Ponekad u cekaonici mog Savetovalista fali jos samo Emir Kusturica…da genijalno ovekoveci moje klijente…njihove slucajne  susrete…poglede u prolazu…i dobije jos kojeg Lava zbog brilijantnog prikaza apsurdnosti zivota…Razlicitosti ljudskih tuga…

I identicnosti sreca…

Da ponekad i ja osetim neodoljivu potrebu da uradim nesto nezamislivo…da moje klijente nekako medjusobno upoznam…da ih spojim…da im predlozim da odu na kafu ili jos bolje casu vina ili toceno pivo…i da porazgovaraju o svojim problemima…da ih uporede…

I da shvate univerzalnost zivota…i ljudske prirode…

Uravnoteze se…

I progledaju…

I samo me eticnost i pravilo aposolutne poverljivosti sprecava u tome…

Ali…

U fikciji…mada ne tako daleko od potpune autenticnosti i originalnosti…

Zamisljam…

Susret…

Jovana.. koji mrzi sve zene na svetu i misli da su sve one „kurve“…zato sto je poslednja zena u njegovom zivotu upravo takva bila…a eto bas sa njom je najvise uzivao…i najdalje zamisljao…snevao buducnost…i porodicu…pa se sada raspada u beznadju…i davi u zestini…

I Milice… koja je ubijena u pojam…jer ju je suprug ostavio zato sto “ ona ne moze da ima decu“…ili zato sto nije zeleo da proveri sebe…kvalitet svoje, a kakve drugacije nego besprekorne, sperme…i eventualno ostavi upitnom svoju Bogomdanost i muskost (prim.aut. stavio bih navodnike ali ih je bilo stid…odbili su da saradjuju)..

Ili Ljiljane, koja misli da je potpuni luzer i da ne zasluzuje da zivi, da je potpuno bezvredna jer je pala par godina na medicini…jer su gori od nje sada na papiru bolji…i da je sve izgubljeno…da nikada vise nece biti srecna…i da nema smisla da joj se ista lepo desi…ikad…jer je propalitet…

I Milana…koji je sjajan student Fizicke Hemije…genije…ali su mu skoro nasli par malo cudnijih celija…u krvi…i sada samo razmislja o smislu…i sta bi sve mogao da uradi…od onih stvari sto je oduvek zeleo…u ovih par meseci…sto mu je ostalo…te je zbog toga zamrzao godinu na fakultetu…da ne gubi vreme…dok ne ozdravi…

Ili…

Ljubice koja je izgubila prvo dete u trecem mesecu…a drugo nekoliko dana pred porodjaj…i jedva ostala ziva posle par operacije…i koja se bori sa osecanjem krivice…jer je, jelte,  u njoj problem…a sada je plus i nezaposlena…zbog tih silnih bolovanja…rada kod privatnika…i pravednosti naseg sistema…(prim.aut. isti problem sa navodnicima….fini neki simboli…nece pa nece da saradjuju sa olosem)..

I Mie… devojke po kojoj bi mogli definisati mernu jedinicu razmazenosti…i definitivno potvrditi pravilo kako novac kvari ljude…koja se sada kao mlada Beogradjanka (od 35g) potpuno prestravila i paralisala nakon iznenandne prosidbe…prstena…ponude da zive zajedno…i suptilnog pitanja kada je poslednji put bila kod ginekologa…nakon pomisli da je sa provodom gotovo…i da ce svet dobiti drugo uporiste…koje nema veze sa njom…

I jos desetine takvih kontradiktornosti…

Ponekad pomislim da ih neko odozgore namerno zakazuje jedne za drugim…

Da je sudbina da se sretnu…

I porazgovaraju…

Obicni nesrecni ljudi…

Koji nisu uznemireni svojom realnoscu…nego nacinom kako gledaju na nju… kao i vecina nas…

Smrtno ranjeni zbog nepromenjive proslosti i neizvesne buducnosti…ne obaziruci se na sadasnjost…koja mozda i nije sasvim ok…ali je jedina u potpunosti u njihovoj kontroli…i promenjiva…

I koji uopste nisu svesni koliko je nasa objektivnost u stvari subjektivna…nasa cula nesavrsena…koliko su neki zakljucci zablude…uverenja neistinita, nelogicna i po njih nekorisna…a misli iracionalne…

I kako ne trebaju verovati bas svemu sto misle…

Jer im upravo to iracionalno misljenje i  radja nezdrave emocije…i posledicna disfunkcionalna ponasanja…

Pa imamo ljude koji jure za srecom…ne znajuci da je ona vec tu…

I one koji ostaju nesrecni…zato sto se nesto strasno desilo…makar oni za to bili krivi koliko i njihov bolni uzdah za globalno zagrevanje…

I razmisljam o onom predlogu od pocetka…

O ukljucivanju volontera…. 

Amaterskog koterapeuta u psihoterapiju…

O vezi Jovana i Milice…

O Ljiljani koja se stidi svoje depresivnosti pred Milanovim entuzijazmom…

O prijateljstvu Mie i Ljubice…i zajednickim setnjama dok guraju decija kolica po Stepi Stepanovicu…i drugim naseljima sa puno mladih parova…i buljukom decurlije…

I shvatam…

Kako nas nasa ocekivanja cine nesrecnim… 

A ne realna dostignuca…ili posrnuca…

I kako nas nasa uverenja o sudbini uznemiravaju…

A ne sudbina sama po sebi…

I da je upravo najbolji nacin „prepravke sudbine“…

Ispravka zabluda…

I popravka nas samih…