Архиве категорија: Blog

Studentarija

Znate li zašto su studentski kongresi dobri?
Najpre je mladost lepa sama po sebi…
Pogotovo ove naše balkanske mladosti…privilegovane raskošnom i vekovima mešanom pa probranom genetikom…
Odela i elegantne ženske haljine najbolje stoje na mladim telima…i na ramenima koja su još uvek visoko podignuta…i koja se tek navikavaju na nošenje elegantnih stvari…
Osmeh je lajtmotiv kongresa…
A spremnost na šalu osnovni imperativ…
Ljudi još uvek nisu ubijeni u pojam obavezama…jurnjavom za poslovima…i novcem…već bi najviše da se druže…provode i zezaju…
A i njima ne treba puno…
Dovoljno je da su zajedno…
Svuda u vazduhu je neka šala ili anegdota…
I non stop su svi nasmejani i opušteni…
Međutim…niko vas neće sa više pažnje ugostiti…i više puta pitati treba li vam što i možemo li vam nekako pomoći…niti vam se više puta zahvaliti što ste došli tu da predajete…od trenutka kada sletite na aerodrom pa sve dok ne poletite nazad…
Niko neće bolje plesati…uz muziku koju ne razumete…iako je na našem jeziku…ali koja dobro gruva…pa možete samo da razaznate pomeranje i gipkost mladih kukova…butina i kolena…i kešanje malih ženskih šaka…o visoka ramena kršnih momaka…u polu mraku…i siluete mladih zgodnih tela koja se spojena njišu…u tim ludačkim ritmovima…već od treće pesme…
Mamurluci traju kraće…jetre su mlade…i na vrhuncu forme…pa je svako veče žurka…pa after party…pa after after party…pa izvol’te u hotel…doručak je već počeo…pa hajmo na predavanja…pa tako u krug…
Naravno to važi za njih…
Ja ću sad do Igala…na jedno dve nedelje…da se oporavim… 🙂
Njima je ionako najvažnije da se ne razdvajaju…
I da su zajedno…
Oni ne čekaju poslednje veče da bi se poljubili…dovoljno je dobra atmosfera…i želje su na vrhuncu…već i posle same svečane ceremonije otvaranja…a i onlajn nastava će ih možda naučiti teorijom…ali ne i ljubljenju…pa nema mesta velikom čekanju i uzdržavanju…samo da se konačno provedu…i da se te nuklearne elektrane muških i ženskih hormona i energija konačno spoje…i namire…
Ali najvažnije…
Klinci ne gledaju televizore…i ne čitaju novine…
Oni jednostavno nemaju vremena za to…
Od zezanja i učenja…
Pa ne znaju ni za nacionalizam…šovinizam…politiku…verske…rasne i raznorazne druge idiotske podele i razdore…
Njih skoro 400…iz sedam balkanskih zemalja se kapira jedino po pogledu…prepoznaje po osmehu…i savršeno dobro razume…
I ne možete da se tome ne divite…
I da se ne inspirišete…
Razmišljam…
Jesu li oni toliko pametniji…ili smo mi matori vremenom zaglupeli…
Ali dobro…
Dok je kongresa…
Biće i prilika da naparimo oči normalnim…zdravim…suštinskim i ispravnim…
Da se resetujemo…
I da se oporavimo od svih gluposti kojima smo izloženi od strane onih kojima je jedini interes da nas zavade…
Po onoj starom pravilu…tako zgodnom za glupave homo sapiense…zavadi pa vladaj…
Da naprave žabokrečinu svuda oko nas…
U kojoj kvalitet…trud…pristojnost i normalnost ne mogu isplivati…
Jer bi u toj trci…gde dobro…lepo…zdravo i kvalitetno pobeđuje…uvek kaskali…daleko na začelju…
Da se podsetimo koliko su naši narcizmi malih razlika suludi…
I da se ljudi jedino zaista mogu podeliti na one sa kojima ti je lepo…i na one sa kojima ti tako nije…
Nikakve boje kože…izgled očiju…Bogovi kojima se molimo…tačni meridijan na kome smo rođeni…i izgled pasoša koje nosimo po tom suštinskom pitanju nemaju ama baš nikakav uticaj…
Poslušajte me…
Sa ovim našim divnim studentima…
Iz celog regiona…
Nikada nećete pogrešiti…
Balkan može biti sasvim ponosan…
I dalje rađa najlepše…najpametnije i najtalentovanije…
E pa bravo mu ga…bravo!

