Sinoć stojim na pasareli iznad autoputa i posmatram kolonu automobila koja ulazi u Grad…
More farova…ksenonskih…halogenih…običnih…slabijih ili neparnih jure ka Prestonici…
Nedelja je…svi se odnekud vraćaju…
U skupim limuzinama…iz raskošnih vikendica…ili vikend spa tretmana …
I u raspadnutim krntijama…na studije…ili lečenje…
Svi dolaze u ovu prelepu (možda i najlepšu) Baru da se bore za svoje snove…
U globalu…većina ljudi u tim automobilima ima potpuno identične zelje…
Svi žele zdravlje…sreću…ljubav…novac…afirmaciju na poslu…ili možda slavu…da budu cenjeni…i da postanu neko i nešto…da imaju lepe živote…usreće roditelje…i postani idoli svojoj deci…
Ima li toga dovoljno za sve u ovome gradu?
Ima li porcije uspeha za svakoga?
Možemo li svi biti bogati i uspešni?
Možemo li svi postati najbolji hirurzi…najlepše glumice…košarkaši Partizana ili bogati privatnici…
Da li naše društveno uređenje garantuje svima uspeh i blagostanje?
Zašto mislite da će se neko odreći svojih želja i snova samo zato da biste vi ostvarili svoje?
Pa makar vi to i najviše na svetu zasluživali…po svim aspektima..
Hajde da budemo za sekund iskreni..
Da li biste se vi sami sklonili sa puta nekome ko je bolji, lepši, mlađi, talentovaniji, kvalitetniji, pametniji i obrazovaniji od vas, ukoliko bi to značilo da vi ostajete bez nečega što vam je mnogo važno?
Bez plate…uloge…mesta u timu…bez momka… pozicije…slave…ili uspeha…ma bilo čega što vas čini srećnim?
Samo zato što je to pošteno i normalno…
Ja ne bih…
Retko ko bi to uradio…
I mislim da je to sasvim normalno…i na neki način fer…
Očekivati… i sa obe strane medelje…
Psi lutalice ispred moje zgrade brane svoju teritoriju…od gladnih usta koje dolaze…
I možemo da potrošimo more psihičke energije na ispravljanje krivih Drina…
I da kukamo do sutra kako je svet nepravedan i zao…
K… b… K…
Ili da prihvatimo pravila igre…
Da mi sami ne odustajemo od naših želja i snova…
Da očekujemo probleme…saplitanja i nedaće…
Padove i neuspehe…
Nepravde i frustracije na dnevnoj bazi…
Da ne očekujemo ništa zdravo za gotovo…
Nikakav crveni tepih za sjajne nas…
Ali da verujemo u sebe…
I da glancamo taj sjaj…
Da ne dozvolimo da nas sruše…
I da ustajemo svaki put kada uspeju…
I idemo napred…
Boreći se svaki Božlji dan…
Za naše mesto pod Suncem…

Upravno sam pročitao jednu fascinantnu istorijsku činjenicu…
„Odavno je poznato da su u raznim razdobljima istorije po dve čovekolike vrste konkurisale jedna drugoj. Poslednji put se to dogodilo Homo sapiensu i Neandertalcima. Nauka danas veruje da su Neandertalci po mnogim intelektualnim i fizičkim svojstvima bili u prednosti, međutim ljudi su ih potisnuli, marginalizovali, istrebili ili asimilovali, usled činjenice da su međusobno odžavali SNAŽNIJE DRUŠTVENE VEZE…“
Neverovatno…
Zvuči poznato?
U priči o Dva Loša…i Milošu…
Ili u priči o vezama i napretku u životu…
Ili onoj „ma nećeš verovati ko mi je to završio“…
Ili o etničkim klanovima „koji se drže“…
Ili o politici…
Ili navijačkim grupama…
Ili vranama sa očuvanim očima…
Izgleda da je sposobnost ostvarivanja adekvatnih i snažnih socijalnih kontakata nephodna za prosperitet u životu…
Za opstanak…
To je jako važno znati…
I sličan zakon važi na celoj Planeti…doduše na nekim zakrivljenijim meridijanima važi malo više…tojest postaje uslov da bi se dobilo i ono minimalno…neophodno za preživljavanje…
Ali…
Ono na šta ja mogu sa svoje strane da skrenem pažnju je činjenica da SOCIJALNA IZOLACIJA predstavlja jedan od najčešćih simptoma duševne patnje…
Znate ono…da se ja dokopam moje kućice…pa ću tamo da se isplačem…i tu mogu danima da budem miran…dok se ne raspadnem…
Ljudi se povlače u svoja četiri zida kada su depresivni… tj. kada sebe osuđuju i kada više nemaju nade (da napolju ima nečeg lepog)…ili kada su anksiozni…kada se nečega jako plaše…(i kada misle da je napolju sve opasno)..
I ljudima koji su to prošli je veoma poznato koliko je to strašno…i koliko boli ..
I ne samo da je jako neprijatno…nego očigledno vodi do toga da ne uspemo…
Jer dok mi plačemo…neko stvara društvene veze…potiskuje nas..marginalizuje…istrebjuje…asimiluje…
Hoćemo li proći kao Neandertalci?
Hoćemo li mirno poći u noć….i na istorijski otpad?
Ili ćemo upotrebiti naša zatupasta čela…ogromni mozak…i snažne ruke…da se pokrenemo…da se vratimo na boljno polje…da se pobijemo sa lošima…i vidimo ko je zaista bolji…
Da potražimo naše…i okružimo se dobrim…
Stvorimo naš društveni sistem…
I našu listu socijalnih kontakata…na koju je teško ući…i na koju smo ponosni…
Za koje smo tu uvek…i za sve…i koji će nama doći…kada gori…i kada je nama teško…
Pa možda čak i jednog dana…
Budemo većina…
I uspešni…
Pobednici Evolucije…

