Većina roditelja bi umrla za svoju decu…
Ono…dalo srce na transplantaciju ili stalo ispred metka…
Neuopredivo manji procenat je spreman da živi za svoju decu…
Ono…da se živi zdravo…da se ratosilja poroka…da se čuva…da se bori za sebe…da menja svoj život…
I možda i najznačajnije…da izgradi život koji ima logike imitirati…
Tu obično nije problem pamet…
Već hrabrost…
To jest srce…
A bez srca se malo toga može postići…
Zato su deca i dragocena…
Kao poslednja prilika da zaista izgradimo Dobar Život…koji vredi kopirati…
Reči u vaspitavanju nemaju neki preveliki značaj…
Dobar Primer i to da smo zaista Pravi Uzori neuporedivo više radi…
I naravno da je to vraški teško…
Nema od tog težeg poduhvata…
Ali je zato i satisfakcija najveća…
Jer od imanja Dobre Dece nema veće radosti…
Pomozimo im stoga…
Osvetlimo im put…
Budimo hrabri…
I donosimo uporno odluke koje bismo voleli da oni jednog dana donose…
Pošteno i iskreno…
To je ubedljivo najvažniji poduhvat koji možemo uraditi u životu…
Ali je zato i nagrada najspektakularnija…

Jedan od najvećih limitirajućih faktora psihoterapije je to što ljudi smatraju nerešivim one probleme čije im rešenje nije po volji…
A u stvari je sve veoma jednostavno…
Ili ćemo biti srećni na nekom poslu ili ćemo biti srećni bez njega…pa postepeno naći ili stvoriti sebi neki drugi…
Ili ćemo biti srećni sa nekom osobom koju volimo ili ćemo biti srećni bez nje…pa postepeno naći i zavoleti neku drugu…
Ili ćemo biti srećni u odnosu sa nekim članom porodice ili ćemo biti srećni kada prekinemo taj odnos…pa ćemo postepeno naći i izgraditi sebi novu porodicu…
Ili ćemo biti srećni na nekom mestu na kugli zemaljskoj ili ćemo biti srećni kada otkrijemo neke nove predele…pa ćemo postepeno od njih stvoriti sebi dom i mesto gde nam je duša baš na mestu…
Ko izgradi sebe takvim da može sebi da uredi ova četiri polja življenja…i da usput nađe sebi mrvicu nekog filozofskog pogleda na svet koji će njemu lično raditi…a da ostavi prstohvat vremena za radost i ugađanje sopstvenoj duši…njemu će neobično lako biti da puno i često bude srećan…
Posao psihoterapeuta je ponekad samo u tome da detaljno nekome objasni da je put do Najlepših Vidikovaca uvek uzbrdo…
I da se do njih nikada ne stiže lako…
I da se sve što je zaista vredno na ovome svetu obično nalazi tek iza naših strahova…prevaziđenih prepreka…herojske upornosti i tone uloženog truda…
No baš zato su te destinacije na koje dospemo i dragocene…
Baš zato i vredi sve te napore izdržati…
Baš zato mnogi i posustanu…
Baš zato je i toliko malo srećnih i ispunjenih ljudi na ovome svetu…
Neobično sam zahvalan ljudima sa kojima razgovaram koji su me naučili da je taj broj ipak veoma promenjiv…
Kad se hoće…
I kad se sme…
A da za sreću nikad nije kasno…
Hvala Heroji…