Gorštaci

Siguran sam da su svi ti restorani sa Michelinovim zvezdicama čarobni…i da ih apsolutno sve treba obići…ali ja sam pomalo starinski tip…i čvrsto verujem da…makar što se hrane tiče…baba uvek zna bolje…
Mada…
I za ostale stvari je često u pravu…
Jer…
Sigurno ste već čuli onu staru da ko ne sluša babu…posle mora na psihoterapiju… 🙂
I tako…
Dok sam se noćas naslađivao u ovoj bogovskoj hrani…smišljenoj da brzo i jako prehrani gladnu čeljad a da u sebi ne sadrži ništa skupo…niti bilo šta čega nema u ovim krajevima…shvatih da smo u to gluvo doba noći…u restoranu samo nas četvorica…
Pospani kamiondžija…sa dušom u nosu…dve zapaljene cigarete…i litrom kafe u šolji ispred sebe…
I njih dvojica…
Dobroćudni Gorštaci…
Rumeni i zdravi…
Ljudi od sorte koja je lepa kad se nasmeši…
Sa velikim…dobrim i toplim očima…
I podlakticama koje bi me verovatno iznele za kragnu sve do Kolašina bez ikakavih problema…
I s obzirom da je u restoranu bila potpuna tišina…
Pažnju mi privuče galama za gorštačkim stolom…
Pomislih da je svađa u toku…
A onda shvatih da je u pitanju staro dobro prijateljsko ubeđivanje…
„Uzmi ovaj novac…zaslužio si…to je tvoje…mnogo si nam pomogao danas“…reče prvi…
„Ma nemoj…a zimus kad je onaj sneg napadao…kad si pošao po veterinara…i spasao mi moju Milkicu…eno je i dalje…znaš kakav nam je sir dala ove godine…duša moja…svu decu mi je ishranila“ brecnu se drugi…
„A no što ću…moramo se pomagat’…tako je ovde bilo vazda…ko će ako mi nećemo“…
I nekako se dogovoriše…
Dupla loza je sasvim izmirila dug…
Do nekog sledećeg dobročinstva…
I novog kruga muke…i dobrih dela…
I pomislih kako je možda pravo vreme da ponovo normalizujemo ljubaznost…pomaganje i prijateljstvo…
Onu lepu i iskonsku dobrotu…
Da normalizujemo normalnost…koliko god to rogobatno zvučalo…
Zato putovanja i služe…
Da vidiš kako ljudi izgledaju…kako misle i kako žive…
I da odlučiš šta ćeš poneti kući sa sobom…
I ubaciti u svoj stil življenja…
Da izabereš šta će ti oplemeniti Dušu…
Bilo je za ovaj vikend toliko toga za probrati…
Ali nekako mislim da znam šta ću…
Hvala Ljudine…
I živeli…

Više ovakvih Pogleda

Shvatio sam da sam potpuno poremećen onog trenutka kada sam jutro nakon specijalističkog seo za kompjuter…otišao na sajt medicinskog fakulteta i počeo da tražim šta je potrebno od dokumenata da bi se upisala supspecijalizacija…
Sreća pa psihoterapija i rad na sebi puno pomažu…
Pa ponekad mogu da zastanem…
Pa da postavim sebi suštinsko pitanje…“Alo brate…koj’ ti je?“…
I da krenem u smeru razuma…
Zdravog razmišljanja…
I duše…
Ne trebaju meni nove titule i knjige…
Makar ne ove godine…
Treba mi više ovakvih Pogleda…
I Jutara…
U kojima ništa ne moram…
I nemam neki plan…
Osim da uživam…
I da veselim svoju Dušu…
Neviđena je sreća da je makar u mom pozivu to i najbolji put da postanem bolji stručnjak…
Mada će retko kome štetiti…

