Месечне архиве: април 2019

Krš

Po ovakvim danima…u Aprilu…i u Beogradu…čoveku je zaista malo potrebno da bi bio srećan…
Ipak…
Kao što po lošim danima uvek može biti gore…
Tako i po ovakvim…uvek postoji šansa da dan postane još bolji…
Upravo mi se to jutros i desilo čim sam zakoračio ispred svoje zgrade…
Nisam se ni navikao na sunce…ni progledao od bjeska..kad me prenu glas komšije od preko puta…“Komšo daj da pomognemo ovom čoveku…eno ga muči se jadan već pola sata“…
Rekoh „Hajde, hajde naravno“…mada još uvek nisam ni znao šta je u pitanju…
I tek tada videh…
Reno megan…dizel…beli…karavan…u cvetu adolescencije…a jednom vrlo verovatno princ pariskih taksista…klinički “mrtav“ na parkingu…
Ćale…na otvorenim suvozačevim vratima…pokušava da ga zaleti…uskoči i upali…proćelav…visok…i preznojen…sa naočarima…i stomakom…intelektualac…koji se verovatno usrećio pre nekoliko godina…sigurnim poslom u nekoj bolnici…sudu…institutu…opštini…ili bilo kojoj državnoj firmi…koga sam bukvalno istog trenutka mogao da zamislim…kako se srećan…u pratnji kuma automehaničara…vraća sa sa Bubanj Potoka nakon što je uzeo „nov auto“…od trećeg vlasnika…od kad je u Srbiji…i kako se egzaltirano dere…dok jure nizbrdo…uz oblak dima iza njih…“vidi kume kako hvata u trećoj…idemo mi sad na ćevape i pivo…da proslavimo“…
I ćerkica…iza kola…desetak godina…čačkalice umesto nogu…i daj Bože 30 kilograma…kike…i puno različitih nijansi roze u garderobi…natrontana…kao da je zima…onoliko kako samo ćerke i mogu biti natrontane kada ih očevi oblače…ranom zorom dok žure…
Nejaki Duo koji pokušava da upali auto „na gurku“…
Duboko sam ubeđen da samo muka rađa empatiju…
I da možda baš zbog toga Zlo i postoji na ovom svetu…
Jednostavmo…da bi se Dobro imalo rašta i roditi…
I čvrsto verujem u Tajni Kod Svih Nas Koji Smo Vozili/mo Krševe…o uzajamnoj pomoći… kada nekog od nas zakači neminovno…bez obzira koliko u tom trenutku žurili ili bili lepo obučeni…još od one zime kada je po rečima mog majstora akumulator mogao još malo da izdrži…a nikako nije bio po redu…na spisku prioriteta…i svih tih Nepoznatih Diskretnih Heroja koji su me te zime lansirali…na volontiranje…
Dok sam odložio ranac u moj auto…komša je već napravio plan…ćale će sesti unutra…a nas dvojica ćemo ga pogurati…
Ćale je naravno već počeo svoju tužnu priču…kao i svi ljudi koje je sramota…dok im pomažu…„Ma upravo sam krenuo kod majstora…moram da zamenim taj alternator…nego nikako da stignem preko nedelje od posla…hvala vam ljudi…šta da kažem“…
I bilo bi to jedno sasvim uobičajno jutro na Novom Beogradu…i ništa ne bi bilo strašno…da se u trenutku kad smo nas dvojica uprli…između naših ruku na gepeku…nije pojavio još jedan par ruku…nešto manjih…doduše…
Komša i ja se samo pogledasmo…i mislim da od tog trenutka ni celokupni ragbi tim Doroćola ne bi proizveo veću silu od nas dvojice…
