Архиве категорија: Blog

Preljuba

„Doktore…tolika je kriza udarila… da sam morao ljubavnicu da prebacim na samofinansiranje“…
Biseri psihoterapije…
Najlepseg posla na svetu…
Psihoterapeuti definitivno nisu sveštenici…
I ne bi trebalo da donose arbitražne odluke o tome da li je nešto dobro ili ne…
Da li je ispravno ili nije…
I da li je neko nešto trebalo da uradi ili ne…
Prevara za nekoga može biti čudotvorni lek…a za nekoga smrtonosni otrov…
Najbolja ili najgora stvar…koju je neko uradio sebi…ili drugome…
Pitanje je samo ko ste vi?
U kom uglu tog vatrenog trougla (ili četvorougla) ste smešteni…i kakav je iz tog ugla pogled na situaciju…tojest…šta su vaše želje i interesi…
Za psihoterapeuta…najbolja pozicija je pozicija potpune neutralnosti…uz maksimalan trud da se objektivno sagleda cela situacija…
Moralne vrednosti i životna pravila terapeuta ne bi smeli da utiču na savetovanje klijenta…
Psihoterapeut je tu da postavi prava pitanja…a ne da donosi genijalne odgovore…
Odgovori su uvek pod jurisdikcijom klijenta…
Kao i njegove krajnje odluke…
Psihoterapeut je u obavezi da uloži maksimalan napor da taj put bude ispravan…racionalan…promišljen…i mudar…
Da se odbace zablude…predrasude…iracionalna uverenja…i stranputice…
A poslednja stanica je uvek pod patronatom onoga ko drži volan…
A to bi uvek trebalo da bude klijent…
Biti ljubavnik…ili imati ljubavnika…biti ljubavnica ili imati ljubavnicu…sa aspekta psihoterapije je sasvim ok…
Ono što psihoterapeuti u tim situacijama analiziraju je psihopatologija koja je eventualno prethodila neverstvu….psihopatologija koja evenutualno postoji za vreme samog čina…i psihopatologija koja se javlja posle njega…
Ukoliko je nema…
(što je doduše retko)…
Sve je u savršenom redu…
I ponekad imamo osećaj da nam se klijenti samo hvale…a da je naš život vrlo dosadan…
Ali to je već druga…dosta duža… i vrlo tužna priča…
Ipak…
Ja obožavam na seansama da pričam o zaljubljenosti…o ljubavi… o uzbuđenosti…o požudi…o zabranjenim željama…o nemogućnosti da se nešto desi…i o nemogućnosti da se nešto ne desi…o trenucima slabosti… o trenucima sreće…i o posledičnoj griži savesti…a pogotovo o seksu…kao najdelikatnijem…najinteresantnijem i najintrigantnijem polju ljudske psihe…
To mi je sto puta lepša i prijatnija tema…od priča o dečijim leukemijiama…karcinomima sa 6 meseci preostalog života…saobraćajnim nesrećama…sa posledičnim kvadriplegijama… i sahranama…
Ne zato što ne volim takve klijente…i njihove sudbine…(naprotiv…baš im se divim…svaki put…kao pravim Diskretnim Herojima)…
Već zato što su nam u tim situacijama vezane ruke…ishodi i ciljevi terapije variraju ponekad toliko blisko nuli…ponekad nam je cilj samo da neko ne izvrši suicid….“samo depresivnost“ bi oberučke prihvatili…koliko god da je patološka…i mi i klijent…jer je jednostavno sudbina suviše teška…i nepromenjiva…
U ljubavi…seksu…prevarama i preljubama sve je reverzibilno i promenjivo…
U sekundi…
Uvek postoji mogućnost da klijent zastane…da se predomisli…pokaje…i prestane da radi stvari koje za njega nisu dobre…
Ili za njegove bližnje…
Porodicu…ženu…muža…decu…
Ili čak ljubavnicu… njenog muža…i njenu decu…
Na primer…
Da prestane da bude veran…
Ženi koju ne voli…
Ili…
Možda čak i…
Da prestane da bude neveran…
Ženi koja to ne zaslužuje i koja ga voli…jer je to za njega dugoročno najbolje…
Ponekad tu odluku umesto njega donesu njegove Žene…
Rođena žena ili ljubavnica…
Nakon savetovanja sa svojim psihoterapeutima…ili advokatima…ili novim muškim prilikama…koji su tako divni…tako lepo znaju da saslušaju…i posavetuju…
U stvari…
Najbolje bi…i za sve njih…a i za nas bilo da…
Kada god ne znamo šta bi trebalo da uradimo…
I šta je to Dobro…
Da se setimo one stare…
Da je Dobro uvek ono što će učiniti najviše moguće srećnim…najveći mogući broj ljudi…

