Месечне архиве: децембар 2017

Tetris

Obožavao sam Tetris…

Igrao sam ga besomučno…sve dok me prsti ne bi zaboleli…

Pa ujutru opet…oporavljen…

I najvise sam uživao u onim nivoima koji ne počinju od nule…u onim koji su od samog početka do pola popunjeni…sa ogromnim rupama i zbrkani…haotični…

Nažalost…

Neki ljudi se rode sa takvom genetikom…punom falinki…

Nekom se ogromne rupe naprave u detinjstvu…tokom jedne noci…ili tokom jednog raspusta u osnovnoj…ili tokom maturske ekskurzije…

Neko pogresi u necemu važnom…omaši da uglavi onu L figuricu i ona se ko za inat ispreči…na sred ekrana…i kao neki zli magnet privlači ostale figurice…okrutno…i bezosećajno…

Neko čitav život brza i nepromišljeno ređa figurice kako koja naiđe…bez ikakvog reda i plana…bez obaziranja krajičkom oka na figuricu koja će sledeća doći…i onda se jako iznenadi kako je vrh…tojest kraj…odjedanput tako blizu…za još tri figurice…a ko za baksuz…nijedna više ne paše…

Međutim…

Najbolja stvar u Tetrisu je što…sem u baš baš zapuštenim slučajevima… uvek ima nade…

Uvek se možemo presabrati i početi da popunjavamo male pukotine pri vrhu…

Temeljno i ispravno…

Planirano i racionalno…

Razmišljajući tri koraka unapred…

Svesni činjenice da će figurice dolaziti…i ovakve i onakve…takav je jednostavno algoritam programa…i možemo se ljutiti koliko god želimo…što eto Bože moj…nema kocke već pola sata…ili pak zbudžiti nešto sa one dve koje mogu i na jednu i na drugu stranu…pa popraviti tu jednu kockicu…u sledećem redu…

Sve u svemu…

Kakav god haos da je ispod..ukoliko smo mudri i istrajni…vremenom ćemo se polako spuštati nadole…

I možda će jednom…ako budemo posebno pažljivi i uporni…baš u pravom trenutku i kada je prava prilika za nju…naleteti i ona duguljasta od četiri…

U tome je sva čar Tetrisa…

Da se zavalimo…pustimo je da polako pada…i sačekamo da nas ta Satisfakcija i Osećaj Uspeha…uz onaj iritantno adiktivno prelepi zvuk…

Ozdrave…i uliju nam novi Elan…

Za nastavak igre…i borbe…sa sudbinom…

Ima li bolje paradigme za život?

Advertisements

Prelepost

Jedna od najboljih coping rečenica koje vam mogu pomoći da zastanete za trenutak u obezvredjivanju sebe zbog nečega što nemate…i prestanete da budete  šampion u vredjanju i etiketiranju sebe zbog nečega što niste postigli…potpuno uzimajući zdravo za gotovo sve vaše dobre osobine i uspehe…je staro pravilo koje kaže da prelepe stvari nikada nisu savršene…

Gde piše da to moramo biti mi?

Obična ljudska bića…

Samo Muškarci… i samo Žene…

Jer…

Ništa u Kosmosu nije savršeno…

A koliko je samo preleposti…

Samo treba navežbati oči…

I shvatiti da ponekad bivamo odbačeni samo zato što smo okruženi slabovidim…ili čak potpuno slepim…

I da se ponekad igramo ćoravih baka sa samim sobom…bauljamo po našoj psihi…sujeti i kompleksima…pa šta oborimo…

Stoga…

Potražite ljude koji imaju dioptriju za vaše vrednosti…i one koji mogu sagledati vaše vrline…

Iako su ponekad jako dobro skriveni…takvih uvek ima…

Za svakoga od nas…ma kakvi Čudaci bili…

I predajte im se na čuvanje…

Ili…

Stavite naočare neosudjivanja pre no što se pogledate u ogledalu…

Odrastite…

Bještite i sijajte….

Pod tom specijalnom svetlošću bezuslovnog prihvatanja…koja otkriva vaše skrivene vrline…kao ona ljubičasta svetlost po diskotekama…

Blistav Osmeh….