Komša uspe i da prozbori „Neka Ćero mi ćemo…idi ti kod tate sedi…“
Ali…
Hajde ti to objasni…
Srpkinji koja je uprla…
Koja odrasta u siromaštvu…
I u svakodnevnim frustracijama…
Kojoj je Inat zalivan od malena…izdašno…i uporno…
I koja se zainatila spram muke…i nesreće…za svoju Porodicu…
Da upali njenog Duška…(uvek sam se pitao da li i bogati imaju lična imena za svoje automobile ili ih…da Bog sačuva…ne smatraju živim )…
I tako se Bob Tim Našeg Bloka…zalauflao…
I ova priča bi verovatno i imala uobičajan završetak…da se Reno upalio…da nam je Mala samo mahnula sa zadnjeg sedišta…i da su njih dvoje otišli kod majstora po planu…da ćale lepo ostavi pola plate koju je već odavno i potrošio kao svaki pošten ćovek…i da ga tamo posmatraju onako kako majstori i vlasnici skupih automobila posmatraju ponosne vlasnike krševa…
Međutim…
Megan se već preselio u neki automobilski raj…i počeo da jezdi po nekom Autobanu na Nebu… reanimacija nije urodila plodom…i jednostavno ništa nismo uradili…ni nakon nekoliko pokušaja…te smo ga…na naredbu kormilara…kome je bilo glupo da nas više cima…samo uparkirali…na prvo slobodno parking mesto…
I pozdravili se…
„Hvala vam ljudi…izvinite što sam vas iscimao…sad ću ja da zovem ovog mog majstora“…
„Ništa…ništa…dešava se“..
Promrmljah koju sa komšom o košarci…
I krenuh na posao…
I pomislih…da li u nekoj tamo Švajcarskoj ljudi pomažu komšijama kada ima stane auto?
Ili samo pozovu pomoć na putu?
Ili imaju to uključeno u garanciju iz koje ni ne izlaze nikada…pa neko samo dođe da to reši…nepoznat…i profesionalan?
Ili tamo automobili uopšte ni ne staju?
I dokle ćemo ovako da živimo?
Posmatrajući pristojne ljude oko nas kako se muče i zlopate…
Iz tih misli me prenu zvuk paljenja mog Bamblbija…tako da prosto nisam znao da li da mi bude drago ili da me bude sramota…
Kad začuh…
Iz pozadine…
I onako veselo…kako to samo Srbi mogu…kad je neko sranje…
Ćaletove reči…
„Miškice…promena plana…nećemo danas kod majstora…idemo mi po naše bicikle…da čujem ko je za Adu?“
I Ćerin krik…
„Jeeeeeeee“…
I odjedanput…
Uz Beograd…
April…
Sunce…
I Muzika se odjedanput pojavi…u dušama svih nas iz bob tima…
Svakom na svoj način…
I nekako dan otpoče na jednoj drugoj frekfenciji…
Zdravijoj i boljoj…
I tada shvatih…
Uvek postoji način…
Da se Ludilo osmisli…
Da se Balon Normalnosti oko nas napumpa…
I da se uhvati dan…pa makar i ništa ne išlo kako treba…
I podsetih se da će…
Sve biti u redu…
Da nam Zlo ne može ništa dok god se borimo…
I da možda i ne može biti toliko zlo ukoliko nas spaja…
I ukoliko nas tera da stvaramo Nešto Dobro…
I dok uprkos njemu čuvamo i negujemo ono što je u nama najbolje…
Empatiju…
Snalaženje…
Inat…
Altruizam…
Pomaganje…
Krotkost…
I Dobrotu…
Dok god smo onakvi kakvi smo kroz istoriju vazda i bili…
Za nas nema zime…
Kakve god Krševe vozili…

