Архиве категорија: Blog

Komša srećnik

Da sam juče umro ne bih saznao da mi se komšinica u stvari zove Ljubica…
A ne Lepa…kako sam mogao da se zakunem…
Doduše…
Nije mi ni bilo teško da pogrešim s obzirom da svakodnevno slušam baršunasti bariton njenog muža kako je doziva kroz tanke zidove u našem malom soliteru…
„Te Lepa ovo“…
„Te Lepa ono“…
A pogotovo „ma dođji bre Lepa moja“…
Kad god dođe sa posla…
Kad god mu nešto treba…
Kad god se vole…
I kad god odlazi…
Bar da mu se omaklo Ljubice kad bi se posvađali…
No svađanja nema kog njih…
Kažem vam čudan neki svet…
Lepa joj je izgleda samo radni naziv…
Iako sam mogao da se zakunem da joj to piše u ličnoj karti…
Kad ono…
U stvari…
Mali nadimak…
Titula od milošte…
Stalna pohvala…
Leteći kompliment…
Mali ljubavni začin…
Mala talija spram nesreće…
I mali podsetnik koliko mu znači…
I što je tu…
U njegovoj kući…
U njegovom braku…
I u njegovom životu…
Mala simbolična nadoknada za sve što mu pruža…
Baš mi je to saznanje popravilo dan…
A tako je jeftino…
I lako primenjivo…
Pustite nadrndane…zajedljive…i ogorčene pametnjakoviće…ma kakve titule imali… koliko izvikani bili…i koliko uporno i dobro objašnjavali svoje zamršene teorije…ako izgledaju k’o Crni Gavrani…i samo se ružno oko njih širi…
Umetnost življenja se najbolje uči od ljudi koji su srećni…
Koji su smireni i opušteni…
Koji se smeše…
I koji izgledaju autentično lepo dok to rade…
Sad mi je i mnogo jasnije…
Što stalno deluju tako nenormalno normalni…
Izgleda da se vole…
Da se uvažavaju…
Da su zajedno više od dvoje…
I da se međusobno usrećuju…
Kakva je samo privilegija deliti zid sa njima…
I svakodnevno imati predavanje o tome šta jw bitno u životu…
Engleski je tako zgodan za rimovanje…
A pogotovo…
U onoj iskonskoj…kratkoj…a tako tačnoj životnoj mudrosti…
Od koje nema bolje…i delotvornije na životni vek…i blagostanje…
Prosto je…
I oduvek važi…
Happy wife…
Happy life… 🙂
Komša se izgleda obezbedio…
Kakav mudrac…
Kakav srećnik…

Deda u maxiju

Bio mi je dovoljan samo delić sekunde…
I jedan slučajni pogled…
Na njegovu korpu…tik ispred moje…na kasi u Maxiju…
Da mi popravi dan…
Da se nasmešim…
I da znam…
I koliko unuka ima…
I koji je dan u nedelji…
Tri puta kinder jaje…
Tri puta haribo medvedici…
Tri puta medeno srce…
Naravno…neće kesu…
Poneo je on svoju…
Kao i svaki pošteni penzioner…
Pa neće se valjda novac uludo rasipati na gluposti…
Zna se za šta mora da ima…
I šta su prioriteti…
Dobro se on presabrao još u povratku iz pošte…tamo negde oko desetog u mesecu…
Odmah sam znao i koliko mu je važno to što je Deda…
I koliko je ponosan na tu prestižnu titulu…
I kud je pošao…
Ili ko mu to u ovaj Posebni Dan dolazi u goste…
No to je neuporedivo manje važno…
Od činjenice da je baš lepo u ovo sumorno vreme videti nekoga ko je shvatio istine važnije od svih…
Da novac nema apsolutno nikakav značaj ukoliko nemaš na koga da ga potrošiš…
Da je sposobnost da nekoga voliš…
Čak i više nego sebe…
U stvari najveći pokazatelj duševnog zdravlja…
I da je možda i najveći trijumf evolucije…
Upravo činjenjica što se ta ozbiljna privilegija da se neko može nazvati Čovekom…
I ne može bolje iskoristiti…
No na Ljubav…

