Месечне архиве: април 2019

Ukoliko mi ne zavolimo sebe…

Po mom skromnom mišljenju ukoliko bi pravili gradaciju najboljih pozicija u kojima se čovek može zateći…redosled bi otprilike bio ovakav…
Na prvom i najsrećnijem mestu bi se našli oni ljudi koji su srećni u vezi…oni koji imaju nekog svog…i oni kojima su svi potencijali otključani…
Potom bi tu bili oni koji su srećni sami sa sobom…iliti oni koji uživaju u svom singl statusu…eksploatišući sve njegove potencijalne mogućnosti i privilegije…oni koji žive punim plućima…koji sebe stavljaju na prvo mesto…i oni koji su prvo sebe otkrili do tančina pa im je sada lako da sami sebi ugađaju…i da budu Majstori Hedonizma…počevši od omiljenog vina…i malih ličnih rituala opuštanja i uživanja…pa sve do orgazma…
Pa onda oni koji su nesrećni ali u vezi…tojest oni koji su usamljeni na najgori mogući način…dok su sa nekim…koji nije za njih…ali eto makar imaju nešto…da prezentuju pred drugima…i prosto mogu da zamislim Boginju Sreće…mudru…blagu i nasmejanu staricu koja sa žaljenjem posmatra kako se muče i zlopate oni koji svoju sopstvenu sreću pokušavaju da nađu po nečijim tuđim merilima sreće…prosto mogu da je čujem kako tiho izgovara…onako više za svoju dušu…„Deco…pa ne ide to tako…kakva je to sreća koja se može kupiti?“…
I na kraju oni koji su nesrećni sami sa sobom…što je bukvalno smrtonosno…i psihički i fizički…
Ono što je dobra stvar je da su kategorije promenjive…
Niste prokleti niti blagosloveni ukoliko ste trenutno u jednoj…
Ma koliko dugo bili zaglavljeni…u istoj…
Ono što je loše je što ti skokovi nisu toliko laki…tojest iz kategorije u kategoriju se ne prelazi tako lako… Teško će neko iz četvrte kategorije odmah uskočiti u prvu…a prepodne mrzi sebe…a popodne čitav svet…
Druga loša stvar je to što ne postoji Čarobni Štapić…pa da lepo sednemo u našu dnevnu…ili još bolje spavaću sobu…izgovorimo par čarobnih reči…i pored nas se otelotvori savršeni partner…
Ne…to jednostavno ne ide tako…
Iako biste se iznenadili koliko veliki broj ljudi veruje…“da će se pojaviti Neko“…
Prosto je…
Kao i za sve važno u životu…
Prvo treba sebi odgovoriti na pitanje šta nas to onespokojava…pa poželeti…pa pretvoriti san u cilj…pa uložiti volju i trud…uprkos frustraciji i muci…kako bi se unapredili…u svakom mogućem pogledu kako jedna Žena/Muškarac može da se unapredi…i kako bismo na kraju zaslužili to malo sreće…da ostvarimo uspeh…
Suština je u tome da je Baka iz pasusa iznad dobronamerna i blagonaklona prema ljudima koji se drže ovog redosleda…
Psihoterapija je najlepši posao na svetu…
Koliko samo puta psihoterapeuti prisustvuju transformaciji Gusenica u Leptire…
I kakve sve Lepe Tajne kriju psihoterapijski kauči…
Kakve sve Čarobne Putopise koji oduzimaju dah…
Kakve Avanturističke Poduhvate koji su na početku izgledali potpuno neverovatno…i neostvarivo…
I najveća satisfakcija u našem poslu je posmatrati Leptire kada zalepršaju…
Kada rade ono za šta su stvoreni…
Gledati ih kako odleću ka svojim Cvetovima…po Sunčanim Danima…
Koliko su samo onda privlačni…
I sebi dovoljni…
A suština privlačnosti je uvek bila u nedostupnosti…
I u samopouzdanju…
Toj sigurnosti u sebe…koja se stiče tako što prvo bezuslovno prihvatimo sebe…tojest ono što smo dobili…a onda damo sve od sebe kako bi uporno postizali male i intimne pobede na nama važnim poljima…kako bi se unapredili…
Princip je uvek isti…
Surov i pošten…
Ukoliko mi ne zavolimo sebe…ko će nas drugi zavoleti?

