Andrić je govorio da tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali da način kako ćemo te događaje podneti, u dobroj meri zavisi od nas..
Sa genijem je uvek lako složiti se…
A to je i jedan od bazičnih principa psihoterapije kojom se bavim…
Jer…
Bukvalno je bezbroj primera kako se neki ljudi,sa objektivno veoma teškim okolnostima, nose viteški i dostojanstveno…nekako razmišljajući, osećajući i ponašajući se funkcionalno i u datim okolnostima „najbolje moguće“…jednostavno ne otežavajući sopstvenim psihičkim distorzijama ionako objektivno tešku realnost…
Heroji…
Uvek im se divim…
Jedna moja bistrooka prijateljica…građanin sveta…erudita…mudrica…“ruža na kraj sveta“…neko koga je zaista privilegija imati za prijatelja…suočena sa nagomilanim nepravdama i poniženjima, koje kao da se nekako podrazumevaju na početku života mladog intelektualca u Srbistanu…i koja je nekoliko godina „uredno preskakana“ za stalno zaposlenje…je uvek volela uz osmeh, neki urođeni beogradski prkos i dostojanstvo, taj poseban duh i inat da kaže, u trenucima kada bi svi na njenom mestu plakali i hvatali se za glavu, dok se ološ i laktaroši momentalno zapošljavaju, dobijajući sve što možda i ne žele, ali eto mogu…pa što onda da ne uzmu…potpuno anđeoski čista, iznad te žabokrečine prostakluka i banalnosti, „ti meni ja tebi filozofije“ i jednog generalnog polusveta…da…dok namešta kosu “ jbg izgleda da ne možeš biti dobra riba i zaposlena za stalno“ ili uz smejalice na obrazima „ma ja ionako ne želim da se vezujem“ ili „ma ionako volim da imam više otvorenih opcija“…uz taj sjaj u očima…
Ne mogu opisati koliko se ona trudila i koliko je objektivno zaslužila to zaposlenje…
Mogla je da kuka…da bude depresivna…da besni…da mrzi…da se ponižava…da menja svoj sistem vrednosti…da stvori paralelnu realnost raznoraznim porocima…
NIje…
Nosila se sa nepravdom stoički..
Neukaljano…
Racionalno…
Gospodski…
U fazonu „šta je tu je“…
Nikad je nisam video tužnu, slomljenu, nikada se njen duh nije pokolebao..
Mislim da je sve vreme bila u potpunosti svesna da je ona odradila sve što je bilo do nje, i da njen „neuspeh u zapošljavanju“ više govori o suludosti ovog društva no o njenoj ličnoj vrednosti…i da ima uvek gorih stvari…da je zahvalna na ovome što ima…i da se neke želje ipak ne moraju ostvariti…
Nekako za nju uvek vezujem ono staro retoričko pitanje „ako nisi zadovoljan ovim što imaš sada, zašto misliš da ćeš biti zadovoljan kada dobiješ to što želiš“…
Ona je pre oko godinu dana evoulirala…
Adaptirala se surovim okolnostima…širokogrudo i pametno…gospodski čisto…bez kontaminacije i trulih kompromisa…
Racionalno…
Naučila je jezik…
Sada je daleko…
Veoma je uspešna…
Njeno korenje je jako…naviklo na sušu i ništa…
U okruženju gde pripada samo se desilo ono što je njena „genetika“ i nosila…ono što je i bilo predodređeno…
Ruža je jednostavno procvetala…
I dalje je nasmejana…jedina razlika je što joj sada i životne okolnoti pašu uz taj osmeh..
Prilagodila je svoj život svom duhu…i tom karakterističnom osmehu….
I dalje je srećna…
Možda ni upola koliko taj svet…time što je ona tu…

