Архиве аутора: ptbalu293

Deda u maxiju

Bio mi je dovoljan samo delić sekunde…
I jedan slučajni pogled…
Na njegovu korpu…tik ispred moje…na kasi u Maxiju…
Da mi popravi dan…
Da se nasmešim…
I da znam…
I koliko unuka ima…
I koji je dan u nedelji…
Tri puta kinder jaje…
Tri puta haribo medvedici…
Tri puta medeno srce…
Naravno…neće kesu…
Poneo je on svoju…
Kao i svaki pošteni penzioner…
Pa neće se valjda novac uludo rasipati na gluposti…
Zna se za šta mora da ima…
I šta su prioriteti…
Dobro se on presabrao još u povratku iz pošte…tamo negde oko desetog u mesecu…
Odmah sam znao i koliko mu je važno to što je Deda…
I koliko je ponosan na tu prestižnu titulu…
I kud je pošao…
Ili ko mu to u ovaj Posebni Dan dolazi u goste…
No to je neuporedivo manje važno…
Od činjenice da je baš lepo u ovo sumorno vreme videti nekoga ko je shvatio istine važnije od svih…
Da novac nema apsolutno nikakav značaj ukoliko nemaš na koga da ga potrošiš…
Da je sposobnost da nekoga voliš…
Čak i više nego sebe…
U stvari najveći pokazatelj duševnog zdravlja…
I da je možda i najveći trijumf evolucije…
Upravo činjenjica što se ta ozbiljna privilegija da se neko može nazvati Čovekom…
I ne može bolje iskoristiti…
No na Ljubav…

Samo nisi tvoj tip

O zašto sam ovoliko ružan?
Druže…nisi ti ružan…ti samo nisi tvoj tip… 🙂
Kako mi je ovo samo lepo…
I koliki se potencijal samo krije u tome što imamo pravo da izaberemo svoj lični tip…na osnovu svojih ličnih preferencija…
Pa da onda mukotrpono i dugotrajno radimo na tome da ispunimo kriterijume koji obično krase baš taj koji je nama lep…i koji vrednujemo…
Od trbušnjaka do doktorata…
Naravno ukoliko nismo od onih koji stalno kukaju što nisu privilegovani rođeni i što već uveliko nemaju nešto što im jako treba…kako bismo tako prepokrili manjak motivacije i posvećenosti da se uporno unapređujemo…borimo…i dugo trudimo…stalno radeći na sebi…
Pa mic po mic…
Oduvek je važilo…
I jasno pravilo distinkciju između pobednika i gubitnika…
Staro pravilo da je vrlo bitan deo talenta upravo i sposobnost da se mukotrpno trenira…
Džabe nam visina bez jakih butina…
Naravno…
Sve dolazi iznutra…
Spoljašnja lepota je samo trejler…
Ne kažem da nije važna…
Svakako da jeste…
U svetu brzih odluka…konkurencije…i površnosti…pogotovo…
Ali Pravi Majstori znaju da je za sreću…slast i uživanje neuporedivo važnija ta đavolska i prevrtljiva osobina lepote da je ona ponekad samo ozbiljna navlakuša…i prevara…
A ponekad čarobni aperitiv…i pravi blagoslov…
Razlika je vazda bila unutra…
U suštini…
Gde su se oduvek i nalazile prave radosti…

