Neposredno blizu mog savetovališta na Vračaru sa jedne strane ulice sa nalazi dragstor a sa druge ćevabdžinica…
Uvek istu asocijaciju imam kada tu prolazim…idući na seanse…
Kako ispred dragstora sede Jovan…Marko…Milica…Ljilja i Zoran…a u ćevabdžinici isti takvi samo sa potpuno drugačijim životima Jovan…Marko…Milica…Ljilja i Zoran…
Na gajbicama ispred dragstora…u čemernoj atmosferi…bez ijednog osmeha…i trunčice nade…sede Jovan koji nije mogao da se zaposli u ono vreme kada se jedino moglo zaposliti preko veze…pa se naljutio na život…i vremenom shvatio da mu je lakše kada stuče pola flaše rakije…pa se polako propio…
Pa onda Marko izbeglica iz Knina…koji je sve tamo izgubio…i jedva spasavši živu glavu došao za Beograd sa porodicom…upao u hiljadu i jedan problem…krenuo stranputicom…pa se polako propio…
Milica koja nije imala sreće da može da rodi dete…pa ju je i dečko ostavio…kao nerotkinju…koja je nakon nekoliko psihijatrijskih hospitalizacija…ipak odlučila da tu nesnosnu izdaju i bol…ipak pokuša da utuli sa votkom…pa se polako propila…
I Ljilja koja je od najvažnijeg profesora…kada je bila najkrhkija dobila najstrašnije moguće seksualno uznemiravanje…pa su joj se sva vrata zatvorila…a onda za inat počela da doručkuje…ruča i večera crveno vino…pa se polako propila…
I na kraju Zoran koji je bio najtelentovaniji košarkaš u generaciji…sve dok mu koleno nije nekoliko puta puklo…i koji nikako nije mogao da prihvati da sada može biti samo taksista koji pametuje…pa je krenuo polako sa pivom…koje mu je davalo maštariju da i dalje može da zakuca preko trojice…pa se polako propio…
Tuga…čemer…jad…pogledi zagledani u preduboke čaše…
U ćevabdžinici preko puta za velikim stolom sede…njupaju ćevape…piju pivo…i smeju se na sav glas…Jovan koji je nakon toga što nigde nije mogao da se zaposli nekako…zaobilaznim putem…kroz mala vrata…i preko trnja a ne preko crvenog tepiha…čistim trudom…pameću i nesalomivim karakterom ipak postao najbolji advokat u svom godištu…usko specijalizovan da brani slabe od nepravde…
Marko…isto izbeglica iz Knina…koji je preko vožnje kamiona…konobarisanja i desetogodišnjeg zlopaćenja po građevinama postao jedan od najboljih keramičara u gradu…cenjen…poštovan i imućan baš onoliko koliko i vredni…pošteni i sposobni ljudi i trebaju biti…
Milica koja u krilu drži usvojeno žgebče od 7 godina…najlepše i najsrećnije na svetu…svo zamusavljeno od ćevapa i kajmaka…dok slobodnom nogom gura kolica sa blizancima…koje je prirodno dobila nakon usvajanja prvog deteta…kako to i obično biva…kad muka…stres…obezvređivanje sebe i kortizol malo splasnu…i kad se zdraviji…snažniji i spretniji u plivanju spermatozoidi uzmu u razmatranje…baš tamo gde i trebaju biti…krajiško je to seme…a da vidite samo kakvo im je kupatilo…sve u cvetiće…u Versaju nema takvih pločica…Marko se tu baš potrudio…pa gde će ako neće kod sebe kući…
Ljilja je upravo doletela iz Osla…gde je morala otići nakon što joj je profesor sa kojim nije želela da spava rekao da joj niko nigde neće dati specijalizaciju…dok je on živ…i gde je vlasnica klinike za dermatovenerologiju…
lagana…i opuštena…kao i svi skandinavci…ali ipak i dalje pomalo zaljubljena u Jovana…kome ovo skupo advokatsko odelo baš bre nekako dobro stoji…
Zoran insistira da on časti jer je njegov košarkaš iz tima…kome je on bio posvećeni trener od kadeta…upravo potpisao višemilionski ugovor na koledžu u Americi…i maločas ga pozvao vrišeći da mu je on drugi otac…i da svega toga ne bi bilo bez njega…njegove podrške i ljubavi…i stalnog popovanja da je škola ipak najvažnija…jer nikad ne znaš šta sutra donosi…
Jedno obično veče…
Dve strane ulice…
S jedne strane kišni oblak…
S druge strane duga i spektakularno lep zalazak sunca…
I deset potpuno različitih sudbina…koje su imale potpuno ista uvodna poglavlja…
Obožavam onu sjajnu Duška Radovića kako „Nije teško biti toliko nesrećan da bi čovek počeo da pije. Ljude treba odvikavati od nesreće, a ne od alkohola.“
Ali ona nije sasvim istinita…
Problemi savršeno plivaju u alkoholu…
I teško ih je potopiti…
A nesreća je u životu neminovna…
Kao i nepravda…
Kao i nefer odnos…
Kao i bol…
Kao i patnja…
Kao i nailaženje na loše ljude…
Kao i izdaja…
Kao i gubici…a pogotovo oni nezasluženi…
No životi su Maraton…a ne trke na sto metara..
I to kako će neko odreagovati na svoje lične gore navedene Dementore…je već pitanje pameti…karaktera…čojstva…hrabrosti…i časti…
A da ne kažem srca…
I one stvari…
Gore pomenutih petoro se razlikuju u možda samo jednoj jedinoj odluci…da li će na nesreću odreagovati destruktivno…i krenuti nizbrdo…uz taj savršeni alibi…nisam ja kriv…što je neuporedivo lakše na početku…ili će na nesreću odreagovati konstruktivno…i krenuti uzbrdo…baš onda kada su najslabiji…i najkrhkiji…i sa najmanje snage…bez obzira što nisu ni krivi…ni dužni…dovoljno dugo i uporno…dok ih to mukotrpno pentranje uzbrdo ne dovede do najlepših Vidikovaca…
A onda su ćevapi sa prijateljima tako ukusni…
I sasvim je ok popiti pivo ili dva…
Pa i zapevati…
Zagrljen sa drugarima…
Zaslužilo se vala…
A i imali su se rašta i roditi…
Jedna od lepota života je što on maltene svakome da priliku da pokaže od kog je materijala sastavljen…
I da zablista…
Što se obično samo frikcijom i pritiskom i može postići…
Dobri Kapetani kad tad shvate da mirno more i nije toliko interesantno za plovidbu…
I da se dobrim manevrisanjem pre ili kasnije može stići…uprkos svemu…baš tamo gde si i naumio…
A tu su slavlja najlepša…
I što tu ne bi slavili na sav glas…