Dopalo mi se kada mi je jedna moja divna drugarica skoro rekla da je ostavila momka onog momenta kada je shvatila da joj on više nije plus jedan…već da sve više postaje minus jedan…to jest neko uz koga život više nije lepši…lakši…zabavniji…nasmejaniji…smisleniji i manje strašniji…već obratno…
A onda je dodala nešto još moćnije…“ja se njemu više ne diiivim i ne raduje mi se duuuša više pri pomisli da sa njim krenem u neku novu avantuuuru“…što još lepše zvuči sa tim milozvučnim crnogorskim akcentom…i kad joj vidite te bistre i nasmešene oči…
Čoveče…
U moru užasa koje svake nedelje slušam na psihoterapiji dok pokušavam da ohrabrim moje zlostavljane pacijente i pacijentkinje da spašavaju kako znaju i umeju svoju živu glavu od budala koje su zavoleli…
Razmišljam…
Kako je to samo lep razlog za ostavljanje…
Kakva je to samo lekcija…
Uvek me je fasciniralo kako ljudi različito gledaju na život…i kako sebi postavljaju lestvice koje žele preskočiti kako bi bili srećni i zadovoljni na sasvim različitim visinama…
Neki prenisko…
Neki previsoko…
A neki baš taman…
U ljubavi bi to uvek trebalo da bude sasvim jasno…i jednostavno…
Sa muškarcem (ženom) treba da ti bude dobro (bolje)…
Da ti bude loše (gore) to možeš i sam sebi da obezbediš…
Zato su nam bistrooki ljudi i važni…
Ka’ Svetionici…
Moramo se po nečemu ravnat’…