U posti u kojoj mi stize posta stanje – redovno..
Nista se nije promenilo vec godinama…
Red, nervoza, zagusljivost, smanjene penzije, povecani racuni, uobicajno skraceni fitilji…
Cetiri saltera…cetvoro radnika…sve po ps-u…
Nafrakana devojcica iz provincije…od 24 godine…lepa ali presminkana…za stalno zaposlena…i nezadovoljna…nikako joj se ne uklapa ovakvo radno mesto sa snovima… porukama sa afirmacija i od Kardasijanki…i uopste ne zna…sta njenom Mikiju…odborniku vladajuce stranke na lokalu…ozenjenom…doduse ne sa njom…znaci da se strpi jos malo ovde…da ce sigurno biti sve kako joj je obecao…one noci u hotelu…
Nadrkana ocvala sluzbenica…uvek sa nekim problemom kod kuce…neresivim i sa predugim trajanjem…koji polako uzima komad po komad ljudskosti od nje..nekad divne zenice…sada azdaje sa otrovnim pipcima…
Zena u najboljim godinama…bez problema kod kuce…ali sa dva pileta…koja rastu…i zbog kojih bi radila bilo sta…a kamoli osam sati na poslu sa redovnom platom i placenim zdravstvenim i socijalnim za decu…
I onda on…
Secam ga se jos sa studija…
Kad sam dolazio da podignem onu crvenu ili dve koju je majka ili sestra ili baka ili tetka…ili bilo koji ktitor mladog perspektivnog studenta, bez dinara u dzepu, povremeno slao…
Uvek sam birao njegov salter kad je to bilo moguce…
50-tak godina…seda kosa…seckana bradica…
Znate one divne ljude…
Sto strce…
Sto ce uvek reci dobar dan, izvolite i dovidjenja…i strpljivo vam objasniti neku nelogicnost administracije…i gde da potpisete…bez obzira koliko je neprijatna bila prethodna stranka…i koliko je sve suludo…
Fin i pristojan…
Iznad prostote i polusveta…
Sa osmehom…
Posle sam saznao da on pripada onoj generaciji postara…koja je povucena sa terena kada su poceli da ih presrecu i pljackaju..i kad ih je vreme pregazilo…i od kad su prestali da donese po kucama samo dobre vesti a da za lose..namignu domacinu i kazu „je l da da niste kuci“…ili „komso, ja ne bih ovaj plavi koverat otvarao“…
Oni koji su sedali na rakijicu i kafu…
I bili svojevrsni kucni prijatelji…
Oni koji su od malena mastali da budu postari…
Mozda se ugledali na oca ili dedu…
I razmisljam koliki li je trud potreban…da 40 godina radite posteno i sa elanom…da svako od vas ode raspolozeniji nego sto je dosao…da budete zadovoljni redovnom platom…i sigurnom penzijom…makar i mizernom…
Razmisljam kako bi trebalo uvesti jubilarne nagrade…ma sta nagrade…medalje za ljude koji su ostali posteni, cestiti i vredni….fini, pristojni i posveceni…
Do kraja…
I uprkos svemu…
Koji se nisu predali kao mrtva riba toku ove nase kolotecine…
No su plivali uzvodno…slobodnim stilom…
I oblikovali realnost…onakvom kakvi su oni…a ne onakvom kakva je ona…
Razmisljam…
Covece…
Kakvi su to Heroji…