Merkator…
Odeljak sa rinfuznom robom…
Trazim kikiriki u ljusci…to mi je pasija…opusta me ono krckanje i „borba za kikiriki“ … seca me valjda na 90-te..i sankcije..i detinjstvo…
Prelazeci pogledom po svim onim cudesima od rinfuza…
Primetih nju…
Baka…
Seda kosa…staracke naocare…stari ali besprekorno cist mantil…crveni dzemper…nepromocive cizme na nogama…kolica bez…ima samo korpu u rukama…
Nepristojno primetih..
U njoj brasno…ulje…so…nesto malo suhomesnato…
Sve u svemu..nista neesencijalno…
„Pa sta bi to njoj i trebalo“..
Mimoilazimo se pred ogromnim izborom raznoraznih djakonija…
Ona zastaje malo levo od mene i otvara jedan od onih boksova…
Iznad pise studentski mix…
Cena 2248 dinara…
Zadovoljna je dok ga sipa…jedanput, dvaput…na trenutak zastaje…ali ipak dodaje jos jednu turu…
Neka…jednom se zivi…
Nada se…
Voli…
Ne moze se njena crkavica bolje potrositi…
No na njenog jedinca…
Unuka…
Studenta…
Pitam se…znamo li mi dok nesto radimo…
Ko je sve ponosan na to?
Ko se s nama hvali po komsiluku?
Da li zaboravljamo koliko smo vredni kad smo u daunu?
I da li smo im se ikada zahvalili zbog svega sto su nam dali?
Zbog svega onoga cega su se odrekli zbog nas?
Kazu da je nemastina najveci porok…
Ja mislim da je to nemati na koga da potrosis…