Месечне архиве: фебруар 2020

Mika Antić

„Sve je samo toliko veliko, koliko smo mi mali u sebi.
I sve je toliko malo, koliko smo mi u sebi veliki“
Mika Antić
Gromada…
Mudrac…
I stari Rebtovac… 🙂

Trka pacova

Oduševljen!
Neobično je važno da shvatimo da je Trka Pacova i koncipirana tako da (p)ostanemo nesrećni…
Jedino tako smo „dobri“ sistemu koji zarađuje na nama…
I na našoj nesreći…
I to se neće još dugo promeniti…
A i što bi?
Kad im sasvim dobro ide…
Za razliku od nas…
Jedina dobra okolnost je što možda ipak i ne moramo trčati…
Makar ne toliko brzo i toliko daleko…
I što se možda još oko Cilja donekle i pitamo…
Prava je sreća što je još uvek do nas koja će nas to destinacija i okolnosti učiniti srećnim…
Što je skromnost i dalje ozbiljna mudrost…
I što su najskuplje stvari koje možemo posedovati na ovome svetu…i dalje potpuno besplatne…

Sreća prati hrabre

Sigurno da je lepo i važno i poželjno da naši roditelji budu ponosni na nas…i na naše životne odluke…izbore i poziciju…
Međutim…
Neuporedivo je važnije da to budu naša deca…koju imamo…ili koju ćemo tek imati…
Da imaju rašta biti ponosna…
Da se imaju na koga ugledati…
Da se hvale time čiji su…
I da bude sasvim logično i nekako prirodno da nam jednog dana kažu „želim biti kao ti kad porastem!“…
Nema puno većih satisfakcija u životu od toga…
I to nam može biti jedna od bitnih smernica kroz olujne predele…
Znam…
Nije preterano lako…
Ali je uvek moguće…
Bez obzira koja su Raskršća pred nama…
I bez obzira ko smo i šta smo…
Samo treba sebi redovno postavljati pitanja – šta bih posavetovao svoje dete u ovoj situaciji…i šta bih voleo da uradi?
Neverovatno je koliko su ti odgovori ponekad dijametralno suprotni od onoga što mi radimo…i što smo odlučili…
Ali…
I objašnjenje je prosto…
Što bi Jovan Dučić rekao…
„Čovek koji nije hrabar ne može biti ni pošten, jer za poštenje su potrebne žrtve kakve kukavica ne ume da podnese“…
Slično je i sa Srećom u životu…
Ni ona nije za Kukavice…
Sreća uvek prati Hrabre…

Džak Ma Jung

Skoro sam se setio jednog youtube klipa koji me je potpuno oduševio…
I sećam se da sam nakon njega maltene postao potpuno zavisan od podkasta i intervjua Ljudi koji imaju šta da kažu…
I od kojih možete postati ozbiljno obrazovani…
Jer znate onu staru…
„Pokaži mi svoje prijatelje…pokazaću ti tvoku budućnost“…
Nigde ne piše…da ih morate lično poznavati…
No dobro…
Naime…
Osnivač kineske platforme za internet prodaju Alibaba, Džek Ma Jung izjavio je da su najgori radnici – siromašni ljudi.
“Dajte im besplatno, misle da je to zamka. Recite im da je to mala investicija, oni će reći da ne mogu puno zaraditi. Dajte im predlog da ulože više, oni će reći da nemaju para. Predložite im da probaju nove stvari, požaliće se da nemaju nikakvog iskustva. Recite im da je to što rade tradicionalan posao, oni će reći da je teško raditi ga. Ako im kažete da je to što rade novi poslovni model, oni će reći da je to MLM marketing (način distribucije u kojem fabrika prodaje svoje proizvode putem samostalnih distributera krajnjim kupcima) “, izjavio je jedan od najbogatijih ljudi u Kini i dodao:
“Ako im pak, predložite da otvore prodavnicu, oni će se požaliti da nemaju slobode. Kada im predložite da pokrenu novi posao, reći će vam da nisu dovoljno stručni.”
Ma Jung je ​​takođe rekao da siromašni ljudi vole za sve da pitaju “Google”, slušaju prijatelje koji su beznadežni kao i oni. Oni misle više od univerzitetskog profesora, a rade manje od slepog čovjeka”, njegovo je mišljenje.
“Samo ih pitajte šta rade i neće vam moći odgovoriti,” rekao je on.
Na kraju je izneo svoj zaključak:
“Umesto da vaše srce kuca brže, zašto jednostavno ne delujete malo brže? Umesto da samo razmišljate o nečemu, zašto ne učinite nešto povodom toga? Siromašni ljudi propadaju zbog jednog zajedničkog ponašanja: Njihov celi život je u čekanju!”
Naravno da bilo kakav clanak o siromaštvu u jednoj siromašnoj i nesrećnoj zemlji kao što je naša može biti jako uvredljiv…
I naravno da mi to nije cilj…
Niti da seirim nad mukom…
Ionako smo svi zajedno u istom sosu…
Meni je jedan drugi uvid potpuno fascinantan…
Kada sam pre jedno desetak godina bio poprilično depresivan…
Bitan deo moje depresivnosti se sastojao u načinu razmišljanja koji je potpuno identičan ovom gore pomenutom…
Jednom rečju…postao sam Šampion Novog Beograda u smišljanju Izgovora i opravdavanju sentence „zašto ja ne mogu da budem srećan“…
Celokupne sopstvene resurse sam trošio na obrazlaganje šta ja to sve ne mogu…i zašto je to tako…i to me je kao neki Živi Pesak sve dublje uvlačilo…
Prelomni trenutak i okretanje kormila u pravom smeru je nastalo kada sam nakon mora psihoterapije shvatio u čemu je zaista problem…i pomenutu izjavnu i difintivnu sentencu zamenio upitnom „ok…tako je kako je trenutno…KAKO mogu da postanem srećan?“
I voilà…
Nakon decenije truda…
Sada i nije tako loše…
Pokušajte sami…
Ili nađite jednog politički nekorektnog i dobronamernog čoveka koji će vam pomoći da progledate…
Po mogućstvu praktičara…a ne teoretičara…
Na internetu…u knjigama ili uživo…
I srećno vam bilo…
Prosto je…
Nikad nije do Karti…
Uvek je do Igrača…

