„Sine…vrata ove kuce su ti uvek otvorena…a bude li te ikad takao onaj tvoj…samo dodji…pogledaj me…i zagrli …ne moras mi nista reci..slomicu mu svaku kosku u telu“…rece moj automehanicar…pre neki mesec…pricajuci o cerki…pred udajom…

Celav….neobrijan…gojazan…u prastarom kombinezonu…skroz zaflekanom od ulja…sa crtom od znoja i prasine po sred cela…i „zakrvavljenim ocima…sa dusom“…

Veliki sam fan psihoterapije…

Obozavam sve sto ima veze sa njom…

Kongrese, seminare, edukacije i radionice…

Predavanja, filmove i stranice na internetu sa tom tematikom…

Medjutim…

Najvise volim sto se pomenuta nauka…ili mozda „tajna vestina“ moze naci svuda…u svakoj ljudskoj interakciji…ili mestu…

U filharmoniji…pozoristu…kafani…setalistu…kosarkaskom terenu…

Pa i u automehanicarskom kanalu…

Dok otac koji je tu ostavio svoje najbolje godine…da bi prehranio i iskolovao svoje cedo…drzi predavanje o vaspitavanju cerki…

I nema tog profesora univerziteta i knjiskog moljca koji bolje poznaje materiju…i ko je ucio sa vise razumevanja…ljubav i odanost prema porodici…cucajuci to pile s njegovim ocima…u rukama crnim od ulja…nakon 12 casovnih smena…u kanalu…

Sta mislite…

Da li ce ta devojcica biti maltretirana?

Da li ce trpeti psihicko i fizicko zlostavljanje u braku?

Da li ce misliti da nema spasa…propiti se i navuci na tablete?

Da li ce razviti paniku, hipohondriju ili neku psihosomatsku bolest?

Levitirajuci izmedju pakla u braku…i pakla osude od strane svoje sopstvene porodice ili drustva…

Ili ce shvatiti da NE MORA da ostane u tom braku…

Da ima alternativu.. 

Da ima taju…

Bez svih zuba…

Ali sa velikim srcem…ogromnom dusom…i jos vecim rukama…koje ce je braniti…od svega…i svacega…

A cim ne mora…

To je sasvim drugi padez…

Njena sreca je tada samo njena stvar…

I zavisi od njenih licnih preferencija…

Ali zato njena tuge…

Uvek ima s kim podeliti…

A tuge koje se dele…

I nisu toliko strasne…

Otac se grli sa kumom… onako kako se to radi u prvim godinama kumstva u Srbiji…kuma se cmače sa kumom i hiljadu puta ponavlja da nije trebalo toliko hrane da im spakuje i da je preterala sa poklonima za decu…kumče je na telefonu, normalno…kumica mazi domaćeg džukca ispred zgrade, sa kojim se sprijateljila za ovih par dana…koliko su bili u gostima kod kumova..

Otac…glava porodice… izdaje naredbu i svi sedaju u karavan…kupljen pre 6 meseci…preko oglasa…za hiljadu i sedamsto eura…od osmog vlasnika…ljutu mašinu… koja je dokazala svoj kvalitet…doduše par godina (deceniju)…i par stotina hiljada (možda i milion) kilometara…pre…

Svi zauzimaju svoja mesta…otac i majka napred…deca pozadi…otac ulazi u ulogu profesionalnog vozača…namešta navigaciju, telefon i cigarete…majka ulazi u ulogu stjuardese…proverava da li su svi bezbedno uvezani i da li nekome nešto treba…i kreću…ka Kladovu…nakon vikenda provedenog u Beogradu…srećni i puni utisaka…sa kesama punim radosti…

Polako kreću i spuštaju se ka Autokomandi iz pravca Marakane…nizbrdica je…i otac polako pritiska kočnicu, kao i uvek polako i bezbedno vozeći…prilagođavajući brzinu uslovima na putu…međutim…ovaj put se čuje samo neki kratki zvuk pucanja…i u jednom trenutku se oseća prestanak sile kočenja…majka traži u torbi „slatkiše za put“…ćerka između prednjih sedišta posmatra majčinu potragu…sin je i dalje na youtubu…otac se izbezumljuje…lupa nogom o pod sa kočnicom… i dalje se ništa ne dešava…pokušava da manevriše i da šalta…povlači ručnu…ali neminovnost je da će udariti u nešto…nizbrdica i zakoni fizike su neumoljivi… viče „udarićemo, držite se“…izbor pada na ogradu od parka…otac prislanja auto o nju…i uz blagu pomoć (neispravne) ručne kočnice…zaustavlja auto…

Majka i deca su izbezumljeni…od neprijatnog zvuka grebanja metala i naglog udarca…Ćerka plače…sin je čak stopirao klip i podigao glavu da vidi šta se dešava…majka gleda da li su svi dobro…otac je već napolju…šutira točak…procenjuje štetu…besan je…proklinje Mikija iz Užica…i njegove reči „ja sam to redovno servisirao, auto je kao čaša…kočnice su ti nove…jesenas sam ih zamenio“…proklinje sudbinu…prosečnu platu…državu…i Boga…pita se dokle će bre da ih tera maler…i dokle će da životare…i da presipaju iz šupljeg u prazno…

Šta sad da rade?

Kako će bez auta?

Kako da se vrate kući?

Kako će raditi od ponedeljka?

Od koga sad da pozajmi za popravku?

