Архиве категорија: Blog

Porodica

Što ste duže u psihijatriji to više shvatate da najvažniji prediktivni faktori nečijeg oporavka ili ozdravljenja nisu ni bolest od koje boluje…niti godine koje ima…niti inteligencija…niti materijalni status…niti bilo koja druga karakteristika…koliko to kakva mu je Porodica…
Drznuću se da preteram i da kažem da je ponekad teže imati nesanicu u lošoj porodici nego bipolarni afektivni poremećaj u dobroj…
Ko ima koga da mu pomogne i da ga podrži kad mu je teško…za njega nema zime…čak i kad su ozbiljne hladnoće napolju…
Hrvati imaju divnu reč Obitelj…
Nisam etimolog ali meni ona uvek nekako zvuči kao nešto što obavija tebe…kao neki plašt koji te štiti od svih opasnosti koje život može doneti..
I tako bi i trebalo da bude…
Da smo jedni oko drugih…
Da se okružujemo…
Podržavamo i volimo…
Primamo pomoć kad smo slabi…
I pružamo je kada postanemo jači…
Da starimo…
I da se rađuju novi i mladi…
Da se okreće točak života…
Da smo tu jedni za druge…
Da se volimo bez obzira na sve…
I da makar gde putovali…i kakva god čuda videli…imamo gde i da se vratimo…da bi najveća od njih tu i pronašli…
Za vikend sam prisustvovao jednoj sjajnoj edukaciji o porodici…
I imao privilegiju da učim onako kako je najbolje…na blistavom i kapitalnom primerku iste…
Da učim kako bi porodica i trebalo da izgleda…
U kojoj je otac Kišobran…spram svega…tiha sila kojoj život i njegove vratolomije i kaprici ne mogu ništa…dok se on ima za koga boriti…i dok moćna mašina nad ramenima brunda i melje i smišlja šta bi mogli sledeće da uradimo da nam bude bolje…
Gde je majka Koren…koji nepresušno daje svima sve što im je potrebno…čuva…podržava…razmazuje i voli…uvek nasmejana i blaga…i tu…
Gde je sin Vulkan…spretan i krotak…vredan i pošten…sposoban i prepun energije…koji je godinama učio posmatrajući šta radi kišobran domaćin koji ih štitio od raznoraznih kiša… pa sada polako preuzima njegovu ulogu…postajući možda i raskošni suncobran…
A gde je ćerka Planinski Izvor…nepresušno kreativna…odana i čestita…snažna kao vučica…požrtvovana i nežna prema svojima…a hrabra i preopasna prema onima koji bi se ne daj Bože drznuli da dirnu u njeno…
Divno je upoznati takve ljude…
U našim užurbanim životima u velegradima…porodice su svedene na sudaranje u hodnicima…
I na svađanja u kolima kada negde pođemo…
Od izobilja i forme…ne vidimo bitno i suštinu…
Od jurcanja za svim i svačim…ne stižemo da namirimo dušu…i da je suštinaki ispunimo…
Ponekad se moramo otisnuti daleko…
Tamo gde je vreme sporije…gde su stolovi veći…udobniji…i dizajnirani za dugo sedenje…u hladu…u velikom društvu…uz muzikicu…
Gde je vino hladnije…jagnjetina toplija… pršuta ukusnija…a smokve sočnije…
Gde je priroda božanstvena…i prosto vas tera da se smešite i ludirate…
Gde će vas ugostiti kao filmsku zvezdu…sve onako kako valja i trebuje…
Gde ćete se sve vreme pitati čime ste to zaslužili…i koliko nema novca koji takav jedan ugođaj može platiti…
Jednostavno nije na prodaju…
Duša se prosto ne može kupiti…
Gde će vas resetovati…
Gde će vam pokazati šta su prave vrednosti…
I koliko ste zabrazdili u svojim ludorijama i glupostima…trivijalnostima i nebitnom…
Koliko trčite u pogrešnom smeru…
Gde će vam bez ijedne izgovorene reči ukazati na to šta je zaista bitno…
I gde će vas podsetiti na istinu važniju od svih…
Porodica nije samo najvažnija stvar na svetu…
Porodica je u stvari sve…

