Архиве категорија: Blog

Prof Aleksandar Nikolić

Čitam divan članak u Nedeljniku o košarci i o Profesoru Aleksandru Nikoliću…čoveku koji je stvorio čuvenu srpsku školu košarke koja će godinama kasnije vladati svetom…i koji je uvek zastupao ideju da u košarci ne bi trebalo da bude fatalnosti…
Ne postoji najvažnija utakmica…
Nikada ne može biti ključan samo jedan igrač…
I nikada nije presudna samo jedna lopta…
Po njemu je uspeh u košarci uvek stvar Kontinuiteta Dobrih Odluka…
I košarkaši koji su uspeli da ga razumeju i koji su uspeli da mukotrpnim treningom uvežbaju da im bude lako da donose dobre odluke…su potom uspevali da postignu uspehe koji su za sve druge bili ravni čudu…
Čoveče…
Koliko su samo košarka i život slični…
Sve isto važi…
Ljudi večito precenjuju moć sata i dana…
A potcenjuju moć godina i decenija…
I ako me nešto fascinira u psihoterapiji to je isceljiteljska moć novouspostavljenih obrazaca dobrih odluka…koje su postale novi manir neke osobe…
Možda nismo svi talentovani da budemo vrhunski košarkaši…
Ali za život…čvrsto verujem da se svi možemo ukrcati na taj Voz…kad tad…
Pa će sve sledeće Stanice biti dobre za nas…

Jamb

Iako imam jako puno nedoumica o ljudima… a još više o ljudskoj psihi…
U nešto sam stopostotno siguran…
Kakve crne titule…novci…statusi…uticaj…moć i slava…
Od ljudi koji su se ovo prepodne razbaškarili po kafićima uz šetalište i opušteno igraju jamb na Adi Ciganliji srećnijih ljudi u Beogradu jednostavno nema…
Potpisujem…

Bahatost

Dobra stvar sa putovanjima je što posle njih nikada niste isti…
Malo ste porasli…malo se nadahnuli…malo proširili vidike…malo napunili baterije…
Loša stvar sa putovanjima je što vam posle njih problemi i mane geografije gde živite još više bodu oči…
A ako mi nešto ide na živac u Beogradu…to je svakako njeno veličanstvo Bahatost…
Od vrha do dna…
To seljačko ja sam najbitniji…meni se može…moje pravo je važnije od prava svih ostalih…neću valjda ja da poštujem red…pa to samo budale rade…i posebno „ma šta ima veze što drugima smeta…baš me zabole…meni tako lepše“…
No dobro…
Teško će se za čas popraviti nešto što se godinama rušilo…
Meni preostaje samo nekoliko stvari…
Da budem Građanin…i koristim sva građanska prava koja imam da se protiv bahatosti borim…uvek i svuda…
Da se čuvam svojim obrazovanjem i jezicima koje govorim…kako bih…ukoliko dara prevrši meru…spakovao diplome pod jednu mišku a ljude koje najviše volim pod drugu…pa u Beli Svet baš tamo gde se ljudi gnušaju bahatosti kao nekog posebnog oblika mentalne poremećenosti…ili bolje rečeno zaostalosti…
I možda najvažnije da ja ne budem bahat…
Nikada i nikako…
Već da obratim pažnju i na druge…kako bi nam svima bilo dobro…
Pa ko zna…
Možda se i primi…
Pa da mogu lepo biti srećan baš tamo gde bih najviše i voleo…

Postojna

U Postojnskoj jami postoje stalaktiti i stalagmiti koji su se konačno dodirnuli nakon 170 hiljada godina…s obzirom da je njihov prosečan rast otprilike jedan centimetar na svakih sto godina….
Razmišljam…
Možda bismo i mi mogli pustiti tu poruku već jednom…
Ko zna šta sve iz toga može izrasti?