Merkator…
Odeljak sa rinfuznom robom…
Trazim kikiriki u ljusci…to mi je pasija…opusta me ono krckanje i „borba za kikiriki“ … seca me valjda na 90-te..i sankcije..i detinjstvo…
Prelazeci pogledom po svim onim cudesima od rinfuza…
Primetih nju…
Baka…
Seda kosa…staracke naocare…stari ali besprekorno cist mantil…crveni dzemper…nepromocive cizme na nogama…kolica bez…ima samo korpu u rukama…
Nepristojno primetih..
U njoj brasno…ulje…so…nesto malo suhomesnato…
Sve u svemu..nista neesencijalno…
„Pa sta bi to njoj i trebalo“..
Mimoilazimo se pred ogromnim izborom raznoraznih djakonija…
Ona zastaje malo levo od mene i otvara jedan od onih boksova…
Iznad pise studentski mix…
Cena 2248 dinara…
Zadovoljna je dok ga sipa…jedanput, dvaput…na trenutak zastaje…ali ipak dodaje jos jednu turu…
Neka…jednom se zivi…
Nada se…
Voli…
Ne moze se njena crkavica bolje potrositi…
No na njenog jedinca…
Unuka…
Studenta…
Pitam se…znamo li mi dok nesto radimo…
Ko je sve ponosan na to?
Ko se s nama hvali po komsiluku?
Da li zaboravljamo koliko smo vredni kad smo u daunu?
I da li smo im se ikada zahvalili zbog svega sto su nam dali?
Zbog svega onoga cega su se odrekli zbog nas?
Kazu da je nemastina najveci porok…
Ja mislim da je to nemati na koga da potrosis…

Stojim u koloni na onom dugom semaforu na uglu Narodnog Fronta i Kneza Miloša…
Ne stižem da prođem na tri uzastopna zelena svetla…tako da imam sasvim dovoljno vremena da posmatram porodicu prosjakinja (ili radnu grupu…kako se uzme)…
Majka…belkinja…izmučenog lica…jednom lepa…možda i sad…uz odgovorajuću negu…30 do 40 godina…visoka…kovržava crna kosa…adidas trenerka i patike…definitivno poklonjene…iznošene…od nekog srećnijeg izgustirane…
U naručju drži žgebče od tri godine…dve starije ćerke…od recimo pet i devet godina…pomažu…vrzmaju se oko njenih nogu…rade…
Najmlađa ćerkica se bezbrižno igra sa majkinom kosom…zadirkuje je…privlači pažnju…dete ko dete…niska biserno belih zuba (kakve mogu imati samo ona deca koja nikad četkicu videla nisu…ali koja imaju…da se tako izrazim… olakšavajuću okolnost u nedostatku slatkiša…)u potpunoj diskrepanci sa crnim očima…crnom kosom…i obrazima koji od jutros…skupljaju čađ…tu na ulici…
Dve starije sestre…navežbano prilaze prozorima kola…i kao da se takmiče…nameštaju face…ni preponizno…ni nezainteresovano…u svojevrsnoj igri ko će uzeti više…ko će biti radnik dana…u njihovoj maloj firmi…
Deluju nekako bezbrižno…
I razmišljam…možda jedino u tom periodu života i možemo biti bezbrižni…u kakvim god uslovima odrastali…
To je normalna faza u razvoju…faza bez problema…faza lakoće življenja…faza koja nam omugućava da prihvatimo svet…
Samoosujećujuće je…nekorisno…i iracionalno kada odrasli ljudi očekuju da im život bude takav…bez sekiracije…
Nerealno je očekivati da nam život bude ružičast…jednostavno tako nešto ne postoji… i apsolutno nikome nije takav…
Jer u međuvremenu nakupljena mudrost i oči nabaždarene na daljinu… i vide dalje… i više…
I što pre napustimo uzaludno sekiranje što eto baš nama život nije ružičast…to se pre možemo pozabaviti sa samo našim ličnim realnim problemima…i rešavati ih jedan po jedan…polako…ali uporno..i stoički…
Kao što to radi ova prelepa majka…

