Jako mi se dopalo kako je Jedan Moj Prijatelj bio odbijen na jednoj skorašnjoj konferenciji…
On je…kako to da najkraće opišem…“Smrt za Žene“…zgodan je… duhovit… preinteligentan… moćan…ostvaren…nestašan i zna sa njima…baš onako kako one to zaista i vole…a ne onako kako bi to na nekom zvaničnom istraživanju tvrdile da preferiraju…
I tako je i na ovoj konferenciji pikirao najdražesniju čim ju je ugledao…i onda se kao Kobac ustremio na nju…čim mu se ukazala prilika…
I potom kao neka Boa Constrictor je ščepao…i opčinjavao i milozvučno približavao sebi…sve dok pred kraj terevenke samo nisu šmugnuli negde ka škuribandama hotela u kome smo odseli…
Ja sam to slučajno primetio…i bilo mi je milo…i jedva sam dočekao da ga za doručkom pitam ono iskonsko muško „kako je bilo?“…
No odgovor me je iznenadio…
Ali mi se jako dopao…
„Bilo je prelepo…neopisivo je zgodna…i mirišljava i slatko smo se ismejali…pa smo se malo ljubili i milovali…a onda mi je ona rekla nešto što me je isprva jako iznerviralo…onako neslućeno napaljenog…a potom sam shvatio kako je nekako lepo…i duboko i zrelo“…
Naime…Dražesna mu je iz njegovog krila…lepa kao san…rekla sledeće reči…“Hej dečače…divan si…ti si sve što ja volim na muškarcima…(Ovaj Moj šeret naravno nije propustio da pita „a reci mi od kad se ložiš na najbolje frajere“😉)…i jako te želim…iz dubine pupka…umirem od požude…ali ne mogu sad ovde i sada…meni je seks mnogo važan…i jako sam senzualna…i sjajna u njemu…(Ovaj Moj je naravno prokomentarisao „znao sam to od kada sam video kako skidaš bade mantil u spa“😀)…ali ne mogu…vezaću se…i zaljubiti…a onda ću posle dugo patiti za malo večarašnje radosti…a ti svakako nećeš i ne možeš ništa ozbiljno…što je svakako tvoje pravo…ali poštuj i moje…dugo sam radila na svojoj psihoterapiji…da naučim da sačuvam sebe…i da uvek izaberem ono što mi je dugoročno bolǰe…baš sam ponosna na sebe“…
Ovaj Moj je još malo pokušavao…a onda je džentlmenski odustao…jer ta reč džentl men u sebi ipak sadrži nežnost kao priotitet…i onda su tako napaljeni i pijani omlatili neke gumene bombone i čokoladice iz mini bara…vrišteći od smeha…što je svakako i druga najveća radost u pomenutim okolnostima…😀
A meni je bilo milo…
I zbog Dražesne…
Jer jako cenim prosvećene…osvešćene i emancipovane žene…koje znaju sta žele…i koliko vrede…a pogotovo one toliko mudre da su išle na psihoterapiju…na kojoj su okrpile svoje ahilove pete…i shvatile šta im zaista prija i šta ih zaista raduje…i da ispoštovati najpre sebe…je ipak najznačajniji i najnormalniji deo mentalnog zdravlja…
A i zbog Ovog Mog…koji je mogao to da shvati i razume…iako ju je želeo do neba…i citiram „odavno nije bio toliko uzbuđen“…ali koji se držao onog starog džentlmenskog pravila…u seksu je sve dozvoljeno oko čega se dve odrasle i samosvesne osobe dogovore…i što će im OBOMA prijati…i OBOMA učiniti dobro…
I ponosan sam vrlo na njega što je uspeo da razazna koje žensko ne je zaista pravo Ne…i da shvati da je drugi najznačajniji deo mentalnog zdravlja…biti empatičan…saosećajan…i nežan prema drugom…i uvažiti i njegove potrebe i želje…i nikada nikome ne naneti zlo…