Psihoterapija na BB

Jedna od većih istina generalno…a pogotovo na Brdovitom Balkanu…je da na psihoterapiju često krenu Ljudi koji su jako i dugo propatili baš zbog ljudi koji nikako ne žele da idu na psihoterapiju i koji su čvrsto ubedjeni da im ona apsolutno nije potrebna…

Patike za trčanje

Ako smo već u životnoj poziciji u kojoj ne možemo da razvijemo naše Visine…onda je možda upravo i pravi trenutak da poradimo na našim Pukotinama…
Da umesto u Visinu…krenemo u Suštinu…
Jer…
Jednostavno je…
Jedina konstanta u ovom Univerzumu je neprestana promena…
I sve se stalno menja…ili je makar promenjivo…
I život…tojest okolnosti kojim nas daruje…
I mi…tojest naše sposobnosti…koje su sklone apgrejdu…
Pravi srećnici su oni kojima život pruži njihovih pet minuta baš onda kada su na vrhuncu forme…
Tako i postanu Šampioni…
Mada…
Veliko je pitanje da li su oni srećni…
Ili su samo jako dugo bili jako posvećeni treninzima koji dovode do sreće…
Dule Vujošević je uvek govorio da je bitan deo Talenta sposobnost da se nenormalno trenira…
Ne znam…
U ovo jutro i u ponedeljak mi nešto baš i ne deluje da je život krenuo da razvlači crveni tepih pred moje lakirane crne cipele…
Što znači…
Da je vreme da sebi postavim pitanje…
Gde su meni ono beše patike za trčanje?