Prokleti aerodrom

Niko ne priča o tome…
Novinski napisi su prepuni kojekakvih bajezgarija i potpunih gluposti…
Ali o tome ni reč…
Svi se prave ludi…
I niko ni da bekne…
O smejalicama…
O zubićima…
O očima crnim kao noć…
O aristokratskim ramenima…
O letnjem parfemu…
O stavu…
O nadrkanosti…
O poluzdasima…
O poluosmesima…
Jednom grohotu sa audio poruke…
I o sivim ćelijama koje su gajene i zalivane generacijama…
Koje odlaze…
Sa prokletih aerodroma…
Ko ih izmisli…
Da Bog da i njemu neko…u koga se tek zaljubio…otišao…
Večeras…
U Toronto…
I o sasvim nikakvim i potpuno bezveznim dečacima koji ostaju na njima…
Bez pola duše…
I bez nade da će ikada biti bolje…
Sa Beogradom sniženim za oktavu…
Nepovratno naruženim…
I beskrajno dosadnim…
A da ne pričamo o trajno uništenoj genetici jednog naroda…
Samo zbog Nje…
Jedne…
A gde su sve ostale Devojke…
Koje su otišle…
Nekim drugim dečacima…
Ne znam…
Možda je stvarno vreme za neki haos…
Za neku još goru pošast…
I kataklizmu…
Prestanak važenja zakona gravitacije…
Izokretanje zemlje i neba…
Gde je sada onaj vulkan na islandu…što je onomad zadimio pola Evrope…kada treba…
Ili tako nešto slično što će sve odjedanput promeniti…
Što će onemogućiti te odlaske…
Jer prosto ne znam šta bi nas to moglo više osakatiti kao narod i zemlju od tog kontinuiranog Egzodusa pameti i lepote…
I neslućenih Potencijala…
Da ne pričamo o potpunom devastiranju dečačkih snova…i nadanja…
Koje je ovde tako teško obnoviti…
Pokušavam da se utešim time…
Da su oduvek odlazili…
Da mora neko i Svet da ulepšava…
I da usavršava Čovečanstvo…
Da je i Tesla morao negde otići da bi stvorio struju…
Međutim…
Nažalost…
Poprilično sam siguran…
Da ovome dečaku što ostaje struja ne bi bila toliko ni potrebna…
Da ona ostaje…
Da rasteruje Mrak…
Možda…
Jedino…
Ako tamo uspe da postane toliko blistav i jak Svetionik…
Da je on nekako može pronaći…
Čak i preko okeana…
Uostalom…
Šta je geografija ikada mogla Želji?

Suncokreti

U ovo doba godine put ka Fruškoj Gori je prosto jedan vizuelni spektakl…
Raskošna lepota gde god da pogledate…
Ipak…
Danas suncokreti dominiraju lepotom…
Doduše oduvek ih gotivim…
Kao neka moćna družina gospodare brdašcima…
I dok prolazim pored miliona njih pade mi napamet nešto što sam odavno negde pročitao…
Većina ljudi zna da se suncokreti okreću prema suncu…
Neuporedivo manji broj zna da se suncokreti okreću jedni prema drugima…kada tog sunca više nema…
O kako mudre biljke…
I koliko samo možemo da naučimo od njih…

Frizer

Jutros reših da promenim frizera…
Ubi me emotional overeating u karantinu…pa rekoh da se spasi što se spasiti može…
Makar površinski…
I počeh da surfujem po beogradskim frizerajima u blizini…i u momentu se opredelih za jednog…
Ogroman fensi salon…
Udobna fotelja…
Sa velikom nosivošću…
I nasmejani frizer od uveta do uveta…sa majicom na kojoj ogromnim slovima piše „nije noga narašće“… 🙂
Odmah sam bio kupljen…
Zaista…
Možda stvarno komplikujemo previše…
I kontrolišemo sve…
Svaku okolnost…
Odnos…
I destinaciju…
Pokušavamo da sve u životu bude potaman i savršeno…
I onda ne možemo da uživamo ni kada je sasvim ok…
Sa uobičajnim nijansama sive..
Stoga…
Za stvari koje su popravljive i reverzibilne zaista često važi stara mantra…
Bolje Ups…
Nego Šta Ako…
Uzgred budi rečeno…
Oduševljen sam frizurom…
I dobili su stalnu mušteriju…
Svakako su izvukli maksimum moje lepote…
U ovom trenutku… 🙂