Medicinska Sestra-Majka

Tačno mogu da je zamislim kako skrhana leži…kako plače…kako sva drhti…kako bi uzela još jedan bromazepam da sve ovo što oseća što pre prestane…
Kako se oseća kao najveći baksuz na svetu…
Kako je ljuta jer stvarno ovo nije zaslužila…
Kako bi vrištala iz svog glasa ali kako ni za to nema snage…
Kako razmišlja o tome zašto je ovoliko kažnjena…
I čije grehe ona ispašta…
Ko je nju prokleo…
I ima li išta na ovom svetu smisla…
I zašto je sve toliko nefer i nepravedno…
I zašto njen život mora da bude ovoliko težak…kad onakvi zlikovci onako lepo žive…i sve im ide od ruke…
I kako će u ponedeljak još morati i na GAK…
Kako joj odzvanjaju još u glavi reči ginekologa koji joj objašnjava kako u ovakvim situacijama kiretaža jednostavno mora da se uradi…inače bi uginuli plod mogao da dovede do smrtonosnih komplikacija po nju…
I kako ju je i za to baš briga…
K’o da joj se i živi…
Ionako je sve bezveze…i besmisleno…i odvratno…
I taj prokleti kredit koji su konačno dobili…
I šestomesečna priprema…
U maštanje o dečjoj sobi…i kolicima…
I hiljadu injekcija koje je dobila…
I sto odlazaka kod ginekologa…
I ležanje u krevetu…umerena ishrana i pokušaji da se ne nervira…
I nada da će ovaj put konačno uspeti…
I pozitivna beta…
I par presjajnih dana…
I njih dvoje kako šetaju po keju kao reklama za život i sreću…
I „ma i ja ću imati dete…konačno…i sve će doći na svoje…hvala Bogu“…u duši…
I taj ultrazvuk pre dva dana…
I „sačekajte trenutak da pozovem profesorku“…
I hladno i profesionalno…“žao nam je…srčana radnja više ne postoji…plod više nije živ“…
I zamišljam je kako dolazi u ponedeljak na GAK…
Kako ne može da smisli nasmejanu i pijanu rodbinu ispred koja čeka neku srećniju ženu…
Neku koja može da rodi…
I kako ju je sramota što joj to uopše i pada napamet…
I što zavidi ljudima na sreći…
I kako se stidi sebe same…
I pita se kad je ona takva postala…
I da li su svi oni zavidni i zli ljudi u stvari samo ovako kao i ona nekada smrtno ranjeni od strane života…pa nisu uspeli da se oporave…
I kako više ne može normalno ni da misli…
I kako će morati da se trgne iz ove dubioze i pomućenih misli što pre…ukoliko želi da ostane normalna…i opet bude ona stara…
I kako koji sat kasnije stoji u izbledeloj žutoj spavaćici bez veša u hodniku dok čeka da je prozovu…
I dok gleda kako jednu po jednu izvode omamljene i uplakane koleginice iz sobe koje su osuđene da danas prožiljavaju sve ovo što i ona…
Ni krive ni dužne…
I kako konačno dolazi na red…
Kako ulazi u sobu iz najgorih horor filmova…
Onakvih zbog kojih bi momentalno promenila kanal…
Kako se nikada u životu nije ovoliko plašila…
I kako tada prvi put vidi nju…
Zelena kapica…
Zelena maska…
Zelena uniforma…
Zelene klompe…
I te tople i saosećajne Ljudske Oči…
U nekim boljim uslovima…i dvadesetak godina pre bi mogla da je zamisli kao stjuardesu…koja nasmejano služi…goste iz prve klase…na letu do nekog Pariza…
