Архиве категорија: citati

Brianna Wiest

Zaista mislim da ne postoji bolji citat za ponedeljak od ovog…
„Prava briga o sebi nisu ni penušave kupke ni čokoladni kolači, već izbor da se izgradi život od kojeg vam nije potrebno redovno bežanje“
Brianna Wiest
Sigurno da je taj put jako težak…
Ali je svakako najlakši mogući…
Pa…
Srećno nam bilo!

Momo Kapor

Koliko samo volim ovu priču…

I koliko mi samo znači…

Neponovljivi Momo Kapor…

Inkognito

„Zan Zak i ne primeti kako mu u Parizu prohuja osamnaest godina otkako nije bio u domovini. Roditelji u jednom zabitom juznom selu behu mu vec davno pomrli, a zavicaj izbledeo kao metafora. Usijani kamen pod stopalama, zujanje muva, dosada i prasnjavi oblak usred koga tutnji stado ovaca, – to je bilo sve cega se mutno secao. U
Beogradu, gde je zapoceo da studira kostimografiju (izbacen sa
Akademije posle prve godine), ionako nije imao nikoga. Gde mu je,
ustvari, bila kuca? Kome je pripadao? Izgubio je cak i svoje
prezime, posto su Francuzi tesko izgovarali Janjic. Janjich! Od
Jan-jich, postao je tako Zan Zik. Bien! Setio bi se svoga porekla
s vremena na vreme, kada bi u „Ekspresu“ ili „Pari macu“ citao
clanke o sebi. „Genijalni Balkanac oblaci Francuskinje|“ Ili:
„Kako je mali krojac postao modni car!“
Sve je pocelo tako sto 1959. Zan Zak opet nije imao gde da
stanuje. Kad covek nema stana u Beogradu ili Parizu, mislio je,
onda je mnogo bolje da ga nema u Parizu.
Otputovao je bez prtljaga. Njegov kofer sa svim sto je posedovao
na svetu ostao je zaplenjen kod stanodavca u Generala Zdanova 52.
Istina, kosulje su se vec davno ubudjale, a knjige – bile su,
uglavnom, pozajmljene: kome je do knjiga? Ali opet! Bilo je tamo
nekoliko dragih fotografija koje vise nikada nece moci da budu
snimljene. Njegova slika sa setim razredom, gde svi decaci gledaju
prema fotografu u skolskom dvoristu – samo on pilji u nebo, praveci
se originalan. Fotografija izvesne Vane, neka njena pisma. Nije
vazno. Kofer je ostao zaplenjen zbog neplacene stanarine.
Uopste, pre dolaska u Pariz Zan Zak je bio mnogima duzan. Ali
vise nego bilo kome, on je dugovao Beogradu, bez koga ne bi postao ono sto jeste: covek cijeg se imena vec pribojavaju Karden i Kurež. U tom gradu njemu su se dogodile najvaznije stvari, upravo one zbog kojih naoko povucen, tih mladic i odluci da se sveti i postigne nesto u zivotu. U Beogradu je, naime, nacrtao svoje prve kostime za „San letnje noci“, koji su mu u Narodnom pozoristu glatko odbijeni kao potpuno neupotrebljivi. U tom gradu je godinama sa zaviscu gledao mladice i devojke kako setaju nedeljom pre podne po Terazijama,ceznuci da i sam jedanput bude elegantan. Stvorio je dvesta smelih nacrta za neku imaginarnu prolecnu kolekciju, kojoj su se od srca smejali u svakoj fabrici konfekcije gde bi ponudio svoju usluge. Ti isti ljudi, deset godina kasnije, placali su skupo Francuzima da ih smeju kopirati, ili su ih, jednostavno, krali, menjajuci samo po koji nevazan detalj. U Beogrdu mu je Vana kazala jedanput zauvek neopozivo NE i udala se preko noci za prvog koji joj je ponudio brak.
Jednom recju, Beograd mu je dao sve sto moze da posluzi kao
pogonsko gorivo za let izvan orbite kroz slobodni prostor u svet.
Taj grad mu je otvoreno stavio do znanja da nikome nije potreban;
poklonio mu je energiju ocajnika koji vise nema sta da izgubi.
Umetnike ne unistava beda; pre bi se moglo reci da je za njih
smrtonosna udobnost. Zar bi doterao dovde dokle je stigao da mu je
u Beogradu islo kako treba? Gde su danas oni elegantni momci sa
