Stojim u koloni na onom dugom semaforu na uglu Narodnog Fronta i Kneza Miloša…
Ne stižem da prođem na tri uzastopna zelena svetla…tako da imam sasvim dovoljno vremena da posmatram porodicu prosjakinja (ili radnu grupu…kako se uzme)…
Majka…belkinja…izmučenog lica…jednom lepa…možda i sad…uz odgovorajuću negu…30 do 40 godina…visoka…kovržava crna kosa…adidas trenerka i patike…definitivno poklonjene…iznošene…od nekog srećnijeg izgustirane…
U naručju drži žgebče od tri godine…dve starije ćerke…od recimo pet i devet godina…pomažu…vrzmaju se oko njenih nogu…rade…
Najmlađa ćerkica se bezbrižno igra sa majkinom kosom…zadirkuje je…privlači pažnju…dete ko dete…niska biserno belih zuba (kakve mogu imati samo ona deca koja nikad četkicu videla nisu…ali koja imaju…da se tako izrazim… olakšavajuću okolnost u nedostatku slatkiša…)u potpunoj diskrepanci sa crnim očima…crnom kosom…i obrazima koji od jutros…skupljaju čađ…tu na ulici…
Dve starije sestre…navežbano prilaze prozorima kola…i kao da se takmiče…nameštaju face…ni preponizno…ni nezainteresovano…u svojevrsnoj igri ko će uzeti više…ko će biti radnik dana…u njihovoj maloj firmi…
Deluju nekako bezbrižno…
I razmišljam…možda jedino u tom periodu života i možemo biti bezbrižni…u kakvim god uslovima odrastali…
To je normalna faza u razvoju…faza bez problema…faza lakoće življenja…faza koja nam omugućava da prihvatimo svet…
Samoosujećujuće je…nekorisno…i iracionalno kada odrasli ljudi očekuju da im život bude takav…bez sekiracije…
Nerealno je očekivati da nam život bude ružičast…jednostavno tako nešto ne postoji… i apsolutno nikome nije takav…
Jer u međuvremenu nakupljena mudrost i oči nabaždarene na daljinu… i vide dalje… i više…
I što pre napustimo uzaludno sekiranje što eto baš nama život nije ružičast…to se pre možemo pozabaviti sa samo našim ličnim realnim problemima…i rešavati ih jedan po jedan…polako…ali uporno..i stoički…
Kao što to radi ova prelepa majka…