Месечне архиве: април 2016

Narcizam

Sinoć sam ponovo imao vrašku privilegiju da kradem znanje od moje Profesorke i Učitelja…
I evo šta je od tih Caričinih klica u meni jutros izraslo…
Svojevrsna zahvalnost na svemu što sam od nje dobio…i naučio…
Jedna misao…
Da…retko kada nečija realnost bude toliko crna da ga, ona samo po sebi, uvede u depresivnost…
Ono što mnogo češće bude uzrok te depresivnosti je nešto što čovek nosi u sebi, njegova strukutura ličnosti, zahtevi koje postavlja pred sebe (ili život) u celini, neke suštinske greške u razmišljanju, nesrećni relikti detinjstva, i „najbolje namere vaspitanja“, Kompleksi (te male pukotine koji prete da razruše celu skulputuru)…
Jer…
Ukoliko je neko genetikom, odrastanjem i individualnom životnom istorijom formirao u sebi narcizam… „Ubicu dečijeg lica“…tu nasušnu potrebu da uvek mora biti uspešan u svemu što radi…da bude poseban, izvanredan, bolji, Najbolji, „Faca“…
To i ne bude toliko strašno dok se uspesi ređaju…dok „mu ide“…dok uspeva da ispuni te zahteve koje je sebi postavio…da bi bio srećan…
Dok se još sitne nepravilnosti (primećene pogledom u sebe ili ogledalo) mogu ispraviti povećanim trudom i zalaganjem…
Međutim, voleti sebe samo ukoliko si uspešan je jednosmerna ulica…sa sigurnim slepim završetkom…u nekom mraku…i tu još niko nije završio putovanje neozleđen…jer put je obično krivudav…i horizontalno i vertikalno…a prevozno sredstvo je kvarljivo….pucaju tu gume…troši se ulje…crkava elektrika…a put je put…
Ljudska bića su pogrešiva…i po defaultu doživljavaju neuspehe…to je Aksiom…
I ko je onda tu kriv…neuspeh koji samo tu živi…i najprirodnija je stvar…princip realnosti..
Ili nosilac Zablude da je neko vredan samo ukoliko je uspešan…
Obično kod takvih ljudi prvi veliki neuspeh (u školi…ili poslu…ili ljubavi… lepoti…posebnosti) dovodi do prve depresivne epizode…
Koja obično bude dosta teška…to je ona priča o letenju i padu…jer teško ćeš postati narcis ako bar jedanput nisi nosem zaparao nebo…u makar jednoj sferi…fakultetu…suprotnom polu…utakmici…na ogledalu…
Ali je taj pad u stvari blagotvoran za letača jer mu pruža priliku da popravi svoju letilicu… da je nabudži…jer tek tad može videti gde gubi snagu i visinu…gde mu propušta vazduh…šta je slabo na tim krilima…
Taj pad je blagoslov…koji treba da mu omogući rast…i razvoj sebe…
Da čovek shvati da (mu ništa) nije krivo mesto na kome (i to o šta) se sapleo…već on sam… njegova inercija, to što nosi u sebi ga je vuklo dole…
I što je teži brže će padati…
i to je sasvim ok…
Pa i kakav je to čovek koji nikad nije bio depresivan…
Neki Šarlatan, šta?
Kakav je to pogled na svet…ako nikad odozdo nisi gledao?
Dubina pogleda se ne može u plitkom steći…
Suštinska stvar je šta će čovek pokupiti iz tog svog pada…
Kako će iziaći iz svoje prve depresivne epizode?
Nepormenjen…(a to se obično dešava ako mu se igrom slučaja promene životne okolnosti pa može da nastavi da razmišlja patološki i iracionalno…a da bude srećan…(klasična zabluda)…jer je realnost eto slučajno postala bolja… (položi taj ispit, obogati se, vrati mu se ljubav ili se prolepša)…
Ili ako je (paradoksalno) srećnik pa mu se ralnost ne promeni…ostane teška i bodljikava… pa onda bude primoran da promeni sebe…i da shvati da je u njemu bio problem… u tom zahtevu i povezivanju uspeha i svoje vrednosti…da poraste i shvati da je to jedna velika zabluda…i nonsens…
Da je to on…imenom i prezimenom…sa istim pravima…vrednošću…suštinom… i kao gospodin i kao propalica…
Da je i taj uspeh samo jedna sfera njegovog postojanja…i da ne može da ga definiše…da to nije njegova suština…
Da je jedini način bezuslovno prihvatiti sebe sa svim svojim karakterisikama (sjajnim i ružnim)…i shvatiti da je on Jedna Vredna Celina…samim tim što diše i zove se Čovekom…a da su te pojedinačne karakteristike relativne i promenjive… i da na njima treba raditi…pokušavati da se isprave loše a da se učvrste dobre…
A ne da izjednačava jednu osobinu ili svojstvo ili nešto što ima sa celim sobom…
Na primer… ako nemam ovo…što sam zacrtao da moram imati…ja sam manje vredan…
Jer bi to bilo kao da onaj gore pomenuti auto ostavite na putu…odreknete ga se…bacite ključeve… jer mu je pukla guma…pa Bože moj, on više nema vrednost…(a može biti Ferari)…
A to je samo guma….i kad se zakrpi…auto će nastaviti da ide…(u njemu i nije bio problem)…
Inače…ti ljudi su stalno na ivici da upadnu u depresivnost…
I postavljaju sami sebi Zamku za Depresiju… Depresolovku…
I na prvi nagoveštaj neuspeha (pad ispita, nezaposlenost, njeno odbijanje ili kupovina dva broja većih farmerki)…ma bilo čega što će zadrmati njihovo spolja visoko (a iznutra nisko) mišljenje o sebi…i svojoj posebnosti…
Eto njih slomljenih…
Jasno vam je kolika je muka živeti sa tim…
Sreća je samo…
Što se depresolovka uvek može pokvariti…
Upornim radom na sebi…