Terazija? Sigurno su vec odavno ugojeni i pomireni sa prosecnoscu.
A Zan Zak, jos vita – sama kost i koza ipregnirana dimom vecitog
„Gouloaza“ u zubima – vlasnik je treceg modnog studija po velicini
u Parizu. Stvorio ga je sam, bez icije pomoci, radeci nocima i
godinama, najpre kao mali, nepoznati krojac u Diorovoj radionici,
a kasnije kao asistent Iv Sen Lorana. Danas Zan Zak odlucuje sta
ce sutra nositi Pariz, a prekosutra i cistav svet! Stvarno si
zasluzio svoj odmor, Zan Zak!
Dok je „Boing 707“ Air Francea kruzio nad Beogradom, cekajuci
dozvolu za sletanje, Zan Zak je kroz prozor gledao ridja proletnja
prostransta; razlivenu Savu i Dunav, vrhove drveca sto su virili
iz vode iznad potopljenih ada… Kako uzbudljiv predeo! U jednom
tenutku srce mu snaznije zakuca, kad ugleda iskosenu Kalemegdansku
tvrdjavu. Evo Beogada! Tu, iznad usca, pobijen je prvi slavenski
kolac i prikupljeno razbacano kamenje rimskog utvrdjenja. Singidunum.
Sin-gi-du-num. Sing. In. Dum. Dum. Dum. Otkad ne sanjam na maternjem
jeziku?
– Na sta to licis?- pita carinik Zan Zaka, uprodjujuci ga sa
znatno mladjom fotografijom u pasosu.
– Kako to mislite? – bile su posle toliko godina njegove reci
na srpskom.
Odeven je u svoje legendarne, poslovicno izbledele pantalone od
rebrastog somota i americku vojnu vetrovku iz Vijetnama, ciji je
levi rukav izbusen mecima. Dobio je na poklon od kolege, americkog
kreatora, Dzona Fijendake iz Bostona. Proseda kosa pada mu valovito na ramena. Mada je sam stvarao, prezirao je modu i da se lepo nosi.
Tako je uspeo da lici na ostarelog hipika – neku vrstu modnog
proroka. Godinama je brizljivo negovao smisljenu pohabanost iz
dekorativnih razloga. Zar se ovde u Beogradu, ljudi jos cene po
glupim „teget“ odelima i kravatama? Boze, pa to je potpuno zaboravio!
– Dodji ovamo!- naredi mu carinik, gromada od coveka. -Dodji da te
malo pretresem… Takvi kao ti sigurno nose drogu!
Sta mi je sve ovo trebalo, misli Zan Zak, dok ga carinik odvodi u
neku sobu mutnih, staklenih zidova. Nisam smeo da se prepustam
nostalgiji! Uleteh u klopku! Ko je samo napisao onu pricu „Domovino,
ti si kao zdravlje“? Bas bih voleo da mu kazem rec-dve!
Svuci vindjaknu!- naredjuje carinik.
Svukao je vetrovku i tada ga krupni covek iznenada steze celicnim
misicama na svoja siroka prsa. Osetio je na licu ostrinu njegove brade.
– I tako, ne poznajes vise Ziku? – viknu. – Pofrancuzio se, je li?
A kad si mi krao slaninu iz paketa u domu „14. decembar“, to nista, a? I sad se ne secas starog Zila! Pili su viski u carinskoj sobi.
– Pa, vidim, brate da ti tamo nije islo bogzna kako… – razgledao
ga je stari drugar sa zastitnickom neznoscu. – Imas pravo sto se vracas! Naci ce tebi Zika neki poslic…
Dobro. Nije ni ocekivao da ce vec carinici na aerodromu znati
za njegovu francusku slavu, ali zar ovde ipak nisu culi da je odevao
prvu damu Francuske u Jelisejskoj palati i da je Veruska sekla vene
kad ju je napustio?
– Dobro, reci ti Ziki cime se tamo, u stvari, bavis? -pita ga
stari drug i sipa novu turu pica.
– Na dvojica – kaze Zan Zak – bavimo se istim poslom. Razlika je
samo u tome sto ti ljude svlacis, a ja ih oblacim… Imas li, mozda,
kcerku?
Studentkinja! – kaze ponosno Zika – i vadi fotografiju iz novcanika.
– Osamnaesta joj…
Zan Zak otvara mali kofer i vadi svoj poslednji model nestvarno lakehaljine od ciste ljubicaste svile, koji je poneo ni sam ne znajuci za
koga. Ta stvar apsolutno nema cene!
– Odnesi joj ovo… poklanja haljinu cariniku, kome svila potece
u slapu niz krupne sake. – Ona ce ti reci cim se bavim!

