Intervju za Nedeljnik
Dr Vladimir Đurić: U životu nema crvenog tepiha. Samo borba, rad i upornost
Sve ono što normalni (da, takvi još postoje) građani, umorni od skandala i treš klikova, misle, u šta veruju, i ono što im je bilo potrebno da čuju, da nisu sami i usamljeni, dr Vladimir Đurić je počeo da stavlja na papir, tj. na ekran, na neki način lečeći i sopstvenu dušu. Srodni su se odmah prepoznali, i počeli da dele njegove FB statuse, pa blogove, priče iz višegodišnjeg iskustva u radu sa pacijentima, a i sa onima drugima. Doktor Đurić, psihoterapeut u edukaciji), kako insistira da se naglasi, nije postao preko noći slavan. Nije postao instant čudo koje je završilo na naslovnoj strani nekog dnevnog lista, a onda i u nekom rijalitiju. Jer oni pravi među nama nikada neće tamo završiti
Razgovarala Zorica Marković, Original
Datum: 31/10/2017
Nekako spontano, kako to obično biva sa dobrim stvarima, blog dr Vladimira Đurića, pravog doktora medicine, pronašao je put do onih koji su poželeli da pročitaju nešto drugačije od onoga što im se svakodnevno servira. Da čitaju, između ostalog, o običnim temama, u stvari, o temama koje je teško pronaći u medijima, ali ih je obilje u svakodnevnom životu. O ljubavi, ljudskosti, milosrđu, dobroti, o slomljenim dušama, o pokušajima i porazima, o pobedama i nadama…
Sve ono što normalni (da, takvi još postoje) građani, umorni od skandala i treš klikova, misle, u šta veruju, i ono što im je bilo potrebno da čuju, da nisu sami i usamljeni, dr Đurić je počeo da stavlja na papir, tj. na ekran, na neki način lečeći i sopstvenu dušu. Srodni su se odmah prepoznali i počeli da dele njegove FB statuse, pa blogove, priče iz višegodišnjeg iskustva u radu sa pacijentima, a i sa onima drugima. Doktor Đurić, psihoterapeut u edukaciji (završni nivo edukacije iz racionalno-emotivne i kognitivno-bihevioralne psihoterapije — REBT), kako insistira da se naglasi, nije postao preko noći slavan. Nije postao instant čudo koje je završilo na naslovnoj strani nekog dnevnog lista, a onda i u nekom rijalitiju. Jer oni pravi među nama nikada neće tamo završiti. U ekskluzivnom intervjuu za Original (a inače ne daje intervjue), objašnjava da nije baš sve tako glatko išlo.
Vaši FB statusi, tj. eseji, blog, postali su vrlo popularni zbog načina na koji spajate psihološke lekcije i realne životne situacije, duhovito, filozofski, s poentom. Da li je to zbog toga što su na neki način besplatna terapija za one koji ih čitaju, i zbog toga što se mnogi poistovećuju sa onim što pišete?
Najlepša pojedinost psihoterapije i psihijatrije je ta da su one sveprisutne, tj. ukoliko ste intrigirani ljudskom psihom, teme i građu o njoj ćete moći da primetite u bukvalno svakom trenutku koji provedete budni, a bogami i dok spavate. Psihoterapijskih tema za razmišljanje imate ujutru u autobusu dok idete na posao, na poslu, na sportu, ili u kafiću, kada večerate sa porodicom, u izlasku sa prijateljima i dok spavate sa svojim partnerom, i kasnije kad zaspite. Druga stvar je da su teme vezane za psihu oduvek intrigantne običnim ljudima. Da pričam o glomerulonefritisima, moja ciljna grupa bi bili samo nesrećni ljudi sa tom dijagnozom, kada pišem o depresiji i anksioznosti moja ciljna grupa je čovečanstvo. Takođe se trudim da teme budu korisne, da ljudi koji su stigmatizovani (što od primitivne okoline, a što zbog svog primitivnog načina razmišljanja „samo ludi idu kod psihoterapeuta“) mogu da dođu do besplatnih saveta za neke posebne situacije tako česte danas. Na primer: razvod, otkaz na poslu, nemogućnost da se zaposle posle fakulteta, prevare, seksualne nemogućnosti itd. Mnogi se poistovećuju zbog toga što su obična ljudska bića, a svakom od nas se može desiti sve. I pomenute neprijatnosti a i mnogo, mnogo gore. Isto tako, svi zaslužujemo pomoć.
