Priča mi skoro jedan moj sjajni prijatelj…oličenje normalnosti…dobronamernosti i erudicije…koji nikada mrava u životu nije zgazio…i od koga uvek odete za mrvicu lakši i radosniji i sa idejom kako život i nije toliko loš…i koji je pre par meseci dobio čarobnog sinčića…jednog od one dece što mu se morate nasmešiti kada ga vidite kako je sladak i pufnast…kako tek sada razume nasilje…i kako neko nekog može ubiti…i dodaje…kako bi i sa crnim đavolom zaratio…ako bi mu neko pipnuo malog…
Posle smo diskutovali kako umereni nepotizam i nije tako loš…kad i ti imaš decu…😀
I složili se da su najjače porodice upravo one koje ne rasčišćavaju put za svoju dečurliju…več masovno ulažu od prvoga dana u njihove bistre oči…širok um…junačko srce i granitne butine koje će ih nositi do njihovih snova gde god bili…i kakva god uzbrdica bila ispred njih…
I potom razgovarali o našim kolegama koji su sada vedete svetske medicine u punoj snazi…kojima znamo roditelje jer su nam predavali i koji se nikada ne bi brukali da pomažu svojoj deci oko trivijalnosti zvanoj ispiti i tako to ali koji su uspeli da tu decu odvoje od nas običnih po tome što su nekako uvek odskakali od nas po engleskom…manirima…broju zemalja koje su posetili u mladosti i neograničenom budžetu za školovanje…a pogotovo kontaktima po najboljim svetskim bolnicama…i univerzitetima…
A možda i ponajviše sa nekom idejom da će sve biti u redu i da neko stoji iza njih…za razliku od nas…koji smo za to morali sami da se krvavo izborimo…
I obojica smo se zapitali hoćemo li mi to uspeti za ove naše…
I vratili se na priču o tome kako se više ničega ne plaši od kad ima malog…
Posle sam razmišljao kako je možda baš u tome problem…
Neko je nekome nekada davno pobio celu porodicu…iz nekog potpuno glupavog razloga…
Taj neko je doživeo nezamisliv bol i kao jedini razlog da ostane da živi na ovome svetu odabrao osvetu…
I eto nas 5000 godina kasnije kako se i dalje nesebično ubijamo iz dana u dan…
Oduvek me fascinira da se u korenu najvećeg zla ponekad krije vrlo velika ljubav…
Ništa me tome nije više naučilo nego razgovori sa nekim mojim vrlo poremećenim pacijentima…a pogotovo sa nekima koji su odabrali da nasiljem i surovošću i snagom štite svoje…i da im samo oni budu bitni…a ne šta ćemo mi ostali misliti o njima…
Šarplanincima nikada estetika nija bila od presudne važnosti…ali čik pipnite nekoga koga oni čuvaju…
Već dugo nikome ne sudim…
Jer kao psihijatar znam da smo svi mi mogli postati sve…
Samo da smo bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme…
Ali onda i razmišljam šta bi mogao biti lek za to…
Ono staro Zlatno Pravilo…podvučeno u svim Svetim Knjigama…apsolutno svih religija…na svim stranama sveta…
Ne čini drugome ono što ne bi želeo da on učini tebi…
Umesto da se koljemo međusobno da bi zaštitili našu decu…
Zamislite da se prema drugima ponašamo sa toliko ljubavi…koliko volimo ove naše…
Da ih toliko uvažavamo…
Čuvamo…
Podržavamo…
Pomažemo…
Grlimo…
I ljubimo…
Kakva bi to samo planeta bila…
Ne bi više morali umirati…kako bi videli Raj…

Jedan od ciljeva psihoterapije je da naši pacijenti i klijenti shvate razliku između sreće i zadovoljstva…
Sreća je osećanje koje imamo kada nam se konačno ostvari nešto što smo jako dugo želeli…
Na primer…poljubimo se sa nekim…zaradimo neki novac…otputujemo negde…provedemo se hedonistički do daske ili kupimo nešto sebi materijalno…
Problem sa time je što je sreća najčešće samo epizodičan fenomen…svako produžavanje situacije koju smo priželjkivali počinje da daje samo osećanje mlake prijatnosti…na taj način su naše mogućnosti sreće ograničene već samom konstitucijom Sveta…