Vratio se kao pobednik u grad u kome je pretrpeo svoje najvece
poraze. Puni dzepovi suskavih novcanica stitili su ga od surovosti
sveta. Na kraju, imao je francuski pasos, koji nije pokazao. Dvojno
drzavljanstvo, za svaki slucaj. Bio je oprezan.
Odvezao se taksijem do grada. Ljudi su se promenili, ali ravnica
kroz koju se vozio ostala je ista, nepormenjena. Isti odnos neba i
poorane, podatno rastresite, masne crnice koja se pusi ocekujuci da
je prekrije noc. Njegova zemlja. Zemlja. Zemlja. Zemlja gde te cak
i carinici ljube i placaju ti pice.
Odlucio je da odsedne u „Mazestiku“. Zapamtio je taj hotel kao
svetiliste luksuza, u koje nije smeo ni da zakoraci u svoje vreme.
Pa i veceras, sa cetrdeset i dve godine i svom svojom slavom na
plecima, osecao je nesto slicno tremi dok je ulazio preko
iskrzanog lauf-tepiha u recepciju. Portir ga je samo letimicno
pogledao i nastavio da resava ukrstene reci. Promrmlja da nema
ni apartmana ni soba. Nije imao srece! Ali soba nije bio ni u
„Moskvi“, niti u „Metropolu“. Cak je i predsednicki apartman u
hotelu „Jugoslavija“ bio zauzet! Objasnili su mu da se u gradu
upravo odrzava veliki Sajam automobila i da su svi hoteli
rezervisani unapred vec mesecima. Zao mi je! Nigde ni jednog
slobodnog mesta.
Oseti potrebu da se smeje kao lud, bas kao na kraju filma
„Blago Sijera Madre“, kad vetar razgoni na sve strane krvavo
steceni prah iz pocepanih vreca, ali, umesto smeha, obuze ga
nelagodnost – u stvari, pritajena panika ucini da mu kolena
postanu meka i klecava. Nista mu, dakle, nije vredelo sto se u
Beograd vratio kao pobednik da harmonikom kreditnih kartica koje
su mu otvarale sva vrata – posle osamnaest godina (savrsenog li
apsurda!) bio je ponovo na pocetku – na ulici! Potpuno neverovatno!
Racunao je sa svim mogucim lukavstvima , pretvaranjima, zlobom
svojih bivsih kolega sto ga vide uspelog; racunao je sa zaviscu,
tako prirodnom kad se covek vrati sa tesko stecenim evropskim
imenom, ali Beograd, izgleda, izabere uvek najnepredvidljiviji
nacin da nas povredi. Ko je mogao i da sanja da nece imati gde da
prespava svoju prvu noc? To nije mogao da smisli ni u strasnim
nocnim morama dok se u bunilu prevrtao bez sna, dozivljavajuci po
ko zna koji put onu strasnu januarsku noc 1956, kad je prijatelj
kod koga je jedno vreme stanovao zaboravio da mu ostavi kljuc od
kapije, pa je do zore skakutao po snegu i obilazio usnulu Kalenica
pijacu, zavideci smrtno svima sto su, umotani u toplu cebad, spavali,
ne znajuci za njegovu muku.
Beograd se, dakle, mora uvek osvajati iz pocetka.
Znao je samo jedno: ni po koju cenu ne sme traziti prenociste kod
onih malobrojnih, preostalih prijatelja! Potpisao bi tako neopoziv
dokument o svom neuspehu. To bi se brzo proculo po varosi i osamnaest
godina bi bilo uzalud protraceno. To, nikako, ne!
Spustio se do zeleznicke stanice. Na ulazu u stanicnu zgradu
presrete ga nekoliko zena. Videci ga neodlucnog, kako stoji sa
koferom u ruci, nudile su mu grakcuci prenociste. Jedan trenutak
se odlucivao da li da prihvati ili ne, ali pogled na ta podbula
lica profesionalnih podvodacica, njihove bradavice iz kojih su
rasle dlake, dvosmisleni nacin na koji su baratale recima, pitajuci