Treniranje

Profesionalni sportisti znaju da ništa nećeš postići ukoliko treniraš samo u onim danima u kojima se osećaš dobro…kada si pun elana…kada te ništa ne boli…kada si odmoran i kada ti se i ovako igra…
To može svako…
Takav način treniranja je više za amatere…i gledaoce…
A na duge staze…količina uloženog truda…upravo od trenutka kada više ne možeš…jasno i razdvaja uspešne od neuspešnih…
Slično je i sa mentalnim zdravljem…
Ukoliko ćemo ga čuvati i paziti i negovati samo kada smo dobro…a sve izokretati naopačke kada nismo…i ubijati sebe u tim danima…pitanje je dokle ćemo dogurati…
Paradoksalno…
Mi smo najbolji prema sebi kada nam je već i ovako dobro i kada već uveliko uživamo…tad nam je nekako logično da još više sebi ugodimo…jer smo to zaslužili…
Ja sam najbolji prema sebi i najviše sebi ugađam kada sam na letovanju…
Za razliku od onih mračnih dana kada nam nije ni do čega…kada svi poroci…navike i rutine koje nas ubijaju deluju tri puta prijemčljivije…a nega sebe ne dolazi u obzir…jer kako da to priuštimo sebi kada nismo zaslužili…a i generalno smo nikakvi…
Pa koji to čovek i kada ne zaslužuje jagnjetinu kleftiko bilo kog dana?
Kakav nonsens…
Nema minimalnih kriterijuma koje treba ispuniti da bismo ugodili sebi…
Osim da dišemo i da pijemo vodu…
To jest da se vodimo kao živa duša…
Tu se možda i krije lek…
Neki dani su tu samo da preteknemo…
Sve je to deo života…
Važno je u njima ne srušiti sve što je dugo građeno…i ne zabrazditi u dekadenciju…
Ali zato svaki dan treba negovati i čuvati sebe…
A pogotovo u danima kada smo loše…
Jasne granice nije potrebno postavljati samo drugim ljudima…
Veoma je važno da ih postavimo i nama samima…
U smislu toga kako ćemo se odnostiti prema sebi…
Čak i onda kada nam nije ni do čega…
Nije to toliko teško…
Samo treba sebi iznova i iznova postavljati pitanje da li je nešto dugoročno dobro za nas…
Ili ne…
Uostalom…
Na muci se i poznaju junaci…
I sigurno nećemo prestati da navijamo za svoj omiljeni klub nakon par vezanih poraza…
Nije u tome suština podrške…
Suština navijanja je uvek bila u tome da se stoički istrajava i ostaje na tribini i kada pljušti kiša…
Da bi se još glasnije slavilo kad jednom krene…
Kada sunce konačno sine…
Zašto taj vid prkosa…odanosti…strpljenja i ljubavi ne bi važio i za nas same…
Stoga…
I ne vidim neku jasnu poentu u posebnom obeležavanju dana mentalnog zdravlja…
Kad je ta prilika svaki dan…
Tako da…
Dame i gospodo…
Srećan vam 10. decembar…
Još jedan dan u kome je naše mentalno zdravlje jako bitno…
Srećno vam bilo…
Čuvajte se…
Uradite danas nešto što vam je važno…
I nađite vremena da ugodite sebi…
Prosto je…
Ukoliko ste dovoljno živi da možete ovaj teskt pročitati…
Sasvim sigurno ste zaslužili…
Tu nema sumnje…

Veselko

Često se setim tog popodneva…
Imali smo fantastičan terapijski odnos…
I već smo dosta toga postigli na terapiji…
Muka i bol su se već bili utulili…
Kad je spektakl nenadano otpočeo…
„I tako sam vam ja doktore ispao Veselko“
„Molim…šta ste ispali?“
„Veselko…znate li šta je to?“
„Ne“
„To vam je doktore bik koji nije plodan i koji služi da zabavi…uzbudi i pripremi kravu za seks dok ne dođe pravi priplodni bik koji će je na brzinu oploditi i ići dalje…da se gospodin ne zamara i ne gubi vreme na predigru“
„Aha“
( Natčovečanski napor da bukvalno ne umrem od smeha 🙂 )
„E to sam vam ja…ugađaj…hvali…neguj…pazi…poklanjaj pažnju…budi tu…troši pare…zasmejavaj…budi podržavajuć i saosećajan…radi sve što ona poželi…i za uzvrat ćes dobiti da ti ona kaže kako si dobar ovako kao drug ali da te ne vidi kao muškarca i gledaćeš je kako odlazi kod onog…po njenim ličnim rečima…prepotentnog zgodnog skota koji je ne zarezuje dva posto i tretira je kao kurvu…na seks…
No dobro…želim joj zdravlje…ali sreću ne…
Preživeće Veselko…nije mu ovo prvi put“
🙂
Humor…
Najzreliji…najzdraviji i najdelotvorniji mehanizam odbrane…spram uobičajnih životnih nedaća i udaraca…
I jedna od najvećih čarolija psihoterapije…
Kad klijenti počnu da se šale na svoj račun…to je to…psihoterapija je pri kraju…
A racionalnost…mir i spas su tu iza ugla…
I nema tog problema koji se neće rešiti…ako ga zdravorazumski sagledamo…i ne shvatimo kao smrtnu presudu i smak sveta…
A pogotovo ako naučimo da budemo sa sobom na ti…da ne sagledavamo život suviše ozbiljno…
I da se negujemo…
I čuvamo…
I prilagođavamo…
Posle sam ovaj dijalog često prepričavao…u sličnim situacijama…i mukama…
Pogotovo kad ljudi počnu suviše da se ubijaju u pojam što ih neko neće…
Prosto je…
Nije dovoljno da nam je neko lep…sjajan…privlačan i savršen…
I što bismo s njim hipotetički bili jako srećni…i ponosni na sebe…što smo ih osvojili…i što baš nas hoće…takvi divni…
Pitanje je šta nam taj neko zaista nudi…
I kako nas tretira…
Svakom se desi da ispadne Veselko…
To je sve sastavni deo života…i sazrevanja jednog bika…
Bitno je u tome ne istrajavati…
Raditi na osobinama kojim bi se svaki bik ponosio…
I ne trošiti vreme na krave koje nas ne zaslužuju…i koje ne znaju da cene to što im nudimo…
To je svakako njihovo pravo…
Naše je da nađemo bolju kojoj ćemo se dopadati takvi kakvi smo…ili kakvi smo u međuvremenu postali…
Jer…
Apsolutno svako zaslužuje da se prema njemu odnose kao prema priplodnom…
Naše je da se ne zadovoljimo sa manjim…
Da radimo na sebi…
Da se trudimo…
Da se unapređujemo…
Pa i da ih menjamo…
Dok tu jednu pravu…koja vredi i koja će znati da nas ceni…ne pronađemo…