Dokle će bre da se muče i da se ponižavaju?

Sat vremena pre toga…Iz Kladova…polazi limuzina nemačke proizvodnje…tri godine stara…što se kaže „u fulu“…kupljena, čim joj je vrednost pala u razumne okvire…od prvog vlasnika…još u garanciji…tablice su strane…auto je uglancan…i kreće na put…ka Beču…to je bilo to…od uživanja…za ove praznike…sada je potrebno otplatiti ga… i zaraditi za unuke i muziku…

Mladi bračni par…Austrijanaca srpskog porekla…sedi napred…sluša domaću muziku…auto prede…krivine uz Dunav se nižu jedna za drugom…do Donjeg Milanovca su videli tri automobila…muž dodaje gas…vreme je da testira…taj ponos Ingolštata…i simbol njegovog uspeha u životu…žena menja stanice na radiju…i podešava klimu u svom delu kokpita…muž razmišlja kako će mu nedostajati ovaj vazduh…Dunav…hrana i muzika…ali kako bar može sebi da priušti ovakav auto…i kako voli da vozi… i da ga gledaju sa poštovanjem…dok pretiče…

Odjedanput…izlazi iz krivine i primećuje ogromnu stenu…na sred puta…prokleti odron…pokušava da zakoči…pale se sve one skraćenice za bezbednost na kolima…međutim put je klizav…sa brda se baš tu sliva kišnica…fizika je neumoljiva…proklinje u sebi…dan kad je seo za volan…i kad je kupio ovo čudo od auta…žena vrisnu…čuje se zvuk lomljave bankine…kratka tišina… glasni pljusak vode…i onda ništa…tišina…i mrak…

Porodica se vraća kod kumova…ostaće do sutra dok se auto ne popravi…ženski deo je u  kuhinji uz crno domaće vino…pričaju o celulitu, njihovim muževima, životnim planovima i Tasosu…miriše novostavljena pita iz rerne…kumica je sva musava od oblandi…spakovanih za nesuđeni put… muški deo je u dnevnoj sobi…uz viski…i sok od borovnice…gledaju sport na tv-u…i glasno komentarišu…stanje u srpskoj košarci, automobilskoj industriji i globalno otopljavanje…

Na kajronu izlazi vest…stravična saobraćjna nesreća dogodila se pre pola sata na magistralnom putu Donji Milanovac-Golubac…dvoje poginulih…uzrok nesreće…neprilagođena brzina i veliki odron na putu uzrokovan jakom kišom…

Kumovi se pogledaše..“pa da li je moguće…sunce ti..hej…ženske…jeste li čule šta se desilo“…sipaše još po turu….nazdraviše…uz osmeh…i zahvalnost…svako svom Svecu…

I zarekoše se…kako će od večeras manje kukati…za onim što nemaju…a biti više zahvalni…na onome što imaju…

I kako će se fokusirati na prednosti… a ne na nedaće…

Stavljati akcenat na dobre a ne na loše stvari…

I zaključiše kako se nikad ne zna…šta je sreća a šta nesreća…

I kako sve zavisi od načina gledanja na realnost…od načina razmišljanja…a ne od realnosti..same po sebi…

I nastavljaju…sad već pod gasom…sa neoborivim dokazima…u prilog te Stare Teorije…“jel se sećaš ti koliko sam ja jurio onu Jelenu…koliko bih se samo zajebao…da sam je stigao…sad mi je sa mojom Sneškicom raj“, „sećaš se kad nisu hteli da mi daju ugovor za stalno…koliko su me maltretirali…eno propade ta firma…a vidi mene sad…ma idi…ne bih se vratio da me mole“…“znaš ono što me je žigalo ispod rebara…operisao sam na vreme i sad sam miran“…“ znaš ono oko čega sam se toliko sekirao…to se na kraju nije ni desilo…sve se sredilo“…

I na kraju povedoše priču o Starim Istinama…koje svi znaju…negde u dnu glave…samo ne primenjuju…baš često…i na sebi…

Kako „nikad ne znaš zašto je to dobro“…

I kako „Bog ponekad zatvori vrata ali otvori prozor“…

I kako „je najvažnije da smo mi živi i zdravi“…

 

Mala pošta na glavnoj autobuskoj stanici u Beogradu…

Tri šaltera…tri govornice…50 kvadrata sveukpno…

2. Januar 2017…oko dva popodne…

On ima oko 75 godina…

Ima prastari mantil…pantalone…i još starije cipele…

Ima onu kapu…što jedino penzioneri i hipsteri nose…neurednu sedu kosu…brkove…naočare sa debelim oknima…posledično orgromne oči…i džemper…koji se oblači kad, iz nekog razloga, nema više grejanja u stanu…

Ulazi u poštu…i ljubazno pita radnicu…da li još uvek rade govornice…i da li može da telefonira…

Radnica…bez trunke emotivnog investiranja…odgovara da može…

On ulazi u središnju govornicu…vrata se ne mogu u potpunosti zatvoriti…i započinje razgovor…

Priča glasno…kao i svi oni koji  baš i ne čuju dobro… tako da poštom odzvanjaju reči…

„Dobar dan…Ilija ovde…samo sam želeo da vam čestitam Novu Godinu…i da vam kažem da mi je mnogo žao…što me Niko od vas nije nazvao…da čestita…niti došao da me poseti…mnogo vas volim…živi i zdravi bili…voli vas Deda“…

Odsečno prekida…kao što smo svi nekada radili…u ono doba…skupih sekundi…

Čuje se kratak uzdah…i zvuk spuštanja slušalice na onaj metalni jezičak…

Vrata se otvaraju…

On izlazi…

Dostojanstven…kao da se ništa nije desilo…ubeđen da mi pojma nemamo kakva se drama odvijala iza nesrećno zatvorenih vrata od govornice…i pod njegovim mantilom…

Pita radnicu koliko je dužan…

Plaća…ljubazno se zahvajuje…čestita praznike i polako odlazi…

Radnica i ja gledamo za njim…zaleđeni…

Razmišljam…

Ko ga je zaboravio?