Čak smo i svi zajedno posle pili kafu…
I smejali se kako se Ovaj Moj okliznuo u kupatilu onako luckast i smotan…i za malo stradao u hotelskoj sobi na konferenciji…pijan…napaljen na max i nasmejan…nakon čega svakako na njegovom pomenu ne bismo mogli reći da je otišao na neko bolje mesto…😁
A ja sam opet naučio mnogo…
Uostalom odavno znam…
Sigurno je da ima sjajnih psihoterapijskih Udžbenika…
No od života samog…
I pametnih i širokih ljudi…sa kojima sedite…razgovarate…pijuckate i šalite se…i dalje nema bolje Katedre…

Jako volim konferencije…
Oduvek…
Volim taj osećaj izopštenosti od realnog života…
Sve te susrete…energiju…i punjenje baterija…
Svakako da se na njima može čuti nešto jako pametno…naučiti nešto novo što je spektakularna nauka upravo uspela da nam priredi…i nekako poravnati u znanju sa svetom…i sa onim najboljem u njemu…
No…
Krvlju ću braniti ideju da konferencije nisu samo za to…
I da sve…pre ili kasnije…ipak završi u knjigama i stručnim časopisima…pa ko želi…moći će natenane da prouči i zapamti…
Konferencije su za to da se na njima nađe Neko Svoj…
Neko koga ćete lako moći da predstavite sa onim tako lepim epitetom…on je 100 % Naš Čovek…ili onim divnim…on mi je kao Brat…bukvalno kao da nas je ista majka rodila…
Konferencije su da se sedi za velikim stolovima…da se ispijaju kafe danju…rakije predveče…i vino noću…
Da se šali…
Da se zafrkava…
Da se glupira kao na nekoj maturskoj ekskurziji…
Da se neprestano smeje…
Da se napravi onaj neopisivo smešni vrtlog internih šala…i doskočica…kad se više ni ne zna ko koga podjebava…i kada vam je čak iako ste vi na tapetu…sve to neopisivo smešno…
Konferencije su za to da se jede zajedno…
Da se deli…da se dodaju slanici…i da neko ode za kolače za sve…
Da se nipošto ne drži dijeta…
Da se noću pleše…i peva na sav glas…
Da se glupira…
Da se možda i pronađe neko za sebe i da se onda negde krišom ljubi satima…
Konferencije su za to da se ne spava…jer je gre’ota propustiti i jednu jedinu šalu…ili provod…
Konferecnije su za Aftere…
Za improvizovanu muziku sa telefona i blutut zvučnike…
Za otkrivanje novih muzičkih talenata…
I za Aftere od Aftera…koji spontano prelaze u doručke…
Konferencije su ustvari suštinski za Prijateljstvo…za Drugovanje…za Povezivanje…za Radost…i za Smeh…
I svakako da je nauka važna…
Ali ona nije najvažnija stvar na svetu…
Naći sebi Nekog Svog…
Neku Srodnu Dušu…
Neke Oči koje slično gledaju…
Neke Raskošne Intelekte koji se kapiraju u milisekundi…i isto vide svet…
Neka Slična Srca koje ubrzavaju isti povodi…
I Obraze sa Smejalicama koji se lako sinhronizuju je u stvari neuporedivo važnije…
Ovo su Moji Ljudi…
Jako ih volim…
Razdvojiše nas u porodilištu…
Ali smo se ipak našli negde usput…
Pogađate…
Upravo na konferencijama…
I od tada smo nerazdvojni…
I godišnje kalendare sinhronizujemo po tome gde ćemo se sledeće družiti…
Za gostovanje po konferencijama…stand up tačkama…korporativnim proslavama i devojačkim večerima…pišite na mail…
Vrlo smo povoljni…
Osim možda u prehrambeno/kafanskom odeljku konferencija… 😉
No dobro…
Nije u šoldima sve…
A i u poverenju…
Imamo stalno otvoren konurs za nove Duše…