Ukoliko niste psihijatrijski pacijent…i imate sreću da nemate disbalans pojedinih neurotransmitera u mozgu koji je potrebno lekovima unormaliti (potpuno isto kao što ljudi sa dijabetesom nemaju sreće sa insulinom)…male su šanse da za vas postoji „čarobna pilula“ u vidu leka koji će rešiti sve vaše probleme…
To svakako neće uraditi ni bioenergetičari, vračare, tarot majstori, homeopate, crni i beli magovi, raznorazni čarobnjaci i ljudi sa trećim okom…
Svi oni honorano zaposleni na „crnoj berzi ljudske nade“..
Niti će to za vas uraditi alkohol, droga, šoping ili bilo koja druga distrakcija…
Ono u čemu je suštinski problem je pitanje da li čovek ima energije da se suoči sa problemima koji su ga učinili anksioznim ili depresivnim?
Da promeni njih…ili ako su oni nepromenjivi da promeni sebe…
U tome je suština…
I ne kažem da je to lako…
Ponekad traje veoma dugo…i zahteva enorman trud…i odricanje od lakšeg puta…
I ne kažem da se to mora uraditi…
Svako je krojač svoje sreće i može živeti svoj lični život kako god želi…
Jer uostalom…
Nigde ni ne piše da svako mora biti srećan i zadovoljan…NENEUROTIČAN…
I to je izbor…
Poštujem svačije pravo da se preda…i da odluči da se više ne trudi uopšte… i da bude nesrećan dugoročno…
To je svakako kratkoročno lakša opcija…
Kao što je i…
Neučenje stranog jezika…
Neprilaženje onoj opasnoj crnki…
Smazan Kvatro +1 porodični sladoled u ponoć…
Kukanje nad stanjem u zemlji…i na berzi rada…
Izbegavanje rešavanja problema sa svojim ili njegovim roditeljima…
Tema u seksu koja se ne otvara…makar sa svojim rođenim partnerom…
Ili jednostavno bilo koji problem koji smo gurnuli pod taj fini tepih…od svoje kože…
Ili što bi genijalni Jung kratko i britko objasnio…a koleginica lepo sročila…
„Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju“…

„Tendencija da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju oni nose, osnova je celokupne mentalne bolesti“, pojašnjava Jungove reči čuveni psihijatar i psihoterapeut M. Scott Peck. „Pošto svi mi posedujemo u većoj ili manjoj meri ovu tendenciju, svi smo manje-više mentalno oboleli. Neki od nas će ići do zapanjujućih granica da bi izbegli svoje probleme ili patnju koju oni podrazumevaju, udaljavajući se od svega dobrog ili razumnog da bi pronašli lakši izlaz, izgrađujući kao utočište veoma složen svet mašte koji ponekad u potpunosti isključuje stvarnost.

Ukoliko se čvrsto držite one stare “ Winners never quit and quitters never win“ (pobednici nikad ne odustaju, oni koji odustaju nikad ne pobeđuju), postoji ogromna šansa da vam se svaka želja ostvari… Možda ne juče ili danas, ali ukoliko ste uporni i verujete, sutra svakako…

