Архиве категорија: Blog

Frizer

Jutros reših da promenim frizera…
Ubi me emotional overeating u karantinu…pa rekoh da se spasi što se spasiti može…
Makar površinski…
I počeh da surfujem po beogradskim frizerajima u blizini…i u momentu se opredelih za jednog…
Ogroman fensi salon…
Udobna fotelja…
Sa velikom nosivošću…
I nasmejani frizer od uveta do uveta…sa majicom na kojoj ogromnim slovima piše „nije noga narašće“… 🙂
Odmah sam bio kupljen…
Zaista…
Možda stvarno komplikujemo previše…
I kontrolišemo sve…
Svaku okolnost…
Odnos…
I destinaciju…
Pokušavamo da sve u životu bude potaman i savršeno…
I onda ne možemo da uživamo ni kada je sasvim ok…
Sa uobičajnim nijansama sive..
Stoga…
Za stvari koje su popravljive i reverzibilne zaista često važi stara mantra…
Bolje Ups…
Nego Šta Ako…
Uzgred budi rečeno…
Oduševljen sam frizurom…
I dobili su stalnu mušteriju…
Svakako su izvukli maksimum moje lepote…
U ovom trenutku… 🙂

Restoran

Tačno se sećam kad sam prvi put otišao tamo…
Sve je bilo potaman…
I hrana…i atmosfera…i enterijer…i konobari…i lokacija…i parking…i cena…
Prosto savršeno mesto da se vikendom ode na ručak…sa porodicom…
I opusti…
I za čas mi se taj restoran podvukao pod kožu…
I mislim da smo pet-šest godina makar jednaput u deset dana jeli tamo…
Međutim…
Kako to obično biva…
Restoran je počeo da propada…
Najpre su konobari postali bezobrazni i bahati…
Pa je enterijer promenjen u neki fensi neudobni fazon…
Pa su jela postajala bezukusna i sve manja…
Pa su poskupeli…
I na kraju se naravno pokvarila i atmosfera…
Da bi sve kulminiralo jedne prolećne nedelje kada smo nakon sat vremena čekanja i jela koje je preko one stvari stiglo hladno i bez ikakvog izvinjenja… demonstrativno ustali i otišli…
Objašnjenje je bilo izrečeno tek reda radi…da ih upropastiše ove dostave i da imaju nenomralnu potražnju online…kao da je to naš problem…i da za naš novac treba da budemo saosećani za njihovu prebukiranost…i pad kvaliteta…i jednom rečju nepoštovanje…
No…već je bilo kasno…
Ako nešto znam…znam da se zainatim…
Ovaj put je…za promenu…to bilo sasvim dostojanstveno i na moju korist…
I moj nekada omiljeni restoran je dospeo na listu „tamo ni mrtav“…
Prosto…
Jednostavno…
Zdravorazumski…
Logično…
Normalno…
I u mom interesu…
Prosto je neverovatno koliko nekada možemo da budemo racionalni a koliko nekada ne…
Koliko nam se često slične stvari dešavaju u životu…
Kada neko prestane da bude dobar za nas…
I jednostavno se s’ vremenom pokvari…
U ljubavi…
U seksu…
U braku…
U prijateljstvu…
U karijeri…
U biznisu…
U životu…
Prosto propadne…
Uopšteno gledajući…
Ili samo iz naše perspektive…dok za sebe prosperira…
Ili nam se jednostavno putevi i stremljenja razmimoiđu…
I koliko mi tada ne znamo da se oporavimo…i da nastavimo dalje ka nečemu što je dobro za nas…
Već zalutamo u apsolutizme koji nas samo ubijaju…i troše nam vreme…
Batrgamo se u živom pesku naših iracionalnosti…
Da se tako nešto nije smelo desiti…
Da nije fer i pošteno…
Tipa…mi njemu ne bismo nikada tako nešto uradili…
Kao da je to bitno…
I kao da su pravda i poštenje i reciprocitet univerzalne norme u univerzumu…i da se svi ravnaju po njima…
I da neko ne sme da nas izneveri jer to nismo očekivali…niti zaslužili…
I mnogo nam je teško da se sada preorijentišemo…i snađemo…jer su prošle godine…i jako nam je teško sada da krenemo ispočetka…jer nemamo više ni onih osamnaest godina…
Kako nas ubija što to posmatramo kao smak sveta…i kao nešto nakon čega nikada više nećemo biti srećni…
I jednostavno ćemo umreti od tuge i bola…
A možda nas najviše i ubija činjenica što smo sebi dozvolili da ispadenemo tako glupi i naivni…
I da čim nam se ovo desilo sada…uvek će se dešavati…jer smo nesposobni…
I pitanje je da li ima smisla uopšte dalje i tražiti nove prilike…i ljude…kad obično ovako ispadne…
Kad je život tako grub…i težak i bolan…
A u stvarnosti…
Restorana je mnogo…
Jedan propadne…otvore se dva nova…
Pa neću valjda zbog jednog izbezobraženog restorana prestati da idem po istim…
I da uživam u raznoraznim gastronomskim čudima…
I onom divnom osećaju kad se samo sedi…jede…pijucka…priča…smeje…i uživa…
Nečega što je vrlo visoko na mojoj listi prioriteta…vrednosti i ugođaja…
Suštinsko je pitanje kako moja odluka da uložim vreme i energiju u nekoga ko će vremenom nenadano propasti ili se transformuisati u nešto što je suprotno mojim interesima i planovima…može definisati mene kao promašaj…
Naravno da ne može…
To je samo naknadna pamet…
I lako je nakon bitke biti general…
Nema smisla ljutiti se na sebe zbog nekoga ili nečega što smo izabrali dok je još bilo dobro…i kvalitetno…i po našem ukusu…a u međuvremenu se iskvarilo…
Na šta svako ima pravo…
Vreme svemu nađe boje…
A mi nemamo kristalnu kuglu gde ćemo videti ko će se i kako razvijati…i kome je kakav potencijal…da se tako eufemistično izrazim…
Sve je to deo života…
I potpada pod krivu učenja…
Prava je sreća da imamo sebe…
Šta god se desilo…
Uostalom…
Naša sreća i zadovoljstvo nikada i nisu do restorana…i do jela…i do svakojakih đakonija na stolu…
Uvek su do Čula Ukusa…
A ono je vrlo promenjivo…
I može se istančati s godinama…
I oplemeniti…
A znate šta je tek spektakularno…
Čulo Ukusa je prenosivo…
Tojest…
Možemo ga poneti svuda sa nama…
Kad već pođemo…
Negde gde nam je dobro…
Jer…
Iako su destinacije svakojake…
Ponekad čarobne…a ponekad katastrofalne…
A izbori pred nama rakošni…i nepredvidljivi…
I iako ćemo se verovatno sto puta tokom života zeznuti u izboru…
I ko zna gde i s’ kim završiti…
To možda i nije toliko važno…
Koliko činjenica da smo…
Mi Neponovljivi…
I da nam…dok je nama nas…apsolutno niko drugi ne može spakovati i odneti sreću…
Ona je jednostavno uvek samo naša odgovornost…
I svako samo na svoju ima ekskluzivno pravo…
I baš zato se i ne može nigde drugde smestiti…
Do u nama…
Prosto je…
Nikad se ne pita Mrak…
Uvek Baklja…
Uzgred budi rečeno…
Znate kakav se restoran otvorio tu u kraju…
Prste da poližeš… 🙂