Ko je ikad rekao da nema više mesto u Duši za nove Prijatelje…
Ne brinite…
Zgusnućemo se…
U prostranim Dušama… 😉

Jako volim Jadransku magistralu…
Pošto ronim…često tuda prolazim…
Najčešće na potezu od Budve do Splita…
Fascinantan mi je taj put jer sam neporavljivi zaljubljenik u Jadran…najlepše more na svetu…koji je bio toliko ljubazan da na ovim našim obalama bude maltene sve vreme okrenut ka zapadu…kako bi nakon svog ugođaja danju…predveče imali i te čarobne zalaske…
Volim vožnju uz more…spuštene prozore…vetar u kosi…dobro ovo malo što je ostalo 😀…i sve te mirise i prizore…i večito odvrnutu muziku do daske…
Nekako nikad tu nisam prolazio a da nisam bio srećan…uzbuđen i radostan…što je i privilegija svih nas kojima je boravak uz more kuriozitet…a ne svakodnevica…jer ona divna izreka da je glad najbolji začin jelu…važi i za to…kao i za sve ostalo što se može poželiti…
Tim putem se lepo vozi…no ja tu nekako uvek žurim…na trajekt…ili da bih što više vremena imao na plaži…u moru ili pod njim…
A razlog zašto sve ovo pišem sada…je što sam juče prolazeći tuda ponovo nekoliko puta naišao na Najsrećnije Ljude u Kosmosu…kako u svom ritmu jezde…
Svako ko tu vozi…zna da se tim putem ide relativno brzo…sve dok sporadično ne naletite upravo na njih…
Raspadnuti kombi…sklepano improvizivano zbudženi kamper od 30 ili 40 godina starosti…preuređen na sve moguće načine u vozeću kamp kućicu…bicikle nazad…kajaci…sup daska…vesla…stolilce i stolovi na krovu…i hiljadu i jedna nalepnica na vratima vozača sa svih čarobnih mesta koje su obišli…koji jezdi u svom ritmu…
Oni nikad ne žure…
Što zbog stanja i pretovarenosti tih kombija…
Što zbog toga što na jedan način vozimo mi koji smo na moru nedelju ili dve godišnje a na sasvim drugi način oni koji tu dolaze na tri ili četiri meseca leti…
Što bi zaboga žurili…
To je manir samo nas ludih i ajde da tako umilno kažem…ne baš bistrih…
Često je za volanom neka Mama…draga i nasmešena…koja đuskajući i pevajući nešto na sav glas…malenim šakama vozi te grdosije…najčešče gledajući kroz volan…pretpostavljam menjajući Tatu…koji je prethodnu noć vozio iz neke Varšave…Minhena…Budimpešte…ili Novog Sada…
Obično se na suvozačevom sedištu ludira neko kovrdžavo dete…svo zamusavljeno od lubenice ili tako nečega…uvek bez majice…uvek sa šeširom…
Ma koliko ih dobrim kolima preticali…
Ma koliko bili uspešni…bogati…slavni i bitni…
Niko nije u boljoj životnoj poziciji…
Niti u boljem prevoznom sredstvu…
Jer nema važnije stvari niti dragocenije vrednosti na ovom svetu od Vremena…
I mogućnosti da ono što najviše voliš…sa onim koga najviše voliš…radiš najduže i najsporije moguće…
A znate već i onu divnu Mome Kapora da se čudi ljudima koji prodaju vino…jer šta će bolje kupiti za taj novac…😀
Slično je i sa ovim Srećnicima…
Nema tog unapređenja… titule… pozicije…slave ili novca kojim ih možete prevariti…
I namamiti ih da od ovoga odustanu…
Jer oni već žive najbolji mogući život…
Hvala za podsećanje…
I srećni vam puti…
Pa možda jednom budemo komšije…
Čitavo Leto…
Lepo bismo se mi slagali…

Dopalo mi se skoro kada mi je drug rekao da je koncept omiljenih mesta sasvim prevaziđena stvar…