Šta li im je skrivio?

Ili nije?

Koga sam ja zaboravio?

Koga iz ovih stopa trebam pozvati… da iskažem Zahvalnost…Ljubav…ili Poštovanje…

Ima li još nade da se situacija popravi?

Srećom…pa mi imamo telefone u džepu…poruke… i mejlove…sto čuda…

Eto neke koristi i od njih…

A i tek smo na drugoj stranici…od ovogodišnjih 365…neispisanih…

Sreća pa još uvek ima sasvim dovoljno vremena da se napiše Roman koji oplemenjuje Dušu…koji je Melem za Ranu…i koji, svakoga, ko ga pročita…učini boljim čovekom…ili mu makar malo olakša…

Lampa…ili sveća…pero…ili tastatura…papir…ili laptop…su samo okolnosti…i uzgredne sitnice…

Koje ne odvajaju…dobrog Pisca…od lošeg…

Za razliku od Ljubavi…

Ona je…oduvek…Sasvim Drugačija Priča…

Miloša budi snažan bol u testisima…

Ništa mu nije jasno…kao da ga je neko iz sve snage šutnuo među noge…

Pali svetlo na stočiću…gleda na telefon…pola šest je ujutru…

Dezorijentisan je…oseća mučninu…i tu užasnu neprijatnost…dole…i u stomaku…

Pokušava da se iskrade iz bračnog kreveta a da ne probudi Ljubicu…suprugu…od jesenas…i Dokazanog Hipohondra…oduvek…

Samo bi se uplašila…i počela da paniči…bolje da pogleda sam…

Odlazi do kupatila…zagleda svoje rođeno telo…pita se da li desni oduvek stoji ovako…ili je sada nešto čudan…i veći…i šta ga…dođavola… to toliko probada u njemu…

Pokušava da se prepipa…nailazi na bolnu oteklinu na dnu istog…oseća graške znoja na čelu…čuo je da to može da bude veoma opasno…jedan momak sa fakulteta je tako pre par godina…čuo je na prošloj  slavi…nije valjda…kupatilo se smanjuje…gugluje…ukucava simptome…i pronalazi o čemu se radi…

Doduše…il su mu se nezgodno podvrnule bokserice dok je spavao il je karcinom…trećeg nema…kao i uvek na internetu…

Još mu je teže…

Čini mu se da je i bol sada još jači…ne može da sedne…ni da leži…pred očima mu igra rečenica sa telefona „ukoliko se hitno ne raguje u roku od nekoliko sati, testis se mora hirurški odstraniti“…

Ipak budi Ljubicu…

Ona je…za divno čudo…prisebna…kao i svi hipohondri kad je nešto zaista ozbiljno…ubeđuje je da ide sam do urgentnog…vidi je na prozoru…taj uplakani izraz lica…podseća ga na njegovu majku…i godine brige…s kojom ga je ispraćala…u Momaštvo…

Seda u auto…jutarnja izmaglica…mokar kolovoz…prazne ulice…na urgentnom je za sekund…

Hodnik je prazan…ispred 12-ce…su samo njih trojica…deka sa urinarnom kesom…crvene boje…njegov unuk…ispijen i nervozan…kao što su ljudi i obično…kada nekog njihovog nešto boli…koji je tu sa njim…i pokušava da mu olakša..neolakšivo…i on…

Doktor je više nego ljubazan…pregled je isto toliko bolan i neprijatan…sestra mu pomaže da ustane…

Akutni Epididimitis…najbolja moguća opcija…čak i sa Gugla…za takav bol…sedam dana antibiotika…analgetici…mirovanje…

Prestaje da se znoji…i još važnije…da se plaši…

Lakše mu je…

Uzgred pita doktora…od čega mu je to?

Doktor …uz zevanje…kaže da je to maltene uobičajna stvar…kao upala bešike…obično se javlja kao posledica urinarnih infekcija…Ešerihije…ili danas toliko čestih seksualno prenosivih bolesti…Hlamidiije…ili Gonoreje…i nastavlja o seksu…kao i svaki muškarac…pred muškarcima…

Osmeh mu se u trenutku zamrzava…

I ponovo mu se sloši…

Kroz glavu mu proleću Hajlajtsi se proslave s početka meseca…domaće vino…odlični muzičari… atmosfera…smeh…uzbuđenje…Ženska Kolena…iz porodice vrhunskih… Koleginica…iz kataloga najlepših…osećaj na usnama…njen miris u nozdrvama… zamagljena stakla na kolima…Prljavo Kazalište na radiju…

Sutrašnji mamurluk i griža savesti…

Razmišljanje „što nije bar kondom stavio“…i dokle će „biti debil“…i „koji je njemu više k…“

