Jutros me jako dojme dva citata…koja sam skoro negde uhvatio…
Jedan pretalentovanog Manjifika…
„Ja sam kao Srbin iz dijaspore viđao Srbe devedesetih koji su bili malo zajebani, ali uvek lagani i nasmejani (negde suštinski superiorni). A sada, poslednjih nekoliko godina, vidim samo neke „Ljute Srbe“. Oni kao da su ljuti na sve oko sebe, reže na sve oko sebe, i time samo pokazuju svoju inferiornost.“
I drugi velikog Betovena…
„Ja ne znam nijedan drugi znak superiornosti, osim dobrote“…
I nešto se mislim kako baš tu i treba sebe da usmerimo…pa da se jako potrudimo da se tu pozicioniramo…i da onda nekako uspemo da tu i ostanemo…
Baš tu negde tačno na sredini između Nasmešenosti i Dobrote…
Nema puno boljih pozicija na svetu…
Ne samo zbog drugih…kojima ćemo svakako jako prijati baš takvi…
Već ponajviše i zbog nas samih…
Jer će nam život prosto uvek izgledati baš onako kakvi smo mi…
Nikada obrnuto…
U nama je uvek i bio glavni prostor za rast…
U nama je uvek i najveća prilika za ulepšavanje…
A i znate već…
Lepota je uvek u oku posmatrača…
E baš u tom Bistrom Oku se i krije naš spas…

U moru emotivnih rolerkostera koje svaki prosečan psihijatar uobičajno proživi u toku jedne radne nedelje…a ponekad i u toku jednog radnog dana…urezalo mi se jedno prepodne…pre neku godinu…kada je moja mila…draga i presjajna pacijentkinja od trideset i kusur godina…ono ukratko Žena-Zmaj u svakom pogledu…došla i jednostavno preplakala prvih dvadeset minuta seanse…
Od mojih divnih učitelja sam još odavno naučio da u takvim situacijama pacijente treba samo pustiti…sedeti sa njima u muci…ćutati i jednostavno sačekati da suze urade ono za šta su i dizajnirane…da naprave dekompresiju i čišćenje…da odvrnu česmu na napaćenoj duši…da bol malo isteče…pa da sve bude lakše…i da možemo popričati…
Nakon što su su suze prestale…pacijentkinja mi je pokazala poruku koju je dobila nekoliko minuta pred početak seanse…i zbog koje se i rasplakala…najobičnijij sms mobilnog operatera da joj je ugovor istekao…i da bi bilo skroz povoljno i pametno da dođe i da potpiše ugovor na dve godine…jer će tako biti jeftinije…
U trenutku mi je bilo jasno…
Vama nije…i verovatno se sada i pitate zašto bi neko plakao kao kiša na tu sasvim uobičajnu poruku…
Verovatno niko…na ovoj kugli zemaljskoj…osim nekoga ko ima još šest meseci života…po definitivnoj prognozi uglednog konzilijuma sa GAK-a…i to u najboljem slučaju…i ako se sve kockice slože…
Verovatno niko…osim onoga ko umire…pa mu se ne isplati da se na toliko puno obavezuje…
Ponekad je dve godine previše…
Posle smo malo popričali…pokušao sam da je odobrovoljim…da pokuša da se zdravorazumski i hrabro suoči sa svime što je čeka…i da pronađemo nešto smisleno za šta će se uhvatiti i što će je motivisati na tu herojsku borbu…i napravili plan kako da ide dan za danom…i da rešava jedan po jedan problem…i da završi sve što je potrebno završiti…svaki razgovor…svako pozdravljanje i svaki zagrljaj…a da opet nađe način da maksimalno čuva sebe…i da opet nekako i uzme još poneki čarobni trenutak od ovog prokletog života…koji je kao za inat i najlepši baš onda kada ga i nemamo previše pred sobom…
A na kraju smo se čak i smejali…kako to obično i biva na pravim psihoterapijama…red suza…red smeha…kako je možda najbolji način da zeznemo operatera…to da uzme najskuplji mogući telefon i sve neograničeno…pa nek je jure na onom svetu da naplate…neće propasti za jedan ugovor…ionako će ležati po bolnicama…pa nek joj makar to bude ugođaj…nek ide život…nema se šta više čekati…
Posle sam je uvek zamišljao kako se smeši od uveta do uveta dok skroluje sve one smešne klipove sa psima koji negde padaju ili na sto načina ispadaju smešni i smotani i preslatki…koje je uvek obožavala…u nekom pokumraku neke bolničke sobe…
Nakon nekih godinu dana je preselila…verujem na neko bolje mesto…gde bi ako ima pravde takve ljudine…koje nikada nikome nisu ni pomislili zlo…i trebalo da idu…
Ali je ostao nauk…
Da su ugovorne obaveze precenjene…
Da je odlaganje radosti u životu…i čekanje na savršene uslove da počnemo da živimo…u najmanju ruku glupavo…
Da su dve godine čitavo bogatstvo…prosto nismo ni svesni koliko…svi mi srećnici koji ih uzimamo zdravo za gotovo jer ih makar na papiru imamo pred sobom…
I da treba živeti sad…
Punim plućima…
I do daske…
Baš u skladu sa time ko smo…šta smo i šta nam raduje dušu…
I naći način da se zabavimo i da budemo pozitivni i duhoviti…i u najtežim trenucima…
Odmaraj Mila…
I uživaj…
Šetaj lagano čopor smešnih i nadprosečno smotanih pasa po nekoj mirišljavoj livadi prepunoj cveća u zalazak sunca…
Smeši se i uživaj…
Zaslužila si…
I hvala za sve što sam naučio od tebe…
Neke edukacije su prosto neprocrenjive…