Krš

Po ovakvim danima…u Aprilu…i u Beogradu…čoveku je zaista malo potrebno da bi bio srećan…
Ipak…
Kao što po lošim danima uvek može biti gore…
Tako i po ovakvim…uvek postoji šansa da dan postane još bolji…
Upravo mi se to jutros i desilo čim sam zakoračio ispred svoje zgrade…
Nisam se ni navikao na sunce…ni progledao od bjeska..kad me prenu glas komšije od preko puta…“Komšo daj da pomognemo ovom čoveku…eno ga muči se jadan već pola sata“…
Rekoh „Hajde, hajde naravno“…mada još uvek nisam ni znao šta je u pitanju…
I tek tada videh…
Reno megan…dizel…beli…karavan…u cvetu adolescencije…a jednom vrlo verovatno princ pariskih taksista…klinički “mrtav“ na parkingu…
Ćale…na otvorenim suvozačevim vratima…pokušava da ga zaleti…uskoči i upali…proćelav…visok…i preznojen…sa naočarima…i stomakom…intelektualac…koji se verovatno usrećio pre nekoliko godina…sigurnim poslom u nekoj bolnici…sudu…institutu…opštini…ili bilo kojoj državnoj firmi…koga sam bukvalno istog trenutka mogao da zamislim…kako se srećan…u pratnji kuma automehaničara…vraća sa sa Bubanj Potoka nakon što je uzeo „nov auto“…od trećeg vlasnika…od kad je u Srbiji…i kako se egzaltirano dere…dok jure nizbrdo…uz oblak dima iza njih…“vidi kume kako hvata u trećoj…idemo mi sad na ćevape i pivo…da proslavimo“…
I ćerkica…iza kola…desetak godina…čačkalice umesto nogu…i daj Bože 30 kilograma…kike…i puno različitih nijansi roze u garderobi…natrontana…kao da je zima…onoliko kako samo ćerke i mogu biti natrontane kada ih očevi oblače…ranom zorom dok žure…
Nejaki Duo koji pokušava da upali auto „na gurku“…
Duboko sam ubeđen da samo muka rađa empatiju…
I da možda baš zbog toga Zlo i postoji na ovom svetu…
Jednostavmo…da bi se Dobro imalo rašta i roditi…
I čvrsto verujem u Tajni Kod Svih Nas Koji Smo Vozili/mo Krševe…o uzajamnoj pomoći… kada nekog od nas zakači neminovno…bez obzira koliko u tom trenutku žurili ili bili lepo obučeni…još od one zime kada je po rečima mog majstora akumulator mogao još malo da izdrži…a nikako nije bio po redu…na spisku prioriteta…i svih tih Nepoznatih Diskretnih Heroja koji su me te zime lansirali…na volontiranje…
Dok sam odložio ranac u moj auto…komša je već napravio plan…ćale će sesti unutra…a nas dvojica ćemo ga pogurati…
Ćale je naravno već počeo svoju tužnu priču…kao i svi ljudi koje je sramota…dok im pomažu…„Ma upravo sam krenuo kod majstora…moram da zamenim taj alternator…nego nikako da stignem preko nedelje od posla…hvala vam ljudi…šta da kažem“…
I bilo bi to jedno sasvim uobičajno jutro na Novom Beogradu…i ništa ne bi bilo strašno…da se u trenutku kad smo nas dvojica uprli…između naših ruku na gepeku…nije pojavio još jedan par ruku…nešto manjih…doduše…
Komša i ja se samo pogledasmo…i mislim da od tog trenutka ni celokupni ragbi tim Doroćola ne bi proizveo veću silu od nas dvojice…
Komša uspe i da prozbori „Neka Ćero mi ćemo…idi ti kod tate sedi…“
Ali…
Hajde ti to objasni…
Srpkinji koja je uprla…
Koja odrasta u siromaštvu…
I u svakodnevnim frustracijama…
Kojoj je Inat zalivan od malena…izdašno…i uporno…
I koja se zainatila spram muke…i nesreće…za svoju Porodicu…
Da upali njenog Duška…(uvek sam se pitao da li i bogati imaju lična imena za svoje automobile ili ih…da Bog sačuva…ne smatraju živim )…
I tako se Bob Tim Našeg Bloka…zalauflao…
I ova priča bi verovatno i imala uobičajan završetak…da se Reno upalio…da nam je Mala samo mahnula sa zadnjeg sedišta…i da su njih dvoje otišli kod majstora po planu…da ćale lepo ostavi pola plate koju je već odavno i potrošio kao svaki pošten ćovek…i da ga tamo posmatraju onako kako majstori i vlasnici skupih automobila posmatraju ponosne vlasnike krševa…
Međutim…
Megan se već preselio u neki automobilski raj…i počeo da jezdi po nekom Autobanu na Nebu… reanimacija nije urodila plodom…i jednostavno ništa nismo uradili…ni nakon nekoliko pokušaja…te smo ga…na naredbu kormilara…kome je bilo glupo da nas više cima…samo uparkirali…na prvo slobodno parking mesto…
I pozdravili se…
„Hvala vam ljudi…izvinite što sam vas iscimao…sad ću ja da zovem ovog mog majstora“…
„Ništa…ništa…dešava se“..
Promrmljah koju sa komšom o košarci…
I krenuh na posao…
I pomislih…da li u nekoj tamo Švajcarskoj ljudi pomažu komšijama kada ima stane auto?
Ili samo pozovu pomoć na putu?
Ili imaju to uključeno u garanciju iz koje ni ne izlaze nikada…pa neko samo dođe da to reši…nepoznat…i profesionalan?
Ili tamo automobili uopšte ni ne staju?
I dokle ćemo ovako da živimo?
Posmatrajući pristojne ljude oko nas kako se muče i zlopate…
Iz tih misli me prenu zvuk paljenja mog Bamblbija…tako da prosto nisam znao da li da mi bude drago ili da me bude sramota…
Kad začuh…
Iz pozadine…
I onako veselo…kako to samo Srbi mogu…kad je neko sranje…
Ćaletove reči…
„Miškice…promena plana…nećemo danas kod majstora…idemo mi po naše bicikle…da čujem ko je za Adu?“
I Ćerin krik…
„Jeeeeeeee“…
I odjedanput…
Uz Beograd…
April…
Sunce…
I Muzika se odjedanput pojavi…u dušama svih nas iz bob tima…
Svakom na svoj način…
I nekako dan otpoče na jednoj drugoj frekfenciji…
Zdravijoj i boljoj…
I tada shvatih…
Uvek postoji način…
Da se Ludilo osmisli…
Da se Balon Normalnosti oko nas napumpa…
I da se uhvati dan…pa makar i ništa ne išlo kako treba…
I podsetih se da će…
Sve biti u redu…
Da nam Zlo ne može ništa dok god se borimo…
I da možda i ne može biti toliko zlo ukoliko nas spaja…
I ukoliko nas tera da stvaramo Nešto Dobro…
I dok uprkos njemu čuvamo i negujemo ono što je u nama najbolje…
Empatiju…
Snalaženje…
Inat…
Altruizam…
Pomaganje…
Krotkost…
I Dobrotu…
Dok god smo onakvi kakvi smo kroz istoriju vazda i bili…
Za nas nema zime…
Kakve god Krševe vozili…