Rastrojen izlazi sa urgentnog…

Seda u auto…dok je ubacivao noge u kola…bol je toliko jak…da pomislja da će se onesvestiti…

Do kuće vozi polako…izbegava rupe…i tramvajske šine…

Interfon se otvara…iako nije pritisnuo dugme…

Ljubica je bleda…zaleđena…nije ni primetila da nema grejanja…sa podočnjacima…i uplakana…u stanu je zagušljivo… 9 cigareta spaljenih u dahu…odrađuju svoje…

Ona počinje da vrišti od sreće…on je utišava zbog komšiluka…

Ona ga ljubi…smeju se…

Pokušava da se izuje…

U skortum mu se ponovo zabada nož…

Supruga shvata u čemu je problem…

Spušta se u trenu na kolena…i otpertlava mu pertle…skida cipele…

U tom trenutku…onako odozgore…shvata…

I zariče se…

Obećava sebi…i njoj…u sebi…

Shvata prave vrednosti…i suštinu ljubavi…

Odanost…Pripadnost Prezimenu…koje i ona sada nosi…

Mazi je po glavi…pridiže…i ljubi u kosu…

Dugo je gleda…

Njoj nije jasno o čemu se radi…

Pita „jel stvarno sve u redu ? “…

On je čvrsto zagrli…

Zahavalan je…što je ima…

I svestan…koliko lepi trenuci mogu da nas zanesu…toliko neprijatnosti mogu da nas uravnoteže i opamete…

Učine mudrim…i bistrokim…dalekovidim…

I shvata razliku između kratkoročnog i dugoročnog…

Vatrometa…i Kamina…

I kako je dobro svako zlo što ih spaja…

Seća se deke sa urgentnog i unuka…

Shvata koliko je taj deka bogat…što ima nekog…Svog…

I koliko je sve ostalo nebitno…i prolazno…i nevažno…

Bol polako prestaje… Ljubičin Čaj Za Sve… i Diklofen šljakaju perfektno…

Polako sviće…nedeljno zimsko jutro…

Misli se u sebi…

Bože…kakav divan dan…

Za njihovu Malu Porodicu…

 

Budva…
Ričardova Glava…Bašta Hotela Astorija…
Sigurna pozicija u top deset mojih omiljenih mesta na svetu…
Uspomene…starije I novije…Jutra Medicinijade…I prva Vikend Putovanja kolima…
Mediteran…miris mora…novembar…sunce…22. stepena…
Sedim…topli nes…dišem…sunčam se…postojim…uživam…
Iako je mozak bazdaren na odmaranje…profesionalna deformacija…I omiljeni hobi me obuzimaju…
Posmatram…
Između mene i mora…je samo jedan sto…i njih tri…
Nisam toliko vičan u raspoznavanju…domaćih…od turista…ali pretpostavljam…Budvanke…čija imena šljašte sa apartmana koje izdaju njihovi očevi…sve po PS-u…tri para Uggsica…tri prsluka od pravog krzna…tri para farmerki na froncle…tri puta Rejbanke…zimski modeli…tri jutros isfenirane kose…kod frizera…posle fitnesa…tri kafe Late…i tri ceđene pomorandže….osmeh redak…pogledi ka iphonima česti…smaranje…subotom…sa drugaricama…
Ka Mogrenu odlazi mali ribarski brodić…sunce se presijava u moru…slika za razglednice…pokušavam da upamtim…da napravim mentalnu zabelešku… za hladne dane…
U savršeni kadar ulaze njih trojica…i sedaju za sto pored…
Visoki…kršni…neobrijani…sa naočarima sa pumpe…celim farmerkama…najkama…i džemperima preko ramena…tri točena nikšićka…osmesi česti…gromoglasni…telefoni u džepovima…uživanje subotom…napokon…nakon naporne nedelje…sa braćom…po stavovima I vrednostima…I poreklu…
Za ženskim stolom priča o Dosadi…o nesrećim ljubavima…I kako među društvom sa gornjih spratova Trokadera baš nešto I nema puno prilika…kako su svi muškarci isti…kako žele samo seks…svako veče drugu…kako odavno nisu upoznale nekoga šarmantnog I duhovitog…koji bi ih bar malo radio…kako im niko više I ne prilazi…
Za muškim stolom priča o tome kako sve devojke danas gledaju samo novac…kako da se dobro slikaju…pokupe lajkove na fejsu I instagramu…malo pažnje… I to je to…kako pošten (čitaj siromašan) muškarac…danas nema šta da traži po gradu…koliko su se smorili prošli put u Trokaderu…gde su nestale one fine devojke…oko kojih bi se iscimali…ludirali I ispadali smešni…koliko im je dosadno…i kako to promeniti sa 30 eura koliko zajedno imaju u džepovima…
Usputni pogledi…među stolovima…odmeravanje…brza procena…orijentacija…
“Gledaj ove klošare”…
“Gledaj ove sponzoruše”…
Odbacivanje…predrasude…generalizacije…preuranjeni zaključci…zablude…iracionalna uverenja…kompleksi…
“Oni su sigurno dosadni”…
“Njih sigurno interesuje samo novac”…
Još jedan… danas sasvim uobičajan…sudar frustriranih devojaka…i iskompleksiranih muškaraca…
Podjednako zbunjenih…u tranziciji…
Obično popodne…
Bez ičega…
A potencijalno najlepše… u 2016…
Spojeni stolovi…zajedničko piće…frajeresanje…prozivke…domunđavanje drugarica…iskrice…salve smeha…
Promena lokala…dosta vina…riba na gradele…unapred potrošena plata…sa zadovoljstvom…zaboravljene društvene mreže…na jedno popodne…konačno…
“Pa I nisu loši ovi”…
“Što su opuštene ove”…
Šestoro…podeljeno na tri…
Fešta…
Noć…
Vatra…
Ljubav…
Sreća…