Preporuke za čitanje

Moja preporuka za karantin:
Hararijeva triologija – genijalan pogled na našu vrstu
Uve – za dušu
Piterson – jako jako pametno
Metro 2033 – jer obožavam distopijsku naučnu fantastiku
Frankl – jer se ne može bez smisla
Jalom ( i sve ostalo od njega) – jer je sve što se dešava samo deo života
Bogati otac – jer će novac biti još važniji kada sve ovo prođe
Srećno nam vreme koje smo ni krivi ni dužni dobili!
Uživajte 🙂

Karantin

„Izludeću u karantinu…
Ovo je zaista neizdrživo…i nepodnošljivo…
I dokle će bre više ovo mučenje da traje…“
Najčešće rečenice na seansama ovih dana…
Ne znam…
Da je lako baš i nije…
Pre dvadeset dana sam gledao smeštaje na Airbnb-u za Evrposki kongres psihijatara u Madridu koji je trebalo da bude sad u petak…i razmišljao se da li ću stati u Odelo za kongrese…
A sada se radujem što su svi Moji dobro…što nemamo Baš Jako Ugroženih i što još uvek imamo internet i struju…
I svima nam je šok…
I ipak smo većina nas najrazmaženija sorta Homo Sapiensa od samog osnivanja vrste…
I toliko mnogo nam je potreba i neophodno…i na toliki smo komfor i luksuz navikli…
Da je pad morao biti strmoglav…
Ali…
Kao i uvek u ljudskoj vrsti nije pitanje u količini muke koja je pred nama…već u tome šta nam trpljenje te muke donosi…
Odlazak kod ginekologa je pretpostavljam neprijatan…ali je neodlazak smrtonosan…
Nema veće muke od hemioterapije…osim možda umreti od neke karcinomčine bez nade i bez ispaljenog metka…
Do četrdesete planiram otići na svoju prvu kolonoskopiju…ne zato što…da izvinete volim da mi nešto bude u dupetu…već zato što je karcionom debelog creva drugi najčešći karcionom kod muškaraca na Balakanu…cigarete sam već ostavio…ima deset godina…a za prostatu je rano…
Studiranje je sam pakao većini…ali je rad za mizernu satnicu potpuno nespojiv sa zdravim razumom…a ne možemo baš svi ni biti talentovani za fudbal i pevanje…a ni zlikovci…
Upustiti se u strahote preduzetništva u maloj bari punoj krokodila je strašno…ali je u poređenju sa besmislom državne službe i prodajom duše đavolu korporacije…majčina dušica…
Prići devojci kad si mlad i slobodan je hod po minskom polju…ali se većina kada ostari i prestane da bude slobodno mnogo više kaje zbog propuštenih prilika nego zbog blamova…koji preko noći postaju sjajne anegdote…
Živa je muka singl devojci od 35 da izađe iz paradigme „pojaviće se neko“…i da napravi prvi korak…ali je usamljenost po skandinavskim psihijatrima od skoro isto dijagnoza…na F…
Da sam dinar dobio svaki put na terapiju kada mi je neko rekao da ne može da krene na nešto tipa ples ili MMA ili engleski…jer to ne zna i obrukaće se…i svi će mu se smejati…ozbiljno bih se obogatio…a jeeeeste…naravno…na ples ćemo krenuti tek kad pobedimo na svetskom prvesntvu u tangu…i na MMA tek kad potpišemo za UFC…a na početni nivo engleskog tek kad nam izgovor postane kao kod britanske kraljice…
I tako u nedogled…
Ovaj Univerzum nije preterano kreativan po pitanu opcija…
Postoje četiri vrste izbora koje možemo napraviti…koji će nas potom odvesti u jednom od četiri ponuđena smera…
Neprijatnom i beskorisnom…
Prijatnom ali beskorisnom…
Neprijatnom ali korisnom…
I…
Prijatnom i korisnom…
O prvom i četvrtom ne bih trošio reči…
Nemojte raditi posao koji ne volite…koji ne znate da radite…na kome vam je nepijatno…i na kome ste malo plaćeni…i naravno ostanite na poslu koji volite…koji znate da radite…na kome vam je prijatno…i za koji ste adekvatno nagrađeni…
I nastavite da ćuvate dobru vezu u kojoj je lepo i lako…i koja ima perspektivu…
I bež te od loše u kojoj je ružno i teško…i u kojoj nema perspektive…
Međutim…
Jedna od najvećih mudrosti u životu je pravilno i pravovremeno odabrati između druge i treće opcije…
I oni koji u tome često uspeju su pravi Majstori Života…
I najlakše ćete ih prepoznati po tome što su najčešće dugo i uoporno stvarali dobre živote u kojima posle mogu natenane uživati…
Što su učili…postali eksperti…pa naplatili…i potrošili…
Što su se razvijali kao Ljudi…postali dopadljivi…pa se dopali onima koji se i njima dopadaju…i umnožili…
Što su čuvali zdravlje…da bi imali sa čime protiv starosti i bolesti…
Što su proširivali zonu komfora…dok stvarno nije postala prijatna…na najudaljenijim mestima…
Što su prljali maltene svaki deo sebe…osim obraza…
Što su odbijali arteficijalne izvore hormona sreće…i mukotrpno stvarali autentične…
Što su ulagali u najvrednije valute…nedostupne novcu…
Put do sreće je obično popločan mukom…
I znate sigurno onu staru da se sreća ne može naći već se samo može stvoriti…
Proći će i karantin…
Nerijatna a vrlo korisna star…
Koja nas je možda i sačuvala kao vrstu…u nekim tmurnijim vremenima…
Zamislite samo da se krijete u zamku od vandala u starom veku…kuge u srednjem…kolere u prvom svetskom ili da ste jevrejin u drugom…
I to bez interneta!!!
Proći će svakako…
I nažalost nema bolje i pametnije opcije od toga da ostanemo kod kuće…
Jer…
Dobra odluka je uvek ona koja donosi najveću moguću sreću za najveći mogući broj ljudi…
A ovo su jako teška vremena…
No…
Kako god da je napolju…
Prave odluke su se uvek donosile iznutra…
Junaštvo je još od Marka Miljanova bilo braniti sebe od drugoga…svim silama…pa makar to bio i virus…
Ali je ponekad mnogo važnije obratiti pražnju na Čojstvo…koje se vazda sastojalo u tome da druge zaštitimo od sebe…pa makar prenosili i virus…
Teška su vremena…
Ali kako bismo drugačije mi Mali Obični Ljudi i došli u priliku da navežbamo i jedno i drugo…
I postali Veliki…
Ostanite kod Kuće!
Smrt Koroni!
Živeli Ljudi!
Živeo Život!

