Архиве категорија: Blog

Snaja i svekrva

Đorđe ima 29 godina…
Što bi se reklo…uspešan mladić…visok…lep…novopečeni intelektualac…imućan…iz dobre kuće…
Milica je to sve isto…sa istog fakulteta…i iz isto tako dobre kuće…samo siromašne…da ne kažem Uobičajne Srpske Pristojne Porodice…
Nakon završenih studija…trogodišnje veze…raskošnog svadbenog veselja…njih dvoje započinju zajednički život…
Očekivani raj…ubrzo postaje čist pakao…
Nakon niza kratkih provokacija…nešto dužih svađa…uobičajnih podjebavanja…spuštanja i sitnih pakosti…Milica i Svekrva prestaju da komuniciraju…zauvek…pod mantrom „ako ona ikad prođe ova vrata…ja odoh“…
Đorđe na svaki pomen kompromisa i smiravanja strasti prođe kao konobar u kafani kad razdvaja pijance…
Šljus….po glavi…ma čekajte bre ženske glave…šljus…
I tako…vreme prolazi…
Đorđe razmišlja…i sekira se…depresivan nad svojom sudbinom…anksiozan pred svaki praznik…slavu…Novu godinu …ili rođendan…kakav će haos sada da ispadne…kako da izbalansira nešto što se ne može izbalansirati…besan nakon svakog izliva agresije na njega…u igri između dve vatre gde je lopta njegova duša …a tvrdi oštri beton njegova trenutna životna situacija…a njih dve predane i zanesene igračice…sa penom na ustima…žarom u zenicama i spremne na sve samo da bi pobedile…da bi postale „Šampion Đorđa 2017“…povređen do srži što se niko ne zapita „kako je bre njemu“…
Uobičajna srpska priča…Svekrva i Snaja..dve ovnice na brvnu…i provalija ispod…
Đorđe uporno pokušava…kao što bi i svako…miri…meri svaku reč…balansira…svađa se…postavlja na mesto…razdvaja sukobljene strane…a dobija po nosu samo „jel mi je to hvala za sve sine“ i „bravo veliki mužu moj majkin sine bez one stvari“…
Đorđe u trenutku shvata…pod dobrim gasom…i besplatnom psihoterapijom kod kuma na terasi…da je on postao treći ovan…koji upire o suprostavljene rogove na brvnu…zahtevajući da mu se ostavari jedna obična želja…da mu se…na primer… supruga i majka ne poubijaju za trpezarijskim stolom…
Sasvim lepa…ljudska…najnormalnija želja…koja se ne mora ostvariti… ni njemu…niti bilo kome drugom…
I da njegova muka nastaje zbog toga što on to ne može da prihvati…što mu je do tog normalnog odnosa toliko stalo….da upada u nezdrave emocije za čas…i onda tako blokiran i omađijan svojim strastima greši…i pravi situaciju još gorom…
U trenutku shvata…da je njegovo razmišljanje toliko iracionalno…a ponašanje isto toliko disfunkcionalno kao kada bi danas…na 40 stepeni u Beogradu…izašao napolje u perjanoj jakni i ljutio se na sudbinu…sunce…i toplu Košavu…globalno zagrevanje…Haarp…i štrajkovao protiv Amerike…što je danas toliko vruće…a on to ne podnosi…i želeo bi da je 20 stepeni…jer njemu to prija…što bi bilo normalno za ovu geografiju…i tako bi bilo svima mnogo bolje i komotnije…
Što više istrajava u tom Štrajku to će mu biti teže…a baš ništa neće postići…osim eventualnog onesvešćivanja…
Umesto tog samoubistva…on odlučuje da od sutra okrene novi list…spusti roletne…raspali klimu…naruči hranu umesto kuvanja iste…rehidrira se redovno…i odmara…dok ne prođe ovaj pakao…adaptira se na realnost…a ne na to kakava bi realnost po njemu morala da bude…spusti svoj apsolutistički zahtev na nivo želje…“voleo bih da je napolju 20 stepeni…ali ne mora tako i da bude…hajde sada da vidimo kako ćemo da preživimo…“
Potraži konstruktivno rešenje za problem…
Postavi jasna porodična pravila…
Zabrani porodične ručkove…dok je rat u toku…
Zabrani pljuvanje protivnice…dok je on prisutan…
Zabrani pridikovanje na vreme provedeno sa onom tvojom ženom/majkom…jer ima vremena za sve…i on ima pravo da voli…i bude dobar sa obe…iako se one ne podnose…to nije njihova stvar…
Jer će mu to doneti korist i blagodet odmah…
Automatsku psihološku dekompresiju i olakšanje…
Neće više biti anksiozan pred svaki susret…jer ih neće ni biti…
Neće više biti besan jer mu neko priča nešto što ne bi smeo o nekome koga mnogo voli…jer to više neće ni slušati…
I neće više biti depresivan zbog svoje sudbine…već samo tužan…što nije baš po njegovom…jer da se ne lažemo…ukoliko je Stara Đavolja Dihotomija Snaja/Svekrva njegov jedini problem…ipak je on jedan srećnik…ta muka je maltene pravilo službe…ko ga terao da se ženi…
A možda će jednog dana takav njegov stav dovesti do primirja…do unormaljenja odnosa…do razmene zarobljenika…i do komuniciranja na nivou izrečenog a ne protumačenog…
Do trošenja njihove ljubavi na njega…a ne na otimanje o njega…
Možda će i Milina kovrdžava kosa…ista ko bakina…i smejalice na obrazima…iste ko majkine…postati mirovna misija…možda će njen smeh začiniti sporazum u Rambujeu pod patronatom Ujedninjenih Đoređevih Žena…i dovesti do prekida vatre…
Pa će konačno moći da pojede…Milicine princes krofne…nakon majkine gibanice…što je oduvek želeo i za šta je živeo…dok njih dve uz kaficu ogovaraju tetku…
I možda će njeno širenje ruku i ka majci i ka baki…postati podsetnik da je život toliko težak…sam po sebi…da su unutarporodični ratovi siguran put u propast…
A da se i Đavo zapita u čemu greši i šta sad da radi…ukoliko je porodica složna…
I da je Milino prezime sada njihova jedina Zastava…Grb…i Dres…za koji se gine…bez obzira ko je protivnik…
Ko god da je protiv Njih…