Advertisements

Besmrtnost

Da li ste ikada pomislili koliko ste privilegovani zbog toga što imate…

Na primer…

Penis?

Ili matericu?

Ili oba bubrega?

Ili providne rožnjače?

Koliko ste srećni i blagosloveni zbog toga…

Što možete da osetite iznenadnu snažnu erekciju…ili nadolazeći orgazam…i što možete da se osetite kao muškarci…u nekoj postelji…

Ili što možete da rodite…nekog Svog…Sebi…

Ili „da se odvalite“…da preterate sa pićem…kada ste srećni…jer nešto slavite…ili kada ste tužni..jer je život postao pretežak…“i ne možete bre više“… jer će neki tamo štreber iz laboratorije sve te „Otrove koji leče“…sutra natenane izbaciti…mililitar po mililitar…vredno…staloženo…sistematično…i uporno…jer voli svoj posao…i već je toliko puta bio organ meseca…u nekim telima…

Ili što možete da gledate…a čak i da vidite…jednu sasvim običnu devojku…u smešnom džemperu…pa svoju simpatiju…u „košulji za fakultet“…pa svoju ljubav…u najobičnijoj majci…pa svoju devojku…bez majce (ne nadajte se dalje…bezobraznici…to je već nešto o čemu se ne priča…makar…na pristojnim stranicama na facebooku-u 🙂 )…pa verenicu…pored vas…za stolom na porodičnom ručku…pa svoju Ženu…u belom…pa vašu novu malu porodicu…u šarenim kupaćim gaćama…u plićaku…sa velikim talasima…na nekom Grčkom ostrvu…

Znate li koliko ljudi to ne može sebi da priušti?

S druge strane…

Svi ćemo umreti…

Verovali vi u to ili ne…ta činjenica je jedna vrlo jednostavna istina…neizbežnost…kojoj još niko nije utekao…

E sad…s obzirom da to pravilo zna da bude malčice neprijatno…i nepodložno dogovaranju…završavanju preko veze… i pregovorima…i da je sasvim izvesno da će se kad tad obistiniti…a vrlo neizvesno šta će biti posle njega…ljudi se od vajkada toliko plaše Smrti…da oduvek  imaju potrebu da nekako osmisle Život…kako bi nekom tajnom veštinom…magijom…prevarili Tu Zlu Neminovnost…i na neki način postali besmrtni…

Neko ulaganjem u sećanje komšija…kolega…navijača…ili prijatelja…

Neko decom…što će lepšim i boljim učiniti svet…

Neko naukom…kojoj se posvetio sa istim ciljem…

Neko umetničkim delima…muzikom…ili čak poezijom…kojoj to ulepšavanje definitivno uspeva…

Možda postoji način da postanete besmrtni na mnogo jednostavniji i brži način…

Jednim najobičnim potpisom…

Na jednom običnom parčetu kartona…zvanom Donorska Kartica…

Kojom ćete priuštiti nekom potpunom Neznancu…sa kojim delite samo pripadnost najnaprednijoj i najplemenitijoj životinjskoj vrsti na svetu…nešto od gore navedenog…

Prvi seks…

Prvo dete…

Slobodu da bude poročan…

Pogled na Svet…

I to vas verovali ili ne…neće koštati apsolutno ništa… već ćete uveliko biti mrtvi…

Doduše…

Ne baš sasvim…

Samo delimično…

Samo će oni organi koji ne mogu spasiti druge…to biti…

Pa nije li to onda Besmrtnost? 

I pobeda Smisla nad Prolaznošću…

Pobeda Kreativnosti…Inteligencije…Nekonvencionalnih Rešenja…i nekoliko hiljada godina sporog ali upornog Ljudskog Napretka…nad Nedaćama…i Neminovnostima…i Prokletstvima…

Ja mislim da jeste…

I zbog toga sam već odavno stao u taj Red…

Šta vi čekate?

