Reče mi danas jedan pacijent…muskarac srednjih godina…primljen zbog tezeg oblika depresivnosti…i suicidalnih promisljanja…
„Znate doktore…mi smo jedna skromna porodica…ja jedem POSLE DECE…
Recite mi za koliko cu ja najranije moci da izadjem…znate…morao bih sto pre da pocnem da radim…da zaradim…zbog njih…“
Cim mi je osecaj stegnutosti u grudima nekako popustio…pomislih…kako bas u tom trenutku „djavo“ ili „ko god“ je odgovaran za svo ovo ludilo u kome zivimo…uz osmeh…pićence…zadovoljno upisuje jos jedan bod u svoju evidenciju…
Folder „slomljeni pristojni ljudi-psihijatrija“
I dobih neko osecanje iskonskog prkosa i inata…da jos jedanput…jos jednom „normalcu“ pokazem koliko je divan i koliko je u zabludi „da je on za sve kriv“…
Da mu pomognem u procesu izlecenja…
i da mu objasnim da je njegova najveca slabost…upravo… prejaka savest…