Od srca sam se nasmejao kada sam na internetu negde pročitao kako se ogromna ljubav prema sedenju po kafama sa sjajnim ljudima i sklonost tome da se povremeno zagine po kafanama do zore na linkedinu i u poslovnoj biografiji može opisati kao „razvijene veštine umrežavanja…održavanja prijateljskih odnosa sa važnim klijentima i visoka sposobnost zaključivanja dogovora koji otvaraju nove biznis horizonte“… 😀
Ali zbilja verujem u to…da se najvažniji razgovori vode upravo tu…da ne postoji bolja visokoškolska ustanova…i da od toga za kojim stolovima sedite zavisi i kakva će vam biti širina pogleda na svet…a posledično i kvalitet života…
I po tome sam se i vodio prethodnog vikenda u Kotoru…na Cim Forumu…sjajnoj smotri pameti…kreativnosti…ljepote…vrcavosti…duha…lljubavi…strasti i duhovitosti…
Svega onoga što zaista i vredi na ovome svetu…
Pa sam se trudio da opet natenane sedim i što više vremena provedem sa na primer mojim rođenim bratom iz druge kolevke ali sa posve istom dušom i strastima koje nas raduju…Miškom Strugarom…najboljim crnogorskim komunikologom…stručnjakom za odnose sa javnošću…i magom javnog nastupa sa kojim svaki minut postaje semestar na fakultetu…i sa kojim shvatite šta se sve može učiniti sa rečima kada ste bistri i vešti…i koje su krajnja dostignuća jezika da se opiše nešto lepo i veličanstveno…
Iako imam čitav folder u telefonu sa Miškovim mudrolijama…izdvojiću dve koje su me ovaj put oduševile i evo danima me već dojme…
Najpre…
“Crna Gora jeste mala, ali to ne utiče na njenu veličinu” koju je izrekao reditelj Branko Baletić i koja toliko moćno sublimira sve ono što ja kao najveći fan te zemlje i najcešći gost osećam kada god osvestim koliko sam tu uvek srećan…kako mi je tu duša sasvim na mestu…osmeh vrlo skočan…hedonizam na maksimumu…a radosti za oči…nepca…nozdrve i celokupno telo bukvalno iza svakoga ćoška…
Naravno ja ne bih bio psihijatar da tu rečenicu neći iskorisititi i za one teške muške trenutke na terapiji kada pričamo o tome kako smo zakazali u krevetu ili kako nismo baš nešto danas obdareni…ne znam šta nam je od jutros…jer i tu važe ista pravila o malenosti i veličini…😉
A drugi je još bolji…kada Miško šeretski prepričava razgor koji je kao mladić imao sa svojom prabakom od 90 godina…iz nekog kršnog i zabačenog crnogorskog sela odakle potiče…rođenom početkom 20-tog veka…na temu toga kako su nekada stajale stvari po pitanju ljubavi i seksa po tim vrletima…a baka genijalno i onako kako samo to ljudi sa tom urođenom i brzom selǰačkom pameću mogu… kaže…“Sinko ovako ti je to bilo…ko me je pitao ja mu nijesam dala…a kome je bastalo taj me nije ni pitao“ 😀
Pa genijalno…
Duša mi se ozari kad na to pomislim…
Ne mogu dočekati da mojim muškim klijentima suviše nećkavim…plašljivim…nedovoljno upornim i preterano politički korektnim to prepričam…
Jer stvari i danas funkcionišu sasvim isto…
Ženski je princip nećkati se…a naš je ne dati im da im to puno pođe za rukom…i ostalim delovima…na obostrano zadovoljstvo…
Jer sam najveća razočarenja od mojih klijentkinja slušao kada kažu „zamislite ona moja blentava a tako zgodna budala stade već na mojih prvih nekoliko ne…nemoj…neću…i nisam ja takva…i pokvari mi celu Igru…Ugođaj…i Veče…šta sam se ja spremala onoliko i maštala…glupan“… 😀