12. mart

Podseti me ovaj balon na taljigama na nešto što mislim da je jako važno…
A prema čemu se često ophodimo kao prema izduvanom balonu…
Nekoliko dana nakon slavlja…
Drage žene… majke… sestre… ćerke… unuke…sestričine…ujne…bake…prijateljice…ljubavi…simpatije…ljubavnice…koleginice…klijentkinje…pacijentkinje i drugarice…
Srećan vam Praznik…
Svaki dan je dan žena…
Šta ima to da naglašavamo…
Zamislite…ne daj Bože…da slavimo praznik pranja zuba… 🙂
Tako treba živeti stalno…
I tako se i treba ophoditi prema svakoj osobi ženskog pola..
Svakodnevno…
Kavaljerstvo je imperativ…
Danas samo želim posebno da se zahvalim na svemu što nam pružate…
Od rodjenja pa nadalje…
I da kažem da sam potpuno svestan da su u mom ličnom…a i u životima mnogih drugih muškaraca…žene apsolutno najznačajnija bića…najvrednije i najvaznije pojave u univerzumu…
I da sam potpuno svestan da bez vas novac ne bi imao nikakvu vrednost…
A sve ostalo smisao..
I da vam poželim da budete majke majkama…
Tojest…da vas ima što više..
I da vam svaki dan bude ispunjen srećom… smehom…ljubavlju…pažnjom…poštovanjem…jednakošću i ravnopravnošću…
Srecan vam 12. mart…
Sasvim običan Dan (Žena)…

Najveći heroj

Jasnoća u prioritetima…
Nediskutabilnost u principima…
Fleksibilnost u načinima…
Rigidnost u ciljevima…
Hrabrost spram nedaća…
I požrtvovanost između…
Šest Začina…koje ćete pronaći u svakoj Uspešnoj Priči…
Ja sam imao neviđenu sreću i privilegiju da ih pronađem dosta rano…kod najvećeg Heroja koga sam ikada upoznao…
Hvala Majko!
„Idemo dalje“…
Stara porodična mantra… i dalje odzvanja…
Dok lepršam ka Dugi…
Nasmejan…
Jedini problem je što mi se i dalje s’ vremena na vreme omakne da se neprijatno iznenadim kada god primetim da nekome nisam simpatičan…i da me nešto baš i ne voli…
No preživljavam taj maler sasvim lako…
Šta da se radi…
Svestan sam da je i to sve deo života…
I svačije apsolutno neotuđivo pravo…
Nego sam ja jednostavno toliko Ljubavi akumulirao i poneo iz Kuće…
Da prosto nisam navikao… 🙂