Do skoro sam mislio da je kontrateža suicidalnosti da se nekako i bilo kako preživi…
I u prvom periodu karijere sam kao mladi lekar proveo dane i noći na intenzivnoj nezi Klinike Laza Lazarević boreći se upravo za to…da bi me pre nekog vremena jedan moj hrabri i mudri pacijent naučio da je kontrateža suicidalnosti u stvari temeljna…radikalna i decidirana odluka da neko počne zaista da živi…punim plućima…bez trulih kompromisa…u skladu sa time ko je i šta je zaista…sa time kakve su mu iskonske vrednosti…šta je za njega pravi smisao življenja…i u skladu sa time šta mu zaista raduje dušu…uporno se trudeći da izgradi život u kome će dobar osećaj u grudima…povoljne okolnosti…zdravo okruženje i blistavo lepi prizori biti sasvim uobičajni i izdašni…
To je za mene bilo otkrovenje…
I važna lekcija…
Pogotovo što sam ga upoznao kao ispumpani helijumski balon na podijumu sedam dana nakon neke proslave…
A to mi je izgovorio uz osmeh koji imaju samo ljudi koji su prošli sami pakao pa im je sada konačno dobro…kada mi je izgledao kao neki Moćni Dirižabl u laganom letu ka zalasku sunca nad Jadranom….
Hvala…
Odavno znam…
Nigde se psihijatrija bolje ne može naučiti no od hrabrih i mudrih pacijenata…
Naše je samo da to prenesemo onima kojima trenutno ne ide…
I onima koji su trenutno krhki…

Sva savetovanja se na kraju svedu na ovaj citat…
„Ako imaš problem, to znači da se on može rešiti. Ako ne može da se reši, onda to nije problem. To je realnost koju treba prihvatiti“
Gustavo Fring
Najveća uloga psihoterapeuta na savetovanju je da ljude koji su se zbunili…i koji uporno teraju sebe da prihvate probleme koji su sasvim rešivi i koje bi u stvari trebalo momentalno da rešavaju…kao i one koji pokušavaju da reše probleme koji su sasvim nerešivi…usmere na pravi put…da ne budu kao oni insekti koji padnu na leđa pa ne mogu da se okrenu a vrte ko ludi iz sve snage sa nožicama u vazduhu…dok ne crknu od muke…
Kako je samo lepo gledati ove naše…kad se okrenu…i dozovu pameti…
Kakav je to samo trk…
Kako ih je samo lepo videti kako srećni jezde…
Kako je to samo lep poziv…

Urezalo mi se skoro kako je moja prijateljica sva ustreptala objašnjavala šta joj se to toliko dopalo na momku u koga se zacopala…onako do ušiju…
1. Stalno se smejem sa njim…obrazi me bukvalno bole…
2. Neustrašiv je i snalažljiv na neki toliko sexy muški način…
3. Vidu mu se da je sve sam sebi stekao enormnim trudom…upornošču i pameću…pa mu se može sad da uživa…zaslužio je…a i u tome je pravi majstor…Hedonista od glave do pete…i to mu tako lako i lepo ide i od ruke…a dobri moji da vam kažem i od ostalih delova…i razvuče Onaj Ženski Osmeh što žene samo na jednu temu šire od uha od uha…kad su jako zadovoljne…namirene i srećne… 😀
4. Nekako znam da šta god da me snađe…on će biti deo rešenja a ne deo problema…i da se pored njega mogu opustiti…da će me on štititi od svega što mi može nauditi…
Pomislio sam i tad…a i sad nešto mislim…kako lep opis Pravog Muškarca…
I kako bi lepo bilo da ova moja Carica bude stručni konsultant za one muške časopise tipa Men’s health itd…gde savetuju šta bi to sve pravi muškarac trebalo da bude i da ima…
Od onih njihovih sa trbušnjacima se još niko leba nije najeo…
To bre gladno i nervozno i prepadnuto oko svega i svačega po celi dan…
Ali uz Majstore…koje prave Majstorice milenijumima znaju najpre da nanjuše…pa potom da odaberu i onda im sasvim olakšaju da ih oni kao osvoje…život obično zna da postane prava pesma…
Ona Morska Ljubavna…što se uvek nasmešimo kad je čujemo…