Advertisements

Rulet

Uprkos uvreženom mišljenju poštovalaca lika i dela Ruleta…savršeni način da pobedite tu Paklenu Skalameriju ne postoji…
Jednostavno ne postoji Sistem kojim ćete moći da predvidite gde će se sledeći put ta Đavolja Kuglica zaustaviti…
Ponekad dolazi crveno pa crno…jedno za drugim…u regularnim razmacima…i logično…
Ponekad dolazi tri puta par…pa tri puta nepar…
Ali ni 7 crvenih polja zaredom ne dokazuje da će sledeći put biti crno…ili ne…
Orfanele su Vrlo Zle Čarobnice…
I uvek može biti i ovako ili onako…
Plus Nula koja sve to komplikuje time što nit je obojena…nit je parna…nit neparna…nit je pre 18…niti posle…
Jednostavno je nemoguće predvideti šta će se desiti u budućnosti…
I zbog toga je jedini siguran način da zaradite od ruleta…to da ga obilazite u širokom luku…
Jer…
On je jednostavno potpuno nekontrolisan…i dizajniran tako da iskoristi sve ljudske slabosti…i da upropasti…svakoga ko mu se približi…
Ono što me fascinira je… da je Rulet potpuno nedokučiv…a ima svega 36 brojeva i Nulu…
A zamislite tek Život…
Koliko je tu kombinacija…i koliko mogućnosti…
Do kojih sve vrednosti dobacuju Brojevi…
I koliko su Nule bolne…
A opet još nisam upoznao čoveka koji ne bi voleo da zna tačno šta će se dešavati u budućnosti…
Baš njemu…
Da predvidi…i da se pripremi…
Da bude spreman na najgore…
Da napravi plan…i da sve bude onako kako je on zamislio…
I zbog toga anksioznost vazda postoji…oduvek…
Ona je uzgredna karakteristika (ili bolje rečeno neželjeno dejstvo) velikog i plemenitog mozga koji imamo…
Čim možemo da predviđamo…automatski smo nagrabusili…
Čim imamo nešto do čega nam je jako stalo…i mogućnost da to izgubimo u jednoj jedinoj sekundi…kako da se opustimo?
I mnogi koristeći te naše strahove jako lepo žive…još od praistorije…
Međutim…ne znam kako to naš horoskopski znak može odrediti da li je pametnije žetone staviti na veliku ili malu seriju…
Na crveno ili crno…
Na par ili nepar…
A tek se zaista divim onima koji veruju u Magiju…i Ostala Proročanstva…
I često se pitam ko je tu srećniji…Lakoverni ili Mudri…
Ne znam da li ste znali da je anksioznost direktno srazmerna inteligenciji…po principu što je neko pametniji…više će se mučiti…
Ni sa pameću ne treba preterivati…
I to je prosto tako…
Ali zato čvrsto verujem da je i ta banalna odluka…gde staviti Žetone…a i celokupna naša Sudbina…uvek zavisna samo od onoga ko nam glavu nosi…
Isključivo od nas samih…
Koliko god to prestrašno i preodgovorno izgledalo…
I koliko god nas činilo krivcima ukoliko ne ide…
To je jednostavno tako…
I što pre to shvatimo…lakše i brže će nam biti bolje…
Isto tako…