Mali Ćofi

Jedna od boljih okolnosti kada završite medicinu je što nema te klinike ili bolnice gde nemate nekog svog sa godine…ili makar nekog ko se zna sa nekim koga vi znate sa godine…
Jedna od gorih okolnosti je što će vaš telefon neprestano zvoniti…i što će vas uvek neko zvati da mu pomognete za nekog svog…
Jer…znate već kako stvari kod nas funkcionišu…
Ti pozivi su po pravilu zbog nesreće…neprijatni i bolni…jer vas stalno podsećaju na to da se takva muka već sutra može desiti i vama i vašem nekom…
I frustrirajući…jer često i ne možete nikako pomoći…koliko god to želeli…
Tako me je i taj poziv uznemirio…
S druge strane žice je bio moj dobri drug…Boki…kum jednog od mojih najboljih prijatelja…koga znam decenijama…i jedan od onih ljudi koje svi vole…ljudina i muzičar…sa kojim sam barem jedno sto puta proveo divnu noć…pevao i smejao se na sav glas…slušao ga kako svira iz duše…i ludirao se do zore…bezbrižan…i ubeđen da se život sastoji samo od radosti…
Ovaj put se nismo smejali…
Ćale mu je bio loše…
Bukvalno nekoliko dana pred kraj…
Prognoza da će sa tim stadijumom tog karcinoma živeti još 6 meseci…je istekla još proletos…
I sada se smrt već uveliko baškarila po njihovom stanu…
I pred njegovim očima se odigravalo sve ono zbog čega sam vrlo za eutanaziju…kao i 90 % lekara…i prvi ću potpisati ukiliko me ikad budu pitali…i stručno…i lično…
Dobra stvar u medicini je što danas nema bola koji se ne može kupirati…
Loša stvar u našoj medicini je što tih brojnih stvari kod nas nema ili nisu dostupne svima…
Boki me je pozvao da pita mogu li mu nabaviti izvesne Durogesic flastere…lek-flastere koji u sebi sadrže Fentanil…supstancu skoro sto puta jaču od morfijuma…poslednji spas i lek za svaki bol…koji se obično propisuje umirućima…da im obezbedi makar minimum dostojanstva…i nažalost u poslednje vreme jedan od obaveznih lekova bez kojih svaki lekar hitne pomoći ni ne polazi u noć…
Mali hanzaplastić koji se zalepi na stomak…i dobijete dan bez bola…
Autentična pobeda medicine nad mukom i besmislom…
I spas…kad se kraj približi…
Međutim Durogesic flastera više nije bilo nigde…i nemoguće ih je bilo nabaviti ni u Domu zdravlja…niti bilo gde…jednostavno ih je nestalo u celoj zemlji…
Problem u snabdevanju je nastao…kao i uvek…zato što je kraj godine…i zato što su se zalihe izgleda potrošile…a novi tender se još nije održao…administrativna glupost…a s’ obzirom da je lek opioid…odnosno droga…ne može se kupiti u apoteci…niti bilo gde nabaviti legalno…
Odgovori nadležnih su bili…da će ga verovatno biti do kraja meseca…
Leka možda da…ali Bokijevog ćaleta po svemu sudeći ne…
Boki je prvo bio besan…psovao je i zemlju i sudbinu i Boga…pa očajan i tih…kao i uvek kad neko postane bespomoćan…
Pa se onda prenuo…i krenuo da zove…
No…nažalost ni ja…niti bilo ko drugi…mu nismo mogli pomoći…
Durogesic se jednostavno nijie mogao nabaviti privatno…
Prošlo je nekih mesec dana…i sreli smo se ponovo na slavi kod zajedničkog drugara pre neki dan…
Sahrana je kaže bila dostojanstvena…bilo je baš dosta ljudi…uostalom kao i uvek kada se pošteni i dobri ljudi sahranjuju…njegov govor je bio odmeren…potresan i lep…čak je i odsvirao ćaletovu omiljenu pesmu…
I onda mi je rekao nešto…zbog čega sam ponovo shvatio koliko sam ponosan na narod kome pripadam…
Na našu urođenu racionalnost i snalažljivost…
Na otpornost…i pamet…
Na to što je naš prirodni odgovor „dobro, šta ćemo sad?“ a ne „jao…jadni mi…i kako se ovo desilo“…