Duševne bolnice

Za ovih petnaest godina koliko sam u Medicini…prisustvovao sam brojnim fascinatnim prizorima…
Doduše…
Fascinantno lepim…
I još fascinantnije ružnim…
Uspešnim i neuspešnim porođajima…
Uspešnim i neuspešnim reanimacijama…
Uspešnim i neuspešnim pokušajima suicida…
Uspešnim i neuspešnim poslednjim udisajima…
Međutim…
Ništa na mene nije ostavilo toliki utisak…kao jedno najobičnije popodne… u vreme posete… u „Ludnici“ na kraju grada…
Malena soba…maksimalno sređena za srpske uslove…uredna po hirurškim a kamoli psihijatrijskim standardima…čiste zavese…jedan bolnički krevet…jedna stolica…jedna komoda sa nekoliko prastarih ruskih klasika i pozajmljenim prekjučerašnjim večernjim novostima…u potpunoj diskrepanci…sa tek donešenim bananama…
Domaćin…obrijan…i uredno potšišan…u pidžami…nasmejan…
Muškarac i žena u gospodskoj garderobi…zabrinuti…u poseti…
On srećan što mu je neko došao u posetu…“čak i na ovakvo mesto“…i što je to neko „njegov“…
Oni rastuženi…i zabrinuti što vide samo senku svog Druga iz gimnazije…
Druga…koji je jednom bio tako lep…tako mlad…i zgodan…poletan…i nesalomiv…inteligentan…sa svim peticama…kapacitet…i potencijal…
Uvek raspoložen i nasmejan…
Sve do II godine ETF-a…kada je počeo da traži neku čudnu simboliku i povezanost u brojevima i formulama…i da ima utisak da se tu nalazi neka posebna poruka za njega…
I kada je paranoidna shizofrenija počela da ostvaruje svoje zloslutne ciljeve zapisane u njegovoj nesrećnoj genetici…
I kada je prvi put hospitalizovan na psihijatriji…na odeljenju za agitirane pacijente…
Pa ubrzo i drugi…
Pa za tili čas… i dvadeset i drugi put…
Druga…koji je uskoro počeo da propada sveobuhvatno…telesno i psihički…
Druga koji je za dvadeset godina lečenja postao samo senka…
Samo ljuštura prethodnog sebe…
Sećanje na mogućnost…da bude srećan…
I Druga koji je bio toliki baksuz da pored sve muke na kraju ostane i bez majke koja se jedina brinula o njemu…hranila ga…kupala…oblačila…i „terala“ da pije lekove…
Jedine osobe koja ga je jednom rečju…volela…
(Svi su se doduše i čudili kako je toliko izdržala sa mukom najvećom od svih…osuđena na svakodnevno gledanje bolesnog sina…)
I koji je potom vrlo brzo završio na ulici…kao beskućnik…bez hrane…i još važnije… lekova…
Ali druga koji je ipak jednog jutra imao taman tolišno sreće da ga Žena… koja je upravo u poseti… slučajno sretne u Tašmajdanskom parku na klupi sa dve kese…tadašnjom celokupnom imovinom…bradom od dve godine i kosom neopranom barem jednu…i da mu ponudi delić kifle…koji joj je bio previše…što i inače radi…kada vidi nekog…manje blagoslovenog…
I da u trenu prepozna Njegove Oči…i ožiljak na arkadi sa maturske ekskurzije u Budimpešti kada ju je branio od onog pijanog slepca iz četvrtog tri što je kasnije postao ministar…
I da se šokira…potpuno zamrzne… doduše na rekordno kratak vremenski period za takvu spoznaju…a da se još brže motiviše…
Da organizuje odeljenje…
Da telefoni zazvone…
