Dopalo mi se kada mi je jedna moja divna drugarica skoro rekla da je ostavila momka onog momenta kada je shvatila da joj on više nije plus jedan…već da sve više postaje minus jedan…to jest neko uz koga život više nije lepši…lakši…zabavniji…nasmejaniji…smisleniji i manje strašniji…već obratno…
A onda je dodala nešto još moćnije…“ja se njemu više ne diiivim i ne raduje mi se duuuša više pri pomisli da sa njim krenem u neku novu avantuuuru“…što još lepše zvuči sa tim milozvučnim crnogorskim akcentom…i kad joj vidite te bistre i nasmešene oči…
Čoveče…
U moru užasa koje svake nedelje slušam na psihoterapiji dok pokušavam da ohrabrim moje zlostavljane pacijente i pacijentkinje da spašavaju kako znaju i umeju svoju živu glavu od budala koje su zavoleli…
Razmišljam…
Kako je to samo lep razlog za ostavljanje…
Kakva je to samo lekcija…
Uvek me je fasciniralo kako ljudi različito gledaju na život…i kako sebi postavljaju lestvice koje žele preskočiti kako bi bili srećni i zadovoljni na sasvim različitim visinama…
Neki prenisko…
Neki previsoko…
A neki baš taman…
U ljubavi bi to uvek trebalo da bude sasvim jasno…i jednostavno…
Sa muškarcem (ženom) treba da ti bude dobro (bolje)…
Da ti bude loše (gore) to možeš i sam sebi da obezbediš…
Zato su nam bistrooki ljudi i važni…
Ka’ Svetionici…
Moramo se po nečemu ravnat’…

Ne postoji važnija mentalna akrobatika koju svako od nas treba odraditi od one da razmišljanje kako je danas samo još jedan dan više promenimo u nešto mnogo istinitije…a to je dramatična spoznaja da je danas u stvari samo još jedan dan manje…
Baš zato je i svaki dan važan…
Baš zato je i dragocen…
Baš zato ga i treba proživeti punim plućima…
Često razgovaram na psihoterapiji sa ljudima kojima su dani jasno medicinski odbrojani…
I svi oni su veoma svesni gore pomenute istine o vrednosti svakog pojedinačnog dana…
Ma šta dana…svakog sata ili minuta…
Međutim…
Svi smo po tom pitanju manje ili više kolege…
Sve umiremo brže ili sporije…
Pre ili kasnije…
I to je jednostavno tako…
Najmudriji među nama će u međuvremenu vala i proživeti…
Ne postoji važniji ljudski poduhvat od tog…
Uvek sam na letovanjima kao dete poslednjeg dana ostajao u Moru sve dok se sasvim ne smežuram…kako bih što više uživao…i kako bih se što duže radovao tom lepom osećaju…
Kako naivno…i početnički…
Sad shvatam da je to trebalo raditi od prvog dana letovanja…
No dobro…
Možda mogu slično pravilo primeniti i na celokupno življenje…
A vi mi se slobodno pridružite…
Uostalom…
Dobro proživljen život je ne samo najbolji lek za prolaznost…
I jedini pravi protivotrov strahu od smrti…
Več njega u svojoj biografiji imaju sve one Dobre Komšije…i ljudi na koje kada naletite od tog trena će vam taj dan biti lepši i lakši…
Pa što se ne bismo svi zajedno malo potrudili da ulepšamo naš Komšiluk…
Ako smo kolege po smrtnosti…
Onda smo vala i Komšije…ma gde bili nastanjeni…
A Komšije treba da se pomažu…
I da se oslanjaju jedni na druge…
Iako ne možemo pobediti u toj večitoj borbi osuđenoj na propast makar možemo…“na čelične vojske sa drvenim mačem“…(Lj.Simović)
Ne pada mi napamet ništa hrabrije od tog…
A šta je smrt ikada mogla Hrabrima…

Ako se nečemu divim to su onda muškarci koji su uspeli da zauzdaju svoju napaljenost i žene koje su uspele sebi da obezbede svoje parče hleba…
Kao i svakom muškarcu i ženi koji su uspeli da navežbaju fokusiranost na dugoročni hedonizam umesto kratkoročnog…
I da osveste da je disciplina najuzvišeniji oblik ljubavi prema sebi…
A upornost…neodustajanje…i sklonost ka stalnoj kreativnosti u rešavanju problema…najbolji kontigent osobina koje neko može imati…
Od takvih…
Retko ko više kontroliše svoju sudbinu…
Retko ko može više da bira…
Retko ko manje mora da mora…
A kad je tako…
Onda je tu i sreća odmah iza ćoška…
I nisam baš siguran da ona uvek prati hrabre…
Ali zato Mudre…na duge staze…maltene uvek…