Advertisements

Maligani

debvi

🙂
Oplakah… 🙂
Ali s obzirom sa su pijane reci u stvari samo trezne misli…
Ponekad (a kolicinu tog „ponekad“ znaju odrediti samo prava gospoda i to je svakako veliko majstorstvo) treba iskoristiti privilegiju Maligana da covek pogleda u sebe i da se raspita tamo dole sta stvarno zeli…
Svasta se tu nadje…
Jer…
Trezni cemo ubediti sebe u maltene sve…
Stagod…
Nasi odbrambeni mehanizmi su toliko narasli…da je to jedno cudo prirode…
Sta sve ziv covek moze podneti…
I objasniti sebi…
(jer mozda se drugacije i ne bi moglo ziveti…)
Sve u svemu…
Cudne smo mi zivuljke…a nijedna zivotinja nece biti toliki mazohista da ubedi sebe…
Da voli da pliva pod zemljom…
Da leti u potoku…
Ili gmize po oblaku…
Dok mi…
Sto smo pametniji to bolje lazemo sebe…
I bolje cemo se opravdati pred svojom dusom…
Nauciti da mozgom zauzdamo srce..kao divlju zdrebicu..mekanim Amom..
I onda nas samo doceka…nakon tih nekoliko „Bozanskih kapi“…tu iza ugla…
Najskuplji stih…
I vrlo nezgodan Uvid…
Da…“sad kad imam sve sad sam bez Tebe“…