Marko Jarić je navodno varao Adrijanu Limu…Frančeska Totija je navodno varala njegova supruga…novac postaje najnebitnija stvar na svetu onog trenutka kada ga imaš…na sva mesta na koje obožavam ići je mnogo lepše poći tri četiri puta godišnje no u njima živeti…a da ne kažem da je Beograd svetska prestonica toga…no šta ćeš uvuče nam se nekako pod kožu prekrasan i strašan da tu i ostanemo 😀…iako obožavam kafanu koju drži moj prijatelj on je više ne može smisliti…verovatno ste i sami shvatili da krpice…kola i ostale materijalne efemernosti…nikada nikoga nisu usrećile na druge staze…a da ne pričam o visinama poroka…koje služe samo da bi se još jače razbila glava kad se stropoštaš nazad na goli beton…
Zadovoljstvo je nešto potpuno drugačije…
To je osećanje Mira…i Ogrejanosti Duše koji imaš kada ustaneš ujutru…i u potpunosti si radostan i ponosan na sebe pri pomisli na to ko si…kuda ideš…s kim si…gde si…kako živiš…i zbog čega…
Ko je zadovoljan odgovorima na ovih šest pitanja…taj je zaista prešao igricu…
Ljudi kojima se najviše divim i na koje se najviše ugledam su upravo to sve posložili…najčešće tako što su i mimoišli neke male sreće kako bi postali puno zadovoljni…
Zato sam ih i odabrao da mi budu Uzori…
Kako ih je samo lepo viđet…
Kakvi su to samo Majstori življenja…

„Dobar dan…poštovanje…uz osmeh…dobre oči…i laganim i ljubaznim tonom postavljeno pitanje…da li biste mogli da mi pomognete u vezi sa…pa upišite konkretno u vezi čega vam je u toj pojedinačnoj situaciji potrebna pomoć…od bobine do nekog spasonosnog leka…“ mi je u više vrata otvorilo i više puta pomoglo u životu nego sve škole zajedno…
I dalje verujem da su ljudi generalno dobronamerni…pristojni i fini…
Makar ogromna većina…
I da imaju duboko urođen osećaj da treba pomagati kad god možeš…
Ako ne urođen…onda hiljadama godina uvežbavan…još u ono doba kad je to bio jedini način da se preživi u zajednicama…koje su disale kao jedno…
Pokušajte…
I videćete…
Čuda čini…
A što je i najbolje…čvrsto verujem da se potvrdno odgovaranje na njega…i nesebično pomaganje koliko god je to moguće u situacijama kada nama neko postavi to isto pitanje…ipak negde Gore piše…
I da se sve kad tad vraća…
A što je najlepše…
Retko kada od onih kojima smo mi pomogli…
Već od sasvim neočekivanih izvršilaca…na najneobičnijim mestima…na najfascinantnije načine…
Knjigu bih mogao o tome napisati…
A još deset iz priča mojih pacijenata i prijatelja…
Ta dobra energija kruži u prirodi kao voda…
I ne može ni da nestane…
Ni da prestane…
Pa…
Dodajmo našu Kap…kad bude naš red…
I hvala svima koji u toj Veličanstvenoj Igri već hiljadama godina učestvuju…
Ponekad zaista mislim da je Pomaganje iskonski Nektar Života…
Retko šta nas je toliko održalo…
Odvajkada…
I dok je toga…
Uopšte se ne treba sekirati za nas…

Bilo mi je baš simpatično kad nam ne jedan Profa iz Berlina na evropskom kongresu… pokušavajući da nam objasni zašto je upoređivanje sa drugim ljudima ozbiljan kradljivac radosti…i kako je svako od nas jedinstven i suviše kompleksan da bismo se uopšte i mogli uporediti…te je zbog toga najbolje da se posmatramo sasvim jednakim…pokazao sjajan slajd sa još boljom metaforom…
Na slajdu je pisalo sledeće…ajkula je neuporedivo brža od mene u vodi…ja sam neuporedivo brži od nje trčeći na kopnu…te će se pobednik u triatlonu odlučivati na osnovu toga ko je brži na biciklu…
I dalje mi velika bela koja pedalira iz sve snage raduje dušu kad god je zamislim… 😀
I zbilja…