Osam perona autobuske stanice u Požarevcu su večeras pusti…prljavi…i po ovoj ledenoj novembarskoj noći…nekako sablasni…uz onaj posebno britak…zimski…miris naftnih isparenja…
Na peronu broj jedan…u potpunoj diskrepanci sa okolinom iz 80 tih…stoji maltene potpuno nov autobus…ponos lokalnog prevoznika…i onakav kakav bi po pravilima Evropske Unije i morao biti…ukoliko želi da se šepuri po njenim autoputevima…
Na šoferci…velikim boldiranim slovima piše Beč…
Srce aristokratske Evrope…i treći najveći srpski grad na svetu…posle Beograda i Čikaga…
Ispred autobusa uobičajna galerija likova…nacionalne manjine…sitni šverceri… kandidat za Zvezdu Granda od pre tri godine…ocvali gasterbajteri…momak sa ogromnom kutijom, pretpostavljam kontrabasom…i Oni…
Nekako nesnađeni…i očigledno Debitanti na ovoj liniji…
Otac i majka koji prate…i ćerka…koja odlazi…
Ćerka je u kaputu…kakav se kupuje kada odlazite u grad u kome ne poznajete zimu…i gde nemate tetke i prijateljice…i čizmama…više toplim no lepim…lepa…i mlada…sa osmehom…koji prikriva sva ostala osećanja…i nesigurnost u odluku da ode…i strah od nepoznatog…i tugu…što odlazi…na dugo…
On je…u svom odelu i mantilu…za svadbe i sahrane…sa brkovima… podšišanom sedom kosom…Intelektualac…i Gospodin…bliži penziji…no nekoj radosti…
Ona je nemarno obučena…u elegantnoj jakni i cipelama…i kućnoj garederobi ispod…u potpunom rastrojstvu…sa hiljadu i jednim pitanjem u glavi…da li se svega setila…da li je sve spakovala…svom detetu…jedinici…i ponosu…kombinacija nespavanja i BromazepaNa na kome je od devedesetih uzimaju danak…nervozna je…čas se smeje…i glumi oslonac…čas izgleda kao da će svakog trenutka briznuti u plač…
Autobus odlazi…
Njih dvoje ostaju sami na stanici…
Prisustvovao sam do sada svakakvim mukama…
I na Fakultetu…i na Klinici…i u Savetovalištu…i ovako privatno…
Ali ne znam da li sam ikada video nešto toliko tužno…kao što su njih dvoje u tom trenutku…
Sami…
Ćutke odlaze sa stanice…
Majka u potpunom ludilu odlazi u pravcu stana…i BromazepaNa…ne pozdravivši se sa ocem…
On zastaje…pali cigaretu…kao i uvek…kada oseća taj nadolazeći neizdrž…suza..pri dnu očnih jabučica…jer Bože moj…muškarci nikada ne plaču…
Odlučuje da prošeta do grada…da razbistri misli…da pokuša da se smiri…da objasni sebi…da će sve biti u redu…da poslaže sigurnost, perspektivnost i otvorenost Austrije za mlade intelektualce iz Srbije…sa tugom što je baš Ona morala da ode….
Misao da će njoj tamo biti bolje…sa pomisli…kako će biti njima…i njemu lično…
Jedinica…
Njegov Ponos…i Dika…najveća Radost…neko za koga je živeo…i sve…
Približava se centru…
Na semaforu zastaje na crvenom i pali još jednu cigaru…iz istog razloga kao i malopre…a u ostalom…pa gde to on žuri sad?
Kako to život obično uredi…dok se menjaju svetla na semaforu ispred njega zastaje najnoviji Audi sa zatamnjenim staklima…
Požarevac je mali grad…svako svakoga poznaje…tako su i njemu poznate te tablice…bahatost u vožnji… i potmula grmljavina basova u pozadini…
Dok se pali žuto…. pesma se završava…i čuje poznati smeh…sina njegovog nekada najboljeg prijatelja…egzaltiran…i pun radosti…
Kao da uživo prisustvuje snimanju reklame za „život je lep!“…
Seća se pijanke kada se on rodio…smotanosti tog malog dok je učio da hoda po njegovoj dnevnoj sobi…koliko je voleo njegovu gibanicu…seća se prvog dana škole…dok su ih zajedno čekali…seća se kada mu je njegova ćerka pomagala da popravi jedinice u srednoj…i kad su se njih dvoje smrtno posvađali nakon što je ona otišla na studije…a on ne…
Posle ga se baš nešto i ne seća…jer se postpeno i razdvojio od njegovog oca…posle onih izbora…i nakon rečenice „daj da mi obezbedimo našu decu, pusti ti to šta će ljudi pričati…“
Skoro je čuo da je visoko u podmlatku stranke…da ima lepo nameštenje u opštini…i privatan biznis…kažu da će biti ozbiljan kandidat za gradonačenika na sledećim izborima…
Sa njegovim ocem odavno i ne govori…ne zna o čemu bi…a uostalom i ne pričaju više istim jezikom…
Zeleno za pešake se pali…ali on ne može dalje…noge ne slušaju…
Da li je čitav život proveo u zabludi?
Da li je sve ono na šta se celi život oslanjao i po čemu se ravnao….sav taj ponos…čast…vaspitanje…moral…poštenje…sto puta ponovljene reči njegovog oca… u stvari jedno obično Sranje…i potpuna Glupost…
Da li mu sada vredi Obraz…kada Nje nema…i kada na Njemu neće biti Tog poljupca…uz Taj zagrljaj…koji je rastao od 50…do 170 cm…do sledeće slave…ili sledeće jeseni…naravno ukoliko dobije slobodno…i ako papiri dozvole…da izađe…iz njene nove domovine…
Da li je čitav život proćerdan uludo?
Da bi nepoznati i nebitni ljudi rekli da je on pošten i dobar?
Da su ***–ići poštena porodica?
Da li je ispao glup?
I naivan?
Vrištao bi sada tu…na sred ulice…psovao i vlast…i opoziciju…i prethodnu…i sadašnju…i buduću…
I ideale…i planove…
I ono da se dobro dobrim vraća…
Ne zna gde bi sada mogao da ode…
Kući je već uveliko tišina…dupla doza šljaka perfektno…
Prijatelji su ili na groblju…ili kod nekih srećnijih i optimističnijih prijatelja…
Za Alkohol se zarekao…još u Vukovaru…
Da li je kasno da ode do Crkve?
Da li Bog radi još uvek?
Da li Sveci pokrivaju teritoriju Evrope?
Ma samo neka ona bude srećna…
Sve će biti u redu…