Naravno uz sasvim jasne izuzetke kada je ne i zaista ne…što je nekako ipak…ukoliko smo sa obe strane potpuno jasni i iskreni i decidirani…nekako potpuno jasno i nije teško prihvatiti kao neotuđivo ljudsko pravo svake žene da bira s kim joj se hoće a sa kim ne…i naravno dopustiti joj da to pravo i upotrebljava kako god ona misli da treba…
Hvala brate moj…
Ne mogu dočekati da opet sednemo…
Poneću ovaj put diktafon…
Neće nas valjda uhapsit’… 😀
Probraću bisere za javnost…
I čuvati u dubini duše one samo naše najbolje…

Da ne daj Bože moram odabrati jednu jedinu konferenciju na koju bih morao da idem do kraja svog života to bi bez ikakve dileme bio CIM Forum u Kotoru (Forum kreativnih industrija i medija)…koji se proteklog vikenda održao po peti put…
A to predlažem da počnete da radite i vi…jer malo me duša boli što sam prva tri propustio…ali dobro ubuduće će me se otarasiti lako kao što bi i od neke teraporezistentne Ešerihije…😀
Sve ću im pipke zariti u one zidine starog grada…neće me moći odvojit’ ni špahtlom od njih…
Jer jednostavno…
Nigde nećete naći Forum gde je ceo stari grad Kotor (najlepši na svijet) pretvoren u pozornicu…i mesto druženja…i učenja…i nadahnuća…
Nigde toliko bistrih i dobronamernih očiju i nasmešenih zubića…
Nigde toliko pameti…i kreativnosti…i ljudi koji razmišljaju na potpuno spektakularno izvrnute načine…i nekako lepo vide ovaj svet…i čine ga svojim stvaranjem još lepšim…
Nigde toliko onog iskonskog gostoprimstva i fokusiranosti na suštinu…a ne na regule i glupave forme…
Nigde drugde nikome drugom od organizatora neće pasti na pamet vam nekoliko dana pred forum predlože da održite afterparty predavanje u 1 ujutru nakon žurke u kreativnom habu (nekada zatvoru u Kotoru) na temu „Maleno noćno predavanje o veličanstvenoj ljudskoj seksualnosti“…i to pred publikom prepunom kreativnih genijalaca…maliganima i radošću mediteranskih noći…vinutih u lepršavu lakoću postojanja i postavljanja sasvim škakljivih pitanja na još škakljiviju temu…što je bukvalno jedno neopsivo i neprepričivo zanimljivo iskustvo…
Nigde nećete moći za ručak da svi zajedno kao neka vojska termita jedete Bokešku Kužinu koju su spremale lokalne žene sa zlatnim rukama…koja je ukusna toliko kao da vam je neka rođena baka kojoj ste miljenik spremila za rođendan ono što najviše volite…i 900 kotorskih krempita (300 po danu😀) koje zaslužuju poseban post kao Kolač nad Kolačima…
Nigde nećete moći da sedite za stolom i nazdravljate sa na primer Srđanom Dragojevićem…herojem vaše mladosti…čije replike iz filmova znate u po dana i po noći i da shvatite da su talenat…britka pamet i neopisiva duhovitost najdragocenije stvari u Kosmosu…pogotovo ako vas takva jedna veličina tretira kao sebi ravnog…što samo Najveći oduvek rade…
Nigde nećete videti više Duše…
I ni odakle nećete otići sa ispunjenijom…
Hvala divni ljudi…
Volim vas jako…
Vidimo se dogodine…
Ko zna šta ćete prekrasni…prekreativni Čarobnjaci tada smisliti…
Jedva čekam…
Vaša Ešerihijica Đurić 😀
@cimforum #cimforum2026 #cimforum

Ljudi na psihoterapijama najčešće pričaju o traumatičnim i preteškim periodima svojih života…kada su bili ranjivi…krhki…prepadnuti…i preplavljeni bolom i tugom…jednostavno takav je posao…
Srećni i nasmejani ljudi biraju druga mesta…
