Psihoterapijski poziv omogucava coveku, pored niza drugih prednosti, i mogucnost da sam sebi organizuje vreme..i radno i slobodno…
Da ima seanse petkom u 11 uvece i da ponedeljkom prepodne sedi u Knezu i ispija kafu za kafom…bez ikakvog plana…i stresa…opusteno…
Sedim…uzivam…
I posmatram prolaznike…u trenerkama…farmerkama…i odelima…šorčićima…fronclama…haljinama…i poslovnim kompletima…u razlicitim dobima svog dana…i periodima zivota…
I sve vreme mi se po glavi vrti misao „da niko nikada nije postao milioner a da je mrzeo trenutak kada ponedeljkom ujutru treba da krene na posao“
Koliko jednostavno..
I koliko smo to svi zaboravili…
U ovom ludilu…
To me seti na jedan uvid koji sam jos na fakultetu stekao…
O temama razgovora u bolesnickim sobama (pogotovo sa ozbiljnim bolesnicima)…
Kako se tu nikada ne razgovara o letovanjima, plati, ljubavnicama i politici…
Vec samo o zdravlju…i vrednosti te vraske privilegije…biti zdrav…
Kako se sve zelje svedu na onu da se sve vrati na staro…ili ukratko (sa prve strane udzbenika iz medicinske etike) „zdrav covek ima hiljadu zelja, bolestan samo jednu“..
Jer kod nas …gde su svi nezaposleni, siromasni i na odredjeno…
Gde se vrhunskim srecnikom smatra svako ko ima bilo kakav posao…
Malo ko razmislja o jednom sustinskom pitanju..da ce, ukoliko je prosecan zivotni vek recimo 90 godina, on 30 provesti upravo na tom poslu…gde je mozda nesrecan, frustriran, nestimulisan, okruzen besmislom, administracijom, zlim i bolesnim ljudima…hiljadu i jednom formom, bez sustine…
Kakav ce postati?
Da li posmatramo svet kao bolesnici?
Da samo postanemo ponovo zdravi…da imamo taj minimum…da postanemo zaposleni…i da imamo platu…pa da mozemo da se zaduzimo ko sav posten svet…i da se radujemo popodnevima prvog i petnaestog…
Ili trebamo sa zivimo?
Kao ljudi koji su zdravi…
Da radimo ono sto volimo…
Da imamo svrhu…
Da se osetimo korisnim..
Da pomazemo ljudima…
Da zaradimo…i obezbedimo sebi onih drugih 30 sjajnih godina koje ce proleteti…i ovako i onako…
Da se okruzimo pozitivnom energijom…i zdravim ljudima…
Da pomazemo zajednici…
Da imamo perspektivu i mogucnost napretka…makar ucenja…
Da budemo ponosni na sebe…i radujemo se uspesima…makar minijaturnim…
Da rizikujemo…i budemo nekonvencionalni…
Da budemo deo nekog sna…
Makar naseg…malog i intimnog…
Jer ima li boljeg poziva..
No ostvariti sebe…
I trcati na tih 110 metara sa preponama ka idealnom sebi…
Pa kakvo god vreme postavili…
Ja sam potrcao…
A vi?