Rulet

Uprkos uvreženom mišljenju poštovalaca lika i dela Ruleta…savršeni način da pobedite tu Paklenu Skalameriju ne postoji…
Jednostavno ne postoji Sistem kojim ćete moći da predvidite gde će se sledeći put ta Đavolja Kuglica zaustaviti…
Ponekad dolazi crveno pa crno…jedno za drugim…u regularnim razmacima…i logično…
Ponekad dolazi tri puta par…pa tri puta nepar…
Ali ni 7 crvenih polja zaredom ne dokazuje da će sledeći put biti crno…ili ne…
Orfanele su Vrlo Zle Čarobnice…
I uvek može biti i ovako ili onako…
Plus Nula koja sve to komplikuje time što nit je obojena…nit je parna…nit neparna…nit je pre 18…niti posle…
Jednostavno je nemoguće predvideti šta će se desiti u budućnosti…
I zbog toga je jedini siguran način da zaradite od ruleta…to da ga obilazite u širokom luku…
Jer…
On je jednostavno potpuno nekontrolisan…i dizajniran tako da iskoristi sve ljudske slabosti…i da upropasti…svakoga ko mu se približi…
Ono što me fascinira je… da je Rulet potpuno nedokučiv…a ima svega 36 brojeva i Nulu…
A zamislite tek Život…
Koliko je tu kombinacija…i koliko mogućnosti…
Do kojih sve vrednosti dobacuju Brojevi…
I koliko su Nule bolne…
A opet još nisam upoznao čoveka koji ne bi voleo da zna tačno šta će se dešavati u budućnosti…
Baš njemu…
Da predvidi…i da se pripremi…
Da bude spreman na najgore…
Da napravi plan…i da sve bude onako kako je on zamislio…
I zbog toga anksioznost vazda postoji…oduvek…
Ona je uzgredna karakteristika (ili bolje rečeno neželjeno dejstvo) velikog i plemenitog mozga koji imamo…
Čim možemo da predviđamo…automatski smo nagrabusili…
Čim imamo nešto do čega nam je jako stalo…i mogućnost da to izgubimo u jednoj jedinoj sekundi…kako da se opustimo?
I mnogi koristeći te naše strahove jako lepo žive…još od praistorije…
Međutim…ne znam kako to naš horoskopski znak može odrediti da li je pametnije žetone staviti na veliku ili malu seriju…
Na crveno ili crno…
Na par ili nepar…
A tek se zaista divim onima koji veruju u Magiju…i Ostala Proročanstva…
I često se pitam ko je tu srećniji…Lakoverni ili Mudri…
Ne znam da li ste znali da je anksioznost direktno srazmerna inteligenciji…po principu što je neko pametniji…više će se mučiti…
Ni sa pameću ne treba preterivati…
I to je prosto tako…
Ali zato čvrsto verujem da je i ta banalna odluka…gde staviti Žetone…a i celokupna naša Sudbina…uvek zavisna samo od onoga ko nam glavu nosi…
Isključivo od nas samih…
Koliko god to prestrašno i preodgovorno izgledalo…
I koliko god nas činilo krivcima ukoliko ne ide…
To je jednostavno tako…
I što pre to shvatimo…lakše i brže će nam biti bolje…
Isto tako…
Neki moji klijenti su čvrsto ubeđeni da su Baksuzi…
Da zbog toga što je dugo dolazila Crna boja…da će svaki sledeći krug biti isto tako poguban…
I da zbog toga što su par puta sve izgubili…na bitnim ulozima…da nikada ništa ništa dobiti…pogotovo ako im je važno…
Neki drugi su pak ubeđeni da su preplaćeni na Crvenu…i da oni to zaslužuju…jer su Bogom dani…pa se smrtno iznenade kada crna nadođe…
A Crna uvek naiđe…kad tad…
I Veterani Ruleta uvek pričaju da nisu prokleti dani kada su gubili…već oni kada su dobijali…
Oni navlače…
I uvlače…u Vrtlog koji vodi samo na Dno…bez Vazduha…
Posle tih „blistavih trenutaka“…sve je samo obično vađenje…i životarenje…
Obična jurnjava za tim Osećajem Pobede…
Rulet je svakako najbolje zaobići…ali šta da radimo sa životom?
Ideja čitavog trećeg talasa kognitivno bihejvioralnih terapija kojima sam sve više opčinjen i po kojima pokušavam i sam sve više da razmišljam…i da živim…je da je budućnost potpuno nezivesna i da je zbog toga potpuno iracionalno preterano se baktati s njom…
Da je suština u Mindfulnessu…
U toj usredsređenosti…u punoj svesnosti…i u prisustvu u sadašnjosti…
Tojest…da je jedino što mi zaista imamo samo ovaj trenutak…SADA I OVDE…
I da smo naša najbolja investicija na koju vredi ulagati…upravo MI SAMI…
Da neke bolne istine o nama samima…o bitnim drugima…i o životu moramo prihvatiti…i onda se posvetiti tome da ostvarimo ono što nam je zaista važno…
I da je najbolji lek za anskioznost upravo život u sadašnjosti koji je u potpunosti u skladu sa našim istinskim smislom koji smo sami sebi otkrili…
I da ukoliko smo već primorani da se kockamo…a to je jedostavno cena postojanja na ovoj Planeti…(neizvesnost je uključena u Ulaznicu…s tim što to piše malim slovima na drugoj strani) da bi svakako bolje bilo da za taj Rulet Života sedamo kao ljudi koji su tu samo navratili…uz čašicu…i u društvu osobe u koju smo zaljubljeni…i koja nam donosi sreću…čisto da se zabavimo u nekom Hotel Kazinu na nekoj Čarobnoj Rivijeri…umesto kao narkomani koji na ruletu pokušavaju da povrate novac za sledeču zelenašku ratu…koji su njihove vene već odavno proćerdale…
Nema pravila…
Niti načina da predvidimo budućnost…
Ali…
U kakvoj god …
Crvenoj ili Crnoj Varijanti…
I gde god…
Na Malim ili Velikim Brojevima…
I u Paru…ili Sami…
Jedino što ćemo uvek imati smo MI SAMI…
I baš ti Mi smo nam sasvim dovoljni…
Ukoliko smo mudro i uporno ulagali…
Ukoliko smo se razvijali…napredovali…jačali…i rasli…
I živeli…u skladu sa sopstvenim Vrednostima…
Dok je bilo vreme…
I dok nam nismo trebali…
U dve rečenice…
Budućnost nije problem…
A rešenje smo Mi…