Na pobedu duha nad besmislom…
I na to što možda na kugli zemaljskoj i nema boljih reprezenata one stare da „ko nađe svoje zašto…može preživeti svako kako“…
I kako nema te muke u kojoj pravi Srbin neće naći neki način da preživi…da se snađe…da premosti…ili da pretekne…
Ko zna kako se ta snaga iskristalisala i akumulirala…verovatno zbog istorije koja nikad i nije bila dosadna i laka…
„Izvini brate što nisam mogao ono da ti nađem“…rekoh ja…
„Ma nema veze…brate…snašao sam se…znaš ko mi je pomogao?“…okrenu se ka drugu iz njihovog kraja…koji je sedeo na drugom kraju stola…“znaš malog Ćofija što je išao sa nama u osnovnu…e vidiš on mi je pomogao za ćaleta…“
Začuđeni pogledi za stolom su govorili da se nešto neobično desilo…
Ispostavilo se da je mali Ćofi…kako to da kažem…dobroćudni narkoman iz kraja…kakvog verovatno i vi imate u vašem…
Ispušteno dete…koje baš onda kada nije trebalo nije imao nikog svog da mu pomogne…da mu zvekne šamarčinu pa da ga zagrli…i da ga spase…od ulice…i probisveta…koji takve jedva čekaju…
Moj drug ga je pozvao kada je već ispucao sve opcije…i ponovo postao potpuno očajan…da mu nabavi ove flastere…kako zna i ume…na crnom tržištu…u skladu sa gornjim premisama…o našem narodu…i snalažljivosti…
Ćofi je rekao da će ga zvati popodne…čim se raspita…
Nije uspeo da ih nabavi to popodne…ali je rekao da će pokušati sutra ponovo u drugom kraju grada…“ima on tamo jednog druga“…
I onda je sutra popodne mobilni zazvonio…Ćofi je bio sav ushićen…“nabavio sam sedam Durogesic flastera…bugarskih…ali su u roku…ti su ti za Evropsku uniju pravljeni…oni su ti još bolji…tojest jači“…
Razmišljam…kako se moj drug raduje…kako mu konačno pada kamen sa srca nakon celodnevnog hodanja po stanu…i celonedeljenog nerviranja i svađanja u Domu zdravlja…razmišljanja da li da pobije sve njih…ili sebe…
Zamišljam kako se možda prvi put i nasmešio te jeseni dok pita Ćofija…
„Znaš gde sam?“ upita Boki…
„Znam…bio sam tu jedanput na rođendanu…zvao si me“…
Kako se i ne bi sećao…kad je to bila prava retkost…kao i svoj problematičnoj…ničijoj i ispuštenoj deci…koju svi izbegavaju…i koju niko ni ne poziva na rođendane…da ne bi kontaminirali dobru decu…
No čika Mića je kao stara komunjara insistirao da Boki obavezno pozove celo odeljenje…
Nema razdvajanja…sva su deca ista…sve mora da se deli…i sa svima mora da se druži…
Zamišljam kako mu Boki otvara…
Kako Ćofi odmah zna u kom pravcu da se uputi… po jaucima…
Zamišljam kako se u hodniku susreću sa majkom…koja je poluošašavljena od bensedina…ali koja ipak i tako sedirana zna da se od narkomana treba gnušati…i samo skloniti pogled u stranu…pre no što se zarazi…
Zamišljam kako Ćofi kaže „dobar dan čika Mićo…je l’ me se sećate…evo doneo sam vam ovaj lek“…kako čika Mića koji ne zna ni koja je godina…ni u kojoj je zemlji odgovara „o baš je lepo što si završio medicinu i što si uspeo u životu…bravo“…kako se Ćofi zahvaljuje u maniru prvaka drame narodnog pozorišta…kako skida zaštitnu foliju i lepi flaster čika MIći na stomak…
„Evo…za pet minuta će vam biti lakše“…reče Ćofi…
„Hvala sine“…reče čika Mića…
Kako se zenice skupljaju…
Kako bol prestaje…
Kako se neki poluosmeh olakšanja javlja…
Kako ćale prvu put u poslesnjih nedelju dana počinje da diše kako treba…
Kako uspeva ČAK i da zaspe…
Kako Boki plače pored…dok ga Ćofi teši…“hajde…biće sve dobro…sve je to deo života…“