Ljubav nas čini iracionalnim

Ljubav nas čini iracionalnim…
Kakvog god polariteta bila…
Romantična…zabranjena…strasna…majčinska…bratska…prijateljska…pa i narcistička…
Što nam je više do nekoga stalo…to smo iracionalniji…i pripremamo pozornicu za našu patnju…spremamo se da otežamo maksimalno sebi…
Još ako smo baksuz (možda bolje rečeno… samo čovek) pa se to potrefi sa (nepovoljnom…da ne kažem očekivano uobičajnom) realnošću…
Eto problema…
I to je upravo i prva premisa psihoterapije kojom se bavim…
„da nismo uznemireni događajima koji nam se dešavaju već našim pogledom na te događaje“ (Epiktet)
I suština racionalno emotivne kognitivno bihejvioralne psihoterapije…i filozofije racionalnog življenja…
I upravo zbog toga različiti ljudi različito uživaju u istim problemima…
I različito pate u istim srećama…
Na primer…
Čim mislimo da neko NE SME da ode od nas, zato što ga mnogo volimo i on nam je sve.. a on ode (što je njegovo apsolutno pravo)…kako ćemo se osećati?
Čim mislimo da neko naš NE SME patiti…a on pati (došao njegov red da dobije ono što životom se zove)…kako ćemo se osećati?
Ako mislimo da život MORA da bude lep…da bi se živelo…a nije (šta ćeš, dešava se)…kako onda živeti?
Ako mislimo da MORAMO nešto postići…a ne uspemo…(stvarno čudo)…da bi dokazali (sebi i drugima) svoju vrednost…šta onda?
Ljubav rađa bol….
Ko nikoga ne voli…zaštićen je od patnje…i gubitka…
Ali zašto i živi onda…
To stvarno ne znam…
Čemu to disanje?
Ako je dah uvek ujednačen i plitak…
Ono što želim reći je…
Da dok god apsolutistički zahtevamo od univerzuma…nešto što on ne može da nam pruži (jer jednostavno nije tako dizajniran)…uvek smo na korak od problema…
Važno je da shvatimo da su sve to samo naše želje…i da osvestimo u dubini svoje duše…da se maltene sve SME desiti…i da se ništa NE MORA desiti…
Da su to samo naše želje…
Obične preferencije…
Da mi samo nešto jako želimo…ili ne želimo…
A da se želje ostvaruju ili ne…
I da je to sasvim ok…
I pošteno…
To je život…
Sjaj i tama…vatra i led…osmeh i suza…gospo’n propalica…
I da ne postoji dogovor da „uvek mora biti volja naša“…
I da nam upravo ta adaptacija ( možda zrelost) i omogućava da neokrnjeni idemo dalje kroz frustracije…
Ka našem ličnom ćupu…
Tamo…
Iza duge…

Emigracija

Suštinski problem sa ovom našom prokletom postojbinom (od Krvi i Meda) je u tome što u njoj ne možemo biti srećni…
I pritom ne mislim na avione i kamione…
Nego na osnovne ljudske potrebe…dostojanstvo…hranu…sklonište…nasmejane komšije…pozitivnu energiju na ulici…pravednost…i smislenost truda…
A veoma je diskutabilno da li je to uopšte i moguće negde drugde…
Bez porodice….ljubavi…prijatelja…pozorišta…muzike…mirisa…ukusa…i mesta na kojima smo srećni….
Bez ovakvih aprila…
„Vrhunski Zajeb“ je u tome što moramo da biramo između ljubavi i dostojanstva…malih suštinskih zadovoljstava mogućih samo ovde i velikih šarenih mogućnosti i prilika dostupnih samo tamo…između malih prljavih ulica gde smo se ljubili i nekoga čekali i velikih svetlucavih bulevara sa lampionima ispod kojih prolaze neki tuđi ljudi…verovatno potpuno isti….a sasvim različiti…od nas…
I što je to nestvarno veliko odricanje…i žrtva…
I pitanje je da li čovek može da bude srećan u svom rođenom životu…u svojoj ličnoj generaciji…ili to ima smisla jedino ako se stvori neka nova ljudska bića…melezi…sa našim trepavicama a kosooki…sa tamnim očima..i našim smejalicama….ili potpuno plavim…sa riđom kosom i pegicama….sloveni ili crnci…
Potpuno je nevažno…
Ali kojoj će se omogućiti prilika da steknu uspomene (skup tih malih trenutaka kada zaboravimo da dišemo) na mestu gde će moći živeti…i preživeti…
Sve ostalo je zaista nonsens…i nema nikakvog smisla…
Preteško je…
Pitanje je da li čovek može da bude toliko nesebičan i „dobar“…da mu neko drugi bude sva sreća…pa makar to bio i isti on…makar 50 %…samo 25 godina kasnije…
I da li su naši roditelji ispali krivi…i smešni…i naivni…što su nas čestito vaspitavali…što su se držali velikih principa…krupnih reči…časti…i poštenja…obraza i prezimena…
I time nas ostavili iza u tom startnom redu…pa čitav život gledamo konjska dupeta…ispred nas…samo zbog toga što su oni ranije čuli pucanj…za start trke…a mi možemo samo da galopiramo…dok nam ne krene pena na usta…uzalud..ne stižemo…nije realno…
Da li sada imaju pravo da se ljute…da nas darivaju patnjom ( uzgred stvarno ne znam da li je teže čoveku dok im suze oči…ilii dok stoički pokazuju da nije to ništa i da im je drago što odlazimo tamo gde „će nam biti bolje“, nema veze što nećemo biti tu, pored njih i što su se zbog nas odricali pola veka- vek, gore dole, sta je to)…
Da li je možda manja šteta poniziti se…završiti nešto nečasno…zarad svoje porodice…i da li su loši zaista pametniji…I skapirali su igricu….
Da li je ponos važniji od ljubavi…
Da li je čast važnija od porodice…
Da li je zaista gore da nas neko smatra zlikovcem ili da budemo razdvojeni od ljudi koje volimo…najviše…
Ne znam…
Možda nam je jedina uteha…ono biblijsko „roditelji jedu grožđe a deci trnu zubi“…i vera u transgereacijiski prenos dobrih dela…poštenja i vrlina…možda i sreće…
Možda će ta „Naša Čeljad“ imati lakše izbore…i srećnije okolnosti…tj manje šansi da pogreše…sa ovoliko teškim odlukama…sa nemogućim izborima…
I da iako naučnici još uvek nisu pronašli gde se tačno nalazi…koji je to tačno organ ili ćelija…od čega se sastoji i kako radi…da čim toliko boli…onda moramo da je imamo…a da to nema svako…
I da su oni zaslužni za njeno stvaranje…
I da možda i nema ničega važnijeg…
Ni na na Marsu ili Plutonu…
Od toga da li imamo dušu…
Ili ne…

