Tek kada zaista shvatimo šta nas sve može snaći u životu…šta nam se sve loše može desiti…kakve sve varijante loše sreće…kakve sve neprijatnosti, nedaće, bolesti, gubici, opasnosti, padovi, poniženja ili muke…tek onda možemo zaista postati zahvalni na onome što (još uvek) imamo u ovom trenutku…tj. u realnosti…

Dok god sebe zavaravamo da smo besmrtni, nepogrešivi, nepobedivi I posebni… i dok sreću smatramo našom rođakom…podrazumevajući da se nama nikada ništa ružno ne sme desiti…plakaćemo za svaku glupost…frustiraće nas banalnosti…kukaćemo za onim što nemamo…proklinjaćemo svoju sreću…uzimajući zdravo za gotovo sve što smo dobili…i što imamo…

Po pitanju psihe…tek kad shvatimo koliko se brzo voda može proliti…možemo biti zadovoljni našom dopola punom čašom…

Dok god mislimo da je realnost krigla koja preliva…uvek čemo biti žedni…

Skromnost po pitanju očekivanja je svakako vrlina…

I jedini pravi protivotrov za anksioznost…

Obezvređivati sebe samog zbog toga što smo siromašni je podjednako suludo i iracionalno…kao što bi bilo ceniti dilere, sponzoruše, kontroverzne biznismene i raznorazne druge prevarante…samo zato što imaju novca…
Kao što pomenutim „individuama“ ni neograničeni novac ne može sprečiti osećaj gnušanja kod pristojnog sveta…tako i poneko poniženje koje siromaštvo nudi…ne bi trebalo da nas zaslepi…i zbuni u proceni prave vrednosti „manje snalažljivih ljudi“ …
Ili čak i nas samih…
Jer ukoliko ne gledamo na taj način…
Onda smo i mi isti… kao pomenuta „gospoda i profesionalke“…

Oni ljudi koji nikad ne menjaju mišljenje…uglavnom više vole sebe nego istinu…
I teško da ćemo biti racionalni I mudri ukoliko naše stavove zasnivamo na razmišljanju iz prošlosti…na postulatima iz detinjstva…pravilima iz puberteta…i željama iz adolescencije…
Kada je realnost bila sasvim drugačija…ali kada smo to bili I mi sami…
Neko bolji…pa razoren ranim mrazevima…
Neko gori…pa oplemenjen ranim prolećem…
Ko će ga znati?
Gluv čovek uvek misli da su oni koji plešu ludi…
Ali ponekad neko nauči jezik znakova…
Poraste mu mozak…
Počne da oseća…
I uspe da progleda…
Na primer…
Momak koji je dvadesete proveo u paničnom stahu da ne dobije neželjenog naslednika…u nekoj od brzosagorevajućih afera…krajem tridesetih…bi se obradovao I crnčetu…samo da mu se prezime završava na ić…da time pobeđuje besmrtnost…I da ima koga da uči dvokoraku I građenju pod košem…ili tajnim sastojcima za eskalaciju vatre u grudima nekih novih devojčuraka…
Devojka koja je svoje dvadesete provela odbijajući svaku iole nepristojnu ponudu sa potpuno časnim namerama…znate onim iskonskim…krajem tridesetih…u nesrećnom braku…ili razvedena…ili sama…danima leži u krevetu…premerava plafon tužnim očima…I maltretira ogledalo sa naredbama da joj ispravi bore…I razmišlja šta bi sada dala za jedan koketni komentar…jedan isprazni kompliment…da ne pričamo o pozivu…onog blesavog I bezperspektivnog Jovana…s kojim joj uopšte ne bi bilo žao tih bora…napravljenih stalnim osmehivanjem…
U postkoronarnoj jedinici…svi proklinju cigarete…I masnu hranu…I fizičku neaktivnost…I nerviranje oko para…
Slobin fan…pa Tadićev…pa Vučićev…polako shvata da je sistem tako napravljen da smo mi tu zbog njih…a ne oni zbog nas…I postaje zakleti opozicionar…odnosi TV u podrum…prestaje da kupuje novine…miri se sa rodbinom I komšijama… I mašta o demonstracijama…kojih se gnušao…postaje “Ponosni Strani Plaćenik”…
Princ provincije…miljenik malograđanštine…postaje prosjak u Metropoli…I Građanin Sveta…jer shvata da ne može bez pozorišta…staza za rolere…strafte sa nepoznatim ljudima…I bez širine…koliko u ulicama …toliko u glavama…
U svakom slučaju…ne treba biti preoštar prema sebi…
Samo budale I mrtvi ne menjaju nikada mišljenje…
Mudri ljudi to rade stalno…
Kada se realnost promeni…
Ili im se produbi pogled kojim je mere…
Žene se…
I razvode…
Počinju zdravo da žive…
Idu na demonstracije…
I sele se… na neki njihov jug…
Jer…
Nema većeg zatvora od robovanja primitivnosti, zatucanosti, malograđanštini, uskosti I gluposti…ni boljih čuvara od sujete, licemerja I lažnog ponosa…
I iz tih okova čovek mora pobeći…
Ukoliko želi da bude srećan…
A najbolji način za to je razmišljenje po principu “sada I ovde”…
I to je najbolja brana iracionalnosti…
I vrhunski spas od gluposti…
I svakako da nema boljeg odgovora na jeftinu provokaciju “promenio si se”…
Od…
“Hvala, nadam se da je tako”…

Kako postati srećan?