Majkl Džordan sto puta bolje od mene igra košarku…ja sto puta bolje od njega poznajem psihijatriju…ko je tu onda vredniji kao čovek…
Ne pričam o novcima i popularnosti…to je potpuno jasno…već o ljudskoj vrednosti i ljudskim pravima…
Tu možemo biti samo jednaki…i potpuno istih prava…
I eventualno se podružiti ukoliko prijamo jedno drugom i na isti način vidimo svet…
A da ne kažem da me je prenerazilo kad sam malo porastao i shavtio da…iako je na terenu bio neprikosnovnen…mimo terena je imao hiljadu i jedan problem…i bio veoma poročan i problematičan čovek…specifičnog i teškog karaktera…vrlo oštećujučeg za njegove najbliže…
To je bilo jedno od najbolnijih rušenja sneška ikada…
Baš mi je trebalo vremena da se oporavim…
No dobro posle se čovek već nekako i navikne…
Da veliko traži u malom…
I da ne meša babe i žabe…
Biti slavan i uspešan nije isto što i biti vredan i dobar čovek…tu je možda to i ređe…no na nekim diskretnijim i običnijim mestima…
Smiruje me to…
Da niko nije iznad…
I još važnije…da niko nije ispod…
To se na psihoterapiji lepo može videti…
Odakle god dolazili…
I iz kakvog god života…
I kakvi god bili…
Svi smo samo ljudi…
Obični…nesavršeni…pogrešivi i ranjivi…
Zato je i važno da se ne upoređujemo i ne takmičimo jedni protiv drugih…
Već da se podržavamo i da budemo saosećajni i nežni jedni prema drugima…
Rođaci bi takvi i trebali biti…
A na neki način…svi smo Zemljani upravo to…
Prah sa dalekih zvezda čarolijom organizovan tako da može da shvata svet oko sebe i da ima dušu koja oseća…
Koja može jako da boli…ali i još više da se raduje…
Iako smo možda autsajderi…
Uvek ću iz sve snage biti na strani Radosti…
Iako je toliko toga protiv nas to je zaista jedina prava strana…
A svakako ste vrlo dobrodošli da nam se pridružite…
Zamislite samo kakav bi to Svet bio…da nas je više…

Jedan od nadelotvornijih i najpouzdanijih lekova u medicini je stari dobri Simetikon…kod nas često prodavan kao Espumisan…lek za gasove…nadimanje… napetost i bolove u stomaku…ili ti Lek za Bolje Prdeže što bi rekao jedan moj slatki sestrić od 6 godina…😀
Taj lek šljaka odlično…ljudi a pogotovo bebe koje imaju grčeve se potpuno preporode na njemu…i on suštinski nema nikakvih neželjenih dejstava…
E sad se verovatno pitate zašto bi jedan psihijatar pisao o gastroenterološkom leku…a da nije dobio novac za reklamu…mada je često nadut…i bio bi dobar meneken za lek protiv nadutosti jer mu telesna građa baš ide u prilog tome…😀
Iz dva razloga…
Najpre većina mojih anksioznih…depresivnih…besnih…povređenih…nezadovoljnih i jako nesrećnih pacijenata će imati neki oblik gastroenteroloških tegoba…te im ja ponekad lečim i tu problematiku…sa obe strane…i gornje i donje…jer čvrsto verujem i učen sam da čoveka treba lečiti kao celinu a ne samo kao skup simptoma iz različitih oblasti bez trunke empatije…
A zatim i zbog toga što mehanizam dejstva tog leka krije u sebi jednu lepu metaforu…
Naime…Simetikon deluje tako što menja površinski napon mehurića gasa…suštinski čini da veliki mehurići postaju sve manji i manji…a onda se ti manji mogu lakše raspršiti i eliminisati podrigivanjem ili ispuštanjem flatusa po latinskom iliti prdeža po sestrićevom jeziku…pogađate koji preferiram uz širok osmeh…😀
To čak ukoliko hranite nekog bebirona mlečnom formulom možete videti svojim očima u flašici…jer će se mehurići raspršivati slično kao i kad biste otvorili kiselu vodu…
Voleo sam to da gledam dok sam hranio tog istog malenog mudraca…
Manje sam voleo krajnji efekat leka…kad vas zapljusne odozdole po čemu mi je sestrić vazda bio kandidat za evropsko u prdežima… 😀