Džeki

Eto…
Još se nisam čestito oporavio ni od Sinanovog odlaska…
A ode i Džej…
Baš sam se nešto rastužio u nedelju…
I to baš u nedelju…
Kao u pesmi…koju sam toliko voleo…i jedno milion puta pustio u povratku iz grada…i u onom posebnom dert raspoloženju…
No…
Takav je život…
Smrt je samo njegov sastavni deo…
Pravila igre su jednostavno takva…
Ono što me nekako drži spokojnim je način kako je živeo…
Džeki je bio pretalentovan u tome što je radio…i uspeo je svojim stvaralaštvom da obeleži jedno lepo i nostalgično vreme…
Džeki je bio dobrodušan…i isti prema svima…od cara do prosjaka…kao i svi ljudi sa teškom sudbinom…koji razumeju kurvinjsku prevrtljivost života…
Džeki ga je vala i živeo…kao i svi majstori života…koji su shvatali kako ta igra funkcioniše…šta je zaista važno…i kako vreme brzo proleti…i ovako i onako…
Smrt je neminovna…
Privilegija da možemo malo i živeti pre nje je neviđena prilika da ostavimo neki trag…
Da se uselimo u duše nama važnih ljudi…ili ako smo baš posebni i u duše ljudi koje ne poznajemo…
U njihovo sećanje…što je možda i jedini pravi antidot prolaznosti i ništavilu…
I da iskoristimo to pozajmljeno vreme da se malo i zabavimo…jer čemu sve ako nema i mrvice radosti…
Prosto je…
Ljudi će apsolutno sve zaboraviti o nama osim toga kako su se osećali povodom nas…
Tako jednostavno milionima godina funkcionišu sisarski delovi našeg mozga …
Nema tu puno palamuđenja…
Neko te raduje…
Ili ljuti…
Neko ti olakšava bivstvovanje na ovoj planeti…
Ili ti otežava…
Džej ne mora da brine…
Uvek sam se zbog njega osećao manje loše…
I nekako je lepše i lakše bilo biti tužan…
Pa malo li je…
Slavu mu!
I hvala brate Džeki!