No…još tokom specijalizacije sam primetio jedan čarobni obrazac koji se u tim mračnim periodima često obznani…možda ću to najlakše kroz primere objasniti…
Pričala mi je klijentkinja…kao san lepa devojka…kako se sa nekih 17 godina u nekom svom potpunom emotivnom…adolescentnom rasulu našla u 3:47 ujutru na afterpartiju u vili na Avali gde nije ni trebalo da bude…potpuno sama sa nekoliko starijih muškaraca sa kojima tek nije trebalo da bude…u psihičkom stanju u kome nije trebalo da bude…u garderobi u kojoj nije trebalo da bude…i nakon nekoliko čaša vina više koje nije trebalo da popije…kako se za sekund samo osvestila i potpuno prepala šta sve može da joj se desi…i potom otišla do toaleta…videla se na šta liči…i shvatila da odatle nekako mora pobeći kako zna i ume…jer je shvatila koliko je ranjiva tu…i kako je samo pozvala svoju mamu…koja je nju i sestre sama podizala usled niza nesrećnih okolnosti koje su ih zadesile kao porodicu…i kroz plač je zamolila da hitno dođe po nju…tačno se seća da je na satu bilo 4:12…kada je mama pozvonila na vrata vile u podžami sa svojih 47 kila i sa očima kao nekan Vučica…bukvalno spremna da ih sve zakolje ukoliko joj ne dopuste da vodi ćerku kući…i kako su se posle vozile u tišini u njihovoj raspaloj porodičnoj korsi…da je očekivala da će joj popovati i oko garderobe…i oko alkohola…i oko društva i oko mesta na kojima izlazi…no mama to nikada nije uradila…samo je tiho pustila radio S…i kad su došli kući joj podgrejala ostatke hrane od ručka…poljubila je u kosu..i rekla joj da bi bilo mudro da se napije vode…da će je manje sutra boleti glava…
Potom mi je pacijent pričao kako je u najstrašnijoj noći u njegovom životu kada su mu neki lokalni kriminalci petili da će ga bejzbol palicama urnisati od batina došao tresući se kao prut kod svog kuma ispred zgrade u kojoj živi i objasnio mu koliko se boji…a kum…Ljuti Krajišnik…samo mu rekao dok je trčećim korakom silazio niz stepenice sa nekom močugom od metar… slušaj nećemo ipak tvojim kolima da idemo moja su starija…bolje njih da polupaju…i nasmešio se kako samo hrabri ljudi mogu kada je pitanje života i smrti…i prozborio kroz taj ludački osmeh onako šeretski „ma jebaćemo i mi njima mater.“…
Onda mi je pacijentkinja pričala kako je u najtežem trenutku u njenom životu…kada je videla i treći put potpuno jasno drugu crticu na testu za trudnoću…naravno potpuno neplanirano…i neočekivano…sa potpuno neprihvatljivim partnerom…i u potpuno neprikladnom životnom trenutku…momentalno znala da tada može pozvati samo svoju Tetku…emancipovanu i preuspešnu Građanku Sveta…koja nije imala sreće da ima svoju decu…ali je zato njoj uvek bila najveća podrška…okean ljubavi i pažnje…i najveći rol model…koja je samo rekla…nek si ti meni pile živa i zdrava…ništa ne brini…imamo nekoliko nedelja da doneseš odluku šta želiš uraditi…sve je to deo života…bitno je da je situacija rešiva…i da možeš birati…a potom je vozila na interevciju kod njene prijateljice Profesorke ginekologije na privatnu kliniku…koju je platila i zakazala…i pomagala joj da se oporavi od nje…bez i jedne jedine ružne reči… popovanja…ili osuđivanja…jedino zainteresovana da njeno pile od sestričine bude dobro i zdravo…