Sećam se…pre jedno par meseci…u povratku sa neke proslave…dospeh na Zeleni Venac…da sačekam stari dobri noćni prevoz…
Odavno nisam bio tu… i to radio…a svojevremeno sam bio redovan…
Pamtim i čuvenog pijanog konduktera iz 75-ce…koji ne naplaćuje sirotinji (tj. studentima…tj meni)…jer mu ovi bogatiji vraćaju neotkucane karte…i tako u krug…
Potpuna ravnoteža i blagostanje…
Iako mi je stražnjica uglavnom visila napolju…sve je bilo potaman…
Ili sam ja bio mlađi…i bolji…i mnogo manje mi je trebalo…
Elem…
Stojim ja tako i čekam čuvenih 2 i 10 da naiđe sledeći noćni u mom pravcu…
I posmatram kolege na stanici…
Pijanac…koji samo tu sedi…u principu neće on nigde…ali među nama ne privlači pažnju i može da drema…do sledeće doze…
Dva ortaka…brutalno frendzonovana te večeri…pokušavaju da spasu šta se spasti može…nakon što su nedeljni džeparac spucali na drugarice…koje nikada neće dodirnuti…onako…kako bi želeli…
Intelektualac….sa aktovkom…i mantilom…možda sa nekog uzadludnog…slaboplaćenog…ponižavajućeg posla…bez radnog vremena…možda od neke…mlađe…negovanije…gore…žene…žuri ka svom mudro prenesenom genetskom materijalu…i drugoj polovini istog..u svoj skromni…dosadni…dom…
Par metalaca…bučno raspravljaju koji je bend alternativniji…uz dvolitarku…
Odozdole…iz Savamale…dva ortaka…polako pušta euforija…ionako veštački uzrokovana (da ne kažem unesena u organizam)…i zamenjuje se autentičnom prazninom…koja je tu…pa tu…
i na kraju…malo podalje…
Primećujem…dve studentkinje…više brucoškinje nego apsolventi…
Njihovi osmesi obasjavaju noć…
Mlade su…bezbrižne…vraćaju se iz grada…a novac za taxi ( ta poslednja crvena) je potrošen na nešto što je verovatno noćas na njima…parče tkanine…ili sjaj…ili miris…ili to jedno piće u onom klubu…nebitno…
Prioriteti se moraju znati…
Posmatram kako im bukvalno svaki XY koji silazi iz pravca Sremske prilazi i pokušava da započne komunikaciju…
Kako ih smaraju…nepristojno dobacuju…
Razmišljam…koliko su nebezbedne tu…šta bi sve moglo da im se desi…
I pravim mentalne zabeleške ukoliko ja budem imao ćerke…
U tom trenutku…pažnju mi odvlači pomešani zvuk nekoliko hiljada kubika i trenutnog NO 1 turbo folk hita…koji nadire iz tunela…
Crni audi…birane tablice…crne felne….lep…kao iz samog pakla…
Staje na semaforu…
Napred…dva „zajebana“ momka…40-tak godina…kratka kosa…gruba lica…brzi…neustrašivi…egzaltirani…besmrtni…
Na zadnjem sedištu vršnjakinje gore pomenutih studentkinja…
Nešto manje garderobe…nešto više podočnjaka…ali sličan osmeh…
Razmišljam…
Koje od njih su srećnije?
Koje su bezbednije?
Koje kakav život čeka?
I čime bih voleo da se moje eventualne ćerke vraćaju iz grada?
Nisam pametan…
Audijevi airbegovi ne štite od belog…
Noćni ne ide brzo…pa u njega uspeju da stignu… svi pijani…drogirani…napaljeni…frustrirani…likovi koji su te noći izašli…
Opet…jedino je stakleno zvono…siguran put da upropastimo svoju decu…jer pored korenja…i funkcionalna krila su im nephodna za život…
Ne znam…
Možda sam prestario za noćni…
A možda dobijem sinove…
Oni se ionako u grad ispraćaju uz rečenicu „samo molim te nemoj da pogineš“

Ako bih dobio zadatak da u devet reci opisem zemlju u kojoj zivim nekom strancu…koji mi je simpatican…(jer bi nesimpaticnom u svakom slucaju rekao da je to najbolja zemlja na svetu)…
To bi bila recenica…koju sam skoro cuo…
„Škola je za ruzne žene i muskarce bez muda“
I to bih rekao uz osmeh…
ali je tuzno…
i nazalost sve istinitije…

Obozavam violine…
U svakom obliku…u Balasevicevim pesmama…kad ih cujem kasno u kafani…u klasicnoj muzici…u dramaticnim scenama u dobrim filmovima..
Mislim da ne postoji nijedan instrument…ni po gradji…ni po zvuku…koji je blizi ljudskoj dusi…od tih carobnih struna…
Na slici iznad… muzicari…umetnici…porodica…
Cerka…majka…otac…
Na tv-u sam skoro video…da skupljaju novac za skolovanje cerke na nekom konzervazorijumu…i za novu violinu…
A kazu zgodno im je i da cerka vezba javni nastup…a i zajedno su…
Kazu ona je sve sto imaju…
Majka je nezaposlena…
Otac svira svuda…i sve…uprkos renomeu…
Posmatram ih…
Porodicni sklad bi se…kao termin…mogao definisati po njima…
Zvuce prefektno…ali ono sto mi se najvise dopada…je sto na kraju svake pesme…cerka dodje do majke…do klavira…ona je poljubi…pa je otac pomazi po kosi…i zagrli…
U jednom trenutku otac gudalom…kao carobnim stapicem…crta imaginarni smesak na cerkinom brku…da je podseti da se smesi…dok svira…
Tim su…imaju plan…porodicni cilj…prioritete…
I jos jedanput razmisljam…kako je zaista velika istina…da nismo uznemireni stvarima koje nam se desavaju samim po sebi…vec nasim pogledom na njih…
Jer ovo je njihov nacin borbe…protiv svega sto ih sigurno boli…sto im smeta…sto je nepravda…u ovom nasem drustvu…
Protiv televizije…politike…socijalnih sluzbi…sistema obrazovanja…
A način se uvek može naći…kad se ima zašto i zbog čega…
Nekako sam ubedjen…da oni pobedjuju vec danas…
I da ce ova porodica biti srecna…