Radost

Loša vest je da je još jedna godina proćerdana…
Dobra je da za ovu ja ne mogu biti kriv… 🙂
Za razliku od toliko prethodnih…
A nadam se NE i budućih…
Samo da ponovo dobijem pravo i privilegiju na godinu bez alibija…
Sve ću drugačije…
Obećavam…
Ako nam je barem nešto ova godina dobro donela to je onda vrlo realističan trejler kako život bez radosti izgleda…
Kako je to biti star…
I onemogućen…
Koliko su prilike kvarljiva roba…
Koliko vreme brzo leti…
I kako ništa nije izvesno…
I nekako cele godine uporno žalim samo za stvarima koje nisam uradio…
Ili koje nisam radio dovoljno…
I zbog toga što sam energiju i vreme rasipao na aktivnosti koje su pri dnu mog sistema vrednosti…
Na trivijalnosti i banalnosti…
Kao…
Hajde još malo se potrudi…i pomuči…završi još tu obavezu…ispoštuj još ovog…uradi još ono…i sačekaj još samo malo…
Ima vremena posle za sve…
Pa ćeš uživati…
Cvrc…
A lepo su mi pričali klijenti koji umiru…
Šta je najdragocenije…
I za čime najviše žale…
Kakvi crni fakulteti…titule…posao…pare…položaji…statusi…forme…obaveze…tuđe mišljenje…i pogrešni ljudi…
No nisam mogao to da razumem…
Možda mi je i bila potrebna lekcija…na sopstvenoj koži…
Život je vazda bio prvoklasan…mada često i podjednako surov…edukator…
Stoga…
Dogodine…
Kad se dočepam pravog života…
Kad posložim stvari po indeksu radosti koje mi donose…
I po bitnosti u mom sistemu vrednosti…
Kad udahnem punim plućima…
I popunim u kalendaru prvo Dane Radosti…pa onda sve ostale obaveze naknadno…tamo gde bude bilo mesta…
Cilj će mi biti samo da ne poginem…
Roneći…
U nekoj Plavoj Špilji…
Na Mediteranu…
Prevrćući po glavi utiske sa prethodne večeri u starom gradu…
I smešeći se…
Zna to da bude nezgodno dok dišete pod vodom…
Vazda je bilo…
Obilje smrti…
Neverovatno ogoljuje i ulepšava prednosti činjenice da smo i dalje živi…
I da imamo još uvek priliku da uređujemo život po sebi…i po svojim vrednostima…
Od četiri osnovne ljudske emocije…tuge…besa…straha i radosti…samo je jedna pozitivna i prijatna…
Zato je i treba najviše paziti…
Negovati…
Uvežbavati…
I vrednovati…
Da bismo bili u ravnoteži…
2020-ta je odradila svoje…
Dogodine smo na potezu mi…