Ipak je ona bila predsednik odeljenske zajednice u tom odeljenju…a to odeljenje je bilo čuveno u celom Beogradu…po svemu…dobrom…
I pozove blagajnika koji je sada u Kanadi da prikupi novac…kako zna i ume…
Kontaktira sekretaricu odeljenske zajednice… sada vrsnog advokata… da pomogne oko preuzimanja starateljstva nad Drugom…
I najgoreg đaka iz odeljenja…kako bi ga zamolila da dozvoli Drugu da neko vreme provede u jednom od tih silnih stanova po Vračaru koje izdaje…kako bi se makar malo oporavio…nahranio…okupao…i ugrejao…jer ko zna da li bi sve te stanove i imao da nije završio drugu godinu gimnazije…tako što mu je Drug… nakon svojih… uradio i njegove zadatke…i poslao mu ih na puškici… na poslednjem kontrolnom te godine…
I na kraju…i najveću štreberku odeljenja…sada već docentkinju…uglednu načelnicu odeljenja na kliničkom centru…koja je nakon nekoliko nedelja konsultacija došla do predloga za dugotrajno rešenje…
„Raspitala sam se…mi ćemo mu plaćati smeštaj na psihijatriji…postoji to jedno odeljenje na periferiji grada gde je to sve super organizovano…maltene kao u Evropi…imaće tamo sve što mu treba…hranu…negu…lekove…lekare…moćiće tamo da se odmori od svega…i da spasi svoju dušu…a i mi ćemo puno uraditi za naše“…
Odeljenska zajednica je bila jednoglasna…kao i uvek…
Napravili su žiro račun…i raspored poseta…svake nedelje po dvoje iz odeljenja…uz eventualne nenadane posete drugova koji doleću iz inostranstva…i godišnjice mature…koje su se od tog trenutka nekako slavile jače i srećnije…
Sećam se tog Naježa…dok mi je koleginica pričala sve ovo…
Osećaja kako propadam u fotelju u lekarskoj sobi…i sećam se da sam sledećih pola sata samo gledao kroz prozor…
I razmišljao…
Da li je ovo moguće u našoj zemlji?
U 2010-tim?
Nakon svega što smo prošli?
Da li ovakvi ljudi stvarno postoje još uvek?
Ljudi sa velikim Lj…
Ispravni…čestiti…i dobri…
Altruistični i empatični…
Koji hoće da pomognu…
Ljudi zbog kojih vas je sramota…koliko god da ste do tada uradili…
I koji pokazuju da je sve moguće…ukoliko nešto želite…
I ukoliko tražite načine…a ne izgovore…
Sećam se razmišljanja…kako sam već i pre svega ovoga znao da ponekad u „Ludnici“ možete videti najnormalnije ljudske osobine i najlepše emocije…ljubav…ponos…zahvalnost…iskren osmeh…deljenje…prijateljstvo…odanost…i ljudskost…
One su i napravljene da bi se zaštitili oni koji to ne mogu sami…
Oni za koje je Pravi Život pregrub…
I mislio se…
Kako porodicu u kojoj se rodimo ne možemo da biramo…
Kao ni genetiku…
Niti bolesti koje ta genetika nosi…
Niti težinu sudbine koja nam je namenjena…
Ali prijatelje možemo…
Makar tako što ćemo mi nekome biti prijatelj…
Nekome ko ne može ništa da nam da zauzvrat…
Nekome ko ni na jedan jedini način ne može da nam se oduži…
Osim očima punim zahvalnosti…
Ma koliko te oči bolesne bile…
I na posletku…
Kako „Ludnici“ mnogo bolje pristaje termin Duševna Bolnica…
Jer…
Retko gde ćete videti Ljude sa više Duše…