I na kraju kada je moj prijatelj zbog poslovnih odluka…koje bih i ja isto doneo…upao u ogromne dugove i suštinski morao da proda nasleđeni stan da ne bi završio u zatvoru ili potpunom bankrotu…u suzama to rekao svom ocu…uz one surovo osuđujuće reči prema samom sebi da je glup i naivan i nesposoban i da razmišlja da se ubije od sramote što je sve proćerdao što su oni stivali…a tata mu samo nasuo rakijicu…odvalio ga pesnicom nežno u rame…podigao mu bradu i samo odbrusio sine to su samo zidovi…znali smo mi *****ići i više da gubimo kroz istoriju naše porodice i više su nam otimali…no smo se uvek i dizali…kao neke neuništive Bubašvabem…nema sad plakanja…no ustaj na noge…mlad si…sve je to deo životne škole…imaš sasvim dovoljno vremena da se skućiš…i onako nam je bio prazan stan bez tebe u tvojoj dečačkoj sobi…sad će tata da zgužva jednu Gibu…pa da vidimo kako da se vadimo iz čabra…
Uvek me je to do kostiju potresalo…
Kako ne postoji veća brana psihopatologiji od toga da imamo Nekoga Svog…
Nekoga na koga se možemo osloniti i pozvati ga u po dana u po noći da ti bude tu uz tebe kad ti je najteže…
Da nam donese Bocu Kiseonika u najveći ponor…i uže na koje ćemo se uspentrati…
Ljude koji vam neće popovati…osuđivati vas…i držati lekcije…koji će znati istinu veću od svih…POZVALI STE IH kada vam je bilo najteže…i da je to sasvim dovoljno…
Bili ste negde krhki i ranjivi i odabrali ste njih kao slamku spasa…
I oni su se tom pozivu odazvali…bez i reči pridikovanja…jer ne postoji čestitija dužnost na ovoj planeti…
Često se toga setim kad mi se pacijenti i klijenti izvinjavaju što me zovu samo kada im je teško i kad su maksimalno zaglibili…
Ali ne shvataju da je to sasvim ok…
I da tako te višegodišnje psihoterapije i izgledaju…
Oni su svoje odradili…
Potražili su pomoć kad im je najpotrebnija a za ostalo ćemo lako…
Tu je na mene red da nađemo način da se usprave…stanu na noge i krenu u dobrom smeru…
Mic po mic…
Kroz tunel ka Svetlu…
Jer je u ovom životu sve obično rešivo na duže staze ako energiju ne rasipamo na gluposti…već se male ruke…blistavi mozgići i ranjene duše slože…
Moji najvažniji ljudi u životu…što iz porodice…što među prijateljima…ali i među mojim Profesorima…psihoterapeutima i kolegama su me to naučili…da kada ti neko krhk i ranjiv potraži pomoć nema pametovanja…osuđivanja i popovanja…i odlaganja te pomoći…već pali kola u pola noći i dolazi da pomogneš…bez reči i bez suvišnih pitanja…
Pa kad se skupimo zajedno…odatle ćemo sve lakše…
U ozbiljnom sam zaostatku Dobrih Dela…ali nadam se i da sam tek na pola života…
Znam tačno gde najviše trebam upreti…i gde se najviše potruditi…
I hvala Bogu imam toliko puno ljudi koje volim i do kojih mi je stalo…
Voleo bih samo da zapamte…
Da ću doći gde god da su…
U bilo koje doba…
Bez pitanja…
I bez osuđivanja…
I da ćemo odatle zajedno u Boj protiv bilo kakve Karakondžule…
I da ćemo naći način da pobedimo…
Jer su i po mene dolazili…
O još samo koliko puta…
I na kakva mračna mesta…
Od toga da smo nekome na tom Brzom Biranju za Spas nema važnije titule…
Niti svetije dužnosti…
Pa srećno nam svima bilo…
A drage naše Karakondžule ne bih vam bio u koži…
Nagrabusile ste…

Presmešno mi je bilo pre neku godinu kada se organizivao veliki evropski kongres psihoterapeuta u Beogradu kada me je pozvala moja divna Profesorka i pitala da li mogu nešto da im pomognem…
