Priča mi skoro jedan moj sjajni prijatelj…oličenje normalnosti…dobronamernosti i erudicije…koji nikada mrava u životu nije zgazio…i od koga uvek odete za mrvicu lakši i radosniji i sa idejom kako život i nije toliko loš…i koji je pre par meseci dobio čarobnog sinčića…jednog od one dece što mu se morate nasmešiti kada ga vidite kako je sladak i pufnast…kako tek sada razume nasilje…i kako neko nekog može ubiti…i dodaje…kako bi i sa crnim đavolom zaratio…ako bi mu neko pipnuo malog…
Posle smo diskutovali kako umereni nepotizam i nije tako loš…kad i ti imaš decu…😀
I složili se da su najjače porodice upravo one koje ne rasčišćavaju put za svoju dečurliju…več masovno ulažu od prvoga dana u njihove bistre oči…širok um…junačko srce i granitne butine koje će ih nositi do njihovih snova gde god bili…i kakva god uzbrdica bila ispred njih…
I potom razgovarali o našim kolegama koji su sada vedete svetske medicine u punoj snazi…kojima znamo roditelje jer su nam predavali i koji se nikada ne bi brukali da pomažu svojoj deci oko trivijalnosti zvanoj ispiti i tako to ali koji su uspeli da tu decu odvoje od nas običnih po tome što su nekako uvek odskakali od nas po engleskom…manirima…broju zemalja koje su posetili u mladosti i neograničenom budžetu za školovanje…a pogotovo kontaktima po najboljim svetskim bolnicama…i univerzitetima…
A možda i ponajviše sa nekom idejom da će sve biti u redu i da neko stoji iza njih…za razliku od nas…koji smo za to morali sami da se krvavo izborimo…
I obojica smo se zapitali hoćemo li mi to uspeti za ove naše…
I vratili se na priču o tome kako se više ničega ne plaši od kad ima malog…
Posle sam razmišljao kako je možda baš u tome problem…
Neko je nekome nekada davno pobio celu porodicu…iz nekog potpuno glupavog razloga…
Taj neko je doživeo nezamisliv bol i kao jedini razlog da ostane da živi na ovome svetu odabrao osvetu…
I eto nas 5000 godina kasnije kako se i dalje nesebično ubijamo iz dana u dan…
Oduvek me fascinira da se u korenu najvećeg zla ponekad krije vrlo velika ljubav…
Ništa me tome nije više naučilo nego razgovori sa nekim mojim vrlo poremećenim pacijentima…a pogotovo sa nekima koji su odabrali da nasiljem i surovošću i snagom štite svoje…i da im samo oni budu bitni…a ne šta ćemo mi ostali misliti o njima…
Šarplanincima nikada estetika nija bila od presudne važnosti…ali čik pipnite nekoga koga oni čuvaju…
Već dugo nikome ne sudim…
Jer kao psihijatar znam da smo svi mi mogli postati sve…
Samo da smo bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme…
Ali onda i razmišljam šta bi mogao biti lek za to…
Ono staro Zlatno Pravilo…podvučeno u svim Svetim Knjigama…apsolutno svih religija…na svim stranama sveta…
Ne čini drugome ono što ne bi želeo da on učini tebi…
Umesto da se koljemo međusobno da bi zaštitili našu decu…
Zamislite da se prema drugima ponašamo sa toliko ljubavi…koliko volimo ove naše…
Da ih toliko uvažavamo…
Čuvamo…
Podržavamo…
Pomažemo…
Grlimo…
I ljubimo…
Kakva bi to samo planeta bila…
Ne bi više morali umirati…kako bi videli Raj…