Reče skoro jedan moj pacijent…kome se u šest meseci desilo toliko ružnih životnih stvari…da bih ja lično bio ozbiljno suicidalan na njegovom mestu…a većina ljudi na ovom svetu makar psihijatrijski hospitalizovana zbog teške depresije…
„Ja sam vam trenutno doktore kao oni Jastozi što su na Titaniku čekali po akvarijumima da budu skuvani i pojedini…čekam da ovaj moj životni brod opali u neki ledenjak…bukvalno mi treba samo malčice pomoći…pa da konačno okrene i na moju stranu…i da stanem na noge ponovo..
Do tad…NEMA PREDAJE…
IDEMO DALJE…“
Kad biste vi samo znali koliko često svaki psihijatar na ovom svetu pomisli „Čoveče…kakve Heroje ja imam za pacijente“…
Najlepši deo ovog poziva je što i u njemu važi ono s kim si takav si…
Kad biste vi samo znali čega sam ja sve prestao da se bojim uz ove moje Heroje…
I kakav sam Bubašvaba Mentality usvojio…
Nek padne nuklearka…
Samo ćemo ja i Ovi Moji iz ordinacije izgmizati…
Jes…
Ovi moji preživeli sve moguće Scilie i Haribde…
I ostali da se bore…
A ja da se besim zbog gluposti…
Nema šanse…
A uostalom…
Ako ne bude ledenjaka na vidiku…
Ko kaže da jastozi ne mogu skakati u vis s antenom…i trčati šprint sa svim nožicama preko palube ka Moru…
Gledajte nas samo… 😉

Na psihoterapiji mi uglavom slušamo teške i tužne priče…
Pogotovo iz detinjstva…
No od lepih…
Često se izdvaja jedna…
Ljudi iz nekog razloga nikada ne zaboravljaju ko ih je vodio na More…
A pogotovo ako inače nije imao ko…
Ako nisu imali roditelje…
Ili ako su ih imali a bolje da nisu…
Ili njihovi roditelji to jednostavno nisu mogli…iz ovog ili onog razloga…najčešće tužnog…
Ili nisu znali da treba…
A pogotovo ako su bili na tom jednom jedinom letovanju…kojem i dalje pamte svaki svakcati trenutak…
Barem sto puta sam do sada slušao o nekoj tamo tetki…ili ujaku…đedu od pašenoga…baki koja ima kućicu na primorju…komšiji sa čijom decom su zajedno odrastali…koleginici…roditeljima najboljeg druga iz odeljenja…profesorki engleskog…učitelju šaha…ili treneru karatea…a da ne kažem o vaspitačima ili stručnjacima za okrpljavanje Duše iz Zvečanske…ili Dečijeg Sela…
Deca to prosto nikada ne zaboravljaju…
Ko ih je učio da plivaju…
Ko im je izronio zvezdu…
Ko im je kupovao sladoled…
Ko im je sekao picu…
I ko im je noću mazao jogurt na crvenilo…jer niko ne crveni kao deca koja jednom godišnje vide more…
Urezalo mi se nekako to…
Kakva je samo sreća da život ima svoje ciklične krugove…
I da se sve nekako vraća…
A pogotovo dobro…
I da ta deca sada nekoga isto tako vode…
Po iskonskoj listi prioriteta…
Ko najmanje može njega prvo…
A kakva je tek sreća da i mi možemo postati ti Ljudi…koji shvataju da je uzimati sjajno samo dok si svega željan i dok imaš malo…
Čim se pređe neka prosečna razina životnog standarda radosti je neuporedivo više u davanju…
A uostalom…
Stalno ljudi kukaju na kakve sve gluposti bacaju novac i vreme…
Za pružiti ljubav i pažnju nekome kome to treba kao žednom vode se još niko nikada u istoriji univerzuma nije žalio…