Ko god je imao neku težu sportsku povredu zna da taj deo tela više nikad nije isti…
Rame boli na promenu vremena… skočni zglob malo malo pa ispadne na nekoj kaldrmi…pubertetski obrazi kriju tajnu o „strašnim bubuljicama“ i pogledima punim osude…mali ožiljak u uglu stomaka o najvećem stresu detinjstva i poptuno prestravljenim roditeljima…a malo veći horizontalni o najslađim mukama u porodilištu…
Zašto mislite da Duša funkcioniše na drugi način?
I ona ponekad ne sraste lepo…
I onda funkcioniše po principu „koga zmija ujede i guštera se plaši“…
Žiga i boli u sličnim teškim situacijama…
I potpuno je nebitno da li je to nesrećna ljubav, egzistencijalni problem ili kakva bolest…neostvarena želja ili potpuno srušeni snovi…
Loše srastao ožiljak ne može da izdrži pritisak kao okolno tkivo…i onda zaboli…ili još gore…puca…uvek na istom mestu…
Duša će uvek reagovati kao uplašeno dete, kada se nađe u situaciji u kojoj je bila povređena…
Pokušaće da se sakrije…i da smanji štetu… da pobegne od „guštera“…
Što je sasvim ljudski i normalno…u nekom kratkom vremenskom periodu…
Ali svakako najgori način rešavanja nekog problema je praviti se da on ne postoji…u dužem…
Guranje pod tepih…bežanje od istog…
Nigde nema tolikog tepiha…ni kod Arapa…i niko još nije toliko istrčao…ma koliko bio uporan…da bi pobegao od sebe…jendostavno je fizički nemoguće…
Možda je i vašoj duši potreban servis…
Plastična operacija…
Zamena ožiljnog tkiva novim…
Koje će biti funkcionalno i jako…pravilno nalepljeno i skladno uklopljeno u celinu…opravljeno…kao novo…
Danas zaista postoje moderni i veoma potentni načini saniranja štete…novi vezovi i spretne igle…
I zaista nema potrebe da se sami borite sa tim…
Posle dve hiljadite…
Potražite stručnu pomoć…
Pa i za auto ćemo potražiti limara sa preporukom…
A duša nije lim…
Ona je čudo…
I nećete verovati šta taj čarobni materijal sve može…
Ukoliko se pravilno stimuliše…
A uostalom…
Srećan je onaj ko je još ima…
Pa makar i okrpljenu…

Nemate apsolutno nista od toga sto se preterano sekirate…i ocajavate…
Zivot ima nacine da vas stavi u bolju poziciju i kada toga niste svesni…
Sto bi neko mudar rekao „ne koncentrišite se na velicinu problema, nego na velicinu sebe“…
Mozda je bas cetvrtak, 25. Avgust, u 8 i 17 trenutak kada trebate poceti da menjate sve… Bas zato sto je tako daleko i od prvog i od ponedeljka…
I zato sto je trenutak izlaska iz zone komfora uvek vise pitanje stanja svesti…nego povrsno pitanje zgodnosti brojke na kalendaru, meseceve mene, menstrualnog ili astroloskog ciklusa…
Mozda je bas ovo pravi trenutak da zastanete i iskocite iz te struje, koja vas kao mrvtu ribu, nosi do nekog usca u prosek…ili opasnog vodopada…i izmaglice nistavila…
Ali hajde da zastanete na nekoj krivini… u plicaku…protresete peraja….dobro udahnete…okrenete kormilo… i zaplivate uzvodno…
Daaaa…
Pa naravno da ce biti tesko…
Ali je epilog sto puta laksi od alternative…
I tako je obicno u zivotu…
Moze se reci da ako ne znate sta je dobro da uradite…uradite ono sto je teze…
Tesko je i uciti…i trenirati…i vredno raditi…i biti posten…
Tesko je i odupreti se strastima…i biti cestit…
Ali…
Hajde polako da krenemo da menjamo omiljenu danasnju postapalicu tzv. troduplo J ( „jao jadan ja“) i posledicnu pasivnost…u nekadasnje MKBNM („ma ko bre ne moze“) i borbu…
Jer cemo samo tako ponovo postati Sveti Sava, Obilic, Solunac ili Tesla…ili makar Olimpijac ispred Skupstine…
Nikome od njih zivot nije bio lak…
Naprotiv…
Ali niko od njih nije bio lagan ni zivotu…
Velike je probleme ta matora skitnica imao sa njima…
Sto je planova morao promeniti…
Sto je njegovih lukavih zamki ostalo netaknutno…
Da bi se na kraju i on vise umorio i predao…
I rekao…
„Ma bestraga im glava, neka im to sto toliko zele, samo da se vise sa njima ne bakcem“..