Zacenjeni

Kada bih morao da se opkladim koji će…od svih ovih parova koji defiluju po šetalištu ovog divnog morskog mesta…najduže ostati zajedno…
Ne bih odabrao ni onaj jako lepi par…
Ni ono dvoje koji deluju jako pametno i obrazovano…
Niti ono dvoje koje bih mogao da zamislim kako imaju baš dobar seks…
Niti ono dvoje bogatih…
Već bih sav svoj novac…bez trunke razmišljanja…stavio na ovo dvoje zacenjenih od smeha…
On je u elementu i lupa još od kad sam ih ugledao…
To jest još od kad mi je njen glasni grohot privukao pažnju…tamo negde s kraja ulice…
Ona ga kapira…inspiriše…i ima beskrajno lep osmeh…
I mogu bukvalno da ih zamislim kako ovde isti takvi prolaze 2031-ve…
Pa 2061-ve…
Malčice stariji…a potpuno isto srećni…
Sedeću ja ovde…nije mi problem uopšte… 🙂
Ionako je malo tako lepih prizora…
Na ovom prekrasnom svetu…

Studentarija

Sedim jutros u kafiću na mom fakultetu gde sam svojevremeno ostavio makar jednu garsonjeru tokom studija…
Ispijajući kafe i još ponešto…ponekad…
Smejao se na sav glas…
I sedeo sa najpametnijim i najdivnijim ljudima koje poznajem…
I čudom ne mogu da se načudim koliko su studenti danas mladi…
Bukvalno sam šokiran… 🙂
Meni smo izgledali tako veliki i odrasli kad sam ja studirao…
Septembarski je rok…
Vreme najvećih tuga i radosti…
Tačno po stolovima možete videti koja ekipa je u kom fazonu…
Pored mene čemerna atmosfera…uzdasi i nervoza…
Preko puta se eksiraju rakije…uz grohot i radost…nazdravljanje i galamu…i dogovore kod koga će se skupiti večeras…
Da ih neko talentovan snimi…bukvalno bi bili reklama za beogradski univerzitet…
Tako mladi i lepi i srećni…
I dok ih posmatram kako se druže…i evociram uspomene…pade mi na pamet misao koja je to još jedna ogromna komplentarna prednost fakulteta…
Osim toga što će vam dati ulaznicu u bolji život…čitaj mogućnost da manje radiš za više novca…
Studiranje će vas naučiti da je nebitno koliko ste lepi ukoliko se često smejete…
Da je nebitno koliko ste zgodni ukoliko znate da se zezate na medicinijadi…
Da je nebitno koliko ste pametni ukoliko znate brzo i jasno da objašnavate drugu preko telefona neku pretešku teoriju dan pred njegov ispit…
Da je nebitno koliko imate para ukoliko znate da delite…
Niti iz kakve porodice dolazite ukoliko znate da se družite…i da stvarate nove…
Da je nebitno koliko se plašite ukoliko ste zajedno…sa još nekim ko se isto toliko plaši…i snalazite se…korak po korak…
Jedna ozbiljna životna edukacija…
Naravno da je završiti fakultet jako važno…
Ali je neuporedivo važnije sedeti po tim studentskim kafićima…
Ispijati hektolitre kafe pre…i rakiju sa drugovima posle ispita…
Porasti…
Očvrsnuti…
Sazreti…
Pokazati sebi da možeš…iako nije delovalo tako…
Naći najboljeg druga…
Kuma…
Ili suprugu…
Shvatiti da je život…
Ništa drugo do Put ka svojim Snovima…i snalaženje spram nedaća koje se ispreče…koje je uvek lakše udvoje…a da ne kažem udesetoro…
Postati Čovek…
I Drug…
Zaista ništa lepše ne videh ovog leta…
Od njih….
Bukvalno se nosim mišlju da im pošaljem turu…
I bih…da nisam onaj matorac što sedi sam… 🙂
I da to ne bi bilo sasvim čudno…
No dobro…
Šta li Ovi Moji rade večeras?
Odavno nismo…