Čim sam video njeno ime na telefonu…ja sam naravno odmah pomislio…to je to…prepoznali su da sam ja jedan vrhunski stručnjak iz oblasti mentalnog zdravlja…godine truda i učenja će se konačno isplatiti…kako bi im bila ogromna čast i zadovoljstvo da baš ja održim predavanje koje će oplemeniti svih 1500 učesnika…i kako konačno sve dolazi na svoje…kako dolazi period Žetve u životu…
Svu tu moju maštariju prekinuo je mili glas moje Profesorke sa druge strane žice…
„Je li Vlado…koji beše splav drži onaj tvoj drugar…možeš li ga zvati…da ugostimo ove Evropljane kako dolikuje“… 😀
Ismejao sam se slatko nakon toga…
I tako…
Svako je na tom kongresu radio ono u čemu je najbolji…
Neki su predavali…a neki su se smešili…zezali i družili…
I dalje verujem da sve piše u knjigama…
Kongresi su za povezivanje sa ljudima čije su nam Duše i Umovi slični…
I za rast obe…podjednako važne particije nas…
A tek u onu staru da je u ovom životu podjednako važno šta znate i koga znate…
Par najvažnijih vrata u životu su mi se odškrinula u periodu od ponoći do zore…
I od srca vam preporučujem da taj period nikada ne zanemarite…u svom karijernom razvoju…a pogotovo naučnom i ljudskom…
Pogotovo ako ste intelektualac i zaljubljenik u nauku…život i ljude…
Jer…
Ima li šta lepše no kad sa Eruditama…Mudracima i Majstorima pijete neko dobro vino…
Ionako je jedna od najvećih komplementarnih činjenica kada završite medicinu to što kada vas obuzme neka čarobna kapljica više…ljudi neće reći…vidi ovu stoku pijanu…već Gospodin Doktor je malo više popio…ne ljutite se…neka ga i on ima Dušu…težak mu je taj posao…🙂
Vala…vridilo je učit’…

Posmatrajući maločas u parkiću…na ovaj Sunčani Prolećni Dan…svu tu nasmešenu dečurliju koja onako detinje razdragano trči i ciči iz sveg glasa i srećne im roditelje koji veselo…ali ne bas uvek i uspešno…pokušavaju da ih kako tako sustignu…dojme me dve misli…
Najpre ona sjajna Roberta Duvala koja kaže kako „nije svaki uspešan čovek dobar otac…ali je zato svaki dobar otac uspešan čovek“…
A potom i ona dublja i mudrija…koju ne znam ko je rekao…i gde sam je pokupio…ali je osećam celim svojim bićem…i pokušaću da parafraziram…“tek kada shvatimo da nema još jednog dana više…već jednog manje…tek ćemo onda početi dovoljno da cenimo stvari koje su zaista važne“…
Hvala razdraganoj ekipi iz parkića koja me je na te Dragocene Suštine jutros podsetila…

Priča mi skoro prijateljica koja je jedan od naših najboljih plastičnih hirurga…kako čak i sada kada je imućna i može sebi da priušti apsolutno sve što poželi…i dalje ponekad voli da ode u šoping sa svojom Majkom i da kupuje na čekove…😀
Čisto protiv uroka…
I kao mali porodični ritual…
Dobro uvezbana tradicija koja ih je prehranila devedestih…doduše uz čuvene Sveske…u kojima su bili zapisivani dugovi svih poštenih porodica iz komšiluka…pa uredno brisani kada konačno legne neka crkavica od plate…
Sećanje na sirotinjske a opet nekako mile dane kada se sklapao kraj sa krajem…kada se konstantno presipalo iz šupljeg u prazno…ali kada su se i nekako svemu više radovali…i kada su sve nekako više cenili…
Kaže da obožava ta nedeljna popodneva…
Njih dve…
Tržni centar…
To što je mama uhvati malo po malo pod ruku dok se gega kao i svaka bakica…
Celu tu ujdurmu oko popunjavanja bezbrojnih čekova…i pregovaranje kada će biti pušteni…