Da mi neko ponudi da biram između milion dolara u kešu ili tapije da ću biti vitalni dekica od osamdeset godina koji će se igrati sa svojim unucima…za mene je to veoma laka odluka…naravno da bih odobrao varijantu vitalnosti i zdravlja u starosti…
Međutim…
Da mi neko ponudi da mi pokloni milion dolara u kešu ali da više nikada ne mogu sa svojim prijateljima i porodicom sedeti za nekim velikim stolom uz neko More…u sunčani dan…i jesti sve redom…pršutice…sireve…predjela (sva koja imaju)…glavna jela…čapkati od ljudi koje volim sa manjim želucima…(by the way…uvek treba imati žensko društvo za stolom…između ostalog i zbog tog…što obično ne pojedu sve iz svojih tanjira… 😀osim naravno…one „nepodnošljive“ kategorije koja nikad ništa neće da naruči…a onda vam omlati pola porcije…sve uz osmeh i zapričavanje…i izvlačenje na lepe oči…šarm i simpatičnost…što me posebno nervira…jer se uvek nekako na to izvuku…😀)…pa se onda lepo zasladiti…(opet sa svime što imaju)…sa posebnim osvrtom na sledolede…i potom preći na neko raskošno vino…smejati se…i pevati…i plesati…slušati muziku…zafrkavati se…i nekako baš uživati…onako za svoju dušu…ja bih to glat odbio…
Jer kako da vam kažem…šta će mi milion dolara…ako ovo sve pomenuto ne mogu više da radim…
Na šta da ih potrošim?
I u tome i jeste glavni problem…
Moje dve ogromne hedonističke želje su u jasnoj koliziji…
Ne može oba…
Makar ne stalno i onoliko koliko bih ja želeo…
Kad ste uostalom videli debelog dekicu?
To jednostavno ne postoji…
I nažalost…iako me to neopisivo nervira i boli…postoji jasna medicinska formula kojom možemo izračunati koliko ćemo živeti u odnosu na obim struka i telesnu težinu…
Baš mi je malo ovih mojih predviđenih šedsesetak…u najboljem slučaju…sa ovih mojih 120 kila…
I naravno da ništa ne mora da znači…
U pojedinačnom slučaju…i izuzeci su mogući…ali nikad ne bih porodicu poveo na put sa ćelavim gumama…neproverenim kočnicama…i jurcao kao nenormalan…jer je i tu verovatnoća vrlo jasna na duge staze šta će nas zadesiti…iako ponekad i možemo preteći…
Ali na velikim brojevima medicina je vrlo egzaktna…i verovatnoće su vrlo izvesne…i surove…
I šta je onda rešenje?
Naći idealni ekvilibrijum koji će nam dati obe stvari…
Savršenu poziciju u kojoj dobijamo najveću moguću radost…najduže moguće vreme po najmanjoj mogućoj ceni odricanja…
Stari dobri Pareto princip…
80/20 posto…
80% zdrave…umerene… dobre… kvalitetne…nutritivno vredne hrane i dobrih navika u ishrani…
I 20 % radosti za nepca…koje uvek nose puno kalorija…i preteću gojaznost ako se navadimo i ne obročimo…ali i široke osmehe…puno srce…dušu na mestu…i one čarobne dane…
U tome je tajna…
I jedini način…
Da kao vitalni dekica sedim za nekim ogromnim stolom…sa buljukom unučića…sit…i namiren…vinut vinom u uživanje i neku lakoću postojanja…nasmešen…zadovoljan i srećan…
A nadam se da ćete i vi biti tu pored…isto tako nasmešeni…
Sa vašim tačno odmerenim ekvilibrijumima…čije je lično određivanje jedno od najvećih ljudskih prava…jer poštujem i ono bolje jedan dan kao lav…nego sto godina kao miš…
Ali osamdeset kao neki Vitki Meda…
Gde da potpišem?

Jako volim one Đoletove stihove „samo bol je u životu siguran…sreću nosi neki poštar jako spor“…
I sve što sam stariji…i što se više bavim psihoterapijom…to i više shvatam koliko su ti stihovi nažalost istiniti…
Ali postoji nešto u šta verujem još više…
A to je da baš zbog toga i mi sa naše strane treba da se borimo iz sve snage za svaki Srećan Dan…
Šta dan…
Za svaki minut Radosti…
Da ih stvaramo…
Da ih uočavamo…
Da ih pravimo od štapa i kanapa…
I da im se jako radujemo kada konačno naiđu…
Čvrsto verujem da se samo tako može uspostaviti neka ravnoteža…
Čvrsto verujem da se samo tako nekako i može pregurati…
Čvrsto verujem da je u tome tajna najlepših osmeha…
I da baš tim putem redovno prolaze ljudi koje prepoznajemo po lepoti i širini njihove Duše…
Pa nek pobedi najbolji…
Život je opasan takmac…
Ali nismo vala ni mi za bacanje…
Ma kakvi…
Naprotiv…

