Ako je po nečemu nažalost poznat ovaj prostor to su porodične svađe oko nasledstva…
I nije bilo meseca u mojoj karijeri da neko nije došao na terapiju upravo zbog toga…
Povređen do srži…
Zbog noža u srcu duboko zabijenog od strane najblizih…
I dugo sam razmišljao zašto je to tako…
Po mom mišljenju…verujem da je uzrok na prvom mestu jedno ogromno i sveobuhvatno siromaštvo…jer ako vi u ovoj zemlji možete za godinu dana zaraditi pet hiljada eura a imovina koju možete naslediti vredi sto hiljada…pozornica je sasvim lepo postavljena za otimanje…najniže ljudske pobude…i nakon toga ogroman bol i jed…
Na drugom mestu je manjak jasne…transparentne i poštene komunikacije u porodicama…koje pričaju o svemu osim o najvažnijim stvarima…i ne prave zajedničke porodične planove…u kojima će svima biti podjednako dobro…
A na trećem zatucane i primitivne zaostavštine iz prošlosti o tome šta i kako treba da se radi…prenošene sa kolena na kolena…tipa ženska deca ne treba da dobiju ništa jer ona ionako odlaze u tuđu kuću…ili školuje se samo najstariji…
I to je jednostavno tako…
Što je neka porodica primitivnija…što su njeni članovi sebičniji…što se manje istinski vole…i što više ima da se deli…to će se gore i posvađati…
I toga treba biti svestan…
I kada naše porodice dođu na red…
Po meni je rešenje sasvim jednostavno…
Stari treba da misle o tome na vreme…dok su još u snazi…da vaspitaju svoju decu u skladu sa pravim vrednostima…i da se posvete tome da nauče svoju decu da pecaju umesto što će im ostaviti ne znam kakvu ribu koja će se pojesti za jedan ili za nekoliko dana…i da potpuno otvoreno podele sve što imaju APSOLUTNO POŠTENO na dva ili više potpuno jednakih delova…
A mladi da upornim i mukotrpnim radom na sebi uvedu sebe u poziciju da im nije jedina šansa da dođu do dobrog života nečija smrt…
I da se svi zajedno nekako zapitamo šta nam je to zaista najvažnije u životu…
Jedna od najizrazitijih karakteristika siromaštva je mišljenje da je novac vredniji od vremena…
A šta je vreme spram Porodice?