Švedjanin

Glavni grad na ovom Ostrvu je jednom rečju božanstven…

Svetski poznat po uskim uličicama…projektovanim tako da zimi po sred njih prži sunce a leti je debeli hlad…cveću…plavim šalukatrama…uglančanim pločnicima…zvonicima crkava…i dve tvrdjave…starom…iz 6 veka…i „novom“ iz 14…

Prelep je ponajviše zbog toga sto je od vajkada centar trgovine u ovom delu Grcke…a nikada nije rusen ni zemljotresima…ni vladavinom Turaka..

On hoda u svojim teget mokasinama…bež bermudama…i teget košulji sa malim belim znakom…neupadljivim…ali dovoljno vidljivim…da pokaze klasu…i poreklo…bogatstvo…i nerazmetljivost…obrijan je…

Iako na odmoru…kosa je podšišana…na morsku duzinu…sat na ruci…samo relikt pretrpanih radnih nedelja…u Štokholmu…i vremena u kome se svaki sekund rada placa…pogotovo jednom lekaru…

Upravo jede sladoled iz najbolje poslastičarnice s ove strane mora…drži za ruku svoju lepsu polovinu…deluje veoma srećno..ponosno…i ispunjeno…

U ovakvim predasima…od napornog rada…uvek shvata…da je odluka da emigrira…bila potpuno ispravna…

Pomišlja na crnu karticu u dzepu koju jedino i nosi sa sobom i koja otvara sva vrata na ovom…za neke manje srećne ljude…sa drugih geografskih sirina… preskupom ostrvu…

Razmišlja kako mu je dodatak na platu za godisnji odmor skoro duplo veci od celokupne plate dok je životario u Srbiji…