Da li je to i neki vaš ventil?
Jeste ventil. Ja sam stranicu napravio pre oko dve godine u jednom vrlo neprijatnom periodu za mene. Bukvalno, kao neki vid lične psihoterapije i sistematizacije misli. Nisam imao nikakvu ideju niti pretpostavku da će ona biti ovoliko popularna, da će uticati na toliko ljudi, menjati im i živote, a bogami i meni je poprilično promenila život. Na primer, iz Pekare Trpković su me nakon čuvenog posta o studentkinji pozvali da dođem na besplatan burek, što je svakako velika satisfakcija za jednog gurmana kao što sam ja, i bitna stavka za CV. Takođe, ogromna je satisfakcija kada svaki dan uz kafu pročitate nekoliko poruka u kojima vam ljudi zahvaljuju što su položili ispit, ili izašli iz veze u kojoj su patili, ili odbacili stege malograđanštine i otišli kod psihijatra ili psihoterapeuta i sada im je mnogo bolje. Svaki lekar zbog te potrebe da pomogne upisuje fakultet, ja se trudim da budem od onih koji će to i ostati kada dođu drugi izazovi.
U biografiji ste naveli da ste imali „izazovnu ličnu istoriju“. Da li to potvrđuje da čovek prvo mora da pomogne sebi da bi pomogao drugima?
Iz mog ugla vrlo izazovnu, sa aspekta čovečanstva mogu reći da sam srećnik. Moj suštinski problem je bila nemogućnost da se zaposlim u koliziji za snom da jednog dana budem psihijatar i psihoterapeut (čemu sam posvetio sve intelektualne sate od 18 godine pa naovamo), na jednoj vrlo izazovnoj geografiji. Diplomirao sam u roku sa visokim prosekom na Medicinskom fakultetu u Beogradu i potom sedam godina pokušavao da se zaposlim na psihijatriji. To nekome sa karcinomom deluje kao maleni problem, ali mladom intelektualcu sa „idejom da može sve ako se jako potrudi“ to je prava golgota, ta neizvesnost, taj osećaj frustriranosti i nemoći, ta depresivnost i beznadežnost. To je možda i najveći problem u ovoj našoj divnoj zemlji. Frustrirani mladi ljudi koji odlaze ne iz besa, nego iz potrebe da prežive, da ostanu psihički normalni i da dođu do nekog minimuma za pristojan život.
Psihoterapeuti sa ovog podneblja možda nemaju priliku da prisustvuju najvećim svetskim kongresima i da pohađaju najskuplje edukacije, ali smo zato vrlo blagosloveni patnjom. Lična patnja je neophodna za svaku umetnost. Psihoterapija je u stvari isto vrhunska umetnost. I da biste bili dobar psihoterapeut, morate biti mudri. Malo je onih koji uče na tuđim greškama, većina ljudi uči na svojim. Tako i ja. Proces edukacije takođe podrazumeva nekoliko stotina sati ličnog rada, tj. lične psihoterapije. Kada vidite koliko psihoterapija može da pomogne vama samima, a ja sam imao privilegiju da učim od profesorke Zorice Marić, carice i jednog od najboljih beogradskih psihoterapeuta, onda možete da se opčinite tom naukom i da se njoj posvetite. Možete npr. da čujete jednu rečenicu koja će vam promeniti život.
Meni je Zorica jednom prilikom rekla onako ovlaš: „Vlado, ti nisi bezvredan, ti si bezvezan“ (u smislu: nemaš vezu da se zaposliš) i istog trenutka me je izlečila od depresije. Druga rečenica je bila da u životu ne moramo da dobijemo nešto što zaslužujemo, tj. da nema crvenog tepiha, nego borba, rad i upornost, tvrdoglavo držanje za ciljeve i još veća fleksibilnost u načinu da do njih dođete. Što je i osnovna doktrina REBT-a, racionalno-emotivno-bihevioralne terapije.