Malčice

Psihoterapija je najlepši poziv na svetu…
Kreativan…intelektualan…izazovan…težak…ali sa povremenim satisfakcijama koje zaista nemaju cenu…
Poneko…definiše psihoterapiju kao red suza…red smeha…
I zaista ponekad…kada vidite nečiji osmeh po prvi put…tek nakon nekoliko meseci terapije…i shvatite zašto se time bavite…
Humor je u REBT-u blagotvoran…i zasta nema boljeg leka za neke iracionalnosti…od starog dobrog smeha…i treba ga maksimalno negovati…
Najsmešnija priča koju sam ikada čuo od klijenta je polu romantična…polu erotska…a 100 % simpatična…makar meni…
Priča ide otprilike ovako…
Moj klijent se našao nakon „burne noći“…izlaska…dobre muzike…i tone alkohola…u stanu sa devojkom…finom…i lepom…sa malo garderobe…i puno oblina…sve kako valja i trebuje…
Seksualna privlačnost…Energija Polova…Večita Igra…feromoni…maligani…opuštena atmosfera i dodiri su odradili svoje…i ona se malo po malo našla u njegovom krilu… u lakoj predigri…koju je on naravno pokušavao što pre da prevede u seks…kakav takav…sasvim pošteno…i momački…uobičajno…
Tome se čvrsto usprotivila njena savest…“pravila iz kuće“…uputstva sa stalnih edukacija kod frizerke…“kako ne treba nikako nikada nikome dati prvo veče“…licemerni komentari poznanica iz grada koje je nerviraju…“hej zamisli sa kim je Ivana otišla kolima sa splava prošli vikend“…lažnog morala…“kako je za ženu sramota da želi seks“…tako karakterističnog za Balkan…i malograđanštine…koja se zapatila i po pristojno velikim gradovima…
No…da ubrzam priču…
Nakon dva sata ubeđivanja…Majakovskog…Balaševića…Elitnih Odreda…par masnih fazona „ala batica iz kraja“…pokušanih svih fora kojih se mogao setiti iz mens helta…i sa savetovanja tokom trećih poluvremena nakon sporta…“kako nema predaje…i kako neće uspeti lepi…nego uporni“…ništa se još nije desilo…
Rezultat nula : nula…
On je uporno napadao…ona se još bolje branila…stoički…taktički perfektno…Italijanski…
Lopta je faktički sve vreme bila na sredini terena…
Sve dok u jednom trenutku…njemu već nije bilo dosta…moglo bi se akademski reći da je popizdeo…i kada se smorio…onoliko koliko se već može smoriti muškarac koji nije dobio ono čemu se nadao…od osam te večeri…i kada je njegovo telo već satima to očekivalo…kada se iznenada…kao grom iz vedra neba…odjedanput našlo Solomonsko Rešenje…
Za njenu savest i njegovu želju…
On je naravno u sekundi pristao na njena novouspostavljena pravila igre…
Skinuće se…i on će moći da uđe samo sa početim delom svog penisa…takoreći “MALČICE“…
Osmeh…promptna maksimalna erekcija…garderoba u trenu na podu…udarac jedinicama tokom poljubaca…naježenost od uzbuđenja…žmurenje…i on medju njenim butinama…
Godine evolucije…fiziologija…nagoni…instinkti…i najnormalniji sled događaja…
Naravno…da je moj klijent uradio ono što bi pretpostavljam svaki čestiti muškarac u toj situaciji uradio…
Samo ne znam kako to da da nemasno opišem…
Suštinski je ušao maksimalno…do poslednjeg milimetra…koliko god da je dug…upro…da kažem “muški“…
Osećaj sreće…ekstaze…ispunjenosti…nekog posebnog muškog ponosa…“kakav sam ja car“ u mislima…“kresnuću je ipak…“(podjednako malograđanskog i licemernog…klinačkog i nezrelog…samo ne znam čiji su kompleksi stariji…šta je čemu prethodilo…tojest ko je sve to prvi zakuvao…seljaci ili seljanke?)
Na njenom licu…faca…“samo da ne vidi da uživam…i da sam ovo htela…i znala da će se desiti“…isto tako od osam…
Da se u ovom trenutku završila…priča bi još uvek bila hepi end…makar za njega…
Da se nije desilo nešto što će posle dugo pamtiti…i on…a Boga mi i ja…
Repetitivni osećaj prijatnih senzacija…i jedan od najlepših prirodnih osećaja koje jedan prosečan čovek može osetiti…je u jednom trenutku prekinuo njen romatnični hrapavi glas…polu promukao…polu dubok…iz porodice onih najseksipilnijih…između dva udaha…
„Uf…dobro…nek ide život…hajde…stavi ga celog“… 🙂
Ja se odmah nasmešim kad se toga setim…
„Molim“…pomisli u sebi…moj klijent…
Šta sad?
Kako reštiti dostojanstveno i momački ovu situaciju?
„Možda ipak bolje ne…“
„Stvarno nije u redu….bolje sada da stanemo….neću da se osećaš iskorišćenom…ne želim da te povredim“…
„U pravu si bila…možda bolje neki drugi put…kad se bolje upoznamo“
„Ama…zemljače…kasno je sad…šta je tu je…udri“…reče ona kroz neki poseban osmeh…sa posebnim pogledom… 🙂
I tako se taj seks…nekako ipak odigrao…
Neko vreme su se i zabavljali…
Ne znam šta je bilo posle…sa njima…
Ono što znam je da bi svako od nas trebalo da zna šta hoće a šta ne…
Nema arbitražnih pravila…
Uputstava za život…
Ne postoji nijedna knjiga…u kojoj piše…“kako treba živeti“…
Nema udžbenika za to…
Mi ga trebamo napisati…svako za sebe…i po tome se se ravnati…
I uvek raditi ono što je najbolje za nas…
Ne ono što društvo ogrezlo u lažnom moralu od nas očekuje…
Licemeri i malograđani…
Tako ispravni…čestiti..moralni…i pošteni Balkanci…kojima je seks najveći problem…
Jer oni će pričati…pa će pričati…i raditi sto puta gore stvari…kao i uvek…
Ne bi bilo zgoreg da i mi imamo šta da ispričamo…ili makar čega da se setimo…
Makar i ovakvih Slavnih Anegdota…
Jer kajanje će uvek biti tu…
I za stvari koje smo uradili…ali nažalost i za one koje nismo…
To je posao za koji se savest i školovala…čitavo detinjstvo…
A naš je da živimo onako kako mi želimo…i kako mislimo da treba…
I što pre to shvatimo…
To jest…sa što manje godina…
Imaćemo više vremena da se zabavljamo…
Da budemo zadovoljni…
Neogorčeni…
I da smejemo…
Onako Muški…