U posti u kojoj mi stize posta stanje – redovno..
Nista se nije promenilo vec godinama…
Red, nervoza, zagusljivost, smanjene penzije, povecani racuni, uobicajno skraceni fitilji…
Cetiri saltera…cetvoro radnika…sve po ps-u…
Nafrakana devojcica iz provincije…od 24 godine…lepa ali presminkana…za stalno zaposlena…i nezadovoljna…nikako joj se ne uklapa ovakvo radno mesto sa snovima… porukama sa afirmacija i od Kardasijanki…i uopste ne zna…sta njenom Mikiju…odborniku vladajuce stranke na lokalu…ozenjenom…doduse ne sa njom…znaci da se strpi jos malo ovde…da ce sigurno biti sve kako joj je obecao…one noci u hotelu…
Nadrkana ocvala sluzbenica…uvek sa nekim problemom kod kuce…neresivim i sa predugim trajanjem…koji polako uzima komad po komad ljudskosti od nje..nekad divne zenice…sada azdaje sa otrovnim pipcima…
Zena u najboljim godinama…bez problema kod kuce…ali sa dva pileta…koja rastu…i zbog kojih bi radila bilo sta…a kamoli osam sati na poslu sa redovnom platom i placenim zdravstvenim i socijalnim za decu…
I onda on…
Secam ga se jos sa studija…
Kad sam dolazio da podignem onu crvenu ili dve koju je majka ili sestra ili baka ili tetka…ili bilo koji ktitor mladog perspektivnog studenta, bez dinara u dzepu, povremeno slao…
Uvek sam birao njegov salter kad je to bilo moguce…
50-tak godina…seda kosa…seckana bradica…
Znate one divne ljude…
Sto strce…
Sto ce uvek reci dobar dan, izvolite i dovidjenja…i strpljivo vam objasniti neku nelogicnost administracije…i gde da potpisete…bez obzira koliko je neprijatna bila prethodna stranka…i koliko je sve suludo…
Fin i pristojan…
Iznad prostote i polusveta…
Sa osmehom…
Posle sam saznao da on pripada onoj generaciji postara…koja je povucena sa terena kada su poceli da ih presrecu i pljackaju..i kad ih je vreme pregazilo…i od kad su prestali da donese po kucama samo dobre vesti a da za lose..namignu domacinu i kazu „je l da da niste kuci“…ili „komso, ja ne bih ovaj plavi koverat otvarao“…
Oni koji su sedali na rakijicu i kafu…
I bili svojevrsni kucni prijatelji…
Oni koji su od malena mastali da budu postari…
Mozda se ugledali na oca ili dedu…
I razmisljam koliki li je trud potreban…da 40 godina radite posteno i sa elanom…da svako od vas ode raspolozeniji nego sto je dosao…da budete zadovoljni redovnom platom…i sigurnom penzijom…makar i mizernom…
Razmisljam kako bi trebalo uvesti jubilarne nagrade…ma sta nagrade…medalje za ljude koji su ostali posteni, cestiti i vredni….fini, pristojni i posveceni…
Do kraja…
I uprkos svemu…
Koji se nisu predali kao mrtva riba toku ove nase kolotecine…
No su plivali uzvodno…slobodnim stilom…
I oblikovali realnost…onakvom kakvi su oni…a ne onakvom kakva je ona…
Razmisljam…
Covece…
Kakvi su to Heroji…