Restoran

Tačno se sećam kad sam prvi put otišao tamo…
Sve je bilo potaman…
I hrana…i atmosfera…i enterijer…i konobari…i lokacija…i parking…i cena…
Prosto savršeno mesto da se vikendom ode na ručak…sa porodicom…
I opusti…
I za čas mi se taj restoran podvukao pod kožu…
I mislim da smo pet-šest godina makar jednaput u deset dana jeli tamo…
Međutim…
Kako to obično biva…
Restoran je počeo da propada…
Najpre su konobari postali bezobrazni i bahati…
Pa je enterijer promenjen u neki fensi neudobni fazon…
Pa su jela postajala bezukusna i sve manja…
Pa su poskupeli…
I na kraju se naravno pokvarila i atmosfera…
Da bi sve kulminiralo jedne prolećne nedelje kada smo nakon sat vremena čekanja i jela koje je preko one stvari stiglo hladno i bez ikakvog izvinjenja… demonstrativno ustali i otišli…
Objašnjenje je bilo izrečeno tek reda radi…da ih upropastiše ove dostave i da imaju nenomralnu potražnju online…kao da je to naš problem…i da za naš novac treba da budemo saosećani za njihovu prebukiranost…i pad kvaliteta…i jednom rečju nepoštovanje…
No…već je bilo kasno…
Ako nešto znam…znam da se zainatim…
Ovaj put je…za promenu…to bilo sasvim dostojanstveno i na moju korist…
I moj nekada omiljeni restoran je dospeo na listu „tamo ni mrtav“…
Prosto…
Jednostavno…
Zdravorazumski…
Logično…
Normalno…
I u mom interesu…
Prosto je neverovatno koliko nekada možemo da budemo racionalni a koliko nekada ne…
Koliko nam se često slične stvari dešavaju u životu…
Kada neko prestane da bude dobar za nas…
I jednostavno se s’ vremenom pokvari…
U ljubavi…
U seksu…
U braku…
U prijateljstvu…
U karijeri…
U biznisu…
U životu…
Prosto propadne…
Uopšteno gledajući…
Ili samo iz naše perspektive…dok za sebe prosperira…
Ili nam se jednostavno putevi i stremljenja razmimoiđu…
I koliko mi tada ne znamo da se oporavimo…i da nastavimo dalje ka nečemu što je dobro za nas…
Već zalutamo u apsolutizme koji nas samo ubijaju…i troše nam vreme…
Batrgamo se u živom pesku naših iracionalnosti…
Da se tako nešto nije smelo desiti…
Da nije fer i pošteno…
Tipa…mi njemu ne bismo nikada tako nešto uradili…
Kao da je to bitno…
I kao da su pravda i poštenje i reciprocitet univerzalne norme u univerzumu…i da se svi ravnaju po njima…
I da neko ne sme da nas izneveri jer to nismo očekivali…niti zaslužili…
I mnogo nam je teško da se sada preorijentišemo…i snađemo…jer su prošle godine…i jako nam je teško sada da krenemo ispočetka…jer nemamo više ni onih osamnaest godina…
Kako nas ubija što to posmatramo kao smak sveta…i kao nešto nakon čega nikada više nećemo biti srećni…
I jednostavno ćemo umreti od tuge i bola…
A možda nas najviše i ubija činjenica što smo sebi dozvolili da ispadenemo tako glupi i naivni…
I da čim nam se ovo desilo sada…uvek će se dešavati…jer smo nesposobni…
I pitanje je da li ima smisla uopšte dalje i tražiti nove prilike…i ljude…kad obično ovako ispadne…
Kad je život tako grub…i težak i bolan…
A u stvarnosti…
Restorana je mnogo…
Jedan propadne…otvore se dva nova…
Pa neću valjda zbog jednog izbezobraženog restorana prestati da idem po istim…
I da uživam u raznoraznim gastronomskim čudima…
I onom divnom osećaju kad se samo sedi…jede…pijucka…priča…smeje…i uživa…
Nečega što je vrlo visoko na mojoj listi prioriteta…vrednosti i ugođaja…
Suštinsko je pitanje kako moja odluka da uložim vreme i energiju u nekoga ko će vremenom nenadano propasti ili se transformuisati u nešto što je suprotno mojim interesima i planovima…može definisati mene kao promašaj…
Naravno da ne može…
To je samo naknadna pamet…
I lako je nakon bitke biti general…
Nema smisla ljutiti se na sebe zbog nekoga ili nečega što smo izabrali dok je još bilo dobro…i kvalitetno…i po našem ukusu…a u međuvremenu se iskvarilo…
Na šta svako ima pravo…
Vreme svemu nađe boje…
A mi nemamo kristalnu kuglu gde ćemo videti ko će se i kako razvijati…i kome je kakav potencijal…da se tako eufemistično izrazim…
Sve je to deo života…
I potpada pod krivu učenja…
Prava je sreća da imamo sebe…
Šta god se desilo…
Uostalom…
Naša sreća i zadovoljstvo nikada i nisu do restorana…i do jela…i do svakojakih đakonija na stolu…
Uvek su do Čula Ukusa…
A ono je vrlo promenjivo…
I može se istančati s godinama…
I oplemeniti…
A znate šta je tek spektakularno…
Čulo Ukusa je prenosivo…
Tojest…
Možemo ga poneti svuda sa nama…
Kad već pođemo…
Negde gde nam je dobro…
Jer…
Iako su destinacije svakojake…
Ponekad čarobne…a ponekad katastrofalne…
A izbori pred nama rakošni…i nepredvidljivi…
I iako ćemo se verovatno sto puta tokom života zeznuti u izboru…
I ko zna gde i s’ kim završiti…
To možda i nije toliko važno…
Koliko činjenica da smo…
Mi Neponovljivi…
I da nam…dok je nama nas…apsolutno niko drugi ne može spakovati i odneti sreću…
Ona je jednostavno uvek samo naša odgovornost…
I svako samo na svoju ima ekskluzivno pravo…
I baš zato se i ne može nigde drugde smestiti…
Do u nama…
Prosto je…
Nikad se ne pita Mrak…
Uvek Baklja…
Uzgred budi rečeno…
Znate kakav se restoran otvorio tu u kraju…
Prste da poližeš… 🙂

