Tek kada zaista shvatimo šta nas sve može snaći u životu…šta nam se sve loše može desiti…kakve sve varijante loše sreće…kakve sve neprijatnosti, nedaće, bolesti, gubici, opasnosti, padovi, poniženja ili muke…tek onda možemo zaista postati zahvalni na onome što (još uvek) imamo u ovom trenutku…tj. u realnosti…

Dok god sebe zavaravamo da smo besmrtni, nepogrešivi, nepobedivi I posebni… i dok sreću smatramo našom rođakom…podrazumevajući da se nama nikada ništa ružno ne sme desiti…plakaćemo za svaku glupost…frustiraće nas banalnosti…kukaćemo za onim što nemamo…proklinjaćemo svoju sreću…uzimajući zdravo za gotovo sve što smo dobili…i što imamo…

Po pitanju psihe…tek kad shvatimo koliko se brzo voda može proliti…možemo biti zadovoljni našom dopola punom čašom…

Dok god mislimo da je realnost krigla koja preliva…uvek čemo biti žedni…

Skromnost po pitanju očekivanja je svakako vrlina…

I jedini pravi protivotrov za anksioznost…