Neki moji klijenti su čvrsto ubeđeni da su Baksuzi…
Da zbog toga što je dugo dolazila Crna boja…da će svaki sledeći krug biti isto tako poguban…
I da zbog toga što su par puta sve izgubili…na bitnim ulozima…da nikada ništa ništa dobiti…pogotovo ako im je važno…
Neki drugi su pak ubeđeni da su preplaćeni na Crvenu…i da oni to zaslužuju…jer su Bogom dani…pa se smrtno iznenade kada crna nadođe…
A Crna uvek naiđe…kad tad…
I Veterani Ruleta uvek pričaju da nisu prokleti dani kada su gubili…već oni kada su dobijali…
Oni navlače…
I uvlače…u Vrtlog koji vodi samo na Dno…bez Vazduha…
Posle tih „blistavih trenutaka“…sve je samo obično vađenje…i životarenje…
Obična jurnjava za tim Osećajem Pobede…
Rulet je svakako najbolje zaobići…ali šta da radimo sa životom?
Ideja čitavog trećeg talasa kognitivno bihejvioralnih terapija kojima sam sve više opčinjen i po kojima pokušavam i sam sve više da razmišljam…i da živim…je da je budućnost potpuno nezivesna i da je zbog toga potpuno iracionalno preterano se baktati s njom…
Da je suština u Mindfulnessu…
U toj usredsređenosti…u punoj svesnosti…i u prisustvu u sadašnjosti…
Tojest…da je jedino što mi zaista imamo samo ovaj trenutak…SADA I OVDE…
I da smo naša najbolja investicija na koju vredi ulagati…upravo MI SAMI…
Da neke bolne istine o nama samima…o bitnim drugima…i o životu moramo prihvatiti…i onda se posvetiti tome da ostvarimo ono što nam je zaista važno…
I da je najbolji lek za anskioznost upravo život u sadašnjosti koji je u potpunosti u skladu sa našim istinskim smislom koji smo sami sebi otkrili…
I da ukoliko smo već primorani da se kockamo…a to je jedostavno cena postojanja na ovoj Planeti…(neizvesnost je uključena u Ulaznicu…s tim što to piše malim slovima na drugoj strani) da bi svakako bolje bilo da za taj Rulet Života sedamo kao ljudi koji su tu samo navratili…uz čašicu…i u društvu osobe u koju smo zaljubljeni…i koja nam donosi sreću…čisto da se zabavimo u nekom Hotel Kazinu na nekoj Čarobnoj Rivijeri…umesto kao narkomani koji na ruletu pokušavaju da povrate novac za sledeču zelenašku ratu…koji su njihove vene već odavno proćerdale…
Nema pravila…
Niti načina da predvidimo budućnost…
Ali…
U kakvoj god …
Crvenoj ili Crnoj Varijanti…
I gde god…
Na Malim ili Velikim Brojevima…
I u Paru…ili Sami…
Jedino što ćemo uvek imati smo MI SAMI…
I baš ti Mi smo nam sasvim dovoljni…
Ukoliko smo mudro i uporno ulagali…
Ukoliko smo se razvijali…napredovali…jačali…i rasli…
I živeli…u skladu sa sopstvenim Vrednostima…
Dok je bilo vreme…
I dok nam nismo trebali…
U dve rečenice…
Budućnost nije problem…
A rešenje smo Mi…