Da li nas problemi ojačaju ili slome, od čega to zavisi?
Zavisi koji problemi, i zavisi kakva nam je struktura. Uragan ne može ništa soliteru od armiranog betona, ali povetarac sruši kuću od slame. Problemi su takođe neminovni, tako da mi jedino možemo da „pobedimo život“ ukoliko sebe ojačamo. Psihoterapija, kao vid rada na sebi, najbolji je način za to.
Šta onda kažete kada neko dođe i kaže „ne mogu“? Imamo li prava da kažemo nekome „možeš i moraš“ na osnovu ličnog iskustva?
Prvo saslušate, razumete, ohrabrite. Onda napravite dobru dijagnostiku. Ne žurite, da ne biste napravili grešku. Onda napravite razliku između problema i ličnosti. Ne lečite depresiju, na primer, nego Čoveka sa depresijom. I onda po principima racionalno-emotivno-bihevioralne psihoterapije počinjete da pravite kognitivnu restrukturaciju kod klijenta (on menja polako svoj način razmišljanja u bolji, racionalniji i zdraviji) i utvrđujete nove obrasce ponašanja koji prate to novo razmišljanje. Ukoliko se neko prejeda zato što je depresivan, a depresivan je zato što je neprivlačan i usamljen, jasno je šta treba da radi. Ali taj put nekada bude vrlo krivudav.
Drugo, to „ne mogu“ u stvari znači „pokušao sam hiljadu puta i nije uspelo“, međutim ukoliko pokušate hiljadu puta da smršate tako što ćete jesti slatkiše, hiljadu puta ćete odustati od dijete. Nas ne uznemiravaju događaji sami po sebi, već naš način gledanja na te događaje. Na REBT-u, tj. psihoterapiji se uči kako da na te neprijatnosti gledate racionalno, a posledica racionalnog načina razmišljanja jesu zdrave emocije i ponašanja koja su svrsishodna i vode nas ka ostvarivanju ciljeva. Treće, ljudi imaju pravo da ne mogu nešto da urade. Večito je psihijatrijsko pitanje da li ljudi imaju pravo na suicid, na primer.
U Belgiji je postojao čuveni primer žene koja je zahtevala eutanaziju zbog toga što je njen psihički bol nakon gubitka supruga i dvojice sinova u saobraćajnoj nesreći bio preveliki. Njeni advokati su zastupali ideju da nema suštinske razlike između neizdrživog psihičkog i fizičkog bola. Kada je ta žena prošla psihološko-psihijatrijsku eksploraciju u trajanju od šest meseci, njoj je dozvoljena eutanazija jer su zaključili da ona nije psihički bolesna, jednostavno njena sudbina je bila toliko teška, taj vetar je bio prejak za njenu kuću. Psihoterapeuti su odgovorni za trud na seansi, ne za ishod. Ishod ponajviše zavisi od klijenta, a ponekad i od sreće, tj. sudbine. Ja volim da se samootkrivam na seansama, jer mislim da je to dobro, i ljudima prija kada razgovaraju sa psihoterapeutom koji je ljudsko biće a ne neki savršeni bezosećajni robot, ali nikada klijente ne teram ni na šta. To bi bilo pogrešno.
Postoje i oni koji viču „vuk, vuk“, tj. traže pomoć a u stvari je ne žele?
Apsolutno. Muška agresija i ženske suze su često manipulacija. Mnogi ljudi dođu na psihoterapiju zato što ih neko „pritisne“. Žena muža, majka sina, otac ćerku itd. Mnogo ljudi dolazi na psihoterapiju misleći da je ona prijatna i da ispunjava želje. Psihoterapija koja je preterano prijatna nije dobra. Kao kod stomatologa — boli kontrolisano, da nas ne bi zabolelo mnogo jače kasnije. U našoj zemlji je okej biti alkoholičar, ali nije okej biti depresivan. S druge strane, panični napadi su okej, a razvod je bauk, iako možda baš on leči tu paniku. Prvi problem koji dobijete od klijenta je obično romansirana verzija. Tipa „nervira me šef, komšinica, saobraćaj u Beogradu, vremenska prognoza“. Kako napredujete u terapiji, tako su problemi dublji, pitanja teže i emocije jače. Primera radi, dođe vam klijentkinja koja šest meseci priča o banalnim problemima sve dok ne stekne dovoljno poverenja u terapeuta da bi mu otkrila ono što je stvarno muči, zlostavljanje iz detinjstva, na primer.