Preporuke za čitanje

Moja preporuka za karantin:
Hararijeva triologija – genijalan pogled na našu vrstu
Uve – za dušu
Piterson – jako jako pametno
Metro 2033 – jer obožavam distopijsku naučnu fantastiku
Frankl – jer se ne može bez smisla
Jalom ( i sve ostalo od njega) – jer je sve što se dešava samo deo života
Bogati otac – jer će novac biti još važniji kada sve ovo prođe
Srećno nam vreme koje smo ni krivi ni dužni dobili!
Uživajte 🙂

Karantin

„Izludeću u karantinu…
Ovo je zaista neizdrživo…i nepodnošljivo…
I dokle će bre više ovo mučenje da traje…“
Najčešće rečenice na seansama ovih dana…
Ne znam…
Da je lako baš i nije…
Pre dvadeset dana sam gledao smeštaje na Airbnb-u za Evrposki kongres psihijatara u Madridu koji je trebalo da bude sad u petak…i razmišljao se da li ću stati u Odelo za kongrese…
A sada se radujem što su svi Moji dobro…što nemamo Baš Jako Ugroženih i što još uvek imamo internet i struju…
I svima nam je šok…
I ipak smo većina nas najrazmaženija sorta Homo Sapiensa od samog osnivanja vrste…
I toliko mnogo nam je potreba i neophodno…i na toliki smo komfor i luksuz navikli…
Da je pad morao biti strmoglav…
Ali…
Kao i uvek u ljudskoj vrsti nije pitanje u količini muke koja je pred nama…već u tome šta nam trpljenje te muke donosi…
Odlazak kod ginekologa je pretpostavljam neprijatan…ali je neodlazak smrtonosan…
Nema veće muke od hemioterapije…osim možda umreti od neke karcinomčine bez nade i bez ispaljenog metka…
Do četrdesete planiram otići na svoju prvu kolonoskopiju…ne zato što…da izvinete volim da mi nešto bude u dupetu…već zato što je karcionom debelog creva drugi najčešći karcionom kod muškaraca na Balakanu…cigarete sam već ostavio…ima deset godina…a za prostatu je rano…
Studiranje je sam pakao većini…ali je rad za mizernu satnicu potpuno nespojiv sa zdravim razumom…a ne možemo baš svi ni biti talentovani za fudbal i pevanje…a ni zlikovci…
Upustiti se u strahote preduzetništva u maloj bari punoj krokodila je strašno…ali je u poređenju sa besmislom državne službe i prodajom duše đavolu korporacije…majčina dušica…
Prići devojci kad si mlad i slobodan je hod po minskom polju…ali se većina kada ostari i prestane da bude slobodno mnogo više kaje zbog propuštenih prilika nego zbog blamova…koji preko noći postaju sjajne anegdote…
Živa je muka singl devojci od 35 da izađe iz paradigme „pojaviće se neko“…i da napravi prvi korak…ali je usamljenost po skandinavskim psihijatrima od skoro isto dijagnoza…na F…
Da sam dinar dobio svaki put na terapiju kada mi je neko rekao da ne može da krene na nešto tipa ples ili MMA ili engleski…jer to ne zna i obrukaće se…i svi će mu se smejati…ozbiljno bih se obogatio…a jeeeeste…naravno…na ples ćemo krenuti tek kad pobedimo na svetskom prvesntvu u tangu…i na MMA tek kad potpišemo za UFC…a na početni nivo engleskog tek kad nam izgovor postane kao kod britanske kraljice…