Glass Ceiling

Najfascinantnija stvar koju sam čuo na skorašnjem kongresu u Poljskoj je tzv. „Glass Ceiling Metaphor“…

O čemu se zapravo radi u ovom Staklenom Plafonu…

Studije medicine na evropskom nivou upisuje 65 posto žena i 35 posto muškaraca…

Specijalizaciju iz psihijatrije upisuje 75 posto žena i 25 posto muškaraca…

Profesori psihijatrije su 85 posto muškarci…

Čoveče…

Poražavajuće…ali istinito…

Što znači da za žene postoji nevidljivi graničnik…Stakleni Plafon…do koga mogu dobaciti…i nakon koga mogu samo posmatrati naviše…zalepljeni za staklo…ali ne i proći…

Fascinatno…

I to u uređenim zemljama…

Zapitajte se koji su to Stakleni Plafoni u vašim životima…

Koje su to nevidljive barijere koje zvanično ne postoje…koje sprečavaju ljude vaših karakteristika da dospeju do određenih nivoa hijerarhije…

Koja su to neprobojna stakla o koje vi možete udarati dok ne poplavite…i dok ne ostanete bez snage u nogama…ali se jednostavno ništa neće desiti…sve dok ne vidite nekoga za koga ta prepreka nije ni postojala…s one druge strane…nasmejanog i srećnog…sa idejom kako je život baš lep…

Koji su to Stakleni Plafoni na vašem fakultetu?

Na vašem radnom mestu?

U vašem biznisu?

U vašem udruženju?

U vašoj rođenoj zemlji?

U vašem gradu?

U vašoj vezi?

Pa čak i u vašoj porodici?

Neobično sam ubeđen da razumete ovo o čemu pričam…

Nažalost na svojim ličnim primerima…

Sećam se…kada sam 2002-te kročio u Beograd…kao Brucoš…kako mi je kao i svakom Uspešnom Provincijalcu delovalo da ovaj grad čeka samo na mene…i da je crveni tepih za moju presjajnost odmah tu iza Balkanske…

No Beograd vam vrlo brzo da sve ono što vam je potrebno…

I sjajan je pedagog i edukator…ponekad strog…i oštar…ali zato kada objasni…nikad nećete zaboraviti…

Velika je privilegija saznati da nisi ništa posebno…i da to što misliš da svet mora funkcionisati po pravilima po kojima si ti vaspitavan i za koja misliš da su ispravna…možeš okačiti mačku o rep…