Pijanci

Svaki dan u putu do posla prolazim pored grupice pijanaca na uglu Vojvode Milenka i Resavske…
Maltene smo kolege…u izgaranju…doduše…svako u svojoj oblasti…i svom polju ingerencija…
Skoro da sam ih i zavoleo…
Mirni su…nenapadni…maltene simpatični…zaronjeni u svoje priče…prvobitni smeh i galamu…u rano popodne… kada odlazim na posao…i posledičnu tugu…zagledanost i ćutanje…kada se vraćam…noću…
Razmišljam kako sve pijance ovoga grada (ili Planete) vežu dve identične stvari…
Prva je da je svako od njih pojedinačno imao neki problem zbog kog je počeo da pije…
Da li je to nepravednost komunizma…ili kapitalizma…Tito ili Sloba…90-te ili 2000-te ili 10-te…strog profesor na fakultetu…neuzvraćena ljubav…nepravda…izneverena očekivanja…ili bruka pred bitnim očima…neprepoznat talenat…nezaposlenost…ili impotencija…siromaštvo…ili nepovoljna geografska širina porodilišta…ili užasan primer za ugledanje u kući…neočekivana smrt nekoga važnog…ili prokleta genetika…neuravnoteženost hemije u mozgu koja vapi za hemijom spolja…
To je svakako manje važno…
A druga zajednička stvar je da niko od njih taj problem nije rešio alkoholom…
Potpuno je jasno da nas bežanje u poroke samo drži u začaranim krugovima odlaganja patnje…
Životni problemi rađaju nezadovoljstvo…tugu…frustraciju i ljutnju…emocije koje su zdrave iako su negativne to jest neprijatne…i koje su prirodna reakcija na nesreću…
Kao što nas ruka jako zaboli kada je prislonimo na vrelu ringlu…
Taj intenzivan bol služi da bi je istog sekunda sklonili…da bi se spasili od većeg problema…
Evolutivno taj bol postoji da bi se pokrenuli…da bi preživeli…
Ukoliko mi lečimo taj bol…a ne sklanjamo ruku…ili ne gasimo ringlu…mislim da vam je jasno šta će se desiti na duže staze…mada verovatno ne znate koliko se lako umire od opekotina…ili od Nesrećnosti…
Ukoliko mi anesteziramo te negativne emocije…alkoholom ili bilo kojim drugim „lekom“…
Mi u stvari na taj način ubijamo prirodnu motivaciju koja nam je neophodna da bi se promenili…
I tonemo sve dublje i dublje…
Tada alkohol predstavlja samo bocu sa kiseonikom koja nas vuče na dno okeana…
Koja kao pomaže i preživljavamo dok je ima…
Manje nas boli i baškarimo se opušteno dok idemo ka mestima sa manje sunčeve svetlosti…ka mračnijim dubinama…
Čudimo se stvorenjima koja srećemo usput kako se muče…koja daju sve od sebe da izrone…
Jer mi imamo kiseonik…i baš nas briga…
Ali gravitacija je neumitna…
Boca je teška…i ograničena..
I ostaćemo bez kiseonika u najgorem mogućem trenutku…na samom dnu…
I tada stvarno nema izlaza…
Nikoga neće biti tu…i naši mišići će od nevežbanja biti potpuno neupotrebljivi…
I nećemo moći da se vratimo na površinu…prosto je predaleko…i nemoguće…
Jednostavno stvari su tada nepopravljive…i nerešive…
Vreme je nepovratno izgubljeno…
I propustili smo sve prilike…za spas…
Stoga…
Plivajte iz petinih žila kada bujica krene da vas nosi ka dnu…
Jako…uporno…i koliko god to bilo bolno i neprijatno…
Batalite olakšice…i lažne pomagače…
Jedina suštinska brana psihopatologiji je Sreća…
A ona je uvek uzvodno….

 

 

 