I tako u nedogled…
Ovaj Univerzum nije preterano kreativan po pitanu opcija…
Postoje četiri vrste izbora koje možemo napraviti…koji će nas potom odvesti u jednom od četiri ponuđena smera…
Neprijatnom i beskorisnom…
Prijatnom ali beskorisnom…
Neprijatnom ali korisnom…
I…
Prijatnom i korisnom…
O prvom i četvrtom ne bih trošio reči…
Nemojte raditi posao koji ne volite…koji ne znate da radite…na kome vam je nepijatno…i na kome ste malo plaćeni…i naravno ostanite na poslu koji volite…koji znate da radite…na kome vam je prijatno…i za koji ste adekvatno nagrađeni…
I nastavite da ćuvate dobru vezu u kojoj je lepo i lako…i koja ima perspektivu…
I bež te od loše u kojoj je ružno i teško…i u kojoj nema perspektive…
Međutim…
Jedna od najvećih mudrosti u životu je pravilno i pravovremeno odabrati između druge i treće opcije…
I oni koji u tome često uspeju su pravi Majstori Života…
I najlakše ćete ih prepoznati po tome što su najčešće dugo i uoporno stvarali dobre živote u kojima posle mogu natenane uživati…
Što su učili…postali eksperti…pa naplatili…i potrošili…
Što su se razvijali kao Ljudi…postali dopadljivi…pa se dopali onima koji se i njima dopadaju…i umnožili…
Što su čuvali zdravlje…da bi imali sa čime protiv starosti i bolesti…
Što su proširivali zonu komfora…dok stvarno nije postala prijatna…na najudaljenijim mestima…
Što su prljali maltene svaki deo sebe…osim obraza…
Što su odbijali arteficijalne izvore hormona sreće…i mukotrpno stvarali autentične…
Što su ulagali u najvrednije valute…nedostupne novcu…
Put do sreće je obično popločan mukom…
I znate sigurno onu staru da se sreća ne može naći već se samo može stvoriti…
Proći će i karantin…
Nerijatna a vrlo korisna star…
Koja nas je možda i sačuvala kao vrstu…u nekim tmurnijim vremenima…
Zamislite samo da se krijete u zamku od vandala u starom veku…kuge u srednjem…kolere u prvom svetskom ili da ste jevrejin u drugom…
I to bez interneta!!!
Proći će svakako…
I nažalost nema bolje i pametnije opcije od toga da ostanemo kod kuće…
Jer…
Dobra odluka je uvek ona koja donosi najveću moguću sreću za najveći mogući broj ljudi…
A ovo su jako teška vremena…
No…
Kako god da je napolju…
Prave odluke su se uvek donosile iznutra…
Junaštvo je još od Marka Miljanova bilo braniti sebe od drugoga…svim silama…pa makar to bio i virus…
Ali je ponekad mnogo važnije obratiti pražnju na Čojstvo…koje se vazda sastojalo u tome da druge zaštitimo od sebe…pa makar prenosili i virus…
Teška su vremena…
Ali kako bismo drugačije mi Mali Obični Ljudi i došli u priliku da navežbamo i jedno i drugo…
I postali Veliki…
Ostanite kod Kuće!
Smrt Koroni!
Živeli Ljudi!
Živeo Život!