I da od kad ima Sinčića…svako mesto na koje dođe s njim mu je omiljeno…
I da mu se nekako Beograd prolešao…od kada svako veče šparta sa njim u kenguru…šegači se…i pevuši…
I da tek sada razume u potpunosti koliko su vreme i energija neprocenjive monete…
I koliko ih prokleto malo ima…
No dobro…
Makar mu je sada postalo kristalno jasno na šta se ti basnoslovni resursi jedino i trebaju trošiti…
I da je svaki minut potrošen bez da nekoga voliš do neba i da tako samo provodiš vreme sa njim bukvalno bilo gde…sasvim uludo protraćeno vreme…
Milo mi ih je videti…
Iako je njegov osećaj o prolepšanom Beogradu sasvim subjektivan…svako ko ih vidi…će to i objektivno pomisliti…
Ne znam što ih turistička organizacija grada ne uposli…
Znajući ih…
Radili bi njih dvojica za sladoled i mleko…😀

Kao i uvek…jednu od najvećih životnih mudrosti sam čuo maločas od pripitog taksiste koji vredno vozi od jutros u ovom primorskom mestu gde letujem godinama…nakon što je pre mene vozio Makedonca…Hrvata…Albanca…i Crnogorca…
„Brate…ko ne voli Balkan…taj ili je glup…ili je lud…ili je zao…ili ga nije dobro iskusio…petog prosto nema…“
O kakva samo istina…
Predeli Krvi i Meda…
Lepi kao san…
I to me momentalno podseti na jednu od omiljenih recenica omiljenog mi Crnjanskog…
„Beograd je meni dao za ženu jednu od svojih najlepših devojaka i ja mu to zaboraviti ne mogu“…
O kako samo lepo…
Skoro kao Balkan…

Jako volim jezgrovite mudrosti…
A pogotovo one narodske…kafanske…ili one koje ćete čuti u taksiju…
Pa evo nekih koje sam pokupio u avgustu…
Moda je prevara…zgodnim ljudima sve lepo stoji…
Kada biste i vi upravo gledali ovaj zaljubljeni par od dvadesetak godina…u teksas šorčićima…belim majicama…i papučama…koji se u Svetogorskoj ulici upravo cmače i grli iz sve snage nakon što mu se ona zatrčala u naručje po izlasku iz trole…sa sve kovrdžama…a on je ščepao sa onim mišicama koje imaju mladići u punoj snazi…u ovaj sunčani dan…shvatili biste da nema nikoga na ovome svetu lepšeg… elengantnijeg…i bolje obučenog od njih dvoje…
Industrija sexy veša još veća…
On ne poćeva želju tamo gde je nema…niti je uopšte i potreban tamo gde je ima i previše…
Uostalom…
Zar nije svrha svakog sexy veša da se ipak nekako skloni u drugi plan…ili još bolje i sasvim odstrani iz jednačine…
Neće se leba najesti pamučne gaće što ih ovo dvoje verovatno nose…večeras kada ostanu negde konačno sami…u nekoj malenoj studentskoj sobičici…sa preglasnim i prehaotičnim svetom sasvim utišanim…i nebitnim…oko Njih…
I na kraju možda i najveća…
„Glad je najbolji začin jelu“…(Servantes)
Pašteta…’leb i jabuka su michelin star delikates kada jako ogladnimo…
A najsofisticiranija đakonija u najskupljem restoranu baš ništa posebno kada smo siti…
Prava muka sa ljudskim rodom je što ova Servantesova ne važi samo za hranu…
Već i za sve ostalo…
To je pravo prokletstvo Homo Sapiensa…
Ali ujedno i jedna od njegovih najlepših karakteristika…
Da i kada ima malo može biti srećniji od onih koji svega imaju previše…
Jednostavno mu se Aparat za Radost bolje kalibriše…
A Čovek koji zna da se raduje i da bude zahvalan uvek ima i čemu…