Ponekad sa klijentima napravite neki proboj, međutim oni se uplaše, odustanu od terapije, i vrate se starim navikama. Jung je govorio da je neuroza uvek zamena za legitimnu patnju. Ako ljudi ostanu bez neurotičnih tegoba, onda su nekako ogoljeni pred svojom patnjom. Recimo, muškarac koji pije da se ne bi suočio sa svojom impotencijom. Ukoliko prestane da pije, mora se pozabaviti lečenjem impotencije, a to je veliki udarac za ego.
Previše je lajf koučeva koji tvrde da je mnogo važno na sve gledati pozitivno, ali neki veliki stručnjaci kažu da i nije moguće uvek biti pozitivan i borben i da treba prihvatiti i ona druga osećanja. Kada je to u redu, ostati na zemlji posle nokdauna, da se oporavimo?
U našoj zemlji ne postoji zakon o psihoterapiji. Svako može sebe da nazove lajf koučom, psihoterapeutom, healerom ili kako god. Mnogo needukovanih ili nedovoljno edukovanih ljudi zarađuje na ljudskoj muci i „na crnom tržištu ljudske nade“. To je ogroman problem i nadam se da će naši vodeći ljudi i profesori iz Saveza društava psihoterapeuta Srbije uspeti u dogledno vreme da odvoje žito od kukolja. Druga stvar je takozvana pozitivna psihologija koja je, po mom skromnom mišljenju, detinja stvar i mislim da više šteti nego što koristi. Kao, ako mnogo nešto želite, dobićete to. Nećete. Ali ukoliko sednete i razmislite u čemu grešite, prihvatite racionalno objektivnu težinu života, napravite plan, i dobro se potrudite, sve je zaista moguće. Život nije lagan. Nije ni fer. Dobro ne pobeđuje uvek. Ali je lep. Trud se često isplati. I verujem da će dobro pobediti. Kada dobijete otkaz na poslu, ne možete skakati od sreće, makar ne kod nas. Ali u domenu negativnih osećanja imate dve opcije: jednu da budete tužni, nezadovoljni i da vas ta tuga i nezadovoljstvo motivišu da promenite vašu situaciju upornim trudom… ili da postanete depresivni, ogorčeni i besni, i da onda idete u destrukciju, nesuvisle načine prevladavanja, poroke, suicid.
Imao sam pacijenta koji je pokušao suicid nakon otkaza. Šta će mu suicid pomoći u zapošljavanju? Ali promena načina razmišljanja, iz iracionalnog u racionalni, odbacivanje insistiranja da mu se želje ostvare, razužasavanje, i bezuslovno prihvatanje samoga sebe uz prestanak obezvređivanja, dovešće npr. do toga da se samozaposli ili da nauči jezik za šest meseci i da se zaposli negde gde se njegova diploma možda traži i vrednuje. Svakako, bolje u inostranstvu nego u grobu.
Kako se prihvataju ta osećanja od kojih se beži — tuga, bol, nervoza…? Da li je zato važna psihoterapija, što je i dalje prilično neprijatna stvar u Srbiji, reći „idem na terapiju“?
Ukoliko bi trebalo da u jednoj rečenici opišem REBT ili racionalno-emotivno-bihevioralnu terapiju kojom se ja bavim, to bi bila rečenica grčkog filozofa Epikteta koji je govorio da mi nikada nismo uznemireni stvarima samim po sebi već našim načinom gledanja na te stvari. Taj način gledanja, odnosno način razmišljanja, može biti, grubo rečeno, racionalan i iracionalan. Racionalan vodi u zdrave emocije (koje mogu biti pozitivne i negativne) i svrsishodna ponašanja. Iracionalan način razmišljanja vodi u nezdrave emocije (pozitivne i negativne) i osujećujuća ponašanja. Ljudi na psihoterapiju dolaze zbog negativnih nezdravih emocija, npr. anksioznosti, depresivnosti, besa, povređenosti, osećanja krivice. Svrha psihoterapije je da se te emocije promene u zdrave pozitivne ili mnogo češće zdrave negativne emocije (za prethodne primere redom: zdrava zabrinutost, tuga, nezadovoljstvo, razočaranost i kajanje). Primera radi, da se neko ne parališe pred ispit zbog anksioznosti, nego da ga zabrinutost motiviše na učenje. Ili da neko ko je ostavljen ne ode u očajanje i depresivnost, nego da bude neko vreme tužan a da potom potraži novog partnera itd.