„Brate…znaš kako nam je lepo bilo na Moru…
B je jedno tako divno ljudsko biće…veselkasto…radosno…opušteno…po vazdan nasmešeno i preduhovito dete…i jedna prelepa…preintelignenta…presenzualna i presexy žena koja me je potpuno preporodila…uz koju se ponovo osećam kao pravi muškarac…ništa mi nije teško…i život mi ponovo ima smisla…jeb’o me pas kud se ne razvedoh pre deset godina“… 😀
Reče Jedan Moj Prijatelj pre neku godinu nakon prvog putovanja sa svojom novom devojkom nakon što se konačno razveo…i ratosiljao se knjiškog primera ekstremno lošeg braka…koji mu je dušu pojeo…
I zbilja…
Nema češćeg komentara o razvodima koje čujem…
Od zdravih…sposobnih…emancipovanih i hrabrih ljudi…
Što u savetovalištu…što u ordinaciji…što ovako u razgovorima sa prijateljima i prijateljicama…
Imajte to u vidu…
Ako vam je trenutno mnogo teško…
Niko vas na voli…
I vi nikoga ne volite…
Niste nadahnuti…
Niti radosni…
Ne pamtite kad ste se nasmešili…
Svaki dan vam je živi pakao…
I davno ste umrli kao muškarci ili žene samo čekate da vas pokopaju…
Jednom se živi…
Sa muškarcima ili ženama bi trebalo da nam bude lepo…
Da nam bude loše to možemo i sami sebi da obezbedimo…
A možda i jedina stvar u kojoj se ne slažem sa dobrim Đoletom Balaševićem je da su sve prave ljubavi tužne…i da voleš samo jednom u životu…
To je možda bilo nekad…
Danas smo mnogo slobodniji i imamo mnogo više mogućnosti…
Plus mnogo duže živimo…
A smrt i nije nešto najgore što nas u ovom životu može snaći…
Uvek je mnogo opasnije bilo to da nismo ni proživeli…
A voleti i biti voljen je svakako nešto najbliže besmrtnosti što čovek na ovoj planeti može osetiti…
Ko je to sebi obezbedio…
Makar i iz osmog deljenja…
Imao se za šta i roditi…
Živeli svi Golupčići ovog sveta…
A pogotovo oni sa Okrpljenim Krilima…
Takvi se uvek mnogo više raduju svakom novom Letenju…ot

Ako sam nešto naučio za ovih petnaestak godina u psihijatriji…a pogoto razgovarajući sa mojim umirućim pacijentima…to je da je najpametnije živeti UZGRED…
Ne čekati posebne trenutke i da se apsolutno sve u životu posloži i uredi i da nemamo nijedan jedini problem…i da sve postignemo i štikliramo…pa da onda sebi priuštimo neku radost i ugođaj i vreme za Dušu…
Najpametniji se obezbede na vreme…
Jednostavno ne zaborave da i uživanje treba da bude na listi prioriteta…i to visoko…
Jer smrt će doći jednog običnog utorka…u sred naših nedovršenih poslova i planova…i svet će samo nastaviti da postoji i bez nas…
Ništa mu neće faliti…
Iako nema nekog preteranog naučnog objasnjenja i potvrde…verujem u ono filmsko da će nam kada dođe taj sudnji čas da zalepršamo ka Gore najpre proleteti kroz glavu najvažniji i najlepši trenuci našeg života…
Siže momenata koji su bili zaista važni…vredni…i lepi…
Blistavi trenuci kada smo zaista živeli…radovali se…uživali i bili srećni…
Kakva je samo sreća da taj Film može scenaristički…režiserski i produkciono biti u potpunosti naš autorski projekat…
I da ako ovo čitate…a ja još mogu da vam napišem…i danas možemo škljocnuti sa onim čudom sa kojim započinju scene…i reći Četvrtak 25.Jun…prvi put…i snimiti danas neko romantično…avanturističko…estetično… strasno…duboko i duhovito…Remek Delo…
Onako baš po našem ukusu…
I onako baš za našu Dušu…
Mislim…
Može to i sutra…
Ali najmudriji među nama će to uraditi baš danas…