Majčinsko zvocanje da uzme još nešto jer će joj sigurno trebati…i objašnjavanje kako joj baš lepo stoji…kao da je ikada na njenom mezimčetu nešto loše i stajalo…ljubi je majka…i neprestano ubeđivanje da će joj majka pomoći da se to otplati…da uopšte ne brine oko toga…biće penzija…može ona to…
Sasvim suvišno i nepotrebno a opet simpatično majčinsko hvalisanje radnicama kako joj je ćerka hirurg i to najbolji…i začuđene poglede radnica sa pitanjem zašto neko sa cipelama i tašnom od nekoliko hiljada eura voda majku pod stare dane da ispisuje čekove za neku krpicu i sitnice…
Ćevape i sladoled na koje odlaze nakon svega…
Smejanje kad se nabokaju…i kad ih opali šećer…
Slikanje…za mamin bakutanerski fejsbuk…
Interne šale koje iznova ponavalju…i koje su svaki put sve smešnije…
I to vreme koje provode zajedno…
Roditelji se često zbune…a stvar je sasvim jasna…Bezbedna Oskudica protkana Neograničenom Ljubavlju je ubedljivo najbolja pozicija iz koje neko može poći da osvoji Svet…
Ništa više nije neophodno…
I često može da škodi…
Stoga…
Živele naše Majke…
Sigurno je da smo u svetu poznati po vrhunskim sportistima…
Ali zapravo niko ne može bolje reprezentovati svu lepotu…snagu…hrabrost…ponos…prkos i karakter ovog naroda…od njih..
Niti je iko veći Šampion…
Živele Lavice…
I hvala…

Sigurno da je meteorologija jako važna naučna disciplina…
I da konkretna vremenska prognoza može jako uticati na poneki dan…
Ali…
Što sam zreliji…
I kao čovek i kao stručnjak…
Sve bolje shvatam…
Najvažnija vremenska prognoza je ona koju neko ima u Duši…
Kome je tu vedro…sunčano…i bez razvoja oblačnosti…svaki će mu spoljašnji kijamet biti samo mizanscen…dok skakuće ka onome što ga je vedrim i nasmešenim i učinilo…
Hvala komšinici i sinu joj u tufnastim pelerinama i vrlo profesionalnim gumenjacima za kišu sa jednorozima koji su me juče podsetili na to šljapkajući po barama u školskom iz sve snage i smejući se na sav glas u taj svima nama kišni a njima vrlo vedri dan…
O kako samo vedri…
Ma šta vedri…
Najbolji ikad…

To da niko neće doći da me spasi…mi je na početku bilo baš jako teško da pojmim…
Potom sam se do kostiju potresao da na ovom svetu i u mom životu neće biti baš sve onako kako je Mali Đokica-Kalimero-alijas Prestolonaslednik Vladimir Đurić zamislio…
Pa sam onda još jedno pola decenije pokušavao da shvatim onu čuvenu izjavu generala Ajzenhauera „Planovi su bezvredni…ali planiranje je sve“…i da je u životu plan A bitan k’o maslačak na orkanskoj buri…i da većini ljudi koje jako poštujem i kojima se divim nije uspeo ni plan B ni C nego P ili Z…
A onda mi je psihoterapija jako puno pomogla da sve to na kraju ipak onako u dubini duše i prihvatim…
Da shvatim da sam ja Kapetan ovog svog broda na uzburkanom moru…i da onda jedra podesim u pravcu svojih ciljeva i sreće…bez obzira na to kakvi vetrovi duvaju…kakve su struje i talasi…i na kakve sve nemani ću naići usput…
Pa klaj klaj…
Kad god došli dobrodošli…
Onda se otprilike sa 36-7 godina se i život uredio…
Na najneverovatniji način…
Kako to obično i biva…
Plan ŽNj u mom slučaju… 😀
Kad tad okrene vetar i na našu stranu…
Bitno je u tom trenutku biti vičan da ga skroz uhvatiš…kako bi munjevito pojurio ka svojim snovima…
A znate šta me od tada još više dojmi…
Ako niko neće doći da me spasi…ko onda može bilo šta da mi zabrani?