Najlepši trenutak u danu moje klijentkinje je trenutak kada leže i uspavljuje svog sina jedinca od šest godina…priča mu sjajne pričice…mazi ga po kosi i ljubi…
Najgori trenutak u njenom danu je ta mirkosekunda nakon što je zaspao kada ga posmtra sa neizmernom ljubavlju dok se meskolji…kada joj kroz glavu proleti misao „šta ako mu se nešto desi?“…
Šta ako se razboli…
Šta ako ga neko otme…
Šta ako umre od neke bolesti…
Šta ako pogine…
Šta ako…
Šta ako…
Beskrajno „šta ako“ razmišljanje o horor mogućnostima…
I tako je to vazda sa anksioznošću…
Neće ona vrteti beskrajne prestrašne mogućnosti o nekim trivijalnostima…već će ona u svoje predugačke jednačine o verovatnoći uvek ubacivati njene najveće vrednosti i ljubavi…
I nema za to definitivnog leka…
To se može samo zalečiti…
Dok god bude obožavala svog sina…dok god joj on bude nešto najvažnije na svetu…sekiraće se oko njega…
To je deo paketa…
Takav je ugovor…
Takva su mala slova na poslednjoj strani koja niko ne pročita…
Ono što može uraditi je da pokuša da smanji patološki deo brige tako što će promeniti način razmišljanja…
Da kada osvesti da je anksiozna…postavi sebi pitanje da li su događaji kojih se plaši u budućnosti…i da ako jesu tamo potom kaže sebi: „stop…sada stop…neću na to da trošim svoju imaginaciju…energiju i vreme…jer tu nema kraja hororu“…i zaista nije preterano važno da li će joj sin stradati od karcionoma pluća ili testisa…ili će ga zgaziti autobus ili kamion…ili će ga oteti trgovci ljudima ili vanzemaljci…jer su te beskonačne kombinacije potencijalnih prestrašnih mogućnosti beskonačne i definitivno će je na kraju skroz sludeti…
Ako im dozvoli da zagospodare…
Jer su one u stvari samo obične mogućnosti iz budućnosti…dok god im mi sami ne damo karakter realnosti i ne poverujemo im da su stvarne…
Jednostavno treba sebi da kaže stop…neću da razmišljam više o tome…jer nema nikakvog smisla…a jako boli…jer je budućnost po difoltu nekontrolabilna i neizvesna…i da potom počne da navikava sebe da živi i razmišlja Sada i Ovde…
I da osvesti privilegije i zahvalnosti koje trenutno ima…i da prebroji blagoslove na kojima može biti zahvalna baš u tom trenutku dok ga posmatra…pa čoveče…ima čoveka koga voli…pa je sa njim ni od čega stvorila nešto što voli još više…pa je to nešto živo i zdravo sasvim…i ništa mu ne fali…jede kao mećava…i raste k’o iz vode…Bože…pa kolika je ona samo srećnica…
I da se pozabavi objektivnim smanjivanjem verovatnoća da se nešto ružno zaista i desi…vaspitanjem i ljubavlju dok god je taj neko pod njenim krovom…od prelaženja ulice i padova sada…preko sistematskih pregleda i ishrane…do jurcanja motorom…droge i kontracepcije kasnije…kada će svakako molitve mnogo više pomagati…od bilo kakve priče…
I da se onda pozabavi najvećom iracionalnošću od svih…od koje svi mi patimo…čim nekoga onako izistinski zavolimo…a to je „ako nekoga jako volim njemu se ništa loše ne sme desiti“…koja je vulkanski generator anksioznosti…i koja da stvarno radi…da stvarno važi da ako ja posvetim celokupan svoj život brizi…ovim mojima se ništa neće desiti…pa ja bih prvi svoj život posvetio anksioznosti…i postao bio bih šampion Beograda u sekiraciji…ali nažalost to jednostavno ne radi…stvari jednostavno ne funkcionišu tako…i koliko god se brinuli na ovoj planeti će se desiti ono što će se desiti…nijedna količina anksioznosti koju uzgojimo u sebi ne prevenira ružne događaje u budućnosti…oni će se jednostavno desiti…jer su pravila igre i fabričke postavke ovog univerzuma takve…i to treba prihvatiti…
I ne propustiti priliku da uživamo i budemo zahvalni u trenucima kada je sve bilo dobro…
I nije u patološkoj brizi suština ljubavi i porodičnosti…već u jednom saznanju i zavetu važnijem od svih…a to je da ćemo ako se zaista nekada i desi nešto ružno našim voljenima…mi biti tu za njih i uz njih…BEZ OBZIRA NA SVE…dok god budemo imali i trunčicu snage…
Da ćemo se boriti na njihovoj strani protiv čega god…
I da ćemo ih voleti…šta god da ih snađe…
Jer znate već kako kaže briljantna Helen Keler…
„Iako je svet pun patnje…on je prepun i prevazilaženja“…
Čvrsto verujem u to…
I to me neobično smiruje…
Bićemo tu uz njih…
Stajaćemo rame uz rame sa našim voljenima…
Šta god da se namerilo na nas…
Nećemo ih ostaviti na cedilu…
I nećemo poći bez borbe…
Nema od tog puno jače Magije u ovom univerzumu…

Ono što me je uvek intrigiralo kod bračnih problema je to čega se neko od partnera najviše plaši…
Jedni se jako plaše da ih partner ne prevari i ostavi…
Dok se drugi jako plaše da se partneru nešto ne desi…pa da ih tako ostavi…
Ono što je jako zanimljivo je da ta dihotomija maltene nikada ne zavisi od partnera koga vole…
Već maltene uvek od ljudi koji se plaše…
I od toga kog je intenziteta i kvaliteta njihova ljubav…
I od toga ka kome je ona suštinski usmerena…
Ka njima samima ili prema partneru…
Ono što zasigurno znam je da retko koji pojedinačni parametar o braku govori više od toga…
I da retko šta može bolje predvideti koliko će isti trajati…
Od te Sitne Razlike…

Mislim da uopšte nije neka velika mudrost motivisati mlade da uče…
Samo im treba SOPSTVENIM PRIMEROM pokazati da vam je baš učenje donelo dobar život i mogućnost da imate seks sa ljudima koji su sjajni u svakom mogućem pogledu…
Mada…
Možda im ni ne treba ništa pokazivati…
Pametni su klinci…
Prokljuviće to oni i sami…
Nadam se na vreme…
Mada po pitanju učenja…
Zaista nikada nije kasno…
S druge strane…
Da se ne lažemo…
Sa dobrim životom je najbolje početi što pre…
Čim ga zaslužimo…