Ili si Čovek ili nisi

Skup mojih predrasuda o Nemačkoj se može podvesti pod onu staru…
Nemačka medicina je najbolja na svetu!
Red…rad… disciplina…tačnost…ozbiljnost…planiranje…uređenost…
Povučen tim razmišljanjem isplanirao sam put od Fulde do Strazbura u minut… tri presedanja…Fulda-Frankfurt-Karlsrue-Strazbur…da bih stigao tačno na početak Letnje Škole Psihoterapije koju organizuje Evropska Psihijatrijska Asocijacija…za koju sam se toliko spremao…i kojoj sam se toliko radovao…s obzirom da u Evropi bukvalno ne postoji ništa bolje na šta možete otići…kako biste učili i porasli kao psihoterapeut…
Od Fulde do Frankfurta voz je šljakao perfektno…u sekund…
Mnogo nenašminkanih sređenih žena koje idu da rade…mnogo muškaraca u odelima koji raspoloženi idu na posao…sa osećanjem smisla i svrhe…mnogo studenata koji hrle na Univerzitet…ponosnih što trenutno apgrejduju svoj softver…na viši nivo…i srećnih što će sa tim parčetom papira posle moći da biraju gde će raditi…tojest…kome će posvetiti svoje znanje…vreme i trud…u zamenu za gospodski način života…
Voz stiže u minut…trčim sa sve koferom od centralne železničke stanice u Frankfurtu do polazišta Flixbusa…300 metara dalje…
Razmiljam kako mora da je neko sa fakultetom baš za to pravio ove velelepne stanice i povezivao ih sa drugim sistemima prevoza na ovako logičan način…no to je druga i dosta mračnija priča…
Stigao sam tri minuta ranije…zauzeo busiju…i posmatram kolege-putnike…
Bombaš samoubica arapin…Afrikanac intelektualac sa laptopom…grupa turista iz Koreje sa tabletima…Šveđanke sa bekpekovima i osmesima sede na asfaltu…glasni gojazni Amerikanci sa kesom iz Meka…par fluorescentnih rejvera iz Nemačke…i nekoliko srećnika iz Sirije koji su uspeli da sitgnu tamo gde su pošli i sad više ne znaju kud će sa svojom tugom…
Čovečanstvo u malom…
Prolazi 15 minuta…30…45…autobusa i dalje nema…
Radnik sa stajališta nam objašnjava da se desio karambol na autoputu i da će autobus kasniti dva i po sata…
Mislim se u sebi…jbt…pa u Beogradu nikad ne bi toliko kasnio…ubacili bi nekako novi autobus… makar nas u tom trenutku bombardovali…
Gotovo je…neću stići…neću uspeti da presednem na sledeći bus u Karlsrueu…
Zakasniću na ceremoniju otvaranja škole…i predstavljanje učesnika…
Plus ode 50-tak evrića….
Bezveze…
15 minuta kasnije na stanicu prispeva autobus iz Berlina koji vozi za Štutgart…
Letimično primećujem da prolazi i kroz Karlsrue…
Ushićen…stajem u red da uđem u njega…
Pokušavam da objasnim radniku sa stanice šta želim…i da je po meni sasvim logično da zbog toga što autobus, za koji sam kupio kartu, kasni 2.5 sata imam potpuno pravo da idem sa bilo kojim njihovim autobusom do Karlsruea..
Međutim…po malim slovima na poleđini karte… to je savršeno ok…samo što moram kupiti novu kartu od 30e…i odreći se refundacije za staru…
Besan…frustriran…nervozan…opsovah…onako sočno…po srpski…
U tom trenutku otpoče Čarolija…
Kondukter iz autobusa, koji je stajao pored, me pogleda…nasmeši se i reče…“Zemljače…odakle si ti?“
„Iz Beograda“…
„Baš iz Beograda“…
„Baš“..
„Srbin dakle“…
„Srbin“…
„Gospe mi…od vas se ni u Evropi ne može pobeć“
Širok osmeh…hrvatski akcenat…dinarska visina…prijateljske oči…balkanska duša…slovenska potreba „da se snađe“…da se nekako izigra sistem…
„Sačekaj Zemo samo da se pomeri Ovaj što nas kontroliše…pa ubacuj brzo kofer dole…i sedaj tu iza mene“…
Autobus polazi…Kondukter Spasilac dolazi do mene…uzima mi kartu ali je ne skenira…smeši se…namiguje… i kaže…
„Častiš kafu na pauzi Zemo“…
Komentarišemo evropsko prvenstvo u košarci…Bogdanoviće…život u tuđini…situaciju u Našim Napaćenim Zemljama…pljuljemo političare…i kriminalce…
On odlazi dalje da radi…
Ostajem sam…i nadahnut…Dobrotom…
Posmatram uređeni krajolik kroz prozor i potvrđujem u sebi odavno znane istine…
U koje se mogu zakleti…
Ko misli da su svi Hrvati loši…taj je Budala…
Ko misli da su svi Srbi dobri…taj je Budala…
Ko misli da postoji i jedna jedina pojedinačna karakteristika koja može definisati vrednost celokupnog čoveka…na primer…boja kože…oblik očiju…boja kose…visina…količina novca…nivo obrazovanja…adresa porodilišta…veličina penisa ili grudi…taj je Budala…
A posebno onaj koji misli da to može uraditi Obala sa koje neko posmatra Drinu…
Ili različito Predstavništvo na Nebu kome se molimo za potpuno iste stvari…
Autobus staje na semaforu…posmatram vaspitanog rasnog nemačkog psa koji mirno čeka sa gazdama da pređe ulicu…možete misliti…na zeleno…
I mislim se…
Ko je više pas?
Ovaj sa pasošem evropske unije…ili ona moja lutalica srbenda koju hranim ispred zgrade…
Ko je više životinja?
Mrav ili medved?
Svinja ili vuk?
Antilopa ili lav?
I bi mi potpuno jasno…
Da nijedna životinja ne može biti više životinja od neke druge…
Svaka je različita…
AlI su sve potpuno iste…
Po željama…pravima…i potrebama…
Isto je i sa ljudima…
Ili si Čovek…
ili nisi…
Živeli dobri ljudi!

