Месечне архиве: децембар 2018

Čestitka 2019

Dragi Ljudi…
Imam jednu Sasvim Malu Želju za sve Vas koji pratite ovu stranicu…
Želim vam od srca da u 2019- toj živite toliko u skladu sa svojim istinskim vrednostima…da za nekih 365 dana na pitanje šta želite od 2020- te…možete odgovoriti veoma kratko i jasno sa…
„Želim da se ništa ne promeni!“…
I da u tom trenutku vaše lice spontano obasja neki poseban osmeh…mešavina ponosa i zadovoljstva samim sobom…dok vam kroz glavu bude proletalo koliko ste bili jaki i posvećeni Uprkos Svemu…i kako ste Ipak uspeli da ostvarite sve vaše važne ciljeve u 2019-toj…
Držim palčeve da Vam sve ide od ruke…
I od još nekih važnijih organa !
Zdravi bili!
Živeli!
Srećna Nova Godina!

Šta sam ja Bogu zgrešio?

Šta sam ja Bogu zgrešio?
Pomisli trogodišnjak koga upravo teraju da jede boraniju u malom vrtiću u Pasterovoj…
Šta sam ja Bogu zgrešila?
Pomisli učenica 7 razreda osnovne škole „Petar Petrović Njegoš“ u Resavskoj nakon što je shvatila da će definitivno biti nedovoljna na polugođu i da zbog toga verovatno neće ići ni na zimovanje niti dobiti nove UGG-sice za Novu Godinu…
Šta sam ja Bogu zgrešila?
Pomisli učenica srednje medicniske škole u Deligradskoj nakon što je shvatila da joj je simpatija iz odeljenja seenovala poruku i da sada pokazuje telefon svom drugu iz klupe…uz onaj posebno ponižavajući podsmeh…uz ono „ej vidi ovu molim te“…
Šta sam ja Bogu zgrešio?
Pomisli student medicine po izlasku sa Instituta za anatomiju nakon što je sedmi put pao ispit iz anatomije…
Šta sam ja Bogu zgrešio?
Pomisli tridesetdvogodišnji muškarac po izlasku sa Klinke za urologiju u Resavskoj ulici gledajući otpusnu listu na kojoj nedvosmisleno piše da je sterilan…da njegovi testisi ne sadrže nijednog jedinog spermatozoida…i da nikada neće moći da ima svoju decu…
Šta sam ja Bogu zgrešila?
Pomisli tridesetdvogodišnja žena tokom silaska niz stepenice sa odeljenja za multiplu sklerozu na Klinici za neurologiju u Ulici Doktora Subotića…nakon što su joj nesumnjivo potvrdili dijagnozu…koje se najviše plašila…
Šta sam ja Bogu zgrešila?
Pomisli nešto starija žena na stepenicama ispred Instituta za onkologiju u Pasrterovoj nakon što su joj rekli da ima još tri meseca života…možda šest…
Šta sam ja Bogu zgrešio?
Pomisli sredovečni čovek ispred kapele u Deligradskoj dok popunjava bezbrojne formulare…sa kojim će moći da podigne svog sina jedinca…poginulog u saobraćajci tokom vikenda…
Ne znam…
Zamišljam jednu veliku zgradu na Nebu…
Neke velike stepenice…
Bezbroj kancelarija…
Ogroman broj zaposlenih koji obrađuju sve pristigle molbe i zahteve…
Sve poruke srdžbe i ljutnje…
Tapacirana vrata Direktora na poslednjem spratu do koga je jako teško doći…
Ali koji bi verovatno…kada bi imao vremena da se pozabavi Jednim Prosečnim Prepodnevom na Savskom Vencu u Beogradu…prokomentarisao da je to jednostavno tako…i da je sve to deo Života…i da nigde ni ne piše da će biti lako…te da nije poenta u tome kakav ti je život…već kakav si Čovek…
I prebacio svoje misli na neku Siriju…gde je isto tako jedno obično prepodne…
Stvarno se divim…
Ovima koji veruju da je život samo lep…sjajan i ružičast…
Da je svuda cveće i proleće…