Auto otpad

Potpuno me je oduševila misao koju sam čuo pre neki dan na auto otpadu…od čoveka koji je sa mnom stajao u redu…nalakćen na svog razdrndanog mezimca…i čekao da nas obojicu odere i obrlati vlasnik auto otpada…polu čovek…polu euro…
„Druže…sve je to lepo…avioni…kamioni…skupe limuzine…ali vrednost automobila se jedino meri po tome na koliko si mora i vikend putovanja sa njim otišao…sve ostalo je potpuno nebitno“
Kakva duboka životna filozofija…
Kakav nasmešeni i pozitivni Mudrac…sa najneočekivanijeg mogućeg mesta…

Psihijatar

Moje odelo za svadbe i sahrane je juce dobilo još jedan vrlo važan unos u biografiju…
Paradoksalno isto na slovo s…
Izgleda da donosi sreću i na specijalističkom ispitu…
Mada možda neki mali doprinos imaju i ovi Knjižurci sa druge slike sa kojima sam zaspivao i budio se prethodnih 48 meseci…i sa kojima sam se toliko zbližio…da su se prosto impregnirali u moju glavu…(koja je srećom velika 🙂 )…i postali neodvoljivi deo mene…
Mada je Avantura „ostvariti san-postati psihijatar“ potrajala bogami celu deceniju…
I kakva bi to i bila Avantura da se u njoj nije svasta nesto desilo…očekivano i neočekivano…moguće i nemoguće…logično i nelogično…planirano i neplanirano..lepo i ružno…i da tokom nje nisam svašta nešto naučio i o sebi…i o ljudima…i o svetu…i o životu…i da tokom nje nisam otkrio šta mi je zaista važno…i ko je zaista uz mene…
Ni odelo ni knjige spram Tih Ljudi nemaju apsolutno nikakve šanse po pitanju donošenja sreće…
Uz njih ja stvarno ne moram da se sekiram…
Sreća mi je prosto zagarantovana…
I nekako me na kraju uvek nađe…ma koliko malo verovatno izgledalo u nekim trenucima…
I stvarno želim da se svima koji su bili uz mene sve ove godine zaista zahvalim iz dubine duše…
Mojoj porodici…prijateljima…profesorima…i kolegama…
Bez Njih stvarno ništa od ovoga ne bi bilo moguće…
Niti bi vredelo…
Takođe…
Želeo bih da se od srca zahvalim svim mojim pacijentima i klijentima koji su mi svojom željom da se promene i izleče ključno pomogli da razumem i shvatim procese koji su u pozadini njihovih tegoba i muka…
Odsad ćemo zajedno još jače protiv bolesti i problema…
Urezalo mi se juče kad sam javio mom dobrom Profi i mentoru da sam položio…kada mi je čestitao i rekao…“Vlado ti si u ovom trenutku najmlađi član Porodice Psihijatara na svetu…dobrodošao…imaš pred sobom sada čitavu karijeru da pomažeš ljudima u muci većoj od svih…da im pomogneš da nađu svoj Mir“…
Čoveče..
Kakva je to samo Privilegija…
I kolika je to samo Obaveza…
Tako da…
Izgleda da nova Avantura počinje…
Gde ono ostavih moj Kapetanski Šešir…
Odakle danas duva Vetar…
Dajte mi to Kormilo…
I kuda ćemo prvo?
Pa nek’ mi je sa srećom… 🙂

Lavice

Ne morate završavati psihologiju…medicinu…specijalizaciju iz psihijatrije…niti dugotrajne i komplikovane psihoterapijske edukacije da biste mogli da procenite Čoveka…
Oči i Osmeh su često sasvim dovoljni…
Hvala Lavice…
I hvala ostalim Lavicama…
Toliko ste me obradovale juče…
I toliko sam ponosan što ste naše…i što nas reprezentujete…
Zaista nismo mogli puno bolje proći…
Živele!