Talasi

Vetar ne ostaje sa Morem zbog toga što imaju dogovor na papiru da ce zauvek ostati zajedno…
Niti zato što mu je žao (mirnog) mora…
Niti zato što ga je sramota da ode…
Niti zato što će ga osudjivati mesec ili sunce…
Niti zato što mu se ne vraća na planinu…
Niti zbog toga što ga more stalno proverava…ograničava i uslovljava…i ima ljubomorne ispade…zbog susednih mora…
Niti zbog toga što ce mu se to isplatiti u karijeri…i što će zbog toga biti „raskošniji“ vetar…iz visokog društva vetrova…
Vetar ostaje sa Morem zato sto jedino tako može stvoriti Talase..
Baš na tom mestu…i baš takvih osobina…
Neponovljivo jedinstvene…i nestvarno lepe…bas po njegovom ličnom ukusu…osećaju za lepo…i sistemu vrednosti…
I zbog toga što ga oni uvek mogu nasmejati…čak i dok je Nevreme…
I zbog toga sto je uživanje u njima…
Za njega Ultimativni Hedonizam…
I zato što bi u godini u kojoj je odlučio da da otkaz na poslu…uzme slobodno vreme za sebe… spakuje se i ode na putovanje oko sveta…kako bi iskulirao…upoznao sebe…i radio samo ono što ga čini istinski srećnim…i ispunjenim…
Baš te Talase…
Gledao 365 dana…
Taj Pogled je Razlog…