Kako odlaze do treprzarije i kako sipaju rakijicu…“kako ga mama…nakon sinovog brecanja udostojava čak i kafom i kolačima“…i kako ga pita „sine jesi li ti dobro“…“jesam teta Nevenka…bilo je i gorih dana“…
Kako ćute…
Kako ga Boki ispraća i kako Ćofi kaže na vratima „po mom iskustvu ovo bi trebalo da ga drži 24 sata…vidimo se sutra ponovo…tu sam ja…ako još nešto zatreba…“
Boki ga grli…i ispraća…
I ostaje raznesen u hodniku…
Kao i svi mi na slavi dok nam to priča…
I tako je Ćofi…mali dobroćudni narkoman iz kraja…bio šef intenzivne nege i palijative u njihovom stanu sledećih nedelju dana…
Nije uzeo ni dinar…“jer se za lek ne kaže hvala“…a i imao je on za toliko…mala je to doza…
Niti se požalio da je umoran niti da ne može…
I eto…
Život je to…
Na ovim predelima od krvi i meda je vazda takav bio…
Sve je vrlo relativno…
I često obrnuto…
Zlikovci su često sasvim fin svet…
Čistunci su često zli…
Mali ljudi su ponekad veličine…
A veliki polusvet…
Tek kada dođe ružno shvatite ko je kakav…
I da se na muci oduvek poznaju junaci…
I razlikuju drugovi od prijatelja…
Nedaće su stalne…
Neprijatne i otežavajuće okolnosti su konstanta…
Ali je snalaženje i nagon za preživljavanjem još jači…
Prijateljstva kovana u muci čelična…
A smisao uvek postoji…ukoliko se potrudimo…
Život grub…
Ali su ljudi još jači…
Posle smo se svi smejali dok nam je Boki prepričavao kako su pretposlednju ćaletovu noć svi zajedno sedeli i umirali od smeha u njihovom stanu…Boki i Ćofi pijani (nije hteo da izlazi iz uloge lekara)…keva na bensedinu a ćale na fentanilu…i prepričavali doživljaje…ćale sa VMA…Ćofi sa ulice…mama sa biroa…a Boki iz kafane…
I kako će oca pamtiti tako nasmejanog…
I po toj noći…
Kada ga ništa nije bolelo…
I kada su mogli da se oproste kao ljudi…
I da mu maltene u poslednjem lucidnom trenutku kaže kako ga je mnogo voleo…i da je bio Ćale za primer…i da mu se zahvali na svemu što je uradio za njega…i da će se potruditi da živi onako kako ga je on učio…
I kako je nenormalno zahvalan na toj privilegiji…
Koju im je obezbedio Ćofi…
Mali Ćofi…dobroćudni narkoman iz kraja…koji nema nikoga svog…
Dobar svima osim sebi…
Ljudina…
I Prijatelj…
Živi dokaz…za to da o knjizi ne treba suditi po koricama…
I da je sve relativno…
Da je forma potpuno nebitna…spram suštine…
Da se…iako je manir „spolja gladac a iznutra jadac“ nažalost zavladao…prave vrline još mogu pronaći… ponekad na najzabačenijim i najnepristupačnijim mestima…gde biste se najmanje nadali…
I zamišljam kako će se čika Mića nekako zadovoljno smešiti uz rakijicu odozgore dok ih bude ovo proleće gledao subotom u Drajzerovoj…gde će konačno i Ćofiju biti popunjene stolice…za njegovim stolom…u sobi za posete…
Kako će mu nekim anđeoskim trikom poslati taj ponekada presudni tračak snage da se skine sa pošasti najveće od svih…
I da krene ispočetka…
Što sad i ne bi?
Kad konačno ima brata i kevu…
Nekog svog…
I zašto da se trudi…
I kome da se vrati…
Muka sa ovim životom je što da biste nešto postigli morate da se trudite decenijama…a da propadnete možete i večeras…
No…prava je sreća…
Da je i obrnuti put moguć…
Iako je često krivudav i uzbrdo…i jako je teško pokrenuti se u pravom smeru…
ALI UVEK POSTOJI NAČIN…
Da kreacija pobedi ludilo…
Da konstruktivno pobedi destruktivno…
Da pamet pobedi okolnosti…
Da se muka ukroti…
Da se pomogne…
Ili da se samo bude tu…uz nekoga…
UVEK POSTOJI NAČIN…
Da dobro pobedi…
Ukoliko smo Ljudi…
I ukoliko Ih imamo oko sebe…