ga zeli li „pun“ ili „prazan“ krevet, kao da ga je opet vracalo u
vlast svih onih, vec odavno u pamcenju potisnutih zenturaca –
ucenjvacica, njegovih bivsih stanodavki i gazdarica. Isti oni
pokreti, ista neskrivena drskost podzemlja; iste kucne haljine
neodredjene boje, izbledelog dezena, umascene i prozete vecitim
kuhinjskim vonjem neopranog posudja u umivaoniku… Sve to hvatalo
ga je ljigavo mlakim pipcima i vuklo nekuda duboko, u tamu sporednih
sokaka, niz stepenista za poslugu oronulih gospodskih zdanja – sada
mrznjom izdeljenim zajednickim stanovima – tamo, u lose osvetljene
jazbine i brologe iz kojih nema bekstva ni povratka. Oseti ponovo
zadah bede i kvarnih zuba i shvati da je nasmrt umoran od bezanja;
sa cetrdeset i dve godine ne bi vise imao snage da sve to jos
jednom prodje i izdrzi. Bio je lako pobedjen i zadavljen. Blagostanje
u kome je ziveo poslednjih godina razmeksalo ga je i ucinilo
neotpornim na siromastvo. Odgurnuo je zene i kroz metez njihovih mlitavih tela, pracen psovkama i bestidnim cerekanjem, odjurio je do stanicne garderobe da ostavi kofer. Garederoberi su ga sumnjicavo gledali, kao da im ostavlja tempiranu paklenu masinu. Pred njim se pruzala besana noc. I on joj se prepusti. Bas kao nekada, dok je lutao ulicama bez drugog cilja sem da utuca vreme, Zan Zaka noge same odvedose do slikarske Kasine. Srce mu je lupalo kao ludo kad u mracnoj ulici ugleda njeno bledonaradzasto svetlo; nekada je svake noci svracao da se tu nadje sa drustvom. U to vreme iamo je kod sefa sale neograniceni kredit.
Nista se nije promenilo. Proze ga teski miris zaprske, koji je
navirao iz kuhinje u talasima kad god bi neko od kelneta gurnuo
nogom vrata. Sve je bilo na svom mestu, cak i sef sale u pohabanom
crnom odelu zapisivao je kao nekad narudzbe na pultu pokraj
zvoncave kase. Bio je, najzad, medju svojima!
– Hej! obradova mu se Zak i krenu u susret. – Sve is mladji i
mladji!
Pruzio je sefu sale teatralno ruku, ali ovaj ga je gledao bez
ikakvog izraza, kao da ga vidi prvi put u zivotu. Zan Zakova
ispruzena ruka ostade, pred svima, u vazduhu…
– Zar me se ne secas? – upita malo zbunjen. – To sam… ja…
– Poznajem te – rece sef. – To si ti. Znam. Zan Zak. Citali smo
o tebi…
– Je l’ se ti nesto ljutis? – upita Zan Zak, spustivsi
neprihvacenu ruku.
Kasina se utisa. Ovde se ne desava svaki dan bogzna sta zanimljivo i jedan ovakav susret nije mogao da prodje nezapazeno. Zan Zak je odmotavao unatrag uspomene u glavi.
– Ah, da! – seti se. – Ostao sam ti sigurno nesto duzan?
– Tacno!- potvrdi sef i dalje bez izraza. – Ostao si nesto duzan.
– Slusaj, nisam zano da cu se ovoliko zadrzati? Osamnaest godina…
Ej, nije sala! Pogledaj, obojica smo osedeli!
Sef ga je i dalje gledao bez reci, kao kroz mrenu.
– Koliko sam duzan? – upita Zan Zak.
– Cetrdeset hiljada… – odgovori. – Imam zapisano.
Zan Zak izvuce smotuljak zguzvanih novcanica. Izvukao ih je
drhtavim prstima, nasumice, onoliko koliko je zahvatala saka u
dzepu padobranske bluze. Posle toliko godina odsustvovanja nije
se snalazio sa dinarima, tek promenjenim na aerodromu, i to mu,
odjednom, bi cudno. Odbrojao je cetiri novcanice od po deset
hiljada i pruzio iz sefu, koji ne pomeri ruku da ih primi.