Snaja i svekrva

Đorđe ima 29 godina…
Što bi se reklo…uspešan mladić…visok…lep…novopečeni intelektualac…imućan…iz dobre kuće…
Milica je to sve isto…sa istog fakulteta…i iz isto tako dobre kuće…samo siromašne…da ne kažem Uobičajne Srpske Pristojne Porodice…
Nakon završenih studija…trogodišnje veze…raskošnog svadbenog veselja…njih dvoje započinju zajednički život…
Očekivani raj…ubrzo postaje čist pakao…
Nakon niza kratkih provokacija…nešto dužih svađa…uobičajnih podjebavanja…spuštanja i sitnih pakosti…Milica i Svekrva prestaju da komuniciraju…zauvek…pod mantrom „ako ona ikad prođe ova vrata…ja odoh“…
Đorđe na svaki pomen kompromisa i smiravanja strasti prođe kao konobar u kafani kad razdvaja pijance…
Šljus….po glavi…ma čekajte bre ženske glave…šljus…
I tako…vreme prolazi…
Đorđe razmišlja…i sekira se…depresivan nad svojom sudbinom…anksiozan pred svaki praznik…slavu…Novu godinu …ili rođendan…kakav će haos sada da ispadne…kako da izbalansira nešto što se ne može izbalansirati…besan nakon svakog izliva agresije na njega…u igri između dve vatre gde je lopta njegova duša …a tvrdi oštri beton njegova trenutna životna situacija…a njih dve predane i zanesene igračice…sa penom na ustima…žarom u zenicama i spremne na sve samo da bi pobedile…da bi postale „Šampion Đorđa 2017“…povređen do srži što se niko ne zapita „kako je bre njemu“…
Uobičajna srpska priča…Svekrva i Snaja..dve ovnice na brvnu…i provalija ispod…
Đorđe uporno pokušava…kao što bi i svako…miri…meri svaku reč…balansira…svađa se…postavlja na mesto…razdvaja sukobljene strane…a dobija po nosu samo „jel mi je to hvala za sve sine“ i „bravo veliki mužu moj majkin sine bez one stvari“…
Đorđe u trenutku shvata…pod dobrim gasom…i besplatnom psihoterapijom kod kuma na terasi…da je on postao treći ovan…koji upire o suprostavljene rogove na brvnu…zahtevajući da mu se ostavari jedna obična želja…da mu se…na primer… supruga i majka ne poubijaju za trpezarijskim stolom…
Sasvim lepa…ljudska…najnormalnija želja…koja se ne mora ostvariti… ni njemu…niti bilo kome drugom…
I da njegova muka nastaje zbog toga što on to ne može da prihvati…što mu je do tog normalnog odnosa toliko stalo….da upada u nezdrave emocije za čas…i onda tako blokiran i omađijan svojim strastima greši…i pravi situaciju još gorom…
U trenutku shvata…da je njegovo razmišljanje toliko iracionalno…a ponašanje isto toliko disfunkcionalno kao kada bi danas…na 40 stepeni u Beogradu…izašao napolje u perjanoj jakni i ljutio se na sudbinu…sunce…i toplu Košavu…globalno zagrevanje…Haarp…i štrajkovao protiv Amerike…što je danas toliko vruće…a on to ne podnosi…i želeo bi da je 20 stepeni…jer njemu to prija…što bi bilo normalno za ovu geografiju…i tako bi bilo svima mnogo bolje i komotnije…
Što više istrajava u tom Štrajku to će mu biti teže…a baš ništa neće postići…osim eventualnog onesvešćivanja…
Umesto tog samoubistva…on odlučuje da od sutra okrene novi list…spusti roletne…raspali klimu…naruči hranu umesto kuvanja iste…rehidrira se redovno…i odmara…dok ne prođe ovaj pakao…adaptira se na realnost…a ne na to kakava bi realnost po njemu morala da bude…spusti svoj apsolutistički zahtev na nivo želje…“voleo bih da je napolju 20 stepeni…ali ne mora tako i da bude…hajde sada da vidimo kako ćemo da preživimo…“
Potraži konstruktivno rešenje za problem…
Postavi jasna porodična pravila…
Zabrani porodične ručkove…dok je rat u toku…
Zabrani pljuvanje protivnice…dok je on prisutan…
Zabrani pridikovanje na vreme provedeno sa onom tvojom ženom/majkom…jer ima vremena za sve…i on ima pravo da voli…i bude dobar sa obe…iako se one ne podnose…to nije njihova stvar…
Jer će mu to doneti korist i blagodet odmah…
Automatsku psihološku dekompresiju i olakšanje…
Neće više biti anksiozan pred svaki susret…jer ih neće ni biti…
Neće više biti besan jer mu neko priča nešto što ne bi smeo o nekome koga mnogo voli…jer to više neće ni slušati…
I neće više biti depresivan zbog svoje sudbine…već samo tužan…što nije baš po njegovom…jer da se ne lažemo…ukoliko je Stara Đavolja Dihotomija Snaja/Svekrva njegov jedini problem…ipak je on jedan srećnik…ta muka je maltene pravilo službe…ko ga terao da se ženi…
A možda će jednog dana takav njegov stav dovesti do primirja…do unormaljenja odnosa…do razmene zarobljenika…i do komuniciranja na nivou izrečenog a ne protumačenog…
Do trošenja njihove ljubavi na njega…a ne na otimanje o njega…
Možda će i Milina kovrdžava kosa…ista ko bakina…i smejalice na obrazima…iste ko majkine…postati mirovna misija…možda će njen smeh začiniti sporazum u Rambujeu pod patronatom Ujedninjenih Đoređevih Žena…i dovesti do prekida vatre…
Pa će konačno moći da pojede…Milicine princes krofne…nakon majkine gibanice…što je oduvek želeo i za šta je živeo…dok njih dve uz kaficu ogovaraju tetku…
I možda će njeno širenje ruku i ka majci i ka baki…postati podsetnik da je život toliko težak…sam po sebi…da su unutarporodični ratovi siguran put u propast…
A da se i Đavo zapita u čemu greši i šta sad da radi…ukoliko je porodica složna…
I da je Milino prezime sada njihova jedina Zastava…Grb…i Dres…za koji se gine…bez obzira ko je protivnik…
Ko god da je protiv Njih…