Biro za nezaposlene na Novom Beogradu…
Jedno bas nesrecno mesto…
I čistiliste…
Uvek se setim Dantea po ovakvim institucijama…
Red je dug…
Ljudi cekaju satima…
Potpuno razliciti…ali sa istim obrvama i ocima…zagledanim u pod…ili telefone…
Jedan pored drugog u redu…stoje njih dvoje…
Ne poznaju se…i ne komuniciraju…
Ona je mlada…i lepa…bozanstvena braon Kovrdzava kosa…sandale…nalakirani negovani nokti…i prelepa letnja roze haljina…od onih leprsavih…koje vas prosto teraju da se okrenete…i sto na zgodnim zenama nikad ne izlaze iz mode…
Razmisljam ima li goreg prizemljenja za nekoga od 25 godina, po zavrsetku fakulteta, od tog reda…i cekanja bez kraja…
Da li je ovde sistem tako projektovan da ti odmah slomi kicmu…kako bi kasnije lakse pristajao na sve…i mozda…kao mekusac lakse plivao po ovoj zabokrecini…bez cilja i ne strceci…pod maksimom „cuti, dobro je, samo da ne cuje zlo“…
Iza nje…kao neki njen savrseni partner na pozornici ili na ledu…momak…visok i jak…kao Jablan…svaki bik bi za svaki slucaj povio rep kada bi ga ugledao…izgleda kao neki odbojkas odpozadi…spreda ne…spreda je zamisljen…i nezainteresovan…i bled…i neobrijan…i negde drugde…samo ne u ovom redu…kao da ga i dodir ovih plocica po stopalima vredja…i ponizava…kao da mu oduzima snagu…i samo zeli odavde da pobegne…
On je nesto stariji…oko trideset godina…ali nazalost ima beneficirani staz…u tom redu…od nekoliko godina…znate onih koje je trebao da provede po Evropi…po putovanjima za mlade…i po ogledalima punim ponosa…i njegovog sirokog osmeha…u stvari one godine u kojima deca, sada pristojni postovani ljudi koji zaradjuju, uzivaju pre no sto naprave svoju decu…ali nije…
Proveo ih je zagledan…izmedju dve opcije…nistavila i skretanja paznje sa problema…
Savrseni dvojac…koji je mogao da se sretne u nekom kaficu….u nekom pozoristu…na nekom hobiju…ili zabavi…na Antarktiku ili u Omanu…potpuno je svejedno…
Ali nije…
Divan genetski materijal koji je mogao da se pomnozi…i da stvori nekog novog bistrookog, visokog strebera ili kovrdzavu, prelepu glumicu…
Ali nece…
Nece…jer Jablan razmislja da se sve ovo nikako nije smelo desiti…da on ne sme kao novopeceni intelektualac da bude nezaposlen…da je uzasno ovo sto se oko njega desava…da on to ne moze da podnese…i da je potpuno jasno da je on nesposoban i kriv za sve…da je manje vredan…nesnalazljiv…glup…i da nista vise nema smisla…da je svaki trud uzaludan…
Nece zato sto je potonuo…i slomio se…i prestao da se bori…prepustio se ocajanju i depresivnosti…
Nece…zato sto je taj red toksican…i uzima mu dusu…i menja ga postepeno…svaki put pomalo…kada stoji u njemu…ali nepovratno…kao radijacija…sve dok ne postane neki namcor ili baksuz…kivan na sve…a ponajvise na sebe…
Oticice danas u svoj stari stan…u blokovima…u 45 kvadrata…sa mamom i tatom manekenima tuge… i osudom u svakom razgovoru…
Zatvorice vrata od svoje improvizovane decacke sobe…odeljene ormarom od dnevne…zazmurece i pozelece da ga nema..jer ionako se oseca kao da je niko i nista…
Kazu da djavo nikad nije srecniji no kad neko sa potencijalom propadne…sto je bas steta…jer je bas u tom trenutku mogao je da pogleda kroz prozor i da tamo kod Save vidi kovrdzavu kosu iz reda…kako leprsa iznad rolera…i slusalica…i blestavo beli osmeh devojke koja uziva u avgustu jer je potpuno svesna da to sto je ona obrazovana i pametna i normalna i mozda najvise na svetu zasluzuje da se zaposli…ne mora da znaci da ce se to i desiti…da je svesna da se crveni tepih ni za koga ne prostire sam od sebe…i da je zelja da zivi u zemlji kojoj su potrebni intelktualci samo zelja…koja se ne mora ispuniti…da je stanje lose ali ne i uzasno…da svakako nije smak sveta…dok je ona ziva i zdrava…i dok njen intelekt moze nauciti sve sto pozeli na bilo kom jeziku…da njena sadasnja realnost jeste nepovoljna ali ne i nepodnosljiva…i da se svakako moze promeniti u trenutku…ukoliko nastavi da se bori i trudi…da menja nacin razmisljanja…jer klasicni trud = uspeh sistem ovde vise ne vazi…i da to sto je ona nezaposlena nju ne moze da definise…to je samo jedno veoma promenjivo svojstvo…koje predstavlja samo jednu jedinu pojedinost njenog bica…kao sto je sviranje flaute ili poznavanje latino plesova ili celulit…ljudskog bica koje je mozda pravi primerak normalnosti…i da je svesna da su i mnogi blistavi umovi bili u losim trenucima…ali su nasli nacin da se izbore…
Voza se i relaksira jer je danas presla dve lekcije sa sto novih reci…i neku tesku gramatiku…koja ni ne postoji u ovom nasem lepom jeziku…ali koju ce ona svakako savladati kao sto je i sve do sada…i promeniti svoju poziciju za 180 stepeni…
Bas je prava steta jer je Jablan mogao da strci na kej da je sretne…i da je mozda upozna…da je zavoli…da udahne njenu energiju…i da pogleda na svet njenim ocima…da promeni nacin razmisljanja…i da se mozda cak i nasmeje samom sebi…koliko je vremena potrosio na iracionalna razmisljanja i obezbredjivanje sebe…na apsurdnost….
A da Kovrdzava ni ne sluti tako opustena da na kraju tog keja moze sresti jednog visokog bledog momka sa nekim cudnim zamisljenim ocima, i sa neiskoriscenin potencijalom…koga ce tog dana mozda upoznati…i vremom zavoleti…i kako nece moci cudom da se nacudi koliko je on ubijen u pojam zbog necega sto je tako promenjivo i sto je samo izazov a ne definitivno stanje…i kako ce mozda pozeleti da mu pomogne…da prodrma tu njegovu tintaru…
I kako uopste nece smetati jedno drugom rame uz rame u avionu sa kartom u jednom pravcu…
Iznad oblaka…
Sa dva para bistrih ociju… dve diplome i dva britka uma…
A jednom nadom…i zajedno…
Pa malo li je?