I da nam Univerzum nešto duguje…
I da će nam dati sve što poželimo jer smo posebni i mi to zaslužujemo…
Ponekad pomislim da su oni možda srećnici…
I da su pravu…
Ali nisu…
I ja nažalost ne mogu u to da verujem…
Jer se Jedno Obično Popodne na Psihoterapiji sastoji od nekoliko ovakvih „šta sam ja Bogu zgrešio“ priča…
Ali zato znam…
Da čak i ovoliko nepravedan…nefer…okrutan…surov i ponekad besmislen život ima smisla…koliko god to paradoksalno zvučalo…
I da je na nama da ga pronađemo…Sami Sebi…
Jer već sutra…
Jedan trogodišnjak će prvi put učestvovati u pozorišnoj predstavi…glumeći drvo…
Jedna učenica će otići na porodični ručak sa svojim ponosnim roditeljima nakon što je pobedila na opštinskom u recitovanju…
Jedna srednjoškolka će se prvi put poljubiti u parkiću ispred psihijatrijske klinike…
Jednog studenta će pijanog drugovi nositi kući u studenjak nakon položene anatomije…i saznanja da „može“ da završi medicinu…
Jedan muškarac će osetiti prvu erekciju u životu nakon terapije na urološkoj klinici…
Jedna žena će prespavati noć bez epi napada uz nove neurološke lekove…
Jedna žena će preživeti karcinom dojke uprkos svim verovatnoćama…i prognozama…
Jedan par će sutra izaći na onaj drugi izlaz sa GAK-a sa žgebčetom u naručju nakon 18 –te vantelesne…
To je sve samo život…
I jednostavno su takva Pravila Igre u ovom Univerzumu…
Na ovoj Planeti…
Nekad je jako ružno…
Nekad je jako lepo…
Što pre to prihvatimo…
I osmislimo ono što je do nas…
To će nam pre biti bolje…
Jer…
Ako bi samo gore pomenuti Junaci zamislili da im se dešava sudbina jedne osobe iza njih u tekstu…ukoliko bi se mentalno samo za trenutak pomerili za jedno mesto unapred u priči…niko se ne bi preterano jedio…ni sekirao…ni Bogohulio…
Odmah bi potpisali taj Ugovor…ne čitajući mala slova…
Osim poslenjeg Junaka koji možda ni nema gde napred…
Jer šta je gore od toga da ti pogine sin jedinac?
Osim možda da ga nisi ni imao…
Ali to je već veoma teška matematika…
Koja nas vraća na početak…
I osnovne postulate racionalno emotivno bihejvioralne psihoterapije…da nismo uznemireni onim što nam se dešava…već načinom kako to sagledavamo…
Da su naša osećanja uvek posledica visoko subjektivnih kostrukata objektivne realnosti…
Tojest da naš način razmišljanja određuje to kako ćemo se osećati…a ne realnost sama po sebi…
I da uvek imamo opciju da se držimo bogohulne pozicije – što baš meni?
Ili zahvalne – hvala što se baš meni nije desilo nešto još gore iz Zemaljskog Dijapazona Muka…
Svakako…
Što bi rekao moj Učitelj Vladan Beara…
„Ukoliko vam je uživanje smisao života…GARANTUJEM da ćete postati depresivni…jer svakom život u jednom trenutku postane surov“…
Spas nije u tome da problema nema…
I da uživamo neprestano…
Već je Lek u Smislu…
U našim malim principima življenja koji su u potpunosti u skladu sa našim sistemom vrednosti…
Shvatanju da smo mi samo obični ljudi na jednoj običnoj planeti koja ima svoja pravila…pisana i nepisana…
U osmišljavanju besmislenog…
U stoičkom trpljenju nedaća…
U razvijanju mudrosti…
U zahvalnosti…
U ljubavi…
I u slavljenju Onih Retkih Čarobnih Trenutaka Sreće…Radosti i Smeha…
Zbog kojih vredi živeti…
Uprkos Svemu…