Čučanje u Hilandarskoj

Prvo sam pomislio da mu je pozlilo…
Potom sam video da je ok…da jednostavno tu čuči i nešto pokazuje rukom…
Nikad mi nisu bili jasni ljudi koji stanu na sred ulice…iz čista mira…
Jedva sam prošao pored njega…
Hilandarska ulica je ionako skučena…
Tačno tu ispred njega na sredini ulice je još i veliko gradilište…verovatno još jedan velelepni poslovno stambeni kompleks…koji niče na mestu neke udžerice…u kome će se šepuriti neki privilegovani ljudi…bezbroj kamiona…kombija i radnika…jednom rečju uobičajna gradska gužva i tenzija…
Dok sam se nekako mimoilazio sa njim začuh samo „vidiš Pile…to je neko prvo zamislio u svojoj glavi…za to postoji škola gde se ta maštarija uči…pa je uzeo veliki papir i olovku i nacrtao sve potanko što je zamislio u glavi…pa je došao drugi čika koji zna kako se prave zgrade…koji je to učio u drugoj školi…od kojih materijala i šta sa čim može da se pomeša…šta je dovoljno jako da iznese sve te ljude koji će živeti tu…pa je i on napravio plan…i sada ove čike to prave ovde jer su oni spretni sa rukama i znaju kako se ređaju cigle i kako to sve ide“…
Naravno…
Profesionalna deformacija…
Morao sam da se okrenem…
Pile ima 7 godina…teget kaput i roze kapu i šal…crvene obraze i kovrdžavu kosu koja štrči iz kape…i tačno mogu da zamislim kako je pitanje „Kako niču zgrade?“ bilo osamhiljadito koje je postavila od jutros…i trenutno je potpuno opušteno zavaljeno na kolenu svog oca…i prati njegov kažiprst koji pokazuje na zgradu…potpuno očarana i zamišljena nad tim fascinantnim poduhvatom kako od ničega nastaje nešto…pomislih kako li to čarobno izgleda u njenoj detinjoj glavi…
Otac je sasvim običan mladi čovek…naočare…i brada…u trenerci i sportskoj jakni…i cipelama verovatno za posao…obučenim na brzinu dok su izletali iz kuće jutros…čuči na sred ulice kao da ništa još na svetu oko njih ne postoji i objašnjava sve potanko…i polako…pa nigde oni ne žure…a treba taj beskrajno potentni um u toj glavi koju obožava napojiti…i raširiti do maksimuma…sunđer je to…
U njihovu nedelju…u njihovu jesen…u njihovom gradu…u njihovo vreme…
Tačno mogu da zamislim kako je mama završila kaficu sa drugaricom dok je čekala sina sa treninga…kako je Porodični Nedeljni Ručak zakazan za tri i kako su njih dvoje otišli da kupe još nešto što treba za njega…i za Kolač…koji su aklamacijom izglasali još jutros tokom porodičnog razvlačenja u krevetu…
Normalci…
Diskretni Heroji…
Tačno zamišljam kako Pile upisuje arhitekturu za 10 godina…jer je to iz nekog „nepoznatog“ razloga oduvek interesuje…
Tačno zamišljam kako joj dobro ide…jer je to sve tako fascinanto…i ovako bi čitala za sebe…
Tačno zamišljam kako brani diplomski i kako tata nešto pogrbljeniji …sa nešto debljim naočarama…i sa nešto više sede kose svemu tome prisustvljuje…i kako je ponosan…i onako iz dubine duše srećan….
Tačno zamišljam kako ga mama i brat zezaju što se zacrveneo i što su mu oči pune suza u sred dekanata…i pred svim tim ljudima…
Tačno zamišljam kako svo četvoro slave u Maderi to popodne…još jednu porodičnu diplomu…još jedan mali porodični trijumf…
Roditeljstvo je lako…
Treba samo voleti decu…
Naći energiju…
Odvojiti vreme…
I usaditi detetu tri stvari…
Da je dovoljno dobro…da je vredno ljubavi…i da može…
Ideal…kako neke stvari treba uraditi…šta se sme a šta ne…najbolje ličnim primerom…
Ideju da je život uglavnom lep i da su ljudi uglavnom dobri…i da se može biti srećan ako se potrudiš…
Prosto zar ne?
Ko u tome uspe…
Dobar je roditelj…
I sve će mu se stostruko vratiti…i isplatiti…
Nema većeg patriotizma od voljenja svoje porodice…
Niti ljudskog kvaliteta od toga da se bude dobar Roditelj…
Niti uspeha od toga da deca postanu Pravi Ljudi…ispravni…zdravi i dobri…
Nekako mislim da bi svi ovi Normalci… što u ovu ludo i haotično vreme…imaju vremena i energije i ljubavi da zastanu i čuče sa svojom decom po sasvim običnim ulicama u sasvim običnim nedeljama…mogli da napišu udžbenik o tome…
Pustite šta kažu šareni časopisi…portfoliji skupih igračaka…reklame za aktivnosti na koje „sad sva deca treba da idu“…i kurikulumi privatnih škola za decu od 6 meseci…
Ljubav i vreme su sasvim dovoljni…
Živeli Normalci!

Specijalizacija

Fali još jedan stubac koji se ili štampa ili je na kompjuteru ili je naručen pa će stići…
Ali to je otprilike sve što neko treba da nauči da bi položio specijalistički ispit iz psihijatrije…
I stekao to prestižno zvanje…
Sve što je preda mnom u mesecima koji dolaze…
Prava je sreća da sam glavat… 🙂
I da nema puno spektakularnijih nauka…
Interesantnijih puteljaka…
Fascinantijih priča…
I boljih objašnjenja za neke pojave u životu…
I da bih ja to i ovako čituckao za svoju dušu…i na plaži na moru…koliko je interesantno…
Uostalom…
Kad već nisam bogati naslednik ili košarkaš…prosto i ne znam čime bih se pre bavio u životu…nego psihijatrijom i psihoterapijom…
Zato sam i upisao medicinu…
I mnogo mi je drago što sam…nakon sedam mora i gora…još malo pa tu…
Sad je „SAMO“ preostalo da pod stare dane sve ovo naguram u sebe i da naučim teoriju onako kako me je moj dobri Profa i učio da treba…
„Vlado nauči psihijatriju tako dobro da svaki put u ordinaciju možes ući opušten kao u kafanu“…
Videćemo…
Dug je put preda mnom…
Ali…
Kafanu isto volim…
Slavlja pogotovo…
Lumperajke i glasnu muziku…
Međutim…
Odavno sam shvatio…
Da su najlepša ona koja dugo čekaš…i za koja se dugo pomučiš…
Pa zaslužiš…
I onda lepo sebi daš oduška…do daske…
Ma da…
Šta mi teško…
Za čas će leto…
A i zaista je lepše kad je bašta na otvorenom… 🙂