Razmišljam…
Bože kako je to mudro…
Zarobljeni gas u velikim mehurima najpre razbiti na manje mehure…pa ga tako eliminisati…
I mislim se kako ta paradigma važi i za neuporedivo veće životne probleme od prdeža…
I to za apsolutno sve…
Ako ne možemo da rešimo problem odjednom najpametnije bi bilo da pokušamo da ga razdelimo i smanjimo na seriju manjih a rešivih problemčića…koje ćemo onda lakše moći…
Fakultet počinje da se završava jednim dobrim naučenim ispitnim pitanjem koje češ se radovati ako izvučeš…
Gojaznost počinje da se rešava jednom nedeljom pravilne ishrane i fizičke aktivnosti…
Razvod od nasilnika počinje da se rešava jednim odlaskom kod posvećenog i podržavajućeg advokata…
Siromaštvo se rešava iskrenim pitanjem sebi šta je to što volim da radim i mogu u tome postati dobar a čovečanstvo voli da za to i plati…
Usamljenost se rešava tako što kreneš da radiš na jednom svom ulepšavanju i unapređivanju…i pođeš na jednu aktivnost na kojoj postoji šansa da sretneš nekog svog…
Porodični problemi tako što najpre odbaciš ideju da ćeš imati bolju porodicu no što je imaš…a potom počneš da nalaziš mesto ovima koji su ti zapali baš takvim kakvi jesu a ne onakvim kakvi bi bilo lepo da su…ili nađeš i napraviš ili rodiš sebi novu porodicu…
I tako dalje…i tako dalje…
I najneuređeniji životi se mogu urediti serijom sitnih unapređivanja…
Kao Rubikova Kocka…
Mic po mic…
Red po red…
Stranu po stranu…
To često upali…
I na kraju vas moram upoznati sa još jednom mudrošću mog divnog sestrića zvanom Probni Prdež…
Drevnu veštinu da naprimer u autobusu za ekskurziju ili učionici ne gruneš odmah onako iz sve snage…bučno i puno smrdljivo…i inkriminišuće da svi znaju da si ti…nego da ga pustiš tek onako da krene…mrvicu po mrvicu…da vidiš kakva je situacija i da li može još…pa ako može…tek onda polako dodaješ još…
Naš Filozof…😀
Ne mogu dočekati da me zameni na mestu najvećeg Mudrosera u porodici…
Poslaću vam link kad napravi stranicu… 😉

Uvek mi je bilo presimpatično kada ljudi o retrovizor okače one Detinje Patofnice…
Njihovo njihanje u vožnji mi je uvek donosilo neku radost…i mislio sam da ih baš zbog toga ljudi i kače…
A onda mi je pre neki dan Takstista – Erudita objasnio zašto se one zaista nose…
Najpre da podsete da je potpuno suludo jurcati i rizikovati u vožnji…i ugrožavati sebe zbog nečega toliko nebitnog kao što je par minuta gore dole…ukoliko kući imaš nešto toliko dragoceno i lepo kao što je Dete…
Zatim…da i u najtežim danima…kad ti nije ni do čega…kad je gužva…i kada voziš sve neke teške…tužne i nadrndane ljude…nema veće motivacije da se trudi…bori…radi i stiče no da bi se nekome za koga si ti odgovoran i ko u potpunosti od tebe zavisi obezbedila blaženost i sigurnost…prilika da neometano procveta…a na svakih par meseci…ako Bog da…i novi par patofnica…
Dodao je da je ponekad pre Mališe imao problema sa motivacijom kad ujutru upali mašinu i krene da vozi…a da mu od kada njega ima ne bi bilo teško ni da prihvati vožnju do Tokija…
I na posletku…
Da one zaista donose neopisivu sreću…kao uostalom i sve što ima veze sa Decom…možda i najsmislenijom…najdragocenijom i najlepšom pojavom u Kosmosu…
Palo mi je napamet kakvom sam blistavom životnom master class-u upravo prisustvovao…da bi mi to razmišljanje prekinuo sa pokazivanjem slike koja mu je na pozadini telefefona…
Nasmešeni bistrooki dečaćić u neki Sunčan Dan…
Reklama za Radost…
Pomislih kakav je to samo srećnik kada je ovom čoveku zapao…
Ako je mene ovoliko oplemenio od Novog Beograda do Vračara…zamislite dokle će Mališa da dogura…