– Uzmi… -rece.
– To vise nisu iste pare!
– Koliko sada kosta cetrdeset hiljada? – upita Zan Zak.
– Otprilike osamdeset!
Pruzio mu je sav novac koji je drzao u ruci, oko sto pedeset
hiljada.
– Je li sad dovoljno?
Jedna desetohiljadarka odleprsa na patos i sef se sagnu da je
dohvati. Dok se saginjao, Zan Zak primeti da je ostario; izgubio je
nekadasnju gipkost i taj pokret ga je, ocigledno, kostao napora.
– Sada je sve u redu… – rece ispravljajuci se, crven u licu
zbog krvi koja mu je udarila u glavu. – Sada je u redu! Hoces nesto
da popijes?
– Necu… – rece Zan Zak. – Oprosti, necu… Moram da idem.
Izasao je pognute glave iz Kazine, gde vise nikoga nije poznavao.
Nogu pred nogu, odsetao se polako do Kalemegdana. Koracajuci
tamnim stazama i gubeci se u njihovom lavirintu, ni sam ne zna
kako, iznenada izbi na bedeme tvrdjave sto su se strmo obrusavali
u siprazje i noc. Iznenada, iza oblaka izroni pun mesec, pa dve
reke mutno blesnuse poput seciva ukrstenih sablji koje je neko
zavitlao u tamu.
Taj beskrajan prostor okupan mesecinom, sto se pruzao s onu
stanu usca, obuhvati ga svojom sumnom sirinom. Leti, secao se,
to je nepregledno more travuljine i ritova u izmaglici. Osluskivao
je svetinjsko krestanje barskih ptica, trazeci na francuskom
potrebnu rec za sevar. Seti se i jedne noci na zavejanom
Kalemegdanu, gde se ocajnicki oprastao i ljubio sa Vanom,
oslonjen ledjima na zid Rimskog bunara. Ta noc se prvih godina
Zan Zakovog dobrovoljnog izgnanstva pojavljivala uokvirena
ledenim kristalima nostalgije. Njegovi dlanovi na toplim
devojackim butinama, a okolo bela pustos… Kada mu je bilo
hladno, tamo na levoj obali Sene, otvarao je po ko zna koji put
Vanin kaput od sive dlake, podizao joj nezno suknju i zavlacio
se duboko u nezno svilasti azil, grejuci dlanove na njenim
toplim bedrima, dok im se dah ledio, a negde duboko u lagumima
klokotala podzemna kalemegdanska voda, ispiruci kosti ratnika.
Gde li je sad ona? Istrulela uspomena, bas kao i njegov stari
prazni kofer, izbacen na kisu u dvoriste Generala Zdanova 52?
Dva puta su ga legitimilisali te noci.
Sklupcan uz kapiju Tvrdjave docekao je promrzao jutro, uzeo
taksi, pokupio kofer sa stanice i odvezao se na aerodrom.
Dok je Boeing pravio viraz nad Beogradom, trazio je iznad
usca reka, negde u vremenu, dve sicusne tacke koje su e, nekada
davno, zauvek oprastale, a koje je sada gledao iz vizure Boga,
oblaka, ptice, kao neciji potpuno tudji zivot. Spavao je zavezan
za sediste prve klase i ne primetivsi da su ga stjuardese Air
Fransa pazljivo pokrile pledom. „

Bukovski

„Svi ogorčeni,
jadni,
usamljeni ljudi
s osećajem da su prevareni,
s osećajem da su ih prevarili silnici,
optužuju život,
optužuju okolnosti,
optužuju druge,
dok su zaista oni
savršeno neprobavljivi,
pokorno neizvorni,
kukavički i tihi;
utonuli u samosažaljenju,
ne učinivši ništa dobro,
oni još osećaju da su prevareni,
pužući Zemljom sa svojim pritužbama,
svojim mržnjama –
mrtvih očiju usred nigdine,
ti milioni ljudskih grešaka,
idući iz dana u dan i iz noći u noć
kroz svoje jalovo površno delovanje,
koje povređuje samu Zemlju,
povređuje sve to traćenje,
užas cele te uzaludnosti.“
Čarls Bukovski
Surovi i bolno istiniti Bukovski…