Jedna od zaista dobrih stvari koja se sada dešava je što sto najboljih studenata medicine onog trena kada završi fakultet momentalno dobija posao za stalno…i bira specijalizaciju i kliniku na kojoj želi da radi…
I tako je pre nekog vremena kod moje kume na kliniku došla prepametna…prešarmantna devojka od 25 godina…koja je završila medicinu u roku sa maltene svim desetkama…bez ikakve protekcije…što se kaže na srce…
Kako volim tu mladost…
I tu pretalentovanu decu…
I koliko su oni samo drugačiji od nas…
I neuporedivo sposobniji…
Uglavnom…
Dete je provelo mesec i po dana na klinici i dalo otkaz… 😀
I pošto ju je moja kuma jako zavolela…i nekako su se brzo zbližile kao da su sestre…i stalno je pričala na sav glas…“konačno i neko normalan da se zaposli kod nas“…sele su na kafu posle posla kako bi joj dete objasnilo svoju odluku…
Njen odgovor sada uvek prepričavam na predavanjima kada pričam o razlikama između generacija…a pogotovo o tome koliko je drugačija generacija Zed…
Dete je sa sve raskošnim osmehom i kovrdžama i onim slatkim štreberskim cvikerima koje još više povećavaju te prepametne oči…uz srk kafe na cevčicu reklo jednu vrlo veliku mudrost…“pa lako mi je bilo da donesem odluku da dam otkaz…dovoljno mi je bilo mesec i po dana da shvatim…da ovoliko težak i odgovoran posao…u ovakvom zmijarniku od kolektiva…u ovako lošim uslovima…sa ovoliko nepoštovanja i od pacijenata…i od njihovih rodbina…i od kolega…a pogotovo od strane uprave i državnih organa…ovoliko vremena nedeljno…za ove pare…samo BUDALA može da radi“…i dodala…“odoh na kruzer na Karibe…prijavila sam se da tamo budem lekar u hitnoj pomoći…i malo ću bockati bakice hijaluronom i botoksom…odoh da proputujem svet…imam samo 25 godina…znam jezik i pametna sam…snaći ću se…i vratiti se za deset godina…pa ću tad sama sebi platiti specijalizaciju…koju tada budem želela…pa ću videti tada gde će mi biti dobro da radim…jedan je život draga koleginice…“ 😀
Bože…koliko ih obožavam…
I koliko su oni samo hrabriji i sposobniji od nas…
I kako će nam lepo urediti društvo…
Jer će njihovo odbijanje da trpe pokrenuti niz događaja koji će na kraju omogućiti svima nama da ne trpimo…
Iz nekog razloga se godinama već najviše družim sa rumunskim kolegama po evropskim kongresima…ista je to duša i smisao za humor…i simpatično mi je kako su pre deset godina svi oni radili po Minhenima…Kopenhagenima…i Ženevama…a sada me svi zovu u goste u Bukurešt da vidim kako im dobro ide od kad su se vratili kući…i kako je sada mnogo bolja situacija u državi…i kod njih lično…kako se talenat i kvalitet konačno isplaćuju i kako sada mogu konačno kod rođene kuće da rade ono za šta su se školovali…i da pomažu ljudima…bez da im deca budu gladna i ugrožena svim i svačim oko njih…
I svaka im čast…
I samo napred…
Držim palčeve iz sve snage…
Kad samo pomislim koliko su se moje generacije zlopatile…i kako smo se kao neke ovčice gurajući se međusobno i jureći zauzimali neuslovne i jako suženo ograđene brloge koje su nam namenjivali…umesto da razmišljamo o tome kako da te ograde oko nas jednostavno srušimo…stvarno smo bre idioti…
Zato smo tako i prošli…
Jer najlakše se uvek maltretira onaj koji na to pristaje…
Onaj koji ćuti i trpi…i čeka da prođe…
Onaj koji nema druge opcije…
I onaj ko je nedovoljno sposoban i hrabar da ih sam sebi stvori…
No dobro…
Imamo od koga sada da učimo…
I na koga da se ugledamo…
Hvala draga mlada koleginice…
Za sjajnu edukaciju…
U stvari…
Hvala Gostujuća Profesorice od 25 godina…
I mirno vam More…
Pa se vidimo…
Jedva čekam da nam se imate zbog čega vratiti…

Svi mi u jednom trenutku moramo odbaciti ideju da ćemo imati bolje porodice nego što imamo…
Šta nam je zapalo kad smo se rađali tako je…
Poenta je da shvatimo dokle su pojedini članovi naše porodice dobacili…u zavisnosti od njihove genetike…njihovog odgoja…njihovog okruženja…njihovih životnih izbora…upornih odluka u kom smeru žele da se razvijaju…knjiga koje su odlucili da čitaju…mesta na koje su odlučili da odputuju…i načina kakvi su odlučili da budu…i kako da žive…i da im u skladu sa tim…a ne sa nazivom roda koji nam predstavljaju…(jer ponekad je deda bliži i važniji od oca…a tetka od majke)…nađemo mesto u duši koje su zaslužili…
Jedini članovi porodice koje mi zaista biramo su naši supružnici…
Na taj način većinom…ne u potpunosti svakako…jer je to igra milijardu različitih faktora…a podosta i sreće…biramo i kakva će nam deca biti…
Ali tu uvek važi ona stara…
Baš ličiš na Oca/Majku je ili najveća uvreda…ili najveći kompliment…
Zato i nema odluke koja je važnija…
Zato i nema titule koja je vrednija…