Omudriti se…i uklopiti…

Odvojiti sebe…od svojih postignuća…bila ona izvandredna ili nikakva…

I prestati da se užasavaš oko uobičajnog…

I navežbati trpljenje i otpor frustraciji…zarad dugoročnog uživanja…

Zahvalan sam Beogradu…što sam vrlo brzo shvatio gde su moji lični Stakleni Plafoni…

I to me nije toliko iznenadilo…

Iznenadilo me je to koliko su nisko bili postavljeni…

A ja sam ipak malo krakat…

I to je jednostavno tako…

I u mnogo srećnijim geografijama…

Ono što možemo uraditi kada se razlupamo o nešto neprobojno…je da zastanemo…i da razmislimo…da li nam je to iznad neophodno…i koju je to cenu potrebno platiti…da bi se provukli…kroz iglene uši…

Jer…

Šta smo dobili ukoliko nekako i uspemo da se provučemo…a iskrvarimo…

Ili…

Da možda promenimo Kuću u kojoj smo se zatekli za neku prozračniju i sa salonskim svodovima…gde se nećemo morati toliko grčiti…

Ili da se zapitamo da li smo zaista dali sve od sebe…upirući iz petinih žila…

Da li smo dovoljno trenirali noge i pluća da izdrže te napore?

Da li nam je čelo postalo dovoljno otporno na bol?

Volja za pobedom čelična?

A taktika u očima adekvatna i neodbranjiva…

Suštinski problem je što mi to uvek shvatimo lično i kao dokaz da naša čela nisu dovoljno tvrda a noge dovoljno snažne…i onda tako depresivni spram sebe…i besni spram života…posmatramo ove iznad i zavidimo im…

Trošeći našu energiju na svari koje su nepovoljne i nepromenjive…

Što je potpuno pogubno…samo za nas…

Umesto da se fokusiramo na ono što su naši resursi…i kako da njih maksimalno upregnemo u datim okolnostima…

Čim shvatite šta ne možete…

Postavite sebi pitanje ŠTA možete…ili KAKO možete nešto da postignete…

Ukoliko kažete sami sebi ja to ne mogu postići…mozak jednostavno ode u stand by…što bi se i cimao oko nečega ako već ne može…

Ukoliko mu kažete kako ja mogu nešto da postignem…pali se Čarobna Mašinerija…i potpno je nebitno da li ste Nikola Tesla…emigrant iz Sirije…zaljubljeni mladić…ili nezaposleni Srbin…

Stakleni Plafoni postoje…

Oduvek i svuda…

Život je jednostavno takav…

Resursa…Sinekura i Lagodnih Pozicija Moći i Izobilja…nema neograničeno…

A većina bi ih htela…samo za sebe…

Jedini način da se namestimo u nekom lepom Separeu na spratu je da otrkijemo šta je to što baš nas ispunjava…šta je ta esencija želje…i u kojim se to okolnostima ta želja može ostavariti… i da onda zapnemo iz petinih žila…uz te stepenice… korak po korak…prilagođavajući se otvorima kroz koje moramo proći…a ipak zadržavajući suštinu koja nas predstavlja…ili pak menjajući stepenice…i Klubove…dok ne nađemo neke koji se raduju baš ovakvima…

Mada ponekad nije loše ni dole na Dens Floru…

Stara je istina da se u Klubu najbolje provedu oni koji su došli dobro raspoloženi…koji igraju…koji se smeju na sav glas…koji su u dobrom društvu…koji će se dobro provesti bez obzira na okolnosti…auto kojim su došli…garderobu…količinu novca u buđelaru…i mesto stajanja…

U odnosu na one (Gore) koji su tu samo da bi bili viđeni…

Rebt centar

Image may contain: text„Tvoj totalitet je suviše kompleksan i suviše promenjiv da bi se merio. Stalno budi svestan toga.“
Albert Elis
Ponekad vam čitav život odredi par odluka…
Za mene je to bila odluka da pre pet godina kročim u REBT centar…
I lični i profesionalni deo života su od tada krenuli samo nabolje…
Topla preporuka za sve mlade stručnjake koji bi da uče od najboljih…
Rebt centar je apsolutno najbolje mesto za to..
.