Rakijica

Jedan od fazona koji sam pokupio od strane mojih briljantnih Učitelja je da na poslednjoj seansi na kojoj se sporazumno završava jedna uspešna psihoterapija obavezno pitam klijenta šta je to što mu je najviše pomoglo…
Naravno…
Potajno je narcistički nadajući da će klijent reći neku ozbiljno duboku filozofsku misao…ili neki antički suštinski životni princip…ili pomenuti neku napuštenu iracionalnost koju je gajio u sebi od detinjstva i koja ga sada više ne ograničava…ili makar neku raskošnu kompleksnu REBT tehniku koja mu je preporodila život…bilo šta što bi pokazalo da smo nešto ozbiljno radili…
I tako juče razrogačenih očiju…i načujenih ušiju čuh…hajde da kažemo…nešto slično…
Citiram…da prostite…
„Doktore…najviše mi je po pitanju smanjivanja anksioznosti pomoglo to što sam razmišljanje – kuku majko šta ako mi se nešto desi…promenio u – ma jebe mi se…sve je to deo života…snaćiću se…mogu ja to“…
Eto… 🙂
Kakva stručna i profesionalna satisfakcija…
Pomažem k’o Rakijica… 🙂

Porodica

Što ste duže u psihijatriji to više shvatate da najvažniji prediktivni faktori nečijeg oporavka ili ozdravljenja nisu ni bolest od koje boluje…niti godine koje ima…niti inteligencija…niti materijalni status…niti bilo koja druga karakteristika…koliko to kakva mu je Porodica…
Drznuću se da preteram i da kažem da je ponekad teže imati nesanicu u lošoj porodici nego bipolarni afektivni poremećaj u dobroj…
Ko ima koga da mu pomogne i da ga podrži kad mu je teško…za njega nema zime…čak i kad su ozbiljne hladnoće napolju…
Hrvati imaju divnu reč Obitelj…
Nisam etimolog ali meni ona uvek nekako zvuči kao nešto što obavija tebe…kao neki plašt koji te štiti od svih opasnosti koje život može doneti..
I tako bi i trebalo da bude…
Da smo jedni oko drugih…
Da se okružujemo…
Podržavamo i volimo…
Primamo pomoć kad smo slabi…
I pružamo je kada postanemo jači…
Da starimo…
I da se rađuju novi i mladi…
Da se okreće točak života…
Da smo tu jedni za druge…
Da se volimo bez obzira na sve…
I da makar gde putovali…i kakva god čuda videli…imamo gde i da se vratimo…da bi najveća od njih tu i pronašli…
Za vikend sam prisustvovao jednoj sjajnoj edukaciji o porodici…
I imao privilegiju da učim onako kako je najbolje…na blistavom i kapitalnom primerku iste…
Da učim kako bi porodica i trebalo da izgleda…
U kojoj je otac Kišobran…spram svega…tiha sila kojoj život i njegove vratolomije i kaprici ne mogu ništa…dok se on ima za koga boriti…i dok moćna mašina nad ramenima brunda i melje i smišlja šta bi mogli sledeće da uradimo da nam bude bolje…
Gde je majka Koren…koji nepresušno daje svima sve što im je potrebno…čuva…podržava…razmazuje i voli…uvek nasmejana i blaga…i tu…
Gde je sin Vulkan…spretan i krotak…vredan i pošten…sposoban i prepun energije…koji je godinama učio posmatrajući šta radi kišobran domaćin koji ih štitio od raznoraznih kiša… pa sada polako preuzima njegovu ulogu…postajući možda i raskošni suncobran…
A gde je ćerka Planinski Izvor…nepresušno kreativna…odana i čestita…snažna kao vučica…požrtvovana i nežna prema svojima…a hrabra i preopasna prema onima koji bi se ne daj Bože drznuli da dirnu u njeno…
Divno je upoznati takve ljude…
U našim užurbanim životima u velegradima…porodice su svedene na sudaranje u hodnicima…
I na svađanja u kolima kada negde pođemo…
Od izobilja i forme…ne vidimo bitno i suštinu…
Od jurcanja za svim i svačim…ne stižemo da namirimo dušu…i da je suštinaki ispunimo…
Ponekad se moramo otisnuti daleko…
Tamo gde je vreme sporije…gde su stolovi veći…udobniji…i dizajnirani za dugo sedenje…u hladu…u velikom društvu…uz muzikicu…
Gde je vino hladnije…jagnjetina toplija… pršuta ukusnija…a smokve sočnije…
Gde je priroda božanstvena…i prosto vas tera da se smešite i ludirate…
Gde će vas ugostiti kao filmsku zvezdu…sve onako kako valja i trebuje…
Gde ćete se sve vreme pitati čime ste to zaslužili…i koliko nema novca koji takav jedan ugođaj može platiti…
Jednostavno nije na prodaju…
Duša se prosto ne može kupiti…
Gde će vas resetovati…
Gde će vam pokazati šta su prave vrednosti…
I koliko ste zabrazdili u svojim ludorijama i glupostima…trivijalnostima i nebitnom…
Koliko trčite u pogrešnom smeru…
Gde će vam bez ijedne izgovorene reči ukazati na to šta je zaista bitno…
I gde će vas podsetiti na istinu važniju od svih…
Porodica nije samo najvažnija stvar na svetu…
Porodica je u stvari sve…