Psihoterapija nije jeftina niti brza, ali je ostajanje u ovim nezdravim emocijama i osujećujućim ponašanjima mnogo duže, gore, bolnije i na kraju krajeva skuplje. Odnos jedne zemlje prema psihoterapiji i psihijatriji mera je razvoja tog društva. Na Zapadu je najveći problem naći dobrog terapeuta jer su svi zauzeti i velike su liste čekanja. Nadam se da će i u Srbiji uskoro postati normalno da idemo kod psihoterapeuta, jer će to biti dobro za zdravlje cele nacije, a posledično i svih nas.
Šta ćemo sa onima koji neće na terapiju i žele sami da reše sopstvene nedoumice i pitanja?
To je apsolutno njihovo pravo. Svako je krojač svoje sreće. Najčešće je to zbog zabluda i predrasuda, i zbog toga stranice kao što je moja, serije, filmovi, beletristika, Jalom, Frankl, Milivojević, Jerotić razbijaju te mitove. Psihoterapija je takođe vrlo skup hobi, a mi smo siromašna zemlja, tako da se nadam da će jednog dana određeni broj psihoterapijskih seansi po godini biti uključen u zdravstveno osiguranje, ili da će ljudi imati bolji standard da to sebi mogu da priušte.
Iz rada sa klijentima, šta ste zaključili da su naši najveći problemi, a šta potrebe?
Najveći problemi su univerzalni, obične ljudske želje, da nas neko voli, da mi nekoga volimo, da imamo mogućnost da radimo, da zaradimo, da priuštimo sebi ono što želimo, da budemo zdravi, da ljudi koje volimo budu zdravi. Specifičnost ovog prostora je 25 godina krize, dekadencije, beznađa, nemanja sistema, što pomenute probleme multiplikuje i komplikuje.
Kada je humor lek, a kada kafana? Mi kao nacija bar po tome ne bi trebalo da ikada posegnemo za bilo kojim antidepresivom.
Humor je najbolji lek. Kada bih imao mogućnost da izaberem samo jednu osobinu kog mojih prijatelja ili žene koju volim, to bi bio dobar smisao za humor. Ne postoji bolji odbrambeni mehanizam. I ukoliko možete da se nasmejete, to vas već dosta podiže na polju dijagnostičkih kategorija. U psihoterapijskom pravcu kojim se bavim, humor je blagotvoran, i najbolje razbija iracionalna uverenja koja klijenti imaju. Kada čovek počne sam sebi da se smeje zbog toga koliko je iracionalan bio, ceo posao je završen. Kafana je takođe lek. Način da se opustimo i da napravimo psihičku dekompresiju. Hedonizam je neophodan. Pogotovo kad se zasluži.
A šta pomislite kad gledate naslovne strane? Da li je to zaista način da se zaboravi na sopstveni ćorsokak?