Profa

Simpatični Čikica sa slike je Profesor Stirling Moorey…
Doajen i Legenda evropske psihoterapije i psihijatrije…dugogodišnji direktor Institura za Psihijatriju…na Kraljevskom Kolendžu u Londonu…
Imao sam tu privilegiju da ga upoznam i da od njega učim još pre dve godine na Letnjoj školi psihoterapije u Strazburu…a i sada sam bio na njegovom kursu u Varšavi…
U prinicipu…kada bi držao predavanje o automatskim menjačima kod traktora…ja bih se prijavio…koliko ga gotivim…i cenim…
Tokom tih pet dana U Francuskoj…gde smo imali bukvalno sve pa čak i plaćenu glumicu koja je glumila psihijatrijske poremećaje…a on i još trojica drugih Profesora Čarobnjaka nam pokazivali kako bi oni te seanse uradili…i kako bi joj pomogli baš u tom stanju i i u tom trenutku…imao sam utisak kao da sam Hari Poter koji je upravo zakoračio u Hogvorts…
Mislim da je me je glava bolela tih dana jer mi je mozak bukvalno porastao…
Tako zaliven…
Uostalom takve škole su mi zaista prioritet…jer za razliku od mog automehaničara koji je zimus uložio 20000 eura u neku dijagnostiku za turbine…ja ionako ni nemam u šta spolja ulagati…
Celu svoju ordinaciju nosim unutra…
I sa sobom…
Ipak…
Od svih profesora koji su tamo bili…Stirling Moorey mi je bio posebno upečatljiv…jer je ekspert upravo u psihoterapiji koju ja učim…i koju pokušavam dobro naučiti…i zbog toga što je on neko po kome se svi mi početnici možemo pravnati…i zbog toga što je jednom rečju Genije…
Međutim…
Razlog za ovaj post je situacija koja se odigrala drugog dana Škole…kada sam ja…u svom stilu…rekli bi dušmani…nešto zamišljen i zaintrigiran…postavio neko „čudno“ pitanje…koje mi je tada palo napamet…
Više iz nehata…
I onda dobio odgovor koji me je jako iznenadio „Doktore Djuric…ne znam odgovor na to pitanje…hajde dajte mi vremena do kraja škole da pregledam literaturu…pa ćete dobiti odgovor…hvala vam na izazovu…“
Ja se prvo zbunih…
Jebote…
Ja završih fakultet…pola doktorata i pola specijalizacije i još uvek ne čuh da neki naš profesor kaže da nešto ne zna…(osim naravno mojih Rol Modela i Učitelja koji su to baš zbog toga što su suprotni i ispravni…i zbog kojih sam i ja baš ovo što jesam)…
A ovde mi čovek koji je u top tri kognitivno bihejvioralnih psihoterapeuta na svetu odgovora da nešto ne zna…
Zabagova mi mozak u trenutku…
I sledećih sat vremena sam mislio samo o tome…
I onda shvatih…
Sasvim je ok biti Profesor Univerziteta i nešto ne znati…
Veličina je u skromnosti…
Veličina je obrnuto proporcionalna Sujeti i Taštini…
Ljudi koji sve znaju…ne znaju još uvek ništa…
Savršenstvo ne postoji…
Slagati da nešto znaš je greh…
A pogotovo raditi nešto u šta nisi siguran…
A što može nekome da naudi…
I da je sasvim ok nešto ne znati…priznati sebi to…ALI I DRUGIMA…i potruditi se da to što pre ispraviš…da naučiš…
Toliko sam bio fasciniran tim trenutkom…
I naravno…
Tokom svečane večere poslednje noći je samo došao za moj sto…sa sve čašom vina u ruci…i dao mi odgovor na pitanje…koje naravno nikad neću zaboraviti…ne zbog odgovora…već zbog tog njegovog gesta i načina kako me je posmatrao kao sebi ravnog…jer smo svi mali pred naukom…Rudari pred Podzemnim Lavirintima Psihoterapije…
Kao neki dobroćudni deka koji svog unuka podučava Životu…u nekom dvorištu…po sunčanom danu…
Dobronamerno…skromno…tiho…ali premudro…i za ceo život…
I od tada znam…
Šta je to savršeno u prirodi?
Beograd je najlepši grad na svetu osim kada je temperatura preko 30 stepeni…
Krit je božanstven ali prevelik…
Da bi ste prisustvovali Aurori Borealis morate se malko smrznuti…
Koja životinja je savršena?
Vilin konjic…paun…panda…ili slon…
Da li je osoba u koju ste se zaljubili najlepša na svetu…
Ili je vaša majka…koju obožavate…bez nekih osobina koje vas jako nerviraju…
Ili je to vaš najbolji prijatelj sa sto mana…
Džordan je bio težak baksuz van terena…nakroman…alkoholičar i kockar…omražen od svih…koji su gra privatno upoznali…
Zašto bismo onda mi morali da budemo savršeni?
Osim ako nam to nije iracionalni i nemogući način da zavolimo sebe…
Kao…ako postanemo savršeni onda ćemo postati ok…pred tim strašnim sudom naših merila…
A na taj način nikad nećemo uspeti…
Perfekcionizam je poguban po vlasnika…
Kao neki Živi Pesak koji sami održavamo…i zalivamo…odozdole…
Ali zato…
Ukoliko prihvatimo koje su naše Mane…odbacimo Taštinu…i okrenemo se Rastu…bezuslovno prihavtajući to da smo samo Obična Ljudska Bića…
Bilo da smo psihoterapeuti…
Ili manekenke…
Ili fudbaleri…
Ili violinisti…
Ili roditelji…
Ili muževi…
Ili braća…
Put je doslovce popločan da postanemo Veliki…
I da se usrećimo…
U onome što je nama zaista važno…
Hvala Profo!