Džeki

Eto…
Još se nisam čestito oporavio ni od Sinanovog odlaska…
A ode i Džej…
Baš sam se nešto rastužio u nedelju…
I to baš u nedelju…
Kao u pesmi…koju sam toliko voleo…i jedno milion puta pustio u povratku iz grada…i u onom posebnom dert raspoloženju…
No…
Takav je život…
Smrt je samo njegov sastavni deo…
Pravila igre su jednostavno takva…
Ono što me nekako drži spokojnim je način kako je živeo…
Džeki je bio pretalentovan u tome što je radio…i uspeo je svojim stvaralaštvom da obeleži jedno lepo i nostalgično vreme…
Džeki je bio dobrodušan…i isti prema svima…od cara do prosjaka…kao i svi ljudi sa teškom sudbinom…koji razumeju kurvinjsku prevrtljivost života…
Džeki ga je vala i živeo…kao i svi majstori života…koji su shvatali kako ta igra funkcioniše…šta je zaista važno…i kako vreme brzo proleti…i ovako i onako…
Smrt je neminovna…
Privilegija da možemo malo i živeti pre nje je neviđena prilika da ostavimo neki trag…
Da se uselimo u duše nama važnih ljudi…ili ako smo baš posebni i u duše ljudi koje ne poznajemo…
U njihovo sećanje…što je možda i jedini pravi antidot prolaznosti i ništavilu…
I da iskoristimo to pozajmljeno vreme da se malo i zabavimo…jer čemu sve ako nema i mrvice radosti…
Prosto je…
Ljudi će apsolutno sve zaboraviti o nama osim toga kako su se osećali povodom nas…
Tako jednostavno milionima godina funkcionišu sisarski delovi našeg mozga …
Nema tu puno palamuđenja…
Neko te raduje…
Ili ljuti…
Neko ti olakšava bivstvovanje na ovoj planeti…
Ili ti otežava…
Džej ne mora da brine…
Uvek sam se zbog njega osećao manje loše…
I nekako je lepše i lakše bilo biti tužan…
Pa malo li je…
Slavu mu!
I hvala brate Džeki!