Glass Ceiling

Najfascinantnija stvar koju sam čuo na skorašnjem kongresu u Poljskoj je tzv. „Glass Ceiling Metaphor“…

O čemu se zapravo radi u ovom Staklenom Plafonu…

Studije medicine na evropskom nivou upisuje 65 posto žena i 35 posto muškaraca…

Specijalizaciju iz psihijatrije upisuje 75 posto žena i 25 posto muškaraca…

Profesori psihijatrije su 85 posto muškarci…

Čoveče…

Poražavajuće…ali istinito…

Što znači da za žene postoji nevidljivi graničnik…Stakleni Plafon…do koga mogu dobaciti…i nakon koga mogu samo posmatrati naviše…zalepljeni za staklo…ali ne i proći…

Fascinatno…

I to u uređenim zemljama…

Zapitajte se koji su to Stakleni Plafoni u vašim životima…

Koje su to nevidljive barijere koje zvanično ne postoje…koje sprečavaju ljude vaših karakteristika da dospeju do određenih nivoa hijerarhije…

Koja su to neprobojna stakla o koje vi možete udarati dok ne poplavite…i dok ne ostanete bez snage u nogama…ali se jednostavno ništa neće desiti…sve dok ne vidite nekoga za koga ta prepreka nije ni postojala…s one druge strane…nasmejanog i srećnog…sa idejom kako je život baš lep…

Koji su to Stakleni Plafoni na vašem fakultetu?

Na vašem radnom mestu?

U vašem biznisu?

U vašem udruženju?

U vašoj rođenoj zemlji?

U vašem gradu?

U vašoj vezi?

Pa čak i u vašoj porodici?