Ponosan je na sebe…i na hrabrost…da donese odluku…i na upornost…da nauči švedski…koji sada vec govori kao maternji…i na prvu godinu…paštetu i hleb…i probleme adaptacije…aklimatizaciju na predugo svetlo i jos duži mrak…nostalgiju i balkan party vikendom…u moru alkohola…i emocija…

Svu je tu muku stoički izdržao…

I sada je srećan…ispunjen…nasmejan…opušten…gradjanin sveta…u restoranima i hotelu se predstavlja kao Švedjanin…nosi one patike za vodu…jer mu smetaju kamenčići…iznajmljuje ležajke i suncobrane…i pije vodu iz kafića…a ne iz pokrentnog frižidera…na put je poneo samo mali koferčić…ionako sve sto mu zatreba može kupiti ovde…sa malom crnom…

Nakon umerene mediteranske večere…nakon nekoliko isprobanih jela…deserta od kumkvata…kreće prema svom terencu…ponosu švedske industrije…poznatom po sigurnosti…kojem put od 3000km ne predstavlja problem…uz neograničen pristup motelima…

U tom trenu…

Iz tog raskoša prijatnih osecaja.. odjedanput ga prene…pogled ka Njoj…

Sedi na pločniku…

Seda kosa u marami…duboke bore od sunca…haljina na cveće…buketi sa tim istim cvećem ispred nje…

Tamne oči…širok osmeh…

70 godina…

70 godina prepodneva u polju ili na njivi ili za divokozama ili pod maslinama…pod jonskim suncem…i 70 godina popodneva u turizmu…pod jonskim mesecom…

Jedno od retkih stvorenja na ovom ostrvu koje ne zna engleski…

U tom trenutku se seti..

Nje…

Svoje majke…

Rodnog mesta…

Nemaštine…

I kofera punulih hrane na autobuskoj u Beogradu…

Muke da ga iškoluje…

Plakanja od sreće kada je diplomirao…

I jos veceg… od tuge… kada je saopštio da „mora da ode“…

Prekratkih odmora i podeljenih prioriteta…želja za obilaženjem sveta…i povratka kući…

Novih iskustava i starih dobro poznatih..mirisa…ukusa i osećaja…prženica i kajmajka…suhomesnatog od starih prijatelja sa pijace…i razblazene limunade…

Premalih odmora u kojima mora da bira izmedju srca i duse…očiju i osećaja u stomaku…kao i svi „srećnici“ koji ne žive sa svojim najmilijima…i koji moraju da putuju da bi ih videli…i bili sa njima…

Kupuje najveći buket…

Ostavlja bakšiš…

Uživa u tom osmehu odozdo…

Zahvaljuje očima…

Ponavlja u sebi…mantru odlivenih mozgova…

„Bolje da me vidja jedanput godišnje srećnog…nego svaki dan tužnog…“

Ulazi u auto…

Dolazi u hotel…

Kači se na wi fi…

Majka vec koristi skype kao velika…

Da li je kasno…da je pozove…da je pozdravi…da kaze da ce ostati koji dan duže ove godine…

I da je željan da bude sa njom…

Da mu mnogo nedostaje…

I da se raduje sto ce biti ponovo zajedno…

Ma kad je uopšte majki i bilo kasno da čuje sina?

Pekara

Umrecu gladan i debeo…

Pokrenut tim vraskim porivom…resih da pauzu u seansama izmedju 3 i 4 provedem u potrazi za nekom ugljenohidratnom radoscu…

U blizini autobuske naleteh na malu…prastaru…porodicnu pekaru…jednu od onih sa Prezimenom…

Udjoh unutra…radnice nigde…izbor veoma oskudan…par djevreka…jedna buhtla sa dzemom…cetvrt bureka sa mesom…

I njih cetvoro…crni kao noc…crne kose…crne oci…sleva na desno…i po visini…otac…majka…sin…i cerka…

Otac prozbori…“Ljubice, imas musteriju“…

Bi mi nejasno sta oni rade tu…samo tako stoje…nista ne jedu…kao da nesto cekaju…

Nepredvidivom igrom sudbine…pogled mi u tom trenu pade na radno vreme pekare…

Od 5 i 30 do 15 i 30…

Pogledah na sat…

Minut do pola cetiri…

Ljubica izadje…

Debeljuskasto ženče…majka…i radnik meseca…u bilo kojoj pekari…na svetu…

„Izvolite?“…

U trenutku sabrah dva i dva…

Vec sam i citao o tome u novinama…

„Imate li picu?“…

„Nemamo“…

„Nista onda, prijatno“…

Izadjoh…

Bi mi tesko…i milo u isto vreme..