Kako joj te Hodajuće Oči kažu lezite ovde…ne bojte se…brzo će proći…i neće boleti…čim vas anestezija uhvati…zaspaćete i za čas se probuditi…i sve će biti brzo gotovo…
Zamišljam je kako leže na sto pod ogromnim reflektorom bez garderobe…
Kako se oseća tako ogoljeno i prestravljeno…
Kako razmišlja da joj je ovo bukvalno najteži dan u životu…
Kako su držači za noge ledeni…i kako joj je i ovako prehladno…
Kako počinje da drhti…
Kako oseća da joj se suze pod silom gravitacije otimaju iz očiju…i kako klize ka vratu…i onako odvratno je golicaju…
I kako se u tom živom paklu u jednom trenutku konačno pojavljuje majušni dašak smisla i nešto lepo…
Vidi te velike…tople…braon Ljudske Oči medicinske sestre koje joj još jedanput saosećajno govore da će sve biti u redu i da će brzo proći…
I kako onda oseća nešto toplo i mekano oko svojih prstiju na desnoj ruci kako je steže…kako anestezija polako počinje da deluje…kako spušta pogled ka svojoj ruci i kako tek tada shvata da ju je sestra jednostavno uhvatila za ruku…
Onako kako to Ljudi odvajkada rade kada je Neko Njihov uplašen…
Prastari ljudski trik protiv muke…
Drevna Magija protiv bola i patnje…
I drži je tako jako…i ne pušta…
K’o da joj je Majka…
I kako ju je to konačno slomilo…
I da bi sad tu još jače zaplakala…onako iz duše…jer je prethodnih dana sve bilo toliko ružno do tog trenutka…da se na ružno maltene i navikla…i da sad ne zna šta da radi sa ovim neočekivanim ljudskim…i dobrim…
Kako anestezija deluje…
I kako joj se oči sklapaju…
I kako se…nema ni sama pojma koliko vremena kasnije…polako budi…kako trepće…i kako ponovo vidi te Ljudske Dobre Oči kako se smeše i govore…“sve je gotovo…i sve je dobro prošlo…super ste…hajde…hajde…glavu gore…vidimo se mi dogodine u porodilištu“…
I kako ponovo postaje svesna tog toplog i snažnog stiska oko njene ruke…
I kako se misli „dobro je…sve je konačno gotovo…idemo dalje…biće bolje“…
I kako je obuzima neka neočekivana ogromna zahvalnost prema Medicinskoj Sestri-Majci…
Kako razmišlja kako još uvek ima tih Malih Običnih Ljudi koji rade svoj posao…onako kako i treba…i kako su i učili…
Koji svakog pacijenta gledaju kao da je neko njihov…
Koji se još uvek nisu ogorčili i razočarali…uprkos svemu ružnom čemu su izloženi svakodnevno…
Koji još uvek imaju saosećanja…i ljudskosti…
Koji razumeju šta je strah…
I koliko je teško biti s one strane medicine…
I kako ponovo zaključuje kako o čoveku ništa više ne govori od toga kako se ponaša u nekim sasvim običnim situacijama prema ljudima koji mu to nikada i nikako ne mogu uzvratiti…
Mali obični gestovi nežnosti…saosećanja i ljudskosti…
Koje mogu činiti samo Veliki…
I kako možda baš zbog njih još uvek nije sve otišlo dođavola…
I kako će možda baš zbog njih sunce i sutra ponovo svanuti…
I kako se dok je voze ka sobi…
Zariče da će i ona pripadati tom Tajnom Društvu Dobrih i Saosećajnih Ljudi…
Makar crkla…
Makar za inat…
Makar je život gazio još sto puta jače…
Kako neće dozvoliti da ružno pobedi…
Kako će se uvek boriti za Dugu…
Ma kakve Kiše pljuštale…