Na slici je Renato Grbic….pingvin sa Dunava…cetvrta generacija alasa oko Pančevačkog mosta…istinski heroj…smeker sa Karaburme…u neku ruku i kolega…
Za one kojima nije poznat…on je vlasnik uglednog ribljeg restorana ispod Pancevackog mosta…
Takodje je poznat po tome sto je iz dubina Dunava izvukao 26-oro ljudi koji su pokusali samoubistvo skakanjem sa mosta…
Istinski andjeo cuvar…fakticki konsultant moje Klinike…mada je verovatno na drugom platnom spisku… nebeskom…
U emisiji „Moj Beograd“ na Studiu B…priča…“ja im uvek pruzim ruku…pomognem im da dodju na sigurno…i kazem da se sve moze popraviti… dok god je covek ziv…možda sada ne možeš to da vidiš…ali život je stvarno lep“…
Zatim…bez trunke gorčine…nastavlja da je samo sa jednom devojkom od njih 26-oro u stalnom kontaktu…i da mu se redovno javlja…krstio joj je decu skoro…
25-oro se nije nikada vise javilo…
To me podseti na jedno od mojih prvih predavanja iz psihijatrije kada nam je doajen psihijatrije… uvaženi profesor sa 40 godina iskustva…govorio o tome koka se se lečenje psihijatrijskog pacijenta završava onda kada on pređe na drugu stranu ulice kada ugleda svog lekara…i da je to jedna od suštinskih razlika između psihijatrije i ostalih grana medicine…
a Renato dalje priča…kako je u restoran nedavno svratila profesorka psihijatrije… naše gore list… iz Londona… i objasnila mu da su svi ti ljudi koje je on spasao njemu zaista večno zahvalni… da se verovatno mole za njega i njegovu decu… i da nema dana da se njega ne sete…ali da zbog strahova i neprijatnosti…kao i ličnog osećaja sramote…koji uvek veoma živo osećaju povodom tog više nego traumatičnog događaja za njih…i izbegavaju svako prisećanje na to…
Zahvalnost je čudna valuta…nesigurna za ulaganje…
Tako bude i u životu…
Ali ukoliko nekome i pomažete zbog toga da bi ste dobili nešto zauzvrat…vi u stavri i ne pomažete…vi ulažete u biznis…ovozemaljski…
A Renato završava svoje izlaganje pričom o tome čemu želi da nauči svoja dva sina…kaže…“ništa posebno…isto ono što je mene i moj otac naučio…da budu dobri… pošteni ljudi… da pomognu kada god mogu… i da iza njih ostane dobar glas o pingvinima sa Dunava…kako njegovu porodicu zovu decenijama“…
Renato Grbić…model za izreku…“Ko prizanje traži nije ga zaslužio… a ko ga je zaslužio nije mu potrebno“…

Reče mi danas jedan pacijent…muskarac srednjih godina…primljen zbog tezeg oblika depresivnosti…i suicidalnih promisljanja…
„Znate doktore…mi smo jedna skromna porodica…ja jedem POSLE DECE…
Recite mi za koliko cu ja najranije moci da izadjem…znate…morao bih sto pre da pocnem da radim…da zaradim…zbog njih…“
Cim mi je osecaj stegnutosti u grudima nekako popustio…pomislih…kako bas u tom trenutku „djavo“ ili „ko god“ je odgovaran za svo ovo ludilo u kome zivimo…uz osmeh…pićence…zadovoljno upisuje jos jedan bod u svoju evidenciju…
Folder „slomljeni pristojni ljudi-psihijatrija“
I dobih neko osecanje iskonskog prkosa i inata…da jos jedanput…jos jednom „normalcu“ pokazem koliko je divan i koliko je u zabludi „da je on za sve kriv“…
Da mu pomognem u procesu izlecenja…
i da mu objasnim da je njegova najveca slabost…upravo… prejaka savest…