Ili joj treba veza u bolnici…

Ili mi javlja da mi je sestra poginula…

Ili da mi je sestričina bolesna…

Kovitlac najstrašnijih predviđanja…

Pakao…

Srce počinje jako da udara…onaj vrlo neprijatan osećaj nervoze u stomaku…mučnina…preznojavanje…(moj omiljeni način reagovanja na nervozu)…osećaj ježenja niz kičmu…nemir u nogama…hladnoća u prstima…

Pokušavam da budem profesionalac i da sa maksimalnom pažnjom i posvećenošću privedem seansu kraju…

Pravim nekoliko glupih lapsusa…

Osećam kako mi nedostaje dah…kako sam se uzvrpoljio na fotelji…kako tresem nogom…i kako mi se blago vrti…

Tačno u 44 minutu…ispraćam klijentkinju uz dogovor o tome šta treba da radi između seansi…nešto vezano za „vežbe protiv stida“…ona odlazi…uz osmeh…

U milisekundi nakon što su se vrata od savetovališta zatvorila uzimam telefon…držim dugo trojku na brzom biranju… i okrećem majku…

Telefon zvoni jedanput…drugi put…treći put…

Svi korelati anksioznosti su tu…

Pravi mali panični napad…

Bubnji mi u ušima…puls sto pedeset…pritisak dvesta…vazduha bez…graška znoja mi se sliva niz čelo…jeza niz kičmu…uragan nervoze u stomaku…tenzija u mišićima…

Razmišljam kako sam makar hiljadu puta svojim klijentima objašnjavao kako panični napad nije ništa strašno…niti opasno…nego ga oni samo tako doživljavaju…kako ga njihova tumačenja čine užasnim…

Kako on uvek prođe…i kako još uvek niko nije umro od paničnog napada…

Kako je to običan adrenalin…maskimalna aktivacija vegetativnog nervnog sistema bez objektivnog razloga…pogrešno upaljen sistem za uzbunjivanje u telu…obična Lažna Uzbuna…

Kako on nastaje kada donesemo neki katastrofičan zaključak…i kada mislimo da će se sigurno desiti baš ono najgore…što je obično samo jedna opcija…ne toliko verovatna…koja se se obično na kraju i ne desi…

Kako je to samo relikt evolucije…ista reakcija koju antilopa pokreće kada nešto šušne u žbunu pored nje…kako bi istog trena bila spremna da trči sto na sat…spašavajući živu glavu od nekog gladnog geparda…

Kako svi mi nosimo u sebi tu „flight or fight“ reakciju…samo zbog toga što smo Homo Sapiensi…

Kako je priroda uredila da imamo mogućnost da aktiviramo „specijalne moći“ (ili što bi jedan moj klijent…ponosni vlasnik BMW-a rekao…aha…to je nešto kao onaj „sport mode“ u autu“)…kada je potrebno da se borimo ili bežimo…

Da se ta reakcija ne može isključiti i zaustaviti na silu…ali da možemo naučiti da je ne pokrećemo na osnovu naših iracionalnih precenjenih katastrofičnih predviđanja…

I kako kada je već pokrenuta postoji način da mirno sačekamo da se adrenalin u krvi jednostavno razgradi…i da simptomi prestanu…kako možemo naučiti da prestanemo da ih iznova stvaramo…i održavamo…u beskrajnim začaranim krugovima…

I kako izbegavajuća ponašanja…jednostavno ne rade…jer nadbubrežne žlezde i adrenalin…nosimo sa sobom…gde god se sakrili…

I kako mi ništa od toga ne pomaže…

Kako čak ni onaj vrcavi argument da sve te simtpome…preznojenost…nedostatak daha…lupanje srca…osećaj strujanja krvi…naježenost…raširene zenice…vrtoglavicu…osećaj derealizacije… imamo i prilikom seksa…pogotovo ako je baš dobar…sada ne deluje toliko duhovito…i delotvorno…

Kako ne uspevam…uz svu svoju edukaciju…da zaustavim ovu Oluju u telu…

I kako ću se truditi da imam još više razumevanja i strpljenja…za ljude koji se bore sa panikom…

Moje fantazmagorije prekida zvuk kratkotrajnog krčanja…

Slabost u nogama…vrtoglavica…suvoća u grlu…osećaj hladnoće…sada već fizički bol u želucu…

„Siiiine mooooj mili…šta radiš?“

„Kaži majko…šta se desilo?“

„Hoćeš sutra po sestri da ti pošaljem onaj Kolač od Višanja što voliš“

 