Zamisljam…kako sat otkucava…kako decica odjednom pocinju da skacu od srece…raduju se…galame… i staju ispred Ljubice…

Roditelji se misle u sebi…“Bogu hvala…da ovaj covek ne uze nista…ionako je danas bas malo preteklo“…

Kako Ljubica pakuje sve sto je ostalo…kao i svakog dana…uz osmeh…i onaj neki izraz lica koje majke imaju dok Nekoga Svog hrane…

Kako otac zahvaljuje pogledom…i tisinom punom one iskonske ljudske zahvalnosti…a majka je ljubi…i blagosilja…

Kako Ljubica mazi cerkicu po kosi…hvaleci je koliko je porasla…i kako je mali sav musav od secera u prahu i dzema…od buhtle koja nece docekati kucu…ako je uopste i imaju…

Kako je ovo onaj Stari Beograd…

O kome sam citao…i koga sam zamisljao…

Pun divnih ljudi…ispravnih i dobrih…sto se ne namecu…ali nece da se sklone…niti da se „adaptiraju“…

Kojima novac nije najvaznija stvar na svetu…

Spremnih da pomognu…komsijama…i sugradjanima…bilo koje boje ociju, kose ili koze…

I ljudima u problemu…

Koji se snalaze…i prezivljavaju…

I bi mi drago…

Jos uvek postoji sansa…

Za svakog od nas…

Da stvaramo ovaj Grad…

Da nekome pomognemo…

Da napravimo neko malo interno dobro delo…

Nekom coveku ili barem zivotinji…

Neko licno cudo za nekoga kome to bas onako jako treba…

Da uradimo neku malu stvar…zbog karme…i njene centripetalnosti…

U inat inerciji gluposti…otimanju i laktanju…zlobi i pakosti…“savremenom nacinu zivota“…

Zivela Ljubica…

I svi Mali Veliki Ljudi…

Polumaraton

On je sed…50-tak godina…obrijan…sa vojnickom frizurom…onim ozbiljnim borama u uglovima ociju…koje imaju samo ljudi…sa puno istorije…iza sebe…

On je njegov sin…tinejdzer…iste oci…bez bora…sa crnom neurednom kosom…velikim zubima…trenutno u osmehu…posle ko zna koliko vremena…

Otac je iza…sin je ispred…u kolicima…

Upravo zavrsavaju polumaraton…

Prolaze cilj…

Otac je ponosan…grli sina…

Sin se smesi…ljubi oca…

Odlaze po medalje…koju dobija svaki ucesnik koji zavrsi trku…

Vreme je potpuno nebitno…

I polumaraton…

Njih dvojica dobijaju dve…svako svoju…za danasnji dan…

Dan u kome nisu dozvolili da ih cerebralna paraliza definise…

Ni kao oca koji ima bolesnog sina…

Ni kao sina koji ima posebne potrebe…

Ni kao porodicu koja je u problemu… 

Danas ih definise rezilijentnost spram muke… Zdrav odnos prema problemu…

Inat spram sudbine…

Trud…

Odanost porodici…

Mogucnost da budu srecni uprkos svemu…

I definitivno…

Ljubav…

Malo li je to?