Studentarija

Znate li zašto su studentski kongresi dobri?
Najpre je mladost lepa sama po sebi…
Pogotovo ove naše balkanske mladosti…privilegovane raskošnom i vekovima mešanom pa probranom genetikom…
Odela i elegantne ženske haljine najbolje stoje na mladim telima…i na ramenima koja su još uvek visoko podignuta…i koja se tek navikavaju na nošenje elegantnih stvari…
Osmeh je lajtmotiv kongresa…
A spremnost na šalu osnovni imperativ…
Ljudi još uvek nisu ubijeni u pojam obavezama…jurnjavom za poslovima…i novcem…već bi najviše da se druže…provode i zezaju…
A i njima ne treba puno…
Dovoljno je da su zajedno…
Svuda u vazduhu je neka šala ili anegdota…
I non stop su svi nasmejani i opušteni…
Međutim…niko vas neće sa više pažnje ugostiti…i više puta pitati treba li vam što i možemo li vam nekako pomoći…niti vam se više puta zahvaliti što ste došli tu da predajete…od trenutka kada sletite na aerodrom pa sve dok ne poletite nazad…
Niko neće bolje plesati…uz muziku koju ne razumete…iako je na našem jeziku…ali koja dobro gruva…pa možete samo da razaznate pomeranje i gipkost mladih kukova…butina i kolena…i kešanje malih ženskih šaka…o visoka ramena kršnih momaka…u polu mraku…i siluete mladih zgodnih tela koja se spojena njišu…u tim ludačkim ritmovima…već od treće pesme…
Mamurluci traju kraće…jetre su mlade…i na vrhuncu forme…pa je svako veče žurka…pa after party…pa after after party…pa izvol’te u hotel…doručak je već počeo…pa hajmo na predavanja…pa tako u krug…
Naravno to važi za njih…
Ja ću sad do Igala…na jedno dve nedelje…da se oporavim… 🙂
Njima je ionako najvažnije da se ne razdvajaju…
I da su zajedno…
Oni ne čekaju poslednje veče da bi se poljubili…dovoljno je dobra atmosfera…i želje su na vrhuncu…već i posle same svečane ceremonije otvaranja…a i onlajn nastava će ih možda naučiti teorijom…ali ne i ljubljenju…pa nema mesta velikom čekanju i uzdržavanju…samo da se konačno provedu…i da se te nuklearne elektrane muških i ženskih hormona i energija konačno spoje…i namire…
Ali najvažnije…
Klinci ne gledaju televizore…i ne čitaju novine…
Oni jednostavno nemaju vremena za to…
Od zezanja i učenja…
Pa ne znaju ni za nacionalizam…šovinizam…politiku…verske…rasne i raznorazne druge idiotske podele i razdore…
Njih skoro 400…iz sedam balkanskih zemalja se kapira jedino po pogledu…prepoznaje po osmehu…i savršeno dobro razume…
I ne možete da se tome ne divite…
I da se ne inspirišete…
Razmišljam…
Jesu li oni toliko pametniji…ili smo mi matori vremenom zaglupeli…
Ali dobro…
Dok je kongresa…
Biće i prilika da naparimo oči normalnim…zdravim…suštinskim i ispravnim…
Da se resetujemo…
I da se oporavimo od svih gluposti kojima smo izloženi od strane onih kojima je jedini interes da nas zavade…
Po onoj starom pravilu…tako zgodnom za glupave homo sapiense…zavadi pa vladaj…
Da naprave žabokrečinu svuda oko nas…
U kojoj kvalitet…trud…pristojnost i normalnost ne mogu isplivati…
Jer bi u toj trci…gde dobro…lepo…zdravo i kvalitetno pobeđuje…uvek kaskali…daleko na začelju…
Da se podsetimo koliko su naši narcizmi malih razlika suludi…
I da se ljudi jedino zaista mogu podeliti na one sa kojima ti je lepo…i na one sa kojima ti tako nije…
Nikakve boje kože…izgled očiju…Bogovi kojima se molimo…tačni meridijan na kome smo rođeni…i izgled pasoša koje nosimo po tom suštinskom pitanju nemaju ama baš nikakav uticaj…
Poslušajte me…
Sa ovim našim divnim studentima…
Iz celog regiona…
Nikada nećete pogrešiti…
Balkan može biti sasvim ponosan…
I dalje rađa najlepše…najpametnije i najtalentovanije…
E pa bravo mu ga…bravo!