Neobično često pitanje u porukama koje svakodnevno dobijam na ovoj stranici…

Valjda su ljudi navikli na instant rešenja i poruke sa Pinka i šarenih časopisa…

Vračare, čarobnjake, tarot majstore, Baba Vange i treće oko…

Pa misle da je to pravi put…da će im neko nešto reći i da će posle tih reči postati instant srećni…odmah i zauvek…

Ponekad me je pomalo sramota… ali mi je zato uvek neprijatno da kažem…da ja to vrlo često ne znam ni sam…ni za sebe…

A kamoli da odgovorim nekome o kome ne znam ništa…ni ko je…ni šta je…ni gde je rastao…ni ko ga je vaspitao…ni ko su mu uzori…ni čega se plaši…zbog čega je iskompleksiran…ni kako živi…ni koga voli…ni šta želi…ni šta ga je pre činilo srećnim…a šta ga sada frustrira…ma ni koja mu je omiljena pesma…kad gosti odu…

I onda nemam drugi izgbor…no da na to pitanje od milion dolara i potencijalnu Nobelovu nagradu za medicinu (za onoga ko tačno odgovori)…odgovorim podjednako širokim odgovorom…

Da je najlakše postati srećan ukoliko shvatimo da smo mi sami odgovorni za našu sreću…APSOLUTNO NIKO DRUGI…

I da prestanemo da tražimo izgovore i opravdanja i krivce…zašto nešto ne možemo…i zašto nešto nemamo…i fokusirano se na ono što imamo…

I shvatimo da je san bez posvećenosti, truda i rada ustvari samo fantazija, a ne realnost…da nema prečica…i da taj put ne može niko preći umesto nas…

I da se…ukoliko nam neko obeća da će to uraditi umesto nas…samo treba okrenuti i bežati koliko nas noge nose…

Da život možemo zamisliti kao neku super realističnu predstavu (tragikomediju, možda?) koju posmatramo iz prvog reda nekog baš dobrog pozorišta…i da time amnestiramo sebe od odgovornosti za komad…i budemo prepušteni na milost i nemilost sudbini…glumcima i režiserima…opsenama…svetlostima reflektora…i lažnim emocijama…(kao eto mi smo se lepo obukli i došli…prošetali crvenim tepihom…seli…pa šta bude….da bude…videćemo na kraju…kako je, u stvari, bilo)

Ili da shvatimo da smo naš život ustvari mi sami…u kapetanskoj uniformi…i onim fensi rey bankama…na deset hiljada metara…za kokpitom…i onim bezbrojem prekidača…i potpunom odgovornošću…

I za pad…

Ali, Boga mi…

I za let…

Ka vrlo dalekoj i egzotičnoj destinaciji…

Gde ćemo…

Baš mi…

LIČNO…

Biti srećni…

Koliko vam se puta desilo da se vratite kući sa posla, treninga ili izlaska i budete mrtvi gladni…i taman se istuširate, obučete kućnu garederobu, upalite tv, počnete da se opuštate i onda odete do kuhinje, otvorite frižider i shvatite da unutra nema ničega što biste mogli da pojedete…
Šta tada možete uraditi?
Obično imate dve opcije:
1) Promrmljate sebi neku psovku u bradu…obučete se ponovo i izađete do najbliže prodavnice ili fast fuda i kupite sebi nešto da pojedete..to svakako bude cimanje i neprijatno je ali će vam omugućiti da dobijete to što želite…i nakon te kratke neprijatnosti… moćićete da uživate…
2) Počnete da kukate…kako je moguće da nemam ništa za jelo u kući…kako mi se to smelo dogoditi…pa ja moram imati hranu u kući…kakav sam ja debil pa to nisam sebi pripremio…a juče sam bio u prodavnici…ja nisam bre ni za to sposoban a kamoli za nešto bitnije…ovo je užasno…eto nemam ni sa kim da jedem…kako sam jadan i bedan…ja to više ne mogu da podnesem…najbolje je da sada legnem i plačem…i gledam tužne filmove…i slušam balade…jer život je tako nepravedan i nefer…i moja plata je mizerna…ej da ja nemam ni da jedem kad dođem kući pa šta je sledeće…lepo je meni majka pričala…uvek ću biti nesrećan…sve je bezveze…i ništa mi drugo ne preostaje no da budem ovakav…nikakav…
Kako vam ovo zvuči?
Šta je pametnije?
I bolje za gladnog?
Šta je kratkotrajno lakše a sta dugotrajno teže za njega?
Šta će ga nahraniti?
Neki primeri budu baš laki…i jasni…
I meni sa nekim klijentima ide baš tako…
I kroz par seansi rešimo problem…
Neko odmah ukapira u čemu je stvar…i kako može promeniti svoja osećanja i ponašanje ukoliko promeni način razmišljanja i napusti neke iracionalne obrasce kojih se možda drži od detinjstva…
Da nešto mora uraditi, imati ili biti…da neko drugi mora uraditi nešto što on želi i što bi ga jako usrećilo…i da svet mora biti onakav kakav bi on želeo da bude…
Raj…puni frižideri paradajz čorbe, gibanice i kolača od višanja…na kraju naponog dana…
I usvoji novi racionalniji, istinitiji, logičniji i za njega korisniji način razmišljanja…
Ne kuka…fokusira se na pozivitno i ono što ima…iscima se…promeni nešto…i obezbedi sebi bolju realnost…
Neki klijenti su naprotiv…dosta veći izazov…
Neki frižideri su dosta prazniji…
Tipa…
Nesrećna sam u braku…
Nezaposlen sam…
Ne mogu da dam taj ispit…
Živim u zemlji koja ne pruža nikakve mogućnosti…
Gojazna sam…
Ne mogu nikoga da upoznam…
Ali je rešenje maltene uvek isto…
Uvek imamo dve opcije…
Da kukamo što nešto nemamo…
Ili da zatvorimo prazan frižider…obučemo se…i odemo do mesta gde se možemo nahraniti…
Koliko god to mesto bilo daleko…
I koliko god taj put bio trnovit…