Mihail Latvak

20 saveta uglednog psihoterapeuta koji vam mogu promeniti već ovo subotnje veče…a možda i život…

Михаил Литвак је лекар, психотерапеут и један од најпризнатијих психолога на међународном нивоу. Он је први развио систем решавања конфликта “Психолошки аикидо”, и први га је почео примењивати у пракси.

Важно је научити разумети окружење и себе. Ових 20 савета Михаила Литвака помоћи ће вам у решавању многих животних ситуација:

1. Ако човек не може ништа добро рећи о себи, а жели нешто да каже, он почиње да говори лоше о другима.

2. Гризи науку, а не грло свом ближњем, ако заиста желиш нешто да загризеш.

3. Депресивно стање је дато човеку, да би размишљао о себи.

4. Нико никога не одбацује, само неко иде напред. Онај ко је застао, сматра да је одбачен.

5. Ако добро мислите о себи, зашто је потребно да још неко добро мисли о вама.

6. Ради шта желиш, и не питај за дозволу. Нећеш је добити.

7. Способност да се воли и добро подноси самоћа – показатељ је духовне зрелости. Све најбоље радимо, када смо усамљени.

8. Незрела личност често зна, али не умије. Зрела не само да зна, већ и умије. Стога, незрела личност критикује, а зрела дјела.

9. Ја не знам пут до успеха. Али знам пут до неуспеха – то је жеља да се свидимо свима.

10. Нема мушке или женске логике, постоји способност или неспособност да се мудро мисли.

11. Желиш да сазнаш свог главног непријатеља? Погледај у огледало. Избори се са њим – остатали ће се разбежати.

12. Постигни успех – проћи ће увреде.

13. Са пријатељима је пријатно разговарати, са непријатељима – корисно.

14. Постоји само један валидан разлог за прекид везе и престанак радног односа – немогућност личног раста у датим околностима.

15. Треба делити само радост и са пријатељима и са непријатељима. Пријатељ ће се обрадовати а непријатељ узрујати.

16. Не јури срећу, и наћи ћеш место гдје она обитава. И срећа ће те сама наћи. Могу да ти кажем место где се налази твоја срећа – у теби самоме. А пут до ње – је максималан развој свих својих способности.

17. Срећа – је “нуспроизвод” правилно организованог делања.

18. Ако неком нешто желиш да докажеш – значи да живиш због тога коме желиш да то докажеш. Ако живиш због себе, онда нема потребе да некоме нешто доказујеш.

19. Машта – то је глас наших способности. Тако ја не маштам да певам у опери. Немам ни глас, ни слух. А ако бих маштао, у складу са тим машта би подгревала моје способности. Због тога, бих се трудио да доспијем у оперу. Само треба размишљати како тај сан остварити. Овде је главно – не журити, тада се остварује релативно брзо. Добро је, када човек може да каже о себи следеће: “Ја се бавим само покушајима да остварим своје снове.”

20. Боље је комуницирати са добром књигом, него са празним човеком.