Automehanicar

„Sine…vrata ove kuce su ti uvek otvorena…a bude li te ikad takao onaj tvoj…samo dodji…pogledaj me…i zagrli …ne moras mi nista reci..slomicu mu svaku kosku u telu“…rece moj automehanicar…pre neki mesec…pricajuci o cerki…pred udajom…

Celav….neobrijan…gojazan…u prastarom kombinezonu…skroz zaflekanom od ulja…sa crtom od znoja i prasine po sred cela…i „zakrvavljenim ocima…sa dusom“…

Veliki sam fan psihoterapije…

Obozavam sve sto ima veze sa njom…

Kongrese, seminare, edukacije i radionice…

Predavanja, filmove i stranice na internetu sa tom tematikom…

Medjutim…

Najvise volim sto se pomenuta nauka…ili mozda „tajna vestina“ moze naci svuda…u svakoj ljudskoj interakciji…ili mestu…

U filharmoniji…pozoristu…kafani…setalistu…kosarkaskom terenu…

Pa i u automehanicarskom kanalu…

Dok otac koji je tu ostavio svoje najbolje godine…da bi prehranio i iskolovao svoje cedo…drzi predavanje o vaspitavanju cerki…

I nema tog profesora univerziteta i knjiskog moljca koji bolje poznaje materiju…i ko je ucio sa vise razumevanja…ljubav i odanost prema porodici…cucajuci to pile s njegovim ocima…u rukama crnim od ulja…nakon 12 casovnih smena…u kanalu…

Sta mislite…

Da li ce ta devojcica biti maltretirana?

Da li ce trpeti psihicko i fizicko zlostavljanje u braku?

Da li ce misliti da nema spasa…propiti se i navuci na tablete?

Da li ce razviti paniku, hipohondriju ili neku psihosomatsku bolest?

Levitirajuci izmedju pakla u braku…i pakla osude od strane svoje sopstvene porodice ili drustva…

Ili ce shvatiti da NE MORA da ostane u tom braku…

Da ima alternativu.. 

Da ima taju…

Bez svih zuba…

Ali sa velikim srcem…ogromnom dusom…i jos vecim rukama…koje ce je braniti…od svega…i svacega…

A cim ne mora…

To je sasvim drugi padez…

Njena sreca je tada samo njena stvar…

I zavisi od njenih licnih preferencija…

Ali zato njena tuge…

Uvek ima s kim podeliti…

A tuge koje se dele…

I nisu toliko strasne…

Kladovo

Otac se grli sa kumom… onako kako se to radi u prvim godinama kumstva u Srbiji…kuma se cmače sa kumom i hiljadu puta ponavlja da nije trebalo toliko hrane da im spakuje i da je preterala sa poklonima za decu…kumče je na telefonu, normalno…kumica mazi domaćeg džukca ispred zgrade, sa kojim se sprijateljila za ovih par dana…koliko su bili u gostima kod kumova..

Otac…glava porodice… izdaje naredbu i svi sedaju u karavan…kupljen pre 6 meseci…preko oglasa…za hiljadu i sedamsto eura…od osmog vlasnika…ljutu mašinu… koja je dokazala svoj kvalitet…doduše par godina (deceniju)…i par stotina hiljada (možda i milion) kilometara…pre…

Svi zauzimaju svoja mesta…otac i majka napred…deca pozadi…otac ulazi u ulogu profesionalnog vozača…namešta navigaciju, telefon i cigarete…majka ulazi u ulogu stjuardese…proverava da li su svi bezbedno uvezani i da li nekome nešto treba…i kreću…ka Kladovu…nakon vikenda provedenog u Beogradu…srećni i puni utisaka…sa kesama punim radosti…

Polako kreću i spuštaju se ka Autokomandi iz pravca Marakane…nizbrdica je…i otac polako pritiska kočnicu, kao i uvek polako i bezbedno vozeći…prilagođavajući brzinu uslovima na putu…međutim…ovaj put se čuje samo neki kratki zvuk pucanja…i u jednom trenutku se oseća prestanak sile kočenja…majka traži u torbi „slatkiše za put“…ćerka između prednjih sedišta posmatra majčinu potragu…sin je i dalje na youtubu…otac se izbezumljuje…lupa nogom o pod sa kočnicom… i dalje se ništa ne dešava…pokušava da manevriše i da šalta…povlači ručnu…ali neminovnost je da će udariti u nešto…nizbrdica i zakoni fizike su neumoljivi… viče „udarićemo, držite se“…izbor pada na ogradu od parka…otac prislanja auto o nju…i uz blagu pomoć (neispravne) ručne kočnice…zaustavlja auto…