Najvažnija tri uslova za uspešnost i dugovečnost braka (ili veze) su:
1. Pravilan odabir partnera
2. Iskrena komunikacija
3. Pravljenje internih porodičnih pravila
U tome je suština…
Sve ostalo je samo forma…

Sposobnost da radimo i sposobnost da volimo predstavljaju, po Frojdu, najkraću definiciju normalnosti..
Jos ako radimo zbog onih koje volimo…
Sve je sasvim ok..
I na dobrom smo putu…
Koliko god se truckali po kaldrmi…

Čini mi se da ne postoji rečenica koji je unesrećila veći broj ljudi od one, starosrpske, „ali šta će reći ljudi?“
Koliko je samo žena, da bi sačuvalo neku, bog zna kakvu, čestitost odbilo toliko prilika da budu iskonski srećne…koliko su godina ostajale negde gde im uopšte ne prija…gde su možda bile i zlostavljane i ponižavane…samo da ne bi izabrale tu najstrašniju opciju…da ne bi bile same i raspuštenice…da ne bi pokupile neku etiketu…koju bi im zlobnici/e jedva dočekali/e da nakače…i iskoriste…
Koliko se samo muškaraca propilo i upropastilo samo zato što je to „neuporedivo“ više muški nego da ih neko smatra slabićem, promašajem i neuspehom…nekim ko je potpuno nemoćan…i ono najgore…slab i nesposoban…neko ko je žensko…
Koliko je samo devojčica provelo beskrajno dosadne noći na kožnim sedištima besnih Audija, buljeći u iPhone 12, samo da bi „crkao komšiluk“ kada bude dovežena kući tom metalik Bundevom… iznurena i fiziči i psihički…samo da bi goreo Instagram zbog njenog lažnog osmeha klovna…iznad napućenih usana…a ispod tužnih očiju…
Koliko je samo dečaka provelo potpuno promašene noći u jurenju devojaka koje istinski i ne žele i uopšte nisu za njih… samo da bi bili „frajeri“…i „pravi muškarci“…koji mogu da imaju svaku…uvek novu…svako drugo veče…
Koliko je samo homoseksualaca provelo čitav život krišom u senci…uz neizdrživ teret na plećima… „samo da bi bili normalni“…doduše i da im niko ne bi naudio… počev od njihovih ličnih roditelja…pa do navijača….
A sve to sa ciljem da bi se ispoštovali i zadivili neki tamo nepoznati ljudi…
Neka baba Mica ili ne znam ni sam ko…neki imaginarni sudija koji procenjuje „šta je dobro a šta loše“…šta je za ponos a šta za osudu…
Neko ko je možda i sto puta gori od nas…pa nas baš zbog toga i boli kada nas taj neko gleda sa visine…
I sve to samo da bi se ugodilo nekome…
Nekom javnom mljenju…
Nekom prosečnom Srbinu…
Nekom ko nikad neće biti srećan bog toga što smo mi srećni…ali će se vrlo obradovati kada nam crkne krava…
A sve što bi čovek zaista trebalo da uradi…je da posluša sebe…neki svoj unutrašnji glas…eventualno ljude koji ga izistinski i provereno vole…
I da se potrudi da ugodi sebi…i svojim privatnim moralnim i životnim principima…svojim ličnim pravilima i sitemom vrednosti…svojim pravim željama i nadanjima…
Da na kraju krajeva ispoštuje svoj lični hedonizam…da teži da on bude dugoročan…jer to ne može niko drugi…
Da prihvati činjenicu da ga ne moraju svi voleti…jer niti hoće…niti je to moguće…
Da pokuša da impresionira sebe…a ne druge…
Da se trudi da zavredi svoju sopstevnu ljubav prema sebi…a to se postiže samo iskrenošću i hrabrošću…i donošenjem teških odluka…raskidima…i preseljenjima…izlaženjem iz zone komfora…i donošenjem, ne kratkoročnih, već na duge staze ispravnih odluka…
I to je i jedna od ključnih osobina zrelosti…sposobnost da se radi ono što vi mislite da treba a ne ono što misli većina…ili što je popularno…
I jedna od osnovnih osobina života u uređenim zemljama… iliti…slobodan si da radiš šta god želiš samo dok ne ugrožavaš nečiju drugu slobodu…
Ako želiš da nosiš mačku na glavi…ili hoćeš da se istetoviraš kao kostur…i ako to tebe čini srećnim…samo izvoli…meni stvarno ne smeta…
Takođe…to je i jedna od najvećih prednosti života u velegradu…jer vas to more nepoznatih ljudi…ta gustina populacije koja vas ne poznaje… opušta i olakšava da vi budete baš vi…a ne ulepšana, fensi verzija sebe… da budete vi verzija 1.0 a ne vi 1.1 (apdejt za dopadljivost)…
Sposobnost…
Da se ne šutne taj mučenik na zemlji kada ga svi šutiraju, no da mu se pruži ruka da ustane…
Da se živi zdravo, u zemlji gde je najveća pohvala rečenica „ja nikad u životu nisam bio kod lekara“…
Da se izabere partner koji se vama dopada…a ne vašim roditeljima, kolegama, komšiluku ili Gloriji…
Da se razvede ako ste nesrećni…
Da se potraži stručna pomoć ako vam je teško…
Da se razmišlja široko i otvoreno…
Da se menjanju mišljenja…i odbacuju predrasude…
Da se bude Čudak…
Sposobnost da mi budemo mi…
A ne oni…