Roda

Volim Rodu…bioskop na Banovom Brdu…
Mali je…porodičan…“ima dušu“ što bi se reklo…kokice nisu 800 dinara…i sto puta mi je lepši od onih u Ušću i Delta citiju…nekako mi je ritual da odem u njega…i tradicija…
Seća me na studentske dane…jer sam maltene svakog ponedeljka tamo išao i gledao filmove (karte su ponedeljkom bile 50% jeftinije, tako da je pogledati film bilo isto kao i sesti na kafu)..sečam se i trčanja na poslednju 88-cu ukoliko se film oduži…
No nebitno…
Sinoć sam gledao „Vlažnost“…novi domaći film…
Teško sr***…žali Bože dva sata vremena…
Jedna od mnogobrojnih mana ovog filma je ta što faktički nema muzike…tako da je veći deo vremena apsolutna tišina u sali…
Nakon nekih 45 minuta, kada sam već u potpunosti izgubio nadu da će me film zainteresovati…pažnju mi je privukao…par u redu ispred mene…
Stariji čovek (po brkovima bih rekao)…je stalno nešto pričao ženi sa plavom kosom pored njega…u početku mi to zasmeta…međutim ubrzo sam shvatio da on to radi u pravilnim intervalima…uvek na početku svake nove scene…
Pošto na platnu ne bi alternative… svu pažnju sam posvetio njima…načuljio uši…i shvatio da joj on objašnjava scenu…tj. šta se u tom trenutku vidi na platnu…tipa sada su u policijskoj stanici….sada vozi auto…njih dvoje se ćutke gledaju…
U trenutku shvatih…da njegova pratilja ne vidi…
Samo sam se naježio…
Ipak ima nade…
Ovaj svet je fantastičan…
I sve će biti ok…
Dok je ovakvih ljudi ne moramo da brinemo…
Ljubav sve pobeđuje…
Pamtiću ovaj film po tom osećaju u grudima dok sam ih posmatrao…po ježenju…po osmehu koji nisam mogao da skinem…
Nema toga što se na ovoj kugli zemaljskoj ne može uraditi…što se ne može postići ako se želi i ako se ne izgubi nada…
I potpuno je nebitna forma…važna je suština…
Džabe vid ako ne vidimo…
Ako ne sagledavamo vrednosti…
Potpuno sam ubeđen da je ona „videla više“ od mnogih koji vide kristalno jasno…
I sve ovo mi je, po ko zna koji put, potvrdilo osnovnu filozofiju po kojoj živim i prvi princip psihpoterapije kojom se bavim…
„Da čovek nije uznremiren stvarima koje mu se dešavaju samim po sebi, već načinom na koji na njih gleda…značenjima koje tim situacijima ili okolnostima pripisuje…
Nekako sam siguran da je ova žena ipak srećnica…
I da je ona skroz uživala u filmu…da ga je sto puta bolje zamislila od režisera…
I da je ovo veče bilo još jedno…od „onih njihovih trenutaka“…
A šta je život ako ne skup takvih trenutaka…
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s