Road Trip Efekat

Suštinska razlika između dvadestih i tridesetih godina je…makar po mom miušljenju…I u mom slučaju…u ROAD TRIP Efektu…
Neobično sam srećan zbog toga…
A još više zbog toga što mi se čini da postaje sve jači…
I da mu se sve više povinujem…bez obzira na okolnosti…
Ili možda zbog toga što je suludo žaliti za vremenom koje je prošlo…
O čemu se zapravo radi…
Sećam se žurbe da se završi fakultet…da ne bi neko pomislio da sam glup…
Jurcanja kolima do Budve…da bih mogao kumu da kažem da sam stigao za 8 sati…i da nisam ugasio levi migavac…jer tako voze pravi muškarci…
Nervoze prilikom obilazaka nekih turističkih gradova…”da bi se sve videlo”…I da bi slike za facebook bile savršene…
Vinjaka…i vrućeg piva…brutalnih pijanstava…i sasvim kratkih I solidnih mamurluka…jer su ujutru predavanja…i ko da propusti ogovaranja u Luiju (kafiću na fakultetu)…i da ne sazna ko je sa kim otisao…a ko se zakačio…(uostalom najveća je istina da zaista I nema boljeg leka za mamurluk…od toga da imate ispod 25 godina… 🙂 )
Pritiska i jurnjave da se nešto kresne…da bi se osetilo muškarcem…
Brze hrane…još bržeg jedenja…I brzog osećaja pretovarenosti…(I tadašnje neumiruće mršavosti doduše  )
Grube muzike…preglasne…sa MP3 playera na kajšu…više u vidu anestetika…za gradski prevoz…
Jednom rečju…
Fokusiranosti na destinaciju…
Na brzinu…kojom se stiže na cilj…
Na nešto što će tek doći…
Bez suštinskog prisustva u trenutku…
I onda malo ostarite…
Malo se namučite…
Malo vidite koliko može da bude ružno…
Pa se omudrite…
Postavite sebe samog na prvo mesto…
Odvojite Svoju Celokupnu Vrednost od vaših pojedinačnih uspeha…I još važnije neuspeha…
Odgovorite sami sebi na neka pitanja koju sa vas dugo mučila…o vama samima…I o životu…
Shvatite šta su prave vrednosti…baš po vašoj meri…
Fokusirate se na Vaše Male Stvari…
Koje su jedino I uvek…SADA I OVDE…
Razumete da je život surov I kratak…
I da nema mogućnost premotavanja unazad…
I ponovnog snimanja…koliko god se ljutili I trudili…
Sve se snima iz prve…
I shvatite…
Da je na svakom kongresu…makar govorili I Nobelovci…najbolje uložiti svoje vreme I pažnju u ljude sa kojima sedite dok ih slušate…I sa kojima posle bazate po gradu…slušajući njihova iskustva I razmišljanja…o tome što ste čuli…I ovako o životu…koji žive…uz sijaset glupiranja…
Shvatite da do Budve ako vozite brzo stignete za 9 sati I 45 minuta…nadrndani I umorni…a da ćete ukoliko vozite sporo stići za 10 sati I 15 minuta…nadahnuti prirodom…I počastvovani što živite baš na planeti koja ima takvu geografiju…I da ćete izgubivši pola sata u putovanju dobiti jedan dan više na letovanju…
Shvatite da je najvažnija stvar na putovanju osetiti atmosferu tog mesta…u nekom malom kafeu ili baru nadomak centra…gde sede lokalci…ili sedeti na pločniku na nekom trgu…I posmatrati kako hodaju *****-ci…pa makar I ne videli svaku katedralu…I ne opalili baš svaki selfi za facebook…I da je suština u mirisima…osećajima…zvukovima…I Mentalnim Zabeleškama koje ćete napraviti…
Otkrijete svet vina…i naučite kako da od alkohola uzmete sve najbolje…a da vam on ne uzme ništa…I napravite sebi ugođaj…od svakog gutljaja…I svakog razgovora koji ćete voditi tako socijalno lubricirani…I dezinhibovani od foliranja…nakon što ste odabrali ljude kojima ćete posvetiti vase dragoceno vreme…jer to zaslužuju…
Otkrijete da je nekada bolji osećaj zasmejavati Neke Plitvička Jezera Oči koje su zagledane u vas…I uživati u Flertu…tom suptilnom nadmudrivanju čvrsto suprotstavljenih polova…koji žele apsolutno isto…u smejanju na novouspostavljene interne fore…u prilagođavanju na tuđi sistem razmišljanja…ili saznavanju da imate u stvari potpuno isti…da ste Obični Građani Sveta…o običnom ovlaš dodiru…I zagrljaju…koji automatki oduzima titulu Neznancima…I pretvara ih u Ljude Koji Su Bliski…no lupiti recku…koja će naše komplekse slagati da ne postoje…
Otkrijete da I glad treba polako gasiti da bi duže trajala…da bi više uživali kada je konačno namirimo…da je čulo ukusa jedno od najboljih čarobnjaka…I da može zaista da vas facinira svojim čudima…ukoliko mu priuštite čaroliju…tako što ćete probati novo…I jesti hranu koja potiče sa mesta na kome se trenutno nalazite…umereno…I polako…
Otkrijete da postoji muzika za svaku priliku…I da je treba ispoštovati ambijetnom…a da će vam ona dati uspomene…I mogućnost da se do kraja života nasmešite kada čujete neku melodiju…kada osetite pesmu koja je uz neki trenutak zauvek impregnirana u vaš mozak…bio to Šopen Ili Cobi…
Ozbiljna je umetnost življenja I ultimativna mudrost…fokusirati se na Trenutak u kome smo…
I koji je uvek neponovljiv…
I zaslužuje da se ispoštuje…
Obratiti pažnju na te Čarobne Trenutke Putovanja…
Kada potpadnemo pod Road Trip Efekat…
Kada je suština življenja u tome da se…
Vozimo…
Da su nam spušteni prozori…
Da osećamo vetar na licu…
I da povremeno ovlaš osetimo Tu Kosu Pored na našem ramenu…
Dok glasno ide Neka Naša Muzika…
Dok je sunce…
Dok red vožnje ne postoji…
Kao ni vreme…
Jer je potpuno nebitno kada ćemo stići…
Jer smo već tu…
U suštini…
Voleo bih da u onoj retrospektivi pred umiranje…
U onom trenutku kada kažu da će nam se prikazati ubrzani siže našeg življenja…
Moj lični film bude Šareni Mozaik Road Trip Momenata…