Ne znam kako da došapnem kao neki Starac Fočo od stotinu ljeta…ovo dvoje zacopanih da se nikako ne razdvajaju danima…da naruče picu kako ne bi morali da izlaze iz stana…da obustave spavanje kako ne bi gubili vreme…i da zaborave na sve glupe obaveze sa fakulteta jer će se sve već nekako stići…a nikad više neće biti ovako lepo…kao što im je danas…i da je ta Čarolija Zaljubljenosti najlepša baš na početku…
Kad je sve improvizacija…
Otkrivanje novih dimenzija…
Ekspedicija u nepoznato…
I prava Avantura…
Komfor i ostarene želje to samo kvare…
A pogotovo ona prokletinja vreme…kao što je to verovatno i jasno jako dobro obučenom ali dežmekastom sredovečnom paru…koji upravo izlazi poptuno neimpresioniran iz obližnjeg skupog restorana nakon uparivanja hrane i vina…jer je mnogo bolje bilo prošli put na Korčuli…i seda u svoju besnu limuzinu…kako bi se odvezao u svoju raskošnu kuću u pedgrađu…i zahrkao sa sve markiranim gaćama na njima…naravno svako u svojoj sobi…nakon što je svako od njih popio svoju omiljenu kombinaciju lekova protiv gorušice i nesanice…
Kakav divan apsurd…
Kakva Supermoć…
Sve je ništa…
I ništa je u stvari sve…
Kakvo je ovaj život samo divno Igralište…
Kakvo divno Platno za Slikanje…
Kakva divna prilika za stvaralaštvo…
Pa srećno nam svima bilo na našim ličnim stvaralačkim poduhvatima…
I veliko hvala ovim mladim Manekenima…
Odavno bolju reviju ne pogledah…

Potpuno je neverovatno da nakon svih ovih godina života…školovanja i rada na sebi…i dalje kada u nekom restoranu ili kafiću dugo sedim bez da me iko usluži…negde u dubini duše mi uvek prođe misao da je to zato što ja nisam bitan…jer da jesam i da ja to zaslužujem verovatno bi me pre uslužili…
Znam…
Potpuno idiotski…
Praštajte…
I mene je sramota samoga sebe…
Ali nećete verovati koliko sam ja seansi i seansi proveo pričajući o tome…
Kada mojim klijentima ne gledaju storije…
Kad im seenuju poruke…
Kada ne žele da budu sa njima…
Kad ih ne zovu na druženja…
Kada ne dobiju posao…
Ili kada ih ponižavaju po raznoraznim mestima…od restorana i prodavnica…preko crkvi i bolnica…do njihovih ličnih porodica…gde to ponajviše i boli…
Ali pravilo je uvek isto…
I možda najjasnije na mom detinjem primeru…
Dobri restorani uvek imaju dobru uslugu…
Maderu volim već dvadeset godina od kada sam sa tadašnjom devojkom…i sa knap iznosom novca u dzepu za dva jela…dve koka kole i dve karte za noćni…slavio tu upisanu četvrtu godinu medicine…i osećao se dobrodošlim i uvaženim…i kao da sam tu stalni gost…
Jer prosto je…
To kako nas neko tretira…uvek mnogo više govori o njemu…nego o nama…
I lepo mi je sad…kada nakon jedno dvesta seansi svoje lične psihoterapije…mogu da osvestim šta me je to žacnulo kad se jako uznemirim u nekim situacijama…pa da onda tu u dubini duše sebe zacelim promenom načina razmišljanja na zdraviji i konstruktivniji…i da sa osmehom pođem ka izlaznim vratima restorana…bez ljutnje i potpuno lagano i opušteno…jer znam ko sam i šta sam…i taj restoran jednostavno ne ispunjavava moje kriterijume da bih u njemu provodio vreme…i onda lepo potražim mesto gde će mi biti ugodno da potrošim svoj pošteno zarađeni novac…