Majka i deca su izbezumljeni…od neprijatnog zvuka grebanja metala i naglog udarca…Ćerka plače…sin je čak stopirao klip i podigao glavu da vidi šta se dešava…majka gleda da li su svi dobro…otac je već napolju…šutira točak…procenjuje štetu…besan je…proklinje Mikija iz Užica…i njegove reči „ja sam to redovno servisirao, auto je kao čaša…kočnice su ti nove…jesenas sam ih zamenio“…proklinje sudbinu…prosečnu platu…državu…i Boga…pita se dokle će bre da ih tera maler…i dokle će da životare…i da presipaju iz šupljeg u prazno…

Šta sad da rade?

Kako će bez auta?

Kako da se vrate kući?

Kako će raditi od ponedeljka?

Od koga sad da pozajmi za popravku?

Dokle će bre da se muče i da se ponižavaju?

Sat vremena pre toga…Iz Kladova…polazi limuzina nemačke proizvodnje…tri godine stara…što se kaže „u fulu“…kupljena, čim joj je vrednost pala u razumne okvire…od prvog vlasnika…još u garanciji…tablice su strane…auto je uglancan…i kreće na put…ka Beču…to je bilo to…od uživanja…za ove praznike…sada je potrebno otplatiti ga… i zaraditi za unuke i muziku…

Mladi bračni par…Austrijanaca srpskog porekla…sedi napred…sluša domaću muziku…auto prede…krivine uz Dunav se nižu jedna za drugom…do Donjeg Milanovca su videli tri automobila…muž dodaje gas…vreme je da testira…taj ponos Ingolštata…i simbol njegovog uspeha u životu…žena menja stanice na radiju…i podešava klimu u svom delu kokpita…muž razmišlja kako će mu nedostajati ovaj vazduh…Dunav…hrana i muzika…ali kako bar može sebi da priušti ovakav auto…i kako voli da vozi… i da ga gledaju sa poštovanjem…dok pretiče…

Odjedanput…izlazi iz krivine i primećuje ogromnu stenu…na sred puta…prokleti odron…pokušava da zakoči…pale se sve one skraćenice za bezbednost na kolima…međutim put je klizav…sa brda se baš tu sliva kišnica…fizika je neumoljiva…proklinje u sebi…dan kad je seo za volan…i kad je kupio ovo čudo od auta…žena vrisnu…čuje se zvuk lomljave bankine…kratka tišina… glasni pljusak vode…i onda ništa…tišina…i mrak…

Porodica se vraća kod kumova…ostaće do sutra dok se auto ne popravi…ženski deo je u  kuhinji uz crno domaće vino…pričaju o celulitu, njihovim muževima, životnim planovima i Tasosu…miriše novostavljena pita iz rerne…kumica je sva musava od oblandi…spakovanih za nesuđeni put… muški deo je u dnevnoj sobi…uz viski…i sok od borovnice…gledaju sport na tv-u…i glasno komentarišu…stanje u srpskoj košarci, automobilskoj industriji i globalno otopljavanje…

Na kajronu izlazi vest…stravična saobraćjna nesreća dogodila se pre pola sata na magistralnom putu Donji Milanovac-Golubac…dvoje poginulih…uzrok nesreće…neprilagođena brzina i veliki odron na putu uzrokovan jakom kišom…

Kumovi se pogledaše..“pa da li je moguće…sunce ti..hej…ženske…jeste li čule šta se desilo“…sipaše još po turu….nazdraviše…uz osmeh…i zahvalnost…svako svom Svecu…

I zarekoše se…kako će od večeras manje kukati…za onim što nemaju…a biti više zahvalni…na onome što imaju…

I kako će se fokusirati na prednosti… a ne na nedaće…

Stavljati akcenat na dobre a ne na loše stvari…

I zaključiše kako se nikad ne zna…šta je sreća a šta nesreća…

I kako sve zavisi od načina gledanja na realnost…od načina razmišljanja…a ne od realnosti..same po sebi…