Prokleti aerodrom

Niko ne priča o tome…
Novinski napisi su prepuni kojekakvih bajezgarija i potpunih gluposti…
Ali o tome ni reč…
Svi se prave ludi…
I niko ni da bekne…
O smejalicama…
O zubićima…
O očima crnim kao noć…
O aristokratskim ramenima…
O letnjem parfemu…
O stavu…
O nadrkanosti…
O poluzdasima…
O poluosmesima…
Jednom grohotu sa audio poruke…
I o sivim ćelijama koje su gajene i zalivane generacijama…
Koje odlaze…
Sa prokletih aerodroma…
Ko ih izmisli…
Da Bog da i njemu neko…u koga se tek zaljubio…otišao…
Večeras…
U Toronto…
I o sasvim nikakvim i potpuno bezveznim dečacima koji ostaju na njima…
Bez pola duše…
I bez nade da će ikada biti bolje…
Sa Beogradom sniženim za oktavu…
Nepovratno naruženim…
I beskrajno dosadnim…
A da ne pričamo o trajno uništenoj genetici jednog naroda…
Samo zbog Nje…
Jedne…
A gde su sve ostale Devojke…
Koje su otišle…
Nekim drugim dečacima…
Ne znam…
Možda je stvarno vreme za neki haos…
Za neku još goru pošast…
I kataklizmu…
Prestanak važenja zakona gravitacije…
Izokretanje zemlje i neba…
Gde je sada onaj vulkan na islandu…što je onomad zadimio pola Evrope…kada treba…
Ili tako nešto slično što će sve odjedanput promeniti…
Što će onemogućiti te odlaske…
Jer prosto ne znam šta bi nas to moglo više osakatiti kao narod i zemlju od tog kontinuiranog Egzodusa pameti i lepote…
I neslućenih Potencijala…
Da ne pričamo o potpunom devastiranju dečačkih snova…i nadanja…
Koje je ovde tako teško obnoviti…
Pokušavam da se utešim time…
Da su oduvek odlazili…
Da mora neko i Svet da ulepšava…
I da usavršava Čovečanstvo…
Da je i Tesla morao negde otići da bi stvorio struju…
Međutim…
Nažalost…
Poprilično sam siguran…
Da ovome dečaku što ostaje struja ne bi bila toliko ni potrebna…
Da ona ostaje…
Da rasteruje Mrak…
Možda…
Jedino…
Ako tamo uspe da postane toliko blistav i jak Svetionik…
Da je on nekako može pronaći…
Čak i preko okeana…
Uostalom…
Šta je geografija ikada mogla Želji?