Prestao sam da čitam novine pre otprilike tri godine, osim vas (ali stvarno, ne šlihtam se, zato što mi prija intelektualnost, drugačije teme, i dobri novinari, kolumne, realan i nepristrastan pogled na realnost), trenutno na TV gledam samo sport. Pokušavam da nateram sebe da se skinem sa novinskih portala na telefonu. Ljudski mozak je kao sunđer i neverovatno je adaptibilan. To znači da šta unosite unutra, to će iz njega izlaziti. Ukoliko ga zatrujete od ranog jutra, nećete moći da vidite ništa lepo. I obrnuto, ako ga hranite filmovima (torentima), pozorištem, knjigama, i nepročitljivim morem informacija koje vam internet trenutno nudi, imaćete dobar outkom. Vaš mozak će misliti lepo. Suludo je u vreme interneta trošiti vreme na đubre kojim smo okruženi. U Izraelu novinari idu na edukacije u ministarstvo zdravlja da bi znali kako da prenose vesti sa ubistvima i samoubistvima, zbog poznatih činjenica o tome koliko senzacionalistički natpisi mogu kod psihički labilnih osoba da potenciraju neko novo zlodelo. Suicid je zarazan ukoliko se o njemu senzacionalistički piše. To je veoma ozbiljna nauka. U Izraelu vest o samoubistvu se ne prenosi, ili se napiše jedan red, na dnu strane. Na taj način se prevenira imitiranje, i generalno se oduzimaju loše ideje ljudima. Lično, pokušavam da napravim mehur normalnosti u sveopštem ludilu (sačinjen od moje porodice, prijatelja, kolega, pozitivnih ljudi koje negujem u svom životu uz pomenutu selekciju šta ulazi u glavu). To je jedini način da se zaštitimo. Pokušajte sledeći put na odmoru da ne pročitate nijednu vest pet dana, videćete promenu. Vratiće vam se vera u čovečanstvo.
Još je gore kad se čitaju komentari ispod pojedinih vesti. Da li je anonimnost ta koja izvlači najgore iz ljudi, pa je i to ventil, ili ih treba shvatiti ozbiljno i zabrinuti se?
Komentarima ne treba pridavati preveliki značaj. Svi su kritičari, ali su samo neki ljudi umetnici. Ja mogu misliti bilo šta o lepoti „Mona Lize“, ali to ne umanjuje njenu veličanstvenost. Takođe, postoje ljudi koji su hejteri, ili ljudi sa antisocijalnim poremećajem ličnosti koji uživaju u kreiranju negativne energije mržnje, zavisti, sitnih pakosti, crne rupe za sve što je lepo… Njih najviše boli ignorisanje, u svakom drugom slučaju oni pobeđuju. Imam kolege, prijatelje, profesore i učitelje čije mišljenje veoma cenim i koje uvek oslušnem. Takođe, Daning–Krugerov efekat, o kome sam pričao u postu o vakcinama, dosta utiče na sve to. Ne mogu da zamislim nekog mudrog ostvarenog čoveka kako pljuje i isteruje pravdu u nekim komentarima. Mislim da nikada nisam ostavio negativan komentar na internetu. Nemam vremena za to. Za hvaljenje se uvek nađe. Anonimnost i nemogućnost da neko bude kažnjen amnestiraju ljude od odgovornosti. Verbalno nasilje je posebno opasno pogotovo kod mladih ljudi i može imati nesagledive posledice. Najvažnija osobina intelektualnosti je rečenica „slažemo se da se ne slažemo“ i argumentovani dijalog koji ide nakon toga.
Napisali ste da mnogi traže bekstvo i izlaz u nečemu što im na kraju stvori možda još i veće probleme, a sve da bi odložili patnju. Nismo baš poznati po odlaganju sreće, ali patnje jesmo. Zbog čega je tako teško raditi na sebi? Zar je lakše trpeti u stanju koje nije dobro po nas, pošto je to komforna zona?
Zamislite hipotetičku situaciju: klijentkinja, 40 godina, neudata, bez partnera, gojazna, koja radi korporativni posao koji ne voli, ali lepo zarađuje. Svakog petka uveče ona dolazi kući, tušira se, posmatra sebe u ogledalu, vređa se („svinjo debela, pogledaj se na šta ličiš“), plače, besni, depresivna je, odlazi do Maxija i kupuje porodični sladoled koji pojede odjedanput. Ponovo plače. Uzima bromazepam. Leže da spava. Ona ima nezdrave emocije i još nezdravija ponašanja, koja potiču iz iracionalnog načina razmišljanja. Te emocije su toliko neprihvatljive da ona mora da ih prekrije osećajem zadovoljstva. Zbog toga se prejeda sladoledom. To je ljudski. Međutim, kratkoročni hedonizam je često nespojiv sa dugoročnim i često vodi u dugoročnu patnju. Kao na njenom primeru. Teško je raditi na sebi, jer je neprijatno i ne daje instant rezultate. Kao fakultet, ili zdrava ishrana, ili vernost. Ali istrajnost, tolerisanje frustracija zarad dugoročnog hedonizma je pravi put. Ljudi su najgore životnije i navići će se bukvalno na bilo koje uslove. Napraviće svoju zonu komfora i u samom paklu. Život počinje zaista tek izvan naše zone komfora.