Saveti za Božić

Tri pravila koja vas mogu spasiti tokom predstojećih praznika:
1. Nemoj bankrotirati pokušavajući da pokažeš ljudima kako ih puno voliš
2. Nemoj ići da se vidiš sa svojom porodicom ukoliko će to negativno uticati na tvoje mentalno zdravlje
3. Ukoliko neko komentariše tvoju telesnu težinu…jednostavno ga pojedi…

Mudra Investicija

Jedan od sigurnijih načina da ispravno odlučite prilikom neke od bitnijih životnih odluka je da razmislite šta je u vašim željama promenjivo a šta ne?
Šta je to što se sa godinama kod vas može izmeniti a šta će sigurno ostati nepromenjeno?
Šta je trenutno a šta neće proći?
Ukoliko želite da imate decu a vaš partner to ne želi…šta je tu promenjivo?
Vaša želja za potomstvom ili on…
Ukoliko želite da se nečim bavite a geografija na kojoj živite vam to ne dozvoljava…šta je tu promenjivo?
Vaš san ili zemlja u kojoj živite…
Ukoliko želite ženu za celi život a vaša partnerka je uglavnom lepa i zgodna…šta je tu promenjivo?
Vaša potreba za duhovitošću u kišnim danima…ili njena koža…
Ukoliko želite muškarca iz koga ćete izrasti i koji će biti tu za vas kao gromobran a vaš je trenutno moćan…šta je tu promenjivo?
Vaša potreba za saputnikom…ili stranka na vlasti…
Poprilično je jednostavno…
Kada racionalno sagledamo…
Prava je šteta što to tako retko radimo…
Svima bi nam bilo mnogo lakše…
Žene koje žele decu će to želeti i kao bake…i maziće sitnu dečicu po glavi u prolazu…
Kada sam pre pet godina doneo odluku da emigriram iz Srbije…prva stvar koju sam ukucao na googlu je bila koje su najbolje psihijatrijske klinike u Nemačkoj…
Imao sam druga koji je doslovce izabrao sebi suprugu zbog velikih grudi…majke mi…iako zaista zvuči neverovatno…o kakva promašena investicija…ne znam da li je čuo da je gravitacija neumoljiva…i da važi za sve…osim za duhovitost…i ostale prave ženske vrednosti…koje jednostavno ne dotiče…i ne menja nikada…
I koleginicu koja se grdno iznenadila…maltene šokirala…kada je shvatila s kim je zaista u braku…kad je preko noći spala ljuštura bogatstva i moći…koja ih je štitila od njih samih…i kada je njen mladi don neočekivano brzo zglajzao…posle onih izbora…i kada su krediti došli na naplatu…i pisani i nepisani…
Veoma je bitno da čuvamo naše želje…
Naš sistem vrednosti…i preferencije…
Da idemo ka onome što nam je zaista važno…
Da pametno ulažemo…
Ziheraški nepogrešivo…odmereno i mudro…
To je jedno od naših osnovnih ljudskih prava…
Ugoditi sebi…makar se svi okolo krstili…
Uostalom…
Čovek zaista može sve promeniti osim svojih Istinskih Strasti…
Osim onoga zbog čega mu zacakle oči…
I osim onoga što duboko u njemu pokreće Zupčanike…
Oni su jednostavno kalibrisani na rođenju…
Naše je da znamo da smo sve pokušali…
I da nemamo koga da krivimo…
Da se jako potrudimo da uskratimo sebi Alibi za Kukanje…koliko god savršen bio…
Suština života i nije ništa drugo nego uporno trčati ka esencijama svojih želja…makar to bio Maraton sa Preponama…
U asimptotskom približavanju pravim vrednostima…koje smo sami sebi odabrali…po nama samima…
Ka potomstvu…
Ka profesiji…
Ka ženskoj duhovitosti…odanosti…posvećenosti…i dobroti…
Ka muškoj podršci…stabilnosti…zaštiti…i snazi…
Ne znam…
Nisam bankar…
Ni neki bogataš…
Ali da jesam…
Nikad ne bih štedeo u bitkoinima…i ostalim novotarijama…koje vas mogu obogatiti preko Noći…
Već u Zlatu…koje vas sigurno neće osiromašiti…za Života…

Sanke

Iako su ispred ovog raskošnog hotela parkirani samo isto tako skupi automobili…
Nekako sam duboko ubeđen…da su najsrećniji gosti ovog hotela ipak ponosni vlasnik ovih sanki i njegova odana vuča…
Živele male radosti!

Razlomak

Sve što sam stariji sve više shvatam jednu od najvećih istina ikada…
Da…
„Čovek je kao razlomak, čiji je brojilac ono što on jeste, a imenilac ono što on misli o sebi. Što je imenilac veći, razlomak je manji“
Lav Nikolajevič Tolstoj
Čoveče…
Koliko je ovo samo primenjivo…
U svim vremenima…
U svim situacijama…
I na sve ljude…
Koliko je samo ljudi koji ne dodiruju zemlju…ubeđeni da su nešto posebno…zbog Nečega Što Imaju…sa kojima ni kafu ne bi trebalo popiti…
I koliko je samo ljudi koji gmižu po zemlji…samoubijajući se u pojam stalnim obezvređivanjem sebe…zbog Nečega Što Nemaju…a koji su u stvari veličanstveni…i koje prosto treba odvesti na pivo…
Prava je šteta…što ni jedni ni drugi toga nisu svesni…
Što je i jednima i drugima imenilac potpuno izvitoperen…i netačan…
Jednima prevelik…drugima premali…
No šta sad da radimo…
Prvima najčešće nema spasa…tako da je tu najbolje spasiti sebe…ignorisanjem i udaljavanjem…od njih…
Nemati ih u životu je sasvim dovoljna nagrada…
Drugima možda i ima…ukoliko im se približimo…i pomognemo da shvate koliko greše…
Imati ih opravljene u životu je pravi blagoslov…
Sve u svemu…
Mi imamo naš razlomak…
Ulažimo u brojilac…
Uravnotežujmo imenilac…
I biće sve u redu…