Kada u ovo ludo vreme povremeno naletim na nekoga ko je pristojan…uljudan…dobronameran…saosećajan i nasmejan…
I kada se setim one stare Marka Aurelija da je najbolja osveta u stvari ne postati kao što su naši neprijatelji…
Pomislim samo koliko takve ljude cenim…
Koliko im se divim…
I kakvi su to samo Superheroji…
Sa ove Naše Strane…
U toj večitoj Borbi…

Sve što se više bavim ljudima i ljudskom psihologijom postajem svestan jedne neumitne činjenice…
Ljudi se nikada neće izdići u životu iznad mišljenja koje imaju o sebi…
Nikada neće imati dobar posao ukoliko ne misle da ga zaslužuju…
Nikada neće živeti u zemlji koja je dobra za njih ukoliko ne misle da im to pripada…
Nikada se neće okružiti kvalitetnim ljudima oko sebe ukoliko ne misle da oni zaslužuju takvo društvo…
Nikada neće biti u dobroj vezi ukoliko ne misle da su vredni ljubavi…
I to je jednostavno tako…
Uostalom…
Osvrnite se oko sebe…
I obratite pažnju na to kako se pojedinim vašim poznanicima…rođacima ili prijateljima stalno dešavaju iste stvari…
I kako stalno upadaju u iste priče…misleći da je to sudbina…umesto da se pozabave nečim mnogo ličnijim…delotvornijim i promenjivijim…svojim karakterom i načinom razmišljanja…
Najveći problem je u tome što se to mišljenje o sebi formira do neke 15 godine…ne njihovom krivicom…u zavisnosti od toga kakavi su im bili roditelji…drugovi…škola…grad…društvo…okolina…i okolnosti…
Pa ti posle giljaj čitav život sa tim što si dobio…
Ni kriv ni dužan…
Pa ko preživi pričaće…
Retki uspeju sebe da unaprede do neprepoznatljivosti…
Od početnih škriputavih verzija…do blistavih…
I oni imaju moje neskriveno divljenje…
Jer većih Heroja jednostavno nema…
Prosto je…
I Fića se može nabudžiti u Ozbiljnu Makinu ukoliko u njega uložite jako puno novca…vremena…pažnje i ljubavi…
I svašta nešto promenite…
Pa ga posle niko ne može stići po putu…
Mada…
I ako može samo bezbedno i udobno da jezdi ka nekom Moru…uz zalazak sunca…i muziku koja trešti…praćen grohotom suvozača…
I ako tamo može redovno stizati…
Uopšte ne mora ni juriti…
Život će već biti sasvim lep…
A šta je uopšte i važnije od toga?

Rekurentni depresivni poremećaj predstavlja dijagnozu u kojoj neka osoba ima depresivne epizode više puta u životu…
Ponekad i svake godine…
Upravo ovaj oblik depresivnosti najčešće i srećemo u našim ordinacijama…
Jako mi se dopala opaska jednog profesora…čijeg se imena nažalost ne mogu setiti…jer je taj kongres bio dosta davno…a on je Litvanac i ima ona njihova prezimena na tipa nešto-vičijus…kako bi ljude koji pate od ovog poremećaja možda mogli da prestanemo da nazivamo ljudima sklonim depresiji…već bi možda mnogo bolje bilo da ih počnemo smatrati ljudima sklonim izlaženju iz depresije…
Ne ljudima iz ponora…
Već Ljudima Sklonim Ustajanju…
Jer…
Da bi ponovo upali u depresiju morate prvo iz nje izaći…
Još ovaj put…
Na sve poznate i dokazano delotvorne načine…
Uz pomoć adekvatnih lekova…
Uz dugotrajnu psihoterapiju…
I uz bihejvioralnu aktivaciju…to jest povišenje kvaliteta života…na sve moguće načine…
Uostalom…
Ko to od nas nikada nije pao…
Možda samo oni koji još nisu stigli na red…
Važno je truditi se da ustaneš…
Koliko god možeš danas…
Pa sutra ponovo…
Iznova i iznova…
Dok ne prođe…
I ovaj put…
U tome je i sva suština života…
I ne postoji važnija Vrlina koju svako od nas može razviti u sebi od Sklonosti ka Ustajanju…
Ko to uspe…
Teško će mu život moći nešto…
I već je uspeo…
Ma gde se trenutno nalazio…