Neobično sam ubeđen da razumete ovo o čemu pričam…

Nažalost na svojim ličnim primerima…

Sećam se…kada sam 2002-te kročio u Beograd…kao Brucoš…kako mi je kao i svakom Uspešnom Provincijalcu delovalo da ovaj grad čeka samo na mene…i da je crveni tepih za moju presjajnost odmah tu iza Balkanske…

No Beograd vam vrlo brzo da sve ono što vam je potrebno…

I sjajan je pedagog i edukator…ponekad strog…i oštar…ali zato kada objasni…nikad nećete zaboraviti…

Velika je privilegija saznati da nisi ništa posebno…i da to što misliš da svet mora funkcionisati po pravilima po kojima si ti vaspitavan i za koja misliš da su ispravna…možeš okačiti mačku o rep…

Omudriti se…i uklopiti…

Odvojiti sebe…od svojih postignuća…bila ona izvandredna ili nikakva…

I prestati da se užasavaš oko uobičajnog…

I navežbati trpljenje i otpor frustraciji…zarad dugoročnog uživanja…

Zahvalan sam Beogradu…što sam vrlo brzo shvatio gde su moji lični Stakleni Plafoni…

I to me nije toliko iznenadilo…

Iznenadilo me je to koliko su nisko bili postavljeni…

A ja sam ipak malo krakat…

I to je jednostavno tako…

I u mnogo srećnijim geografijama…

Ono što možemo uraditi kada se razlupamo o nešto neprobojno…je da zastanemo…i da razmislimo…da li nam je to iznad neophodno…i koju je to cenu potrebno platiti…da bi se provukli…kroz iglene uši…

Jer…

Šta smo dobili ukoliko nekako i uspemo da se provučemo…a iskrvarimo…

Ili…

Da možda promenimo Kuću u kojoj smo se zatekli za neku prozračniju i sa salonskim svodovima…gde se nećemo morati toliko grčiti…

Ili da se zapitamo da li smo zaista dali sve od sebe…upirući iz petinih žila…

Da li smo dovoljno trenirali noge i pluća da izdrže te napore?

Da li nam je čelo postalo dovoljno otporno na bol?

Volja za pobedom čelična?

A taktika u očima adekvatna i neodbranjiva…

Suštinski problem je što mi to uvek shvatimo lično i kao dokaz da naša čela nisu dovoljno tvrda a noge dovoljno snažne…i onda tako depresivni spram sebe…i besni spram života…posmatramo ove iznad i zavidimo im…

Trošeći našu energiju na svari koje su nepovoljne i nepromenjive…

Što je potpuno pogubno…samo za nas…

Umesto da se fokusiramo na ono što su naši resursi…i kako da njih maksimalno upregnemo u datim okolnostima…

Čim shvatite šta ne možete…

Postavite sebi pitanje ŠTA možete…ili KAKO možete nešto da postignete…

Ukoliko kažete sami sebi ja to ne mogu postići…mozak jednostavno ode u stand by…što bi se i cimao oko nečega ako već ne može…

Ukoliko mu kažete kako ja mogu nešto da postignem…pali se Čarobna Mašinerija…i potpno je nebitno da li ste Nikola Tesla…emigrant iz Sirije…zaljubljeni mladić…ili nezaposleni Srbin…

Stakleni Plafoni postoje…

Oduvek i svuda…

Život je jednostavno takav…

Resursa…Sinekura i Lagodnih Pozicija Moći i Izobilja…nema neograničeno…

A većina bi ih htela…samo za sebe…

Jedini način da se namestimo u nekom lepom Separeu na spratu je da otrkijemo šta je to što baš nas ispunjava…šta je ta esencija želje…i u kojim se to okolnostima ta želja može ostavariti… i da onda zapnemo iz petinih žila…uz te stepenice… korak po korak…prilagođavajući se otvorima kroz koje moramo proći…a ipak zadržavajući suštinu koja nas predstavlja…ili pak menjajući stepenice…i Klubove…dok ne nađemo neke koji se raduju baš ovakvima…

Mada ponekad nije loše ni dole na Dens Floru…

Stara je istina da se u Klubu najbolje provedu oni koji su došli dobro raspoloženi…koji igraju…koji se smeju na sav glas…koji su u dobrom društvu…koji će se dobro provesti bez obzira na okolnosti…auto kojim su došli…garderobu…količinu novca u buđelaru…i mesto stajanja…

U odnosu na one (Gore) koji su tu samo da bi bili viđeni…

Rebt centar

Image may contain: text„Tvoj totalitet je suviše kompleksan i suviše promenjiv da bi se merio. Stalno budi svestan toga.“
Albert Elis
Ponekad vam čitav život odredi par odluka…
Za mene je to bila odluka da pre pet godina kročim u REBT centar…
I lični i profesionalni deo života su od tada krenuli samo nabolje…
Topla preporuka za sve mlade stručnjake koji bi da uče od najboljih…
Rebt centar je apsolutno najbolje mesto za to..
.