Marama

Ne pamtim da sam ikada toliko smožden krenuo na odmor…
Čarter je po običaju bio noćni…
Autobus koji nas je čekao na aerodromu je bio krš…
Vreme je bilo taman…vrelo sunce i prijatni vetar sa mora…
Ostrvo je na prvi pogled izgledalo čudesno…
Ali…za nekih desetak godina…ništa od toga neću pamtiti…niti će biti važno…
Koliko razgovor…koji se obavljao na sedištu iza mene…taman tako da sam sve mogao čuti…
„Da li ti je dobro?“
„Jeste, jeste…“
„Nije ti muka?“
„Nije, nije“
„Evo stižemo brzo…uzmi malo vode…“
„Ne mogu sad…uzeću malo kad stignemo u sobu…baš sam se umorila“
„Da li ti treba kesa?“
„Za sad još ne…nadam se da brzo stižemo…“
Dijalog između dva sasvim obična ženska glasa…jednog mladog i optimističnog…i jednog starog i umornog…koja se ničim nisu razlikovala od ostalih glasova koji su se mogli čuti po autobusu i cike dece koja su egzaltirano mahala moru…
Tek sam na izlasku shvatio dubinu tog dijaloga…
Ćerka…student…crna dugaka kosa…smejalice…naočare…majica…šorc i patike…sto rančeva i torbica na njoj…spremna apsolutno na sve…
Majka…marama na glavi…dukserica…trenerka…i ništa više na njoj…i te oči koje nažalost danas sve češće viđamo…oko nas…
Odmah mi je bilo jasno…
Moja majka je ljudima uvek posmatrala zube…kao i svaki pravi stomatolog…
I uvek je komentarisala nečiju teskobu „kako je to greška dečijeg stomatologa“…i tako to…
Profesionalna deformacija…
Mi smo nažalost baždareni na tugu i nesreću…
I Oči…
I marama na glavi meni uvek sluti na hemioterapiju…što je uz gornji dijalog…sada već bilo sasvim izvesno…
Brzina kojom su išli ka hotelu…i ćerkino nošenje svega…uz pridržavanje majke…je to samo potvrdilo…
Ne pamtim da sam ikad na odmor otišao umorniji i iscrpljeniji…i fizički i psihički…
Psihoterapija je nalepši posao na svetu…
Kada pomaže…i kada je uspešna…
Suštinski problem je što često nije…
I što je nejaka pred nepravdama…ludiliima…udarcima i besmislima života…
Šta reći nekome kome majka umire od raka?
Kako utešiti?
Koliko saosećati?
Šta posavetovati?
Osim da je povede na more…
Odmah…
Ukoliko može i ukoliko to želi…
I ukoliko lečenje to dozvoljava…
I ukoliko lekari to odobre…
Ukoliko mu se radovala pre…
I ukoliko joj je još malo ostalo…
Da se pozajmi…da sve organizuje…da bude što je moguće udobnije…
Da sve ponese…i da tetoše…koliko god može…
Da insistira i da ohrabruje…da joj neće ništa faliti…
Da sve organizuje sa lekarima…i osiguranjima…
Da spakuje i da ponese sve stvari…
Da sedi pored nje ceo prvi dan dok se ne odmori od puta…
Da se ustane u cik zore…jer je svaki sat dragocen…
I da se sedi u vodi dok se obe ne smežuraju…
Da se odmara i drema na plaži po ceo dan…
I da se juri na zapad ostrva zbog zalaska…
Da se sluša njena muzika iz mladosti u kolima…i da se peva na sav glas…
Da se jede sve…pogotovo ono što goji i ne valja…i što obožava…
Da se ispijaju frapei…i ogovara…
I da se popije čaša vina…
Da se smeju starim pričama…
I da se zaplaču u sledećem trenutku…
Ali da joj ona onda poruči „hajde nećemo valjda sad da se samosažaljevamo i da cmizdrimo ovde“…i da se ode na muziku…
Da se luduje…
I da je pridržava…
Da steknu još po neku Anegdotu i Uspomenu…
I da se ćuti…
Da joj se zahvali…
Da joj kaže sve što joj je važno da kaže…
Koliko je dobar posao odradila…i koliko joj je značila…i da ništa ne bi uspela bez nje…
Koliko je dobra majka bila…i koliko ceni sav trud i odricanja koje je uložila…
Da je zaista počastvovana što joj je baš ona to bila…
Da joj oprosti svaku grešku koju svaki roditelj kad tad napravi…najčešće iz najbolje namere…
Da se grle…
Da uživaju za njihovu dušu…
Da rade šta god njih dve vole da rade…zajedno…
Da se lepo pozdrave…
Mama sa morem…
I međusobno…kada bude došlo vreme…
Psihoterapija nažalost može samo to…
Da pomogne ljudima koji debituju u nečemu što psihoterapeuti čuju jedanput nedeljno…
Da im pomogne da osmisle neosmišljivo….
I da prihvate neprihvatljivo…
Da shvate da je i smrt samo uobičajni Deo Života…
Da sve što je lepo ima kraj…
Ništa lično…
I ništa strašno…
Ako smo voleli…
I ako nas je neko voleo…
I ako smo uživali dok smo za to imali priliku…
Onako kako mi to volimo…

