Jablan i kovrdžava

Biro za nezaposlene na Novom Beogradu…
Jedno bas nesrecno mesto…
I čistiliste…
Uvek se setim Dantea po ovakvim institucijama…
Red je dug…
Ljudi cekaju satima…
Potpuno razliciti…ali sa istim obrvama i ocima…zagledanim u pod…ili telefone…
Jedan pored drugog u redu…stoje njih dvoje…
Ne poznaju se…i ne komuniciraju…
Ona je mlada…i lepa…bozanstvena braon Kovrdzava kosa…sandale…nalakirani negovani nokti…i prelepa letnja roze haljina…od onih leprsavih…koje vas prosto teraju da se okrenete…i sto na zgodnim zenama nikad ne izlaze iz mode…
Razmisljam ima li goreg prizemljenja za nekoga od 25 godina, po zavrsetku fakulteta, od tog reda…i cekanja bez kraja…
Da li je ovde sistem tako projektovan da ti odmah slomi kicmu…kako bi kasnije lakse pristajao na sve…i mozda…kao mekusac lakse plivao po ovoj zabokrecini…bez cilja i ne strceci…pod maksimom „cuti, dobro je, samo da ne cuje zlo“…
Iza nje…kao neki njen savrseni partner na pozornici ili na ledu…momak…visok i jak…kao Jablan…svaki bik bi za svaki slucaj povio rep kada bi ga ugledao…izgleda kao neki odbojkas odpozadi…spreda ne…spreda je zamisljen…i nezainteresovan…i bled…i neobrijan…i negde drugde…samo ne u ovom redu…kao da ga i dodir ovih plocica po stopalima vredja…i ponizava…kao da mu oduzima snagu…i samo zeli odavde da pobegne…
On je nesto stariji…oko trideset godina…ali nazalost ima beneficirani staz…u tom redu…od nekoliko godina…znate onih koje je trebao da provede po Evropi…po putovanjima za mlade…i po ogledalima punim ponosa…i njegovog sirokog osmeha…u stvari one godine u kojima deca, sada pristojni postovani ljudi koji zaradjuju, uzivaju pre no sto naprave svoju decu…ali nije…
Proveo ih je zagledan…izmedju dve opcije…nistavila i skretanja paznje sa problema…
Savrseni dvojac…koji je mogao da se sretne u nekom kaficu….u nekom pozoristu…na nekom hobiju…ili zabavi…na Antarktiku ili u Omanu…potpuno je svejedno…
Ali nije…
Divan genetski materijal koji je mogao da se pomnozi…i da stvori nekog novog bistrookog, visokog strebera ili kovrdzavu, prelepu glumicu…
Ali nece…
Nece…jer Jablan razmislja da se sve ovo nikako nije smelo desiti…da on ne sme kao novopeceni intelektualac da bude nezaposlen…da je uzasno ovo sto se oko njega desava…da on to ne moze da podnese…i da je potpuno jasno da je on nesposoban i kriv za sve…da je manje vredan…nesnalazljiv…glup…i da nista vise nema smisla…da je svaki trud uzaludan…
Nece zato sto je potonuo…i slomio se…i prestao da se bori…prepustio se ocajanju i depresivnosti…
Nece…zato sto je taj red toksican…i uzima mu dusu…i menja ga postepeno…svaki put pomalo…kada stoji u njemu…ali nepovratno…kao radijacija…sve dok ne postane neki namcor ili baksuz…kivan na sve…a ponajvise na sebe…
Oticice danas u svoj stari stan…u blokovima…u 45 kvadrata…sa mamom i tatom manekenima tuge… i osudom u svakom razgovoru…
Zatvorice vrata od svoje improvizovane decacke sobe…odeljene ormarom od dnevne…zazmurece i pozelece da ga nema..jer ionako se oseca kao da je niko i nista…
Kazu da djavo nikad nije srecniji no kad neko sa potencijalom propadne…sto je bas steta…jer je bas u tom trenutku mogao je da pogleda kroz prozor i da tamo kod Save vidi kovrdzavu kosu iz reda…kako leprsa iznad rolera…i slusalica…i blestavo beli osmeh devojke koja uziva u avgustu jer je potpuno svesna da to sto je ona obrazovana i pametna i normalna i mozda najvise na svetu zasluzuje da se zaposli…ne mora da znaci da ce se to i desiti…da je svesna da se crveni tepih ni za koga ne prostire sam od sebe…i da je zelja da zivi u zemlji kojoj su potrebni intelktualci samo zelja…koja se ne mora ispuniti…da je stanje lose ali ne i uzasno…da svakako nije smak sveta…dok je ona ziva i zdrava…i dok njen intelekt moze nauciti sve sto pozeli na bilo kom jeziku…da njena sadasnja realnost jeste nepovoljna ali ne i nepodnosljiva…i da se svakako moze promeniti u trenutku…ukoliko nastavi da se bori i trudi…da menja nacin razmisljanja…jer klasicni trud = uspeh sistem ovde vise ne vazi…i da to sto je ona nezaposlena nju ne moze da definise…to je samo jedno veoma promenjivo svojstvo…koje predstavlja samo jednu jedinu pojedinost njenog bica…kao sto je sviranje flaute ili poznavanje latino plesova ili celulit…ljudskog bica koje je mozda pravi primerak normalnosti…i da je svesna da su i mnogi blistavi umovi bili u losim trenucima…ali su nasli nacin da se izbore…
Voza se i relaksira jer je danas presla dve lekcije sa sto novih reci…i neku tesku gramatiku…koja ni ne postoji u ovom nasem lepom jeziku…ali koju ce ona svakako savladati kao sto je i sve do sada…i promeniti svoju poziciju za 180 stepeni…
Bas je prava steta jer je Jablan mogao da strci na kej da je sretne…i da je mozda upozna…da je zavoli…da udahne njenu energiju…i da pogleda na svet njenim ocima…da promeni nacin razmisljanja…i da se mozda cak i nasmeje samom sebi…koliko je vremena potrosio na iracionalna razmisljanja i obezbredjivanje sebe…na apsurdnost….
A da Kovrdzava ni ne sluti tako opustena da na kraju tog keja moze sresti jednog visokog bledog momka sa nekim cudnim zamisljenim ocima, i sa neiskoriscenin potencijalom…koga ce tog dana mozda upoznati…i vremom zavoleti…i kako nece moci cudom da se nacudi koliko je on ubijen u pojam zbog necega sto je tako promenjivo i sto je samo izazov a ne definitivno stanje…i kako ce mozda pozeleti da mu pomogne…da prodrma tu njegovu tintaru…
I kako uopste nece smetati jedno drugom rame uz rame u avionu sa kartom u jednom pravcu…
Iznad oblaka…
Sa dva para bistrih ociju… dve diplome i dva britka uma…
A jednom nadom…i zajedno…
Pa malo li je?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s