Gorštaci

Siguran sam da su svi ti restorani sa Michelinovim zvezdicama čarobni…i da ih apsolutno sve treba obići…ali ja sam pomalo starinski tip…i čvrsto verujem da…makar što se hrane tiče…baba uvek zna bolje…
Mada…
I za ostale stvari je često u pravu…
Jer…
Sigurno ste već čuli onu staru da ko ne sluša babu…posle mora na psihoterapiju… 🙂
I tako…
Dok sam se noćas naslađivao u ovoj bogovskoj hrani…smišljenoj da brzo i jako prehrani gladnu čeljad a da u sebi ne sadrži ništa skupo…niti bilo šta čega nema u ovim krajevima…shvatih da smo u to gluvo doba noći…u restoranu samo nas četvorica…
Pospani kamiondžija…sa dušom u nosu…dve zapaljene cigarete…i litrom kafe u šolji ispred sebe…
I njih dvojica…
Dobroćudni Gorštaci…
Rumeni i zdravi…
Ljudi od sorte koja je lepa kad se nasmeši…
Sa velikim…dobrim i toplim očima…
I podlakticama koje bi me verovatno iznele za kragnu sve do Kolašina bez ikakavih problema…
I s obzirom da je u restoranu bila potpuna tišina…
Pažnju mi privuče galama za gorštačkim stolom…
Pomislih da je svađa u toku…
A onda shvatih da je u pitanju staro dobro prijateljsko ubeđivanje…
„Uzmi ovaj novac…zaslužio si…to je tvoje…mnogo si nam pomogao danas“…reče prvi…
„Ma nemoj…a zimus kad je onaj sneg napadao…kad si pošao po veterinara…i spasao mi moju Milkicu…eno je i dalje…znaš kakav nam je sir dala ove godine…duša moja…svu decu mi je ishranila“ brecnu se drugi…
„A no što ću…moramo se pomagat’…tako je ovde bilo vazda…ko će ako mi nećemo“…
I nekako se dogovoriše…
Dupla loza je sasvim izmirila dug…
Do nekog sledećeg dobročinstva…
I novog kruga muke…i dobrih dela…
I pomislih kako je možda pravo vreme da ponovo normalizujemo ljubaznost…pomaganje i prijateljstvo…
Onu lepu i iskonsku dobrotu…
Da normalizujemo normalnost…koliko god to rogobatno zvučalo…
Zato putovanja i služe…
Da vidiš kako ljudi izgledaju…kako misle i kako žive…
I da odlučiš šta ćeš poneti kući sa sobom…
I ubaciti u svoj stil življenja…
Da izabereš šta će ti oplemeniti Dušu…
Bilo je za ovaj vikend toliko toga za probrati…
Ali nekako mislim da znam šta ću…
Hvala Ljudine…
I živeli…

Više ovakvih Pogleda

Shvatio sam da sam potpuno poremećen onog trenutka kada sam jutro nakon specijalističkog seo za kompjuter…otišao na sajt medicinskog fakulteta i počeo da tražim šta je potrebno od dokumenata da bi se upisala supspecijalizacija…
Sreća pa psihoterapija i rad na sebi puno pomažu…
Pa ponekad mogu da zastanem…
Pa da postavim sebi suštinsko pitanje…“Alo brate…koj’ ti je?“…
I da krenem u smeru razuma…
Zdravog razmišljanja…
I duše…
Ne trebaju meni nove titule i knjige…
Makar ne ove godine…
Treba mi više ovakvih Pogleda…
I Jutara…
U kojima ništa ne moram…
I nemam neki plan…
Osim da uživam…
I da veselim svoju Dušu…
Neviđena je sreća da je makar u mom pozivu to i najbolji put da postanem bolji stručnjak…
Mada će retko kome štetiti…

Zacenjeni

Kada bih morao da se opkladim koji će…od svih ovih parova koji defiluju po šetalištu ovog divnog morskog mesta…najduže ostati zajedno…
Ne bih odabrao ni onaj jako lepi par…
Ni ono dvoje koji deluju jako pametno i obrazovano…
Niti ono dvoje koje bih mogao da zamislim kako imaju baš dobar seks…
Niti ono dvoje bogatih…
Već bih sav svoj novac…bez trunke razmišljanja…stavio na ovo dvoje zacenjenih od smeha…
On je u elementu i lupa još od kad sam ih ugledao…
To jest još od kad mi je njen glasni grohot privukao pažnju…tamo negde s kraja ulice…
Ona ga kapira…inspiriše…i ima beskrajno lep osmeh…
I mogu bukvalno da ih zamislim kako ovde isti takvi prolaze 2031-ve…
Pa 2061-ve…
Malčice stariji…a potpuno isto srećni…
Sedeću ja ovde…nije mi problem uopšte… 🙂
Ionako je malo tako lepih prizora…
Na ovom prekrasnom svetu…