Onda je lakše otići iz zemlje? Vi niste otišli?
Moje mišljenje je od početka bilo da najsrećniji mogu da budem ovde. Jedini uslov je bio da ja i moja porodica možemo da živimo pristojno. Za srpske uslove pristojno. Ne evropske. Zbog jezika, uspomena, porodice, prijatelja, sitnih hedonizama koje možete imati samo u vašoj rođenoj zemlji (hrane, ciganskih kafana, basketa dvaput nedeljno sa prijateljima, pozorišta na srpskom). A i zbog toga što mislim da vrhunski psihoterapeut možete biti samo na svom maternjem jeziku i samo na prostoru sa koga ste potekli. Kako ja da razumem nekog Švajcarca ili Norvežanina? Skoro mi je klijent iz Osla rekao da ide na tri razgovora za posao da vidi gde će on želeti da radi. Gde su uslovi za njega adekvatni. Moj mozak to ne može da shvati. Ali zato depresivnog mladog nezaposlenog intelektualca razumem perfektno. Ne zato što sam pametan i načitan. Nego zato što sam sve to prošao, samo malo ranije.
Radili ste „predano“, kako ste rekli, i u bolnici „Laza Lazarević“, i u „Dr Dragiša Mišović“. Šta čovek nauči iz kliničkog rada? Šta ste vi naučili iz rada u tim bolnicama?
Imam oko sedam godina iskustva na psihijatriji. Tri i po godine radio sam za platu, tri i po godine isto toliko radio bez plate, volontirao, iz čiste ljubavi, žrtvovao se zbog sna da jednog dana budem psihijatar i psihoterapeut. To je jedno ozbiljno iskustvo i ozbiljno vreme provedeno uz sjajne kliničare, od kojih možete mnogo toga naučiti. Teorija je jedno, a praksa nešto sasvim drugo, i psihijatrija se uči na dva načina. Tako što kradete znanje od ljudi koji su vam uzori, i od pacijenata, pogotovo pametnih, a takvih je mnogo. Moji učitelji će sa vrata znati o čemu se radi kod nekog pacijenta, recimo da sam ja za ovih sedam godina stigao do trećine te kliničke intuicije koja je u ovom poslu suvo zlato. Takođe, nepovratno sam utvrdio svoju ljubav prema psihijatriji jer kad pomognete jednom čoveku da, na primer, ne izvrši suicid, ili jednom čoveku koji ima auditivne halucinacije da zaspi, nema veće nagrade, niti veće satisfakcije.
Takođe… prekopiraću sad iz posta: „‘Ludnici’ mnogo bolje pristaje termin Duševna Bolnica… Jer retko gde ćete videti Ljude sa više Duše…“
Postoji li zajednička nit kod svih tih pacijenata i da li je to njihova potreba da samo budu shvaćeni, prihvaćeni, ili je to nešto sasvim drugo?
Svaki pacijent je neponovljiv, ali je patnja univerzalna. Kao što sam i rekao, uvek treba lečiti čoveka a ne bolest. Svi ljudi žele isto, i mnogo vam u lečenju može pomoći empatija, taj trenutak kada biste zamislili sebe u nečijim cipelama. Postoje, naravno, sličnosti kod ljudi sa istim dijagnozama, ali uvek postoji nešto što je jedinstveno i intrigantno. Zdravlje podrazumeva ne samo odsustvo bolesti već i potpuno blagostanje na psihičkom, fizičkom i socijalnom planu. To je u psihijatriji posebno težak izazov.
Postoji i ona priča da nam se mnogo toga ponavlja dok ne naučimo nešto. Kako biti siguran da smo naučili „ovoga puta zaista“?