Nikada i nije bio problem u tome što nas neko neće…
Već u tome što nemamo kud…
I u tome što mislimo da taj neko drži ključeve naše sreće…
Neobično je srećna okolnost da su ti ključevi u stvari uvek kod nas…
I da je puteva prosto neopisivo mnogo…
Makar na jednom od njih se nalazi baš sve ono što nam je potrebno…
Jednostavno…
Nekad se bespotrebno ljutimo na ključeve…
A u stvari samo stojimo pred pogrešnim vratima…
A da ne pričam tek o čudotvornoj… isceljiteljskoj i usrećujućoj moći Odškrinutih Prozora…
Retko šta na ovom svetu pruža tako Lepe Prizore…

U psihoterapiji ne postoje univerzalni saveti koji važe za sve…
I zato ih izričito i treba izbegavati…
Osim možda jednog…
Nemojte se venčavati…niti praviti decu ni sa kim sa kim niste proveli minum sva četiri godišnja doba…
Jer je to rulet i nakon toga…
A kamoli pre…
Pre te jedne godine je kao da sve što imate u životu stavite na jednu brojku…i zavrtite kuglicu…i čekate da ona padne baš na vaš broj a ne na 37 ili 38 drugih…
Poneko će i uspeti…
Ali verovatnoća je na duge staze jako protiv vas…
A da ne kažem da će vam svaki stari psihijatar reći sa se ne zalećete sa dijagnozom kod nekog pacijenta dok ne date priliku vremenu da ga lepo sagledate i da se razvije klinička slika…
Pa da vidite sa čime imate posla…
Znate već onu staru psihijatrijsku šalu…nema normalnih…samo nepregledanih… 
Problem je što zaljubljenost…koja je najjača baš u toj prvoj godini…ne haje previše za pamet…
Zato se i ne treba venčavati dok smo zaljubljeni…već se tad jako zabavljati…i eksploatisati jedno od najlepših osećanja u univerzumu…
I uživati u svemu u čemu dvoje zaljubljenih ljudi i mogu uživati…
Pa onda ako i pamet potvrdi da smo u pravu…kad se dozovemo istoj…i ako razum potvrdi da je taj neko dobar za nas na duge staze…i da možemo ići u istom pravcu nasmešeni i zadovoljni…što da ne…
Nek’ vam je sa srećom…
Svakako…
I ovaj i sve ostale savete uzmite sa rezervom…
I uvek uradite ono što vi mislite da treba…
Mora neko i grešiti…i kockati se….
I dokazivati da pravila ne važe…
I da je najbolje nikada nikog ni ne savetovati…jer sve uvek može da ispadne i potpuno obrnuto od očekivanog…
Kakav bi ovo svet bio da smo svi ziceraši…
A pošto većina psihoterapeuta jako voli da priča o ljubavnim problemima…jer su oni najpre interesantni…ponekad zabavni…a uvek uz malo kreativnosti i šireg pogleda na svet na kraju krajeva i rešivi…
Moraju i oni od nečega živeti… 

Odavno me nijedan citat nije toliko oduševio kao onaj koji je izrekao Ralph Waldo Emerson…
„Ljudi izgleda ne shvataju da je njihovo mišljenje o svetu takođe i priznanje o njihovom karakteru“
Doduše…
Odavno me ništa nije ni tako ošinulo…
Prava je sreća da za razliku od temperamenta koji je čvrsto genetski fundiran…naš karakter je ipak promenjiv…naravno…ne puno…ali ukoliko smo jako uporni…taman dovoljno…da izbije na zelenu granu…
I da počne da radi u našu korist…da nas čuva i da nas vodi baš tamo gde i treba da budemo…
Samo treba da imamo u vidu Nagradu koju dobijaju ljudi koji uporno bruse sebe…iako je taj proces obično bolan…jer je u toj veštini čovek koji radi na sebi istovremeno i skulptor i delo…takva je jednostavno tehnologija koju je neophodno ispoštovati da bi neko postao remek-delo…prosto ne može drugačije…
A to je saznanje da je ovaj svet uprkos svemu ipak lep…i da se bez obzira na sve može proživeti dobar život…
A malo li je to?