12. mart

Podseti me ovaj balon na taljigama na nešto što mislim da je jako važno…
A prema čemu se često ophodimo kao prema izduvanom balonu…
Nekoliko dana nakon slavlja…
Drage žene… majke… sestre… ćerke… unuke…sestričine…ujne…bake…prijateljice…ljubavi…simpatije…ljubavnice…koleginice…klijentkinje…pacijentkinje i drugarice…
Srećan vam Praznik…
Svaki dan je dan žena…
Šta ima to da naglašavamo…
Zamislite…ne daj Bože…da slavimo praznik pranja zuba… 🙂
Tako treba živeti stalno…
I tako se i treba ophoditi prema svakoj osobi ženskog pola..
Svakodnevno…
Kavaljerstvo je imperativ…
Danas samo želim posebno da se zahvalim na svemu što nam pružate…
Od rodjenja pa nadalje…
I da kažem da sam potpuno svestan da su u mom ličnom…a i u životima mnogih drugih muškaraca…žene apsolutno najznačajnija bića…najvrednije i najvaznije pojave u univerzumu…
I da sam potpuno svestan da bez vas novac ne bi imao nikakvu vrednost…
A sve ostalo smisao..
I da vam poželim da budete majke majkama…
Tojest…da vas ima što više..
I da vam svaki dan bude ispunjen srećom… smehom…ljubavlju…pažnjom…poštovanjem…jednakošću i ravnopravnošću…
Srecan vam 12. mart…
Sasvim običan Dan (Žena)…

Najveći heroj

Jasnoća u prioritetima…
Nediskutabilnost u principima…
Fleksibilnost u načinima…
Rigidnost u ciljevima…
Hrabrost spram nedaća…
I požrtvovanost između…
Šest Začina…koje ćete pronaći u svakoj Uspešnoj Priči…
Ja sam imao neviđenu sreću i privilegiju da ih pronađem dosta rano…kod najvećeg Heroja koga sam ikada upoznao…
Hvala Majko!
„Idemo dalje“…
Stara porodična mantra… i dalje odzvanja…
Dok lepršam ka Dugi…
Nasmejan…
Jedini problem je što mi se i dalje s’ vremena na vreme omakne da se neprijatno iznenadim kada god primetim da nekome nisam simpatičan…i da me nešto baš i ne voli…
No preživljavam taj maler sasvim lako…
Šta da se radi…
Svestan sam da je i to sve deo života…
I svačije apsolutno neotuđivo pravo…
Nego sam ja jednostavno toliko Ljubavi akumulirao i poneo iz Kuće…
Da prosto nisam navikao… 🙂