Najveća zabluda je da ukoliko ne promenimo uzroke, da će se posledice promeniti, koliko god mi to želeli. Ukoliko sve uvek radimo na isti način, kako možemo da očekujemo da će ishod biti drugačiji? Bol je neizbežan, patnja je stvar izbora. Postojao je naučni eksperiment kada su zasadili razne biljke u jedan zatvoreni zastakljeni prostor koji je nalikovao raju. U smislu da je bilo neograničeno svetlosti, vode, zemlje, hrane, prostora itd. I biljke su se lepo razvijale, do određenog nivoa i onda se prelamale i umirale. Naučnici su otkrili da je uzrok u nedostatku vetra. Biljke ne mogu da rastu bez vetra, jer ih on klaćenjem jača, usled lučenja nekog posebnog kolagena u stabljikama.
Biljke bez vetra imaju slabiji kolagen koji kasnije ne može da izdrži taj teret i biljka se prelama i umire. Slično je i sa ljudima. Dete možete na dva načina da upropastite. Da ga uopšte ne volite i da ga prezaštitite. Nije neka preterana razlika u ishodu, iako je prvi svakako nepovoljniji. Tako da patnja služi da bismo naučili, da bismo stekli nova svojstva i znanja. Da bismo evoluirali. Bićemo sigurni da smo naučili kada nakon niza pokušaja i pogrešaka, jedno jutro ustanemo i shvatimo da je naš život dobar, po našim ličnim merilima, da smo ostvarili svoje lične ciljeve. Nijedan lek ne leči ono što radost ne može izlečiti. (O ljubavi i drugim demonima, Gabrijel Garsija Markes). Moj omiljeni citat. I kada ne bude više „teže“ psihopatologije. Malo „nenormalnosti“ je sasvim u redu.
Pisali ste o tome da kompleksi mogu da budu opasni gospodari, ali i odane sluge. Kako kompleksi mogu da budu sluge, tj. kada su sluge?
Citiraću deo iz svog posta: „Ponekad prikrivanje kompleksa ‘košta’ više nego njihovo rešavanje. Pritom ne mislim na uporednu cenu krpica, manikira i psihoterapije… Ukoliko su nam kompleksi Sluge, situacija nije toliko loša, jer nam oni mogu biti sjajan motivator za trud, rad na sebi i lični rast i razvoj kako bismo se uspeli promeniti, da bismo ih se ratosiljali, ostavili ih u mladosti, u ranijim neapgrejdovanim verzijama Nas, i jednom rečju prerasli…
Ukoliko su Gospodari… Mi ćemo bitku voditi na pogrešnom frontu, pokušavajući na sve načine da prikrijemo našu slabost, umesto da poradimo na njoj… Stavljaćemo silikone da bismo prikrili glupost, kupovati BMW-e da bismo produžili centimetre, baviti se nečasnim radnjama da bismo zaradili našu snagu, ponašati se kao kurva na ulici a kao dama u krevetu… Umesto da se bezuslovno prihvatimo… Niko se naučen nije rodio, ali su mnogi Iskompleksirani Tinejdžeri na kraju postali mudraci, šmekeri i veličine…“
Da li je sreća uvek uzvodno, kao što sam pročitala kod vas na sajtu?
Ja mislim da jeste. Količina sreće koju ćemo osetiti kada nešto ostvarimo ili dobijemo proporcionalna je tome koliko smo se oko nečega trudili, koliko smo čekali, koliko smo to jako želeli i koliko je to malo verovatno bilo. Ljudi koji često i lako i brzo dobiju sve što žele, vrlo brzo prestanu da cene te stvari. To se obično završi u nekoj dekadenciji (droga, alkohol, kocka). Jednostavno ne znaju da cene malo i to što imaju. Ko zna da li bih ja ikada krenuo da pišem ovu stranicu da sam dobio posao i specijalizaciju odmah po završavanju fakulteta. I da li bih toliko razumeo ljudsku patnju da je sam nisam imao. Sve ima svoje. Nikad ne znamo zašto je nešto dobro za nas. Ukoliko idemo ka cilju i dalje, sve prepreke su samo edukacija, koja služi da postanemo bolji i kompletniji ljudi.
dr VLADIMIR ĐURIĆ 