Lady Gaga

Ovo je najtopliji…najlepši i najbolji intervju o mentalnom zdravlju koji sam ikada poslušao…
Bravo…bravo…bravo!
I hvala…hvala…hvala!
Svi smo u ovome…
I niko nije pošteđen…
Zato je i neobično važno da se ispomažemo…
I da isteramo Čudovišta na čistac…
Na svetlu su obično neuporedivo manje strašna…
I…
Ponekad je svega 56 minuta dovoljno da promenite mišljenje o nečemu…
I da vam onda to mišljenje jako pomogne u nekoj životnoj situaciji…u koju ćete upasti vi ili neko vaš…
Topla preporuka da ih utrošite na Lady Gagu…
Ovaj put ne zbog toga što je pretalentovana umetnica…
Već zbog toga što je fantastična žena…
Borac…
Ljudina…
I Carica 🙂

Saveti

Ne vidim šta bi nam u ovom meteorološki čudnom februaru moglo više pomoći od ova dva citata koje prosto obožavam…
„Zapamtite da je neuspeh događaj, a ne osoba“
Zig Ziglar
I…
„Trenutak samosaosećajnosti može promeniti čitav vaš dan.
Niz takvih trenutaka može promeniti čitav tok vašeg života.“
Kristofer Germer
Naravno…
Jedno je deliti savete…
A potpuno drugo pridržavati ih se…
No…
Kad bi svako od nas pojedinačno to od danas započeo…
Makar po tri sopstvena omiljena…
Ja prosto ne znam šta bi Sudbini još preostalo da uradi…
Prosto bi se demotivisala…skrušila i usporila…
I verovatno bi stigli na svoje Destinacije pre no što ona postavi svoj uobičajni set Prepreka…
Mimoišli bi se jednostavno…
A da ne kažem koliko bi tek nagrabusili naši Dušmani…koji nam ionako ne mogu nista dok im mi to ne dozvolimo…i dok im zdušno ne pomognemo…
Prosto se bojim da bi pocrkali od muke…
Dobro…
Možda je 16:14…
I utorak…
I 4. Februar…
I kiša…
Ali…
Možda bi baš zato bilo pametno…u inat ponedeljku…prvom u mesecu i novogodišnjim rezolucijama…koje je većina nas proćerdalo tamo negde oko Božića…da baš danas započnemo da se pridržavamo onih saveta koje svi znamo…koje rado udeljujemo drugima…i onih ultimativnih istina…
Jednostavno je…
Sve u našim zivotima je refleksija izbora koje pravimo…
Ukoliko hoćemo drugačije ishode moramo napraviti drugačije izbore…
Prosta matematika…
Eto…
Izvol’te…
Pa se vidimo sledeće Nove godine…
Možda budemo započinjali naše Pohode sa sasvim drugog nivoa…
Iz baznog kampa koji je već uveliko na Proplanku…
Umesto u Podnožju…
Pa će tada možda i biti realno da stignemo do Visina…kojima stremimo…i o kojima danas samo maštamo…