Kamiondzijski san

Setih se sinoć…u povratku iz Crne Gore…
Tokom 12-tog sata vožnje…po mraku…kiši…magli i ledu…
Zaglavljen Iza nepregledne kolone šlepera…i nervozan zbog „check engina“ na displeju…
Dok su mi se oči sklapale…i dok sam se borio da održim maksimum minimuma koncentracije potrebnog za Ibarsku…
Priče koju sam čuo od mog prijatelja tokom jedne od kafanskih edukacija..koje toliko volim…i na kojima možda nećete dobiti bodove za lekarsku komoru…ali na kojima ćete…ukoliko pažljivo slušate…moći svašta pametno čuti…
Kako…
Kamiondžije kada voze danima bez prestanka i kada ne mogu više da ostanu budni od umora… lupaju sebi šamare…odvrnu neki turbo folk do maksimuma…pevaju…ispivaju hektolitre kafe i red bula…otvaraju prozore da bi se smrzli na kratko…i pokušavaju svakakve druge ludosti…samo kako bi uspeli da ostanu budni…
Međutim…
Kada ništa ne pomaže…onda čupkaju svoje dlake iz nosa…
To drevno predanje…je siguran način…da se prenu…
Taj bol je 100 % proveren lek protiv pospanosti…govore ovi mlađi…
Oni stariji…i iskusniji…koji su se već prevrtali…negde oko Jagodine…na ravnom delu auto puta…zastupaju drugo staro kamiondžijsko pravilo…koje kaže da je jedini lek…kada vam se prispava tokom vožnje.. da na prvoj pumpi parkirate kamion…spustite zavese….pružite se na krevetu i odspavate…koliko god je moguće…pola sata…sat… ili tri…
I da onda potom nastavite polako…ka svom cilju…
Hmm…
Zvuči poznato…
Koliko puta mi radimo poslove koji nas neispunjavaju…bez ikakve perspekitve…i satisfakcije…kao pretovarene mazge na uzbrdici…sa penom na ustima…i kopitima koje drhte…
Koliko smo vremena…pre toga…pokušavali da se zaposlimo…u zemlji u kojoj je biti pametan i obrazovan ozbiljna mana…i nesreća…da ne kažem…svojevrsno prokletstvo…
Koliko smo pokušavali da nasmejemo “ribe“ koje se „ne šale“…koje se ne lože na neke pišljive pošalice…već konkretne markirane dokaze ljubavi…
Ili da se udamo…za večite neženje…koji ne bi oženili ni idealnu verziju sebe samog…
Pokušavali da završimo fakultet ili doktorske…na silu…kad nam se već sve smučilo…kada ne možemo više ni stranicu omiljenog nedeljnika da pročitamo…
Započinjali dijetu… fristrirani od prethodne….i pregladni…
Jurili…na silu…
Bez odmora…možda…od kad ikad…
Potpuno premoreni…
I pokušavali da se oporavimo uz pomoć „proverenih tajnih načina“…
A dlaka u nosu je sve manje i manje…
I ti sitni supstituti više ne pomažu…više ne mogu da zabašure neminovno…
Umesto da zastanemo…
I jednostavno odmorimo…
Iskuliramo na kratko…
Parkiramo mašinu…
Opustimo se na čas…i ispružimo…
Damo sebi oduška…na sat vremena…
Prikupimo snagu…
Ionako već kasnimo…za našim idealnim ja…i projektovanim idealnim planovima i dostignućima…na koje se Bog ionako grohotom smejao…
Što je sasvim ok…i ljudski….i svakako nije smak sveta…ukoliko ne odustajemo…
Idealno je…ionako tu više kao reper…kao okvir…ka kome možemo stremiti…ali je sasvim u redu…i očekivano…da ga nikad nećemo dotaći…
I onda…nakon Dremke…
Ustanemo…protegnemo se…umijemo…i razgibamo…
Popijemo kaficu…uzmemo zalogaj ratluka…bacimo šalu dve sa konobarom…
I nastavimo…
Restartovani…
Ka svom cilju…
Bezbedno….i uživajući u vožnji…
Obraćajući pažnju na male radosti usput…
Puni elana…
I podsećeni na onu staru…
Da nije sve u Destinaciji…
Već je čar…vazda bila u samom Putovanju…

Cestitka 2018.

U 2018- toj…

Vam od srca želim….

Da se fokusirate na mogućnosti a ne na ograničenja…

Da pronađete kreativna rešenja za svoje probleme…

Da prevaziđete svaki izazov…mali ili veliki…unutrašnji ili spoljašnji…

Da sami sebi zaradite novac…i da budete ponosni na sebe zbog toga…i da ga brzo potrošite na stvari koje su vama lično vredne…i važne…a ne društvenim mrežama…

Da čitate…putujete…idete u pozorište…i bioskop…

I da se ljubite i spavate sa ljudima koji to rade…

Da budete odgovorni prema svom zdravlju…kao prosečan emancipovani Evropljanin….

Ali da ne zanemarite sitne poroke…koji vas čine stanovnikom najlepšeg predela na planeti…

Da pijete dobro vino…okruženi ambijentima…osmesima…siluetama… i intelektima koji plene…

Da nadjete vreme za svoje hobije…lenčarenje…i prijatelje sa kojima ne morate raditi ništa posebno…već samo biti…

Da imate što više porodičnih ručkova…i proslava nakon kojih će vas posle tri dana biti sramota…

I na posletku…

Da budete…

Još veće Dame i Šmekeri…

Nasmejaniji…

Lepši…

I srećniji..

No ikad…

U to ime…

Živeli!