Sve je lakše od kad ja sebe uvažavam…
Čuvam i poštujem…
I nije mi više neophodno da ta potvrda dođe i spolja…
Ova unutrašnja je granitna…
I sada već decenijama usavršavana…i uporno i mukotrpno zasluživana…
Sećam se kako mi je bilo neobično te noći što me svi oslovljavaju sa Gospodine…
Sad sam se već navikao…
A da se ne lažemo…sve je mnogo lakše od kada imam mogućnosti da biram…i da ništa više ne moram…što sam skoro jednom detetu koje je došlo kod mene na psihoterapiju u potpunosti razluđeno težinom ispita iz anatomije koji treba da položi…pokušavao da objasnim da vredi…i da će tek vredeti u budućnosti svakog truda i odricanja koje sada treba da uloži…da će se sve jednom isplatiti…i doći na svoje…
Ali isto je i u ljubavi…
I sa prijateljima…
I sa poslom…
I sa porodicama…
I sa svim drugim okolnostima i mestima…
Svako može da pokuša da me tretira kako god poželi…
Moje je da odlučim šta ću tolerisati…
Koliko ću ih blisko prihvatiti…
I koje ću im mesto nameniti i u duši…i u svom životu…
Koliko vremena sam spreman tu da potrošim…
I da uvek imam sto i jedan resurs u sebi koji će mi omogućiti da biram…
Da ništa ne moram…
I da uvek mogu sebi da ugodim…
Skoro sam u Maderi gledao kako jednom našem Profi sa faksa slave odlazak u penziju…
Delovao mi je vrlo zadovoljno…
Pa ko zna…
Mi psihijatri obično ne idemo u penziju…
Već radimo posao koji volimo do sudnjega dana…
Ali nešto mi deluje…da ako ovako nastavim…da ću i ja biti zadovoljan uslugom koju ću imati na mojoj proslavi za odlazak u penziju…
Celokupnom karijerom…
Svime što sam postigao…
Video…iskusio i doživeo…
A ponajviše ljudima koji će biti tu…
Od toga prosto nema ničega značajnijeg…

Kakvo sam sjajno pravilo čuo maločas u teretani od momka jedva punoletnog ali vrlo vrlo isklesanog…kada mu je drug doviknuo da su im zauzeti tegovi od 12.5 kilograma koje su planirali da koriste…a ovaj Mali odgovorio…“Nema veze…držaćemo se onda iskonskog pravila svake prave teretane…ako su tegovi koje si planirao da koristiš zauzeti uvek uzmi one za mrvicu teže…nikad lakše…daj nam brate 15-ice…i razvukao onaj osmeh koji samo tinejdžeri imaju kada pameću i drskošću pronalaze neka nova i kreativna rešenja da ulepšaju sebi život i stignu tamo gde su zacrtali „…
Bože kakva paradigma za život…
Ako ti se baš ne da to što si zamislio…
Stigni težim i zaobilaznim putem do nečega još većeg…raskošnijeg…vrednijeg…lepšeg i boljeg…
Bravo Mladi Lavovi…
I hvala za mudrost…
Imate proteinske čokoladice na mene… 😉

Od srca sam se nasmejao kada sam na internetu negde pročitao kako se ogromna ljubav prema sedenju po kafama sa sjajnim ljudima i sklonost tome da se povremeno zagine po kafanama do zore na linkedinu i u poslovnoj biografiji može opisati kao „razvijene veštine umrežavanja…održavanja prijateljskih odnosa sa važnim klijentima i visoka sposobnost zaključivanja dogovora koji otvaraju nove biznis horizonte“… 😀
Ali zbilja verujem u to…da se najvažniji razgovori vode upravo tu…da ne postoji bolja visokoškolska ustanova…i da od toga za kojim stolovima sedite zavisi i kakva će vam biti širina pogleda na svet…a posledično i kvalitet života…
