Krivicu za to kako naši životi izgledaju najčešće tražimo u drugima…iako se ona najređe nalazi tu…
Ljuteći se što se oni ne menjaju u skladu sa time kako smo mi zamislili i isplanirali…i mi u stvari odbijamo da se menjamo…
Ne znam…
Možda nam je tako lakše…
Kukanje daje mali ventil…iluziju da se trudimo…i da se nešto dešava…iako postojano stojimo u mestu…ili još gore uporno udaramo glavom u zid…
Ali dobro…
Niko se naučen nije rodio…
Kao što su ljudi obično prvi deo života socijalisti prepuni ideala…koji čekaju da im društvo da sve ono što žele…a drugi deo života okoreli kapitalisti…koji su to već sve sami sebi obezbedili…
Možda ćemo tako i mi u jednom trenutku početi da fleksibilno menjamo i unapređujemo sebe…
Po onoj staroj „u se i u svoje kljuse“…
Uporno i mudro…
Korak po korak…
Sve dok nam ne bude dobro…

Najveća zabluda bahatih je da tako pobeđuju…
Kratkoročno gledano…sigurno da su u pravu…
Bahatost jako pomaže na dnevnom nivou…
Međutim…
Na duge staze…
Kada se formira bahato društvo…
Kad tad će ih sve stići…i kad tad će nagrabusiti…
Jer uvek postoji bahatiji…
I ništa ne traje doveka…
Zato je možda i jedina šansa da nam bude bolje u stvari da negujemo pristojnost i da budemo fini…
Onu staru iskonsku dobrotu koju još samo ponegde možete sresti…
Uvek…
I u svakoj situaciji…
Jer je sa tim situacija sasvim obrnuta…
Na dnevnom nivou ćemo možda ponekad ispasti magarci…
Što da je smrtonosno…
Ja odavno ne bih pisao… 🙂
Ali na duge staze…
Možda će nas iznenaditi pristojnost i dobrota na koju smo naišli…
Baš onda kada nam bude bila najpotrebnija…
Ako u nešto verujem…
Verujem u to…

Kao što me moj drug veterinar stalno zeza da je lako biti doktor kada nama pacijenti kažu gde ih boli i šta ih muči…
Tako se i ja divim dečjim psihijatrima koji rade sa decom i mladim ljudima bez da znaju kakva će im dalja životna istorija biti…
Nama je lako…
Kada vam na pregled dođe neko sa trideset…četrdeset…pedeset ili šezdeset godina veoma je jednostavno shvatiti da li je on zdrav ili ne…
Ozbiljno bolesni su već morali imati lečenja…i hospitalizacije…jer nije ni postojala šansa da dobace do tih godina bez toga…
Neurotičari su već učestalo donosili pogrešne odluke u krucijalnim životnim trenucima…po pravilu na svoju štetu…i na kraju se nalaze u nekoj jako haotičnoj ili bolnoj životnoj poziciji…koja spolja gledano nema apsolutno nikakvog smisla…ali je oni ne napuštaju ni po koju cenu….
Dok su zdravi nekako uvek donosili promišljene i logične odluke u svoju korist…fleksibilno se adaptirali na novonastale okolnosti…čuvali se…i stavljali sebe na prvo mesto…uspravljali se uporno nakon velikih životnih neuspeha…poraza i nedaća…i sada imaju globalno uređene živote…makar one delove oko kojih su se oni pitali…ili barem idu u pravcu uređenosti…a i dalje nisu ogorčeni i slomljeni…i još uvek veruju da ima smisla živeti i boriti se…jer su uspeli da stvore neki svoj mali mehur normalnosti i uživanja…
Dobra okolnost je da…ako je već neko iz bilo koje pomenute tri grupe pacijenata i morao biti bolestan ili u problemu…nikada nije bilo bolje vreme za to…
Od 2021-ve…
Danas…kao nikada pre…postoji način da se apsolutno svakome pomogne…i da se svako podrži…
Ma na koliko šapa išao…

Uvek mi je bila draga ona priča o prvoj koridi održanoj u Beogradu 1971.godine…
Ne postoji puno stvari koje govore više o našem narodu od toga da je tog dana celi stadion zdušno navijao za bika… 🙂
Trpljenje…nepredavanje i borba su veoma glorifikovani kroz našu istoriju…i utkani su negde duboko u sve nas…kao najispravniji i najčestitiji modus operandi…bez obzira na sve…
Što uopšte nije loše…
Naprotiv…
I svi možemo biti jako ponosni na to…
Međutim…
Suštinsko pitanje nije da li treba trpeti i boriti se…ili ne…
Već koliko…i kada…
I najvažnije…
Dokle?
Po mom skromnom mišljenju…trpljenje je zdravo samo do onog trenutka dok postoji objektivna i realna nada da se naša želja ili cilj zbog koga i trpimo može ostvariti…i dok je to trpljenje najmanja moguća cena koju moramo platiti za neki dugoročni hedonizam…
Sve ostalo je patologija…
Mazohizam…
Pogrešan način razmišljanja…
Intelektualno naivni alibi za ostajanje u zoni komfora…koja se tako samo zove…i nemenjanje života iz korena…skroz naopačke…sve dok nam ne bude dobro…
I bolesna navika koja nas postepeno ubija…
Uostalnom…
Bik ne može da pobedi u koridi…ma koliko se trudio i borio…
Pravila igre nisu tako zamišljena…
Kad tad će pasti…potpuno izmrcvaren…
Ali ste sigurno čuli skoro priču o onom Teletu koje je iskočilo na semaforu iz kamiona koji ga je vozio u klanicu…
Pa se posle zaposlilo u lokalnom zološkom vrtu kao glavna zvezda…heroj…i simbol otpora…
Kakva lekcija…
Za sve nas…