To što nas neko neće

Naš odnos prema tome što nas neko neće može biti jako dobar pokazatelj zrelosti i stabilnosti naše mentalne strukture…
Nezreli i Krhki veruju da to što nekome nisu dovoljno dobri i privlačni jednostavno mora značiti da ne valjaju kao ljudska bića u celini i uopšte…i da će to prokletstvo važiti zauvek…i da ako jedan/a to misli tako će misliti i svi/e ostali/e…i onda to jedno jedino odbijanje zaista postane strašno i užasno…i to nikako ne mogu da podnesu i dozvole….pa dube na glavi da bi se dopali tom nekome i ubedili ga nekako u suprotno…da su ipak vredni ljubavi…i poželjni…što ponekad može biti i pogubno…ukoliko je druga strana zlonamerna…čvrsto zagledana u svoje interese…pa to nanjuši i baš neće da im da tu potvrdu za inat…a i što bi…kada može do mile volje da eksploatiše njihov trud i resurse…i da se naslađuje u privilegijama i svemu što im padne napamet…
A najgore je što to batrganje obično pomaže koliko i uporno mlataranje nogama bubašvabi okrenutoj na leđa…
Nažalost…u vazduhu nema dovoljno otpora i građe da bi se bilo šta promenilo…i to nije način da stvari krenu nabolje…ma koliko zapinjale…
Jednostavno sreća nije ponuđena tu
…i na taj način…
Zreli i Jaki shvataju jednu od najvećih istina ovoga sveta…da o ukusima ne treba raspravljati…i da svako ima pravo na svoj…ma koliko ispravan ili pogrešan bio…i da ne treba ljude terati ni na šta…a kamoli ih ubeđivati i primoravati u to da nas moraju voleti i hteti…i ljutiti se što nam ne daju to što nam zaista i treba…
Naravno…
To je mnogo lakše ukoliko shvatimo da nas jedno jedino mišljenje nikada ne može definisati…da ih ima toliko mnogo različitih…i ukoliko imamo na šta da se oslonimo u svojoj prošlosti…i pređašnjem trudu i radu na sebi…u prethodnim uspesima i postignućima…
Pa zamislite samo Zdravka Čolića koji u suzama prekida karijeru zbog komenatara na youtubu „šta bre arlauče ovaj“ ili Gaudija koji se prevrće u grobu što je neki čistunac na vikend putovanju u Barseloni glasno izgovorio pred svima „malo mu je ukrivo ova zgrada“…
Prosto je…
To što nas ne žele…
Nije nikakav smak sveta…
Niti prokletstvo…
Niti prognoza naše zle sudbine…
Niti pokazatelj da ne valjamo kao ljudska bića ili muškarci/žene u globalu…
To u stvari znači da nas ne zaslužuju…
A pogotovo naše vreme i energiju…od kojih nema dragocenijeg resursa na ovoj planeti…
I to ne na onaj narcistički način…zato što smo mi nešto posebno…pa svako treba da padne u nesvest od sreće što nas vidi…
Već zato što tu arbitražu „da li smo dovoljno dobri i vredni kao ljudska bića“ jednostavno nema pravo da uradi neko drugi…
Svako mišljenje tog tipa prosto ne važi…
I nije suštinski ispravno…
Jer je i to mišljenje makar dolazilo od najdivnijeg/e suštinski sasvim subjektivno…i više govori o njemu/njoj nego o nama…i ne može nas definisati…
To da li smo vredni ne može odrediti niko drugi osim nas samih…
A potpuno je spektakularna činjenica da je dovoljno samo disati i piti vodu da bismo imali ljudska prava…i pravo na ljubav…i sve ispunjene uslove da budemo voljeni…i da se prema nama ponašaju sa poštovanjem i uvažavanjem…
Naravno…
To ne znači da se nekome moramo dopasti…
Bitno je da tuđe mišljenje ne postaje smrtonosno ili spasonosno…
Tipa ukoliko mu/joj se sviđam dobro je vredim…i biću srećan/a…
Ako mu/joj se ne sviđam gotovo je…bezvredan/a sam…i zauvek ću biti sam/a…
Pa zamislite dokle bi Zdravko i Gaudi dobacili da su čekali tuđu dozvolu i potvrdu da bi stvarali…nešto što je za njihovu dušu…
Trik je upornim unapređivanjem u pravcu naših preferencija i sistema vrednosti postati dopadljiv najpre sebi…a onda i ljudima koji se nama dopadaju…koji samo igrom slučaja vole baš to što smo mi postali…pa možemo zajedno podeliti uživanje u nama…
Jasno je…
Bubašvabi na leđima može biti bolje jedino ukoliko prestane da se umara na pogrešnom mestu…tu sreće jednostavno nema…
I smogne svu snagu ovog sveta da se u jednom snažnom i konstruktivnom okretu postavi na svoje noge…
Da pusti vazduh da bude vazduh…
Okrene se za 180 stepeni…
Dođe sebi…
I osloni se na snagu svojih nogu…
Ko zna gde će joj takvoj biti kraj…
A zamislite tek jednoj ženi ili muškarcu…
Koji umesto da jure tuđe aminovanje i potvrdu da su vredni…
Počnu da vežbaju da se dopadaju sebi…
I da se ravnaju po svom sistemu vrednosti…
Koji počnu da se uporno unapređuju na svakom mogućem polju na kome se jedno ljudsko biće može i unaprediti…
Od filharmonije do kreveta…
I kojima jedino merilo napretka postaje ogledalo…
I to kakvi su bili nekad…
Koji shvataju da smo jedina konkurencija mi sami sebi…samo od juče…
I da je naše mišljenje o nama samima jedino zaista važno…
Ne znam…
Prva asocijacija na takve ljude mi je Raketa…
Ali dobro nek’ bude i Avion…
Samo nek’ polete…
I nek’ odrastu…
Ko zna gde će im biti kraj…
Cmizdriti zbog neuzvraćene ljubavi i pažnje je zaista slatko…i nekako lepo naivno…
Ali u gimnaziji…
Na fakultetu već postoji toliko mnogo različitih…zrelijih i boljih načina da budemo srećni…
A najveći biser je što nas takve Lepršave svi posle i hoće…
Slično se sličnome raduje…
I ništa ne uspeva tako kao uspeh…
Kakva je to samo karma…
Da moramo odrasti…okrenuti se sebi…i postati zreli…
Da bismo postali srećni…
I poraditi na svojim sopstvenim Krilima…
Da bismo poleteli…
Kakva je to samo božanska pravda…
I kakav je to samo Potencijal…