I po tome sam se i vodio prethodnog vikenda u Kotoru…na Cim Forumu…sjajnoj smotri pameti…kreativnosti…ljepote…vrcavosti…duha…lljubavi…strasti i duhovitosti…
Svega onoga što zaista i vredi na ovome svetu…
Pa sam se trudio da opet natenane sedim i što više vremena provedem sa na primer mojim rođenim bratom iz druge kolevke ali sa posve istom dušom i strastima koje nas raduju…Miškom Strugarom…najboljim crnogorskim komunikologom…stručnjakom za odnose sa javnošću…i magom javnog nastupa sa kojim svaki minut postaje semestar na fakultetu…i sa kojim shvatite šta se sve može učiniti sa rečima kada ste bistri i vešti…i koje su krajnja dostignuća jezika da se opiše nešto lepo i veličanstveno…
Iako imam čitav folder u telefonu sa Miškovim mudrolijama…izdvojiću dve koje su me ovaj put oduševile i evo danima me već dojme…
Najpre…
“Crna Gora jeste mala, ali to ne utiče na njenu veličinu” koju je izrekao reditelj Branko Baletić i koja toliko moćno sublimira sve ono što ja kao najveći fan te zemlje i najcešći gost osećam kada god osvestim koliko sam tu uvek srećan…kako mi je tu duša sasvim na mestu…osmeh vrlo skočan…hedonizam na maksimumu…a radosti za oči…nepca…nozdrve i celokupno telo bukvalno iza svakoga ćoška…
Naravno ja ne bih bio psihijatar da tu rečenicu neći iskorisititi i za one teške muške trenutke na terapiji kada pričamo o tome kako smo zakazali u krevetu ili kako nismo baš nešto danas obdareni…ne znam šta nam je od jutros…jer i tu važe ista pravila o malenosti i veličini…😉
A drugi je još bolji…kada Miško šeretski prepričava razgor koji je kao mladić imao sa svojom prabakom od 90 godina…iz nekog kršnog i zabačenog crnogorskog sela odakle potiče…rođenom početkom 20-tog veka…na temu toga kako su nekada stajale stvari po pitanju ljubavi i seksa po tim vrletima…a baka genijalno i onako kako samo to ljudi sa tom urođenom i brzom selǰačkom pameću mogu… kaže…“Sinko ovako ti je to bilo…ko me je pitao ja mu nijesam dala…a kome je bastalo taj me nije ni pitao“ 😀
Pa genijalno…
Duša mi se ozari kad na to pomislim…
Ne mogu dočekati da mojim muškim klijentima suviše nećkavim…plašljivim…nedovoljno upornim i preterano politički korektnim to prepričam…
Jer stvari i danas funkcionišu sasvim isto…
Ženski je princip nećkati se…a naš je ne dati im da im to puno pođe za rukom…i ostalim delovima…na obostrano zadovoljstvo…
Jer sam najveća razočarenja od mojih klijentkinja slušao kada kažu „zamislite ona moja blentava a tako zgodna budala stade već na mojih prvih nekoliko ne…nemoj…neću…i nisam ja takva…i pokvari mi celu Igru…Ugođaj…i Veče…šta sam se ja spremala onoliko i maštala…glupan“… 😀
Naravno uz sasvim jasne izuzetke kada je ne i zaista ne…što je nekako ipak…ukoliko smo sa obe strane potpuno jasni i iskreni i decidirani…nekako potpuno jasno i nije teško prihvatiti kao neotuđivo ljudsko pravo svake žene da bira s kim joj se hoće a sa kim ne…i naravno dopustiti joj da to pravo i upotrebljava kako god ona misli da treba…
Hvala brate moj…
Ne mogu dočekati da opet sednemo…
Poneću ovaj put diktafon…
Neće nas valjda uhapsit’… 😀
Probraću bisere za javnost…
I čuvati u dubini duše one samo naše najbolje…