Ko može da me zausustavi?
Kome ja to moram polagati račune?
Samo su tri koretkiva tu…
Mora mi radovati dušu…
Mora me vući u dugoročni hedonizam…
Ne sme nikome naškoditi…
Rajske plaže…
Tropska ostrva…
Lagani povetarcu…
I Sunce…
Eto nas…
Ne pitajte gde smo sve u međuvremenu bili…
I što je brod sa svih strana olupan…a jedra mestimično rupičasta…
Ni sa jednim drugim ne bih imao hrabrosti da se bilo gde zaputim…
Black Pearl kida…
Uostalom…
Često zanemarujemo isceljiteljsku moć Ostvarenih Dugočekanih Želja…
Ništa na ovom svetu toliko ne leči…
Kakve crne psihoterapije…😉
Potpuno je nebitno preko kog Mora dospevate do njih…
Preko našeg dobrog Jadrana…ili čak skroz sa druge strane i naopačke preko celog celcijatog Tihog Okeana…
Bitno je kad tad stići…
Samo to zaista smiruje Dušu…
Nego…
Gde je taj Koktelčić?

Oduvek mi je bila presmešna priča kada su moji bliski prijatelji morali u jednoj vrlo dalekoj zemlji da dokažu iz nekih administrativnih razloga kod njihovog notara da su u braku…što stvarno i jesu već skoro dvadeset godina…pa su poneli na uvid hiljadu različitih papira…osim naravno izvoda iz matične knjige venčanih koga su ladno zaboravili u Srbiji…
Naravno čim su to shvatili u čekaonici…tenzija je postala neopisiva…oni su se posvađali na krv i nož…znate ono „ti si kriv…ti si kriva“…i na ivici razvoda seli pred notarku ozbiljnog lica…
Ona im je sasvim logično tražila taj izvod…oni ga naravno nisu imali…i onda su se i pred njom još jednom posvađali…onako da sve pršti…
A onda se desila čarolija…
„Dosta“…izgovorila je notarka…“prestanite…isti ste kao moj muž i ja…poslaćete taj izvod naknadno dhl-om…a u stvari i ne treba mi…samo se ljudi koji su u braku ovako svađaju“… 😀
I bi tako…
Izvod je stigao za tri dana…
Oni su oposlili što je trebalo…
I nastavili dalje kao ljubavnici…saborci i najbolji drugovi što bi rekao dobri Đole…a što i dalje smatram najtačnijom definicijom dobrih brakova…
Jer zbilja…
Nema bračnih parova koji se ne svađaju…
Razlika je uvek bila u tome kako se mire…
Koliko se vole…
Kakvi su ljudi…
I da li su se suštinski zaputili u istom smeru…
Ovi moji se na kraju i sprijateljiše sa notarkom…
Oposliše svoj posao…
Završiše važan korak u ostvarivanju mnogo većeg Sna…
I odoše nasmejani i zagrljeni u pravcu koji su još odavno kao Porodica zacrtali…
Doduše…
Do aerodroma…
Gde će shvatiti da su im pasoši ostali u fotokopir mašini divne notarke…sa kojom su se siti ismejali uz kaficu…dok je prepričavala urnebesne anegdote sa svojim blesavim mužem koga obožava i bez koga ne bi mogla da zamisli ni tren…
C’est la vie… 😀