I nastavljaju…sad već pod gasom…sa neoborivim dokazima…u prilog te Stare Teorije…“jel se sećaš ti koliko sam ja jurio onu Jelenu…koliko bih se samo zajebao…da sam je stigao…sad mi je sa mojom Sneškicom raj“, „sećaš se kad nisu hteli da mi daju ugovor za stalno…koliko su me maltretirali…eno propade ta firma…a vidi mene sad…ma idi…ne bih se vratio da me mole“…“znaš ono što me je žigalo ispod rebara…operisao sam na vreme i sad sam miran“…“ znaš ono oko čega sam se toliko sekirao…to se na kraju nije ni desilo…sve se sredilo“…

I na kraju povedoše priču o Starim Istinama…koje svi znaju…negde u dnu glave…samo ne primenjuju…baš često…i na sebi…

Kako „nikad ne znaš zašto je to dobro“…

I kako „Bog ponekad zatvori vrata ali otvori prozor“…

I kako „je najvažnije da smo mi živi i zdravi“…

 

Deda i Nova godina

Mala pošta na glavnoj autobuskoj stanici u Beogradu…

Tri šaltera…tri govornice…50 kvadrata sveukpno…

2. Januar 2017…oko dva popodne…

On ima oko 75 godina…

Ima prastari mantil…pantalone…i još starije cipele…

Ima onu kapu…što jedino penzioneri i hipsteri nose…neurednu sedu kosu…brkove…naočare sa debelim oknima…posledično orgromne oči…i džemper…koji se oblači kad, iz nekog razloga, nema više grejanja u stanu…

Ulazi u poštu…i ljubazno pita radnicu…da li još uvek rade govornice…i da li može da telefonira…

Radnica…bez trunke emotivnog investiranja…odgovara da može…

On ulazi u središnju govornicu…vrata se ne mogu u potpunosti zatvoriti…i započinje razgovor…

Priča glasno…kao i svi oni koji  baš i ne čuju dobro… tako da poštom odzvanjaju reči…

„Dobar dan…Ilija ovde…samo sam želeo da vam čestitam Novu Godinu…i da vam kažem da mi je mnogo žao…što me Niko od vas nije nazvao…da čestita…niti došao da me poseti…mnogo vas volim…živi i zdravi bili…voli vas Deda“…

Odsečno prekida…kao što smo svi nekada radili…u ono doba…skupih sekundi…

Čuje se kratak uzdah…i zvuk spuštanja slušalice na onaj metalni jezičak…

Vrata se otvaraju…

On izlazi…

Dostojanstven…kao da se ništa nije desilo…ubeđen da mi pojma nemamo kakva se drama odvijala iza nesrećno zatvorenih vrata od govornice…i pod njegovim mantilom…

Pita radnicu koliko je dužan…

Plaća…ljubazno se zahvajuje…čestita praznike i polako odlazi…

Radnica i ja gledamo za njim…zaleđeni…

Razmišljam…

Ko ga je zaboravio?

Šta li im je skrivio?

Ili nije?

Koga sam ja zaboravio?

Koga iz ovih stopa trebam pozvati… da iskažem Zahvalnost…Ljubav…ili Poštovanje…

Ima li još nade da se situacija popravi?

Srećom…pa mi imamo telefone u džepu…poruke… i mejlove…sto čuda…

Eto neke koristi i od njih…

A i tek smo na drugoj stranici…od ovogodišnjih 365…neispisanih…

Sreća pa još uvek ima sasvim dovoljno vremena da se napiše Roman koji oplemenjuje Dušu…koji je Melem za Ranu…i koji, svakoga, ko ga pročita…učini boljim čovekom…ili mu makar malo olakša…

Lampa…ili sveća…pero…ili tastatura…papir…ili laptop…su samo okolnosti…i uzgredne sitnice…

Koje ne odvajaju…dobrog Pisca…od lošeg…

Za razliku od Ljubavi…

Ona je…oduvek…Sasvim Drugačija Priča…