Čistači

„Nisu oni đubretari sine…mi smo đubretari…oni su Čistači“…
Reče unuku dobroćudni debeljuškasti deka…sa brkovima i naočarima kao iz crtaća…na semaforu koji sam imao privilegiju da čekam sa njima dvojicom…u trenutku kada je ispred nas projurio poznati narandžasti kamion…koga svi uzimamo zdravo za gotovo…
Naravno dok jedan jedini dan ne obustave rad…kada nam veoma brzo postane jasno koliko su važni…
I oboji mi Jun…
Koliko se samo ne brinem za malog…
I koliko će samo biti lepo imati ga za komšiju…sugrađanina ili zemljaka…
Negde sam pročitao da švedsko osnovno obrazovanje ne služi samo da spremi đake za dalje školovanje ili zanat…već je glavni cilj u stvari da stvori Šveđanina…
Koji će sa ponosom moći da nosi tu titulu…
I podjednaku obavezu…
Da bude slobodan…
I da ne ugrožava tuđu slobodu…
Da živi i da pusti druge da žive…
U jednoj od najsrećnijih i najuređenijih zemalja na svetu…
Nekako se za malog uopšte ne sekiram…
Naučiti sa sedam godina od rođenog dede koga voliš…na čiju si ruku navikao…i sa kojim svakodnevno provodiš kvalitetno vreme da svakog posmatraš ravnom sebi…
Ni boljim ni gorim…
I da ga tretiraš podjednako…
Saosećajno i sa poštovanjem…
I onako kako bi voleo da on tebe tretira…je ozbilljno dobar početak…
I neviđeni kapital za život…
Nek’ im je srećom obojici!

Nikola Jokić

Neopisivo mi je draga i simpatična ova slika 🙂
Hej…
Najbolji igrač NBA…
Pa da čovek prosto ne poveruje…
Svima koji iole poznaju košarku je jasno koliko je to nestvaran uspeh…
Zaista sam srećan zbog Nikole Jokića…
Budićemo se vala ovog leta kakva god da je vremenska razlika…
I to me podseti na nešto što svako ko se bavi ljudskom psihom odavno zna…
Nema puno veće nesreće koja može nekoga zakačiti u periodu odrastanja no da bude popularan među svojim vršnjacima…
Iz prostog razloga što se u periodu osnovne i srednje škole popularnost obično bazira na nečemu što nije nečija lična zasluga…već je jednostavno dobijeno na tacni…na primer na lepoti…na pameti…na talentu za sport ili muziku…ili na bogatstvu nečijih roditelja…a ne na onome što je taj neko sam sebi zaslužio…i stvorio…
A to je takva droga…sa koje je maltene nemoguće skinuti se…
I retko je ko tome uspeo da odoli…i da shvati da dobra startna pozicija nije preterano važna ukoliko je maraton u pitanju…
Jednostavno…
Te narcističke visine u tom periodu su jednostavno prevelike…
Kao što su i dubine socijalne anksioznosti…ukoliko nemamo privilegije dobijene genetikom i vaspitanjem…samo sa druge strane…
Nepopularnost u periodu odrastanja može biti smrtonosni otrov ukoliko dozvolimo da nas zarazi…i ubedi da ne valjamo uopšte kao ljudi…ili mala nuklearna elektrana u našim grudima ukoliko je shvatimo na pravi način i dozvolimo joj da nas motiviše da se jako trudimo…da učimo i treniramo…da se izlažemo našim strahovima…da podižemo lestvicu…da stičemo veštine i da rastemo…dan po dan…izazov po izazov…
Zato je i dobro…i nekako božanski pravedno…da s vremena na vreme uspe neko ko nije sve dobio na tacni…
Čisto zbog nas ostalih sasvim prosečnih…i običnih…
Čisto kao motivacija da se još više trudimo i verujemo da će jednog dana biti bolje…
Ukoliko se budemo nenormalno trudili…
Hvala Nikola…
Ponosan sam sto si naš…
Nekako…
Kad god sam zamišljao koja bi životinja mogla biti simbolički reprezent ove naše divne zemlje…
Pa zaista je to Orao…
Raširenih krila u brišućem letu…nad nekom nepristupačnom…divljom…opasnom a opet raskošno prelepom Vrleti… Dostojanstven…snažan…ponosan…spreman na sve…i hrabar…
Opasan ako ga diraš…ili nekog njegovog…
A opet nekako mio…drag i nestvarno lep…
Živeo Nikola!