Mermerni pod…par decenija star…izlizan milionima i milionima djonova koji su od osnivanja ove Klinike prolazili njim…
Seljackih i gospodskih..
Potpuno novih i prastarih…
Koji su zurili i usporavali…
Bili poletni…lagani…i pobednicki…
Ili olovni…gubitnicki…i najtezi
Ambulante jedan i dva…deli osam mermernih ploca…svaka je siroka oko 25 centimetara…
Unutra su dve zenice…
Ispred je pratnja koja cupka..
U ambulantu jedan je usla nasmejana zena…plave kose…lepog lica…u bolovima…ali na carobnom cilimu srece i zadovoljstva…u iskonskom trenutku radosti i ostvarenja…i onoga sto je najveca privilegija njenog roda…
Poljupcem ju je ispratio momak…u stvari za par minuta neciji otac…visok i preplanuo…sa jedno 40 kilograma potrepstina za novorodjence…po spisku iz udzbenika za prve dane roditeljstva…verovatno iz Svedske…iznad koga levitira roze jednorog od helijima…kao definitivna i proverena oznaka srece…
Termin je i sve je u redu…
Blagosloveni su i srecni…
Ispred ambulante broj dva…u koju je usla izmucena zena crne kose…tuga…podocnjaci…suze…i strepnja…crni kisni oblak iznad njih…izgleda kao da je i kolicina svetlosti manja u tom delu hodnika…
Razmisljanje o sudbini i recima doktora koji im je objasnio da se u ovakvim situacijama uvek spasava zivot majke…jer ona radja novi zivot…i da ce zaista dati sve od sebe…
Nesudjeni tata je jos mladji…neobrijan…i izbezumljen…na ivici besa…ili suza…kivan na sve…i medicinu…i poslodavca…i drzavu…i zivot…ovaj njegov prokleti…
Pored njega su njegova majka i njena prija…majka nesudjene majke…makar ne ove godine..
Pridrzavaju se jedna o drugu i o ragastol vrata…koji je zaista sve video…
Pokusavaju da budu hrabri…i da utese jedni druge…da nadju uzrok i opravdanje…i one najteze recenice zasto je sve ovo dobro…
A nije…
Osam mermernih ploca…a dijametralno suprotne sudbine..
Dva popodneva i nekoliko besanih noci…koje cekaju ove porodice…potpuno suprotnih osecanja…ali pojacanih na maksimum…
Jedan najlepsi i jedan najtezi dan u zivotu…
Jedna otvorena flasa za posebne prilike…mozda starija od novopecenog oca…i harmonikas, porodicni prijatelj, kaparisan za veceras….
Jedna saka bensedina za ozaloscenu porodicu…koje ce propisati komsinice, iskusne sa tugom…i bezbroj telefonskih poziva u kojima sve treba iznova i iznova objasnjavati…tacnije rovariti po zivim ranama na dusi…
Medicina je vrhunska nauka…i najlepsi poziv na svetu…
Mozda nijedna druga specijalnost kao ginekologija nema toliku moc da usreci i rastuzi…
Takodje…
Ona je oduvek igra velikih brojeva i statistika…
A statistika je „kurva“ najveca…i nista vam ne znaci ako se spontani pobacaj desava u samo 15 % slucajeva ako ste vi u tim procentima…
Sustinsko pitanje je ko ili sta odredjuje kojih ce 15 zena od 100 proci kroz pakao?
Prvo pitanje je svakako za pametnije od mene…a ionako ga svako drugacije naziva…
A to je verovatno isti lik…ili sila…ispravna i dobra…
Ali sta?
Tu vec verujem u staru teoriju…
O nasledjivanju srece…
U to da sve zavisi od toga kakav je ko covek…
Da covek zavrti taj rulet statistike a da kuglica zastane ponekad tek u nekoj sledecoj generaciji…
Na crveno ili crno…
Na srecu ili tugu..
O tome treba misliti svaki dan…
I u svakom pojedinacnom postupku…
Kada god razmisljamo izmedju kratkorocnih privilegija i dugorocne ispravnosti…
Toga se, takodje, trebamo setiti kad god zavidimo onima koji su srecni sad…
Jer….
U stvari prava je sreca imati srecnu buducnost…
Tojest…
Srecnu decu…