Roštilj

Na roštilju na kome često ručam…stanje redovno…
Gužva…par taksista sa pivom ispred…par đaka iz obližnje škole stavljaju priloge u đačku pljeskavicu…blaga nervoza ubrzanih gladnih kapitalističkih hrčaka koji čekaju da im se spremi hrana pre no što se vrate u firmu preko puta…majka što uslužuje…onaj posebni miris…dim…narodnjak sa radija i ventilator na trideset stepeni…
Treći sam u redu…
Ispred su žena i muškarac…srednjih godina…
Žena je obučena za kraj…majca na bretele…šorčić…japanke…svezana kosa…i crvenilo na ramenima sa Ade…
Muškarac je sa posla…polo majca…dobrano natopljena znojem od jutros…pantalone koje mogu samo da zamislim koliko će mu prijati kad ih skine…čim uđe u kuću…i cipele za posao…prelomljen na pola…i zagledan u telefon…koji mu jedini drži pažnju…tojest koji jedini može biti dovoljan stimulus da prestane da razmišlja o svim problemima koji ga muče i koje je od jutros preturio preko glave…premoren…i odsutan…samo fizički prisutan u redu…mislima daleko…
Majka-prodavačica završava sa usluživanjem žene i postavlja sasvim rutinsko pitanje muškarcu…
„Jeste li vas dvoje zajedno?“
On nonšalantno podiže pogled sa telefona…prekide čitanje članka o reprezentaciji…i odgovori u sekundi…
„Aha…evo već petnaest godina…ne mogu da zamislim svoj život bez nje“…
Vreme stade…
Čarolija otpoče…
Osmeh zavlada mesarom…
On spusti telefon…poljubi ženu ispred u slepoočnicu…izvadi novčanik…i zapita „koliko smo dužni?“…
Radnica naplati…i dalje se smešeći…kao uostalom i svi mi…
I odoše…držeći se za ruke…
I opraviše nam dan svima…
Možda i mesec…
O da…
Ljubav definitivno na usta ulazi…
Ali mogu da zamislim da su i njene uši bile vrlo zadovoljne onim što su čule…
I da su svim snagama navijale za njega…
I da se nekako provukao…čak iako ne kuva…i povremeno smrducka kao i sav pošten svet po ovako sparnim danima…i ko zna šta mu još sve nedostaje po men’s health kriterijumima…
Ljubav su sitnice…
Život su sitnice…
Male lepe stvari po običnim mestima…
Male šale…
Mali znakovi pažnje…
Mali rutuali…
Mala iznenađenja…
Mala ludiranja…
Mali obični trenuci sa nekim koga volite…
Oni su zaista jedino što je važno…što nam niko ne može oduzeti…što se pamti…i što ne može da devalvira…
Baš zato i verujem da nema ničega vrednijeg od njih…
I da su oni najsigurnija investicija…
Živeli Trenuci!
Živeli Normalci!