Benzodijazepini

Ukratko…
Srpske Univerzalne Lekove – benzodijazepine (lorazepam, bromazepam, leksijum, ksalol, ksanaks, bensedin, rivotril i ostale anksiolitike) NE TREBA uzimati po potrebi…
A pogotovo ni BEBE kompleks kako to od milošte naziva jedna moja prijateljica (bensedin + brufen)…koji obožava da drmne nakon teškog dana na poslu…
Nikada i nikako…
Jer tako obično naprave više štete nego koristi…
Prosto je…
Ili je neko dovoljno bolestan pa mu je potrebna svakodnevna dobro odmerena anksiolitička terapija koju će propisati isključivo psihijatar…
Ili je neko dovoljno zdrav pa mu nije potrebna anksiolitička terapija uopšte…jer su to samo uobičajne negativne emocije koje život sa sobom nosi…
Eventualno se anksiolitk po potrebi može uzeti pred jasno ograničenu i „strašnu“ aktivnost kao što je letenje avionom ili odlazak kod stomatologa…
Ili u onim danima koji će ostati upamećeni kao najgori…kao što su dani kada sahranjujemo najbliže i tome slično…
Nažalost…
Srbija je crna rupa u Evropi po potrošnji benzodijazepina…
I neslavni rekorder po tome…
Možda bismo to mogli malčice preokrenuti…
Ako ne na nivou društva…
Za šta je svakako potrebno jako puno vremena…
Onda makar na nivou naše lične potrošnje…
Ili potrošnje u našoj porodici…
Prost podsetnik…
Ukolimo vam je psihijatar propisao benzodijazepin svakako ga uzmite…upravo tako kako je propisano…
Ukoliko vam ga je propisala komšinica nikako nemojte…
Osim ukoliko ste toliki srećnik da imate psihijatra u zgradi…
Što je jedna ozbiljna privilegija ovih dana… 🙂
Uostalom…
Ni u auto nećete sipati ulje koje je sipao neko ispred vas na pumpi…dok se ne konsultujete sa automehaničarom…
Zašto biste onda eksperimentisali sa lekovima…
I potencijalno ugrožavali nešto neuporedivo dragocenije…
Bitan deo prosvećenosti i intelektualnosti je znati da nešto ne znamo…
Samo Budale misle da su baš oni otkrili nešto što je brojnim ekspertima koji su celi svoj život posvetili nauci promaklo…
Stoga…
Hajmo biti mudri…
Čuvajmo automobile…
A neuporedivo više…
Čuvajmo sebe…

Skromnost

Dobro…
Priznajem…
Nisam bio u pravu…
Uprkos mom čvrstom otklonu od svih mogućih optimističkih fundamentalista i spram raznoraznih priučenih šarlatana…
Ipak postoji jedna rečenica koja nam…ukoliko je usvojimo i navežbamo…i ukoliko nam postane životni moto i manir…može omogućiti miran život ispunjen zadovoljstvom i spokojem…
Zaista je veoma jednostavna…
A toliko duboka…
I primenjiva na maltene sve moguće sfere ljudskog postojanja…
Prosto je…
I oduvek važi…
Nije srećan onaj koji puno ima…već onaj kome malo treba!
To je verovatno i jedini modus vivendi koji nam…u ovoliko nepovoljnim i nepredvidljivim okolnostima koje vladaju na ovoj planeti…i omogućava spas i blagostanje…
S druge strane…
Neviđen je trik…i božanska pravda…da urpkos tome što ne kontrolišemo maltene ništa oko nas…možemo postati srećni ukoliko izoštrimo vid…u nama…
Dioptrija…a ne destinacija na koju ćemo spustiti pogled…je zaista sve…
I zaista nema boljih naočara od Skromnosti…
Samo ih treba izbrusiti na Umerenost…
Čim se oči priviknu na taj čarobni filter…
Svaki Prizor postaje raskošan…
A onda je i lepo i lako gledati…
A samim tim i živeti…