Архиве аутора: ptbalu293

Ezra Pound

„Rob je onaj koji čeka da neko dođe i oslobodi ga“
Ezra Pound

Advertisements

Rubikova kocka

Nikad nisam uspeo da rešim Rubikovu kocku…

To je za mene jednostavno preteško i prekomplikovano…

Moj rekord je jedna crvena strana…nakon 5 sati…

Iz nekog razloga većina ljudi želi da svoje lične Rubikove kocke reše u jednom jedinom potezu…

Da se iz potpnog šarenila sve odjedanput posloži jednim čarobnim potezom…

Klik…i sreća…

Što je naravno potpuno nemoguće…osim ako je ne razbiju ili prefarbaju…što im naravno ništa neće značiti…ili ako su neki od onih genijalaca sa tv…koji to mogu uraditi za 4 sekunde…

Jednostavno NE MOŽE…

Igra nije tako dizajnirana…

Nemoguće je odjendaput završiti fakultet nakon zastoja od dve godine…

Nemoguće je odjedanput smršati nakon pet godina akumuliranja ozbiljnih grešaka u ishrani…

Nemoguće je odjedanput dobiti ili stvoriti jako dobro plaćen i interesantan posao…gde ćete se osećati važnim…

Nemoguće je odjedanput srediti život nakon godina kvarenja drogom…alkoholom ili kockom…

Nemoguće je postati dobar roditelj za jedno popodne…

Nemoguće je odjedanput osetiti ljubav svog života prema nekome koga još niste ni upoznali…ni sreli…

I tako dalje…

Milion primera…

Milion običnih i potpuno uobičajnih ljudskih želja…koje je uobičajno teško ostvariti…

Za velike stvari je potrebno vreme…

Strepljenje…postavljanje ciljeva…trud…volja…učenje…adaptiranje…trpljenje…apgrejdovanje…

Možda moj problem nije bila inteligencija već nestprljivost…

Odustajanje kad ne ide po mom…

I osetljivost na frustraciju…

Ljutnja na pravila igre…

Rubikove kocke se rešavaju korak po korak…

Uporno i polako…

Kocikicu po kockicu…

Stranu po stranu…

U tome je i čar…

Kao i u životu…

Stoga…

Ukoliko vas nešto boli…

Ako vam je neka neostvrena želja rak rana…

Ukoliko ste frustrirani i ogorčeni…

Prestanite da se ljutite na mehanizme od kojih su vaše Rubikove kocke sazdane…

I na to što ih još niste rešili…

I da trošite vreme na nepromenjive kategorije…

Da se ljutite na Igru…

Hajde da sednete…da se skoncentrišite…i da krenete polako da vritite kocku…

Kockicu po kockicu…

Da okrenete dugaricu sa godine i da je pitate kako je položila najgluplji najmanji ispit…i da pročitate danas 8 strana…kao roman…

Da prošetate jedan krug oko Ade slušajući vašu omiljenu muziku i pojedete jabuku nakon toga…

Da krenete na prvi čas norveškog ili pročitate neku od knjiga koje preporučuju vaši idoli…

Da prođete ulazna vrata Drajzerove koliko god bilo neprijatno…strašno i ponižavajuće…sa onim starim spasonosnim na usnama „šta je tu je…hajde sad da spašavamo živu glavu“…

Da prestanete da se ljutite na sebe što već niste savršen roditelj…što nemate vremena…i što vam je dete palo sa bicikle…i da se glupirate sa svojim detetom na podu vašeg stana…ili kartonske kućice…sat vremena svaki dan…

Da se skockate i razglasite da ste ponovo u igri…i da dozvolite kvanitetu da izrodi kvalitet…

Srećno vam bilo…

Ne bih da se hvalim…

Ali ko je složio tri strane maločas… 🙂

  1. Imate na youtube-u tutorijal kako sklopiti Rubikovu kocku za početnike…

Bogu svetom hvala… 🙂

Zatvorena vrata

Postoje četiri vrste ljudi…
Oni koji su rigidni i oko ciljeva i oko načina dolaska do tih ciljeva…
Oni koji su rigidni oko ciljeva a fleksibilni oko načina dolaska do tih ciljeva…
Oni koji su fleksibilni oko ciljeva a rigidni oko načina dolaska do tih ciljeva…
I Oni koji su fleksibilni i oko ciljeva i oko načina dolaska do ciljeva…
Sve što se više bavim ljudskom psihom shvatam da u životu najviše stradaju ovi prvi…
Njima bude dobro dok je zamišnjeni put od želje do cilja pravolinijski…
Dok stvari idu onako kako bi i trebalo da idu…dok je sve potaman…dok se trud isplaćuje…i pravila važe…dok je svet pošten i fin…i dok je život lep…sam od sebe…
Na prvoj krivini…na prvom odronu…na prvim radovima na putu…na prvoj saobraćajci…ta rigidnost postaje teg od hiljadu tona koji ih vuče na dno…
Zaista bih voleo bih da sam u ovoj četvrtoj grupi…i znam neke srećnike…koji se ni oko čega ne nerviraju…i kojima je sve dobro…i na njih bih se uvek kladio po pitanju dugovečnosti…ali ja jednostavno nisam takav…volim moje ciljeve…i mnogo su mi važni…i nažalost…ili na sreću…posebni su i uski…pa moram malo zatezati oko njih…i biti tvrdoglav i rigidan…
Bogu hvala…
Da sam imao tu privilegiju da kroz Racinalno Emotivno Bihejvioralnu psihoTerapiju – REBT naučim mudrost važniju od svih…
Da nisu zatvorena vrata pred nosem problem…to je jednostavno deo igre…već je to uporno lupanje glave o ta vrata…jer bi ona MORALA da budu otvorena…i to bi tako TREBALO da bude…i bilo bi lepo…i normalno…i lakše…i lepše…
Ako se pitate zašto smo svi opčinjeni i navučeni na REBT…odgovor je veoma jednostavan…
Naši lični životi su postali bolji…
Od kad smo postali spretni Bravari koji mogu brzo proceniti sa kakvim vratima imaju posla…
Otškrinutim…slučajno pritvorenim na promaji…labavo zatvorenim…slabašnim…granitnim…hermetičkim…ili tajnim…
I od kada smo navežbali veštinu važniju od svih…BITI FLEKSIBILAN…
Pa se možemo i provući ako treba…uostalom sigurno znate iz onih zatvorskih serija da tamo gde vam glava može proći…da vam tu može proći i celo telo…tojest da se tu možete proći i vi…
I pokucati…sto puta…ako treba…koliko god bilo sramotno…
I upreti iz petinih žila…ako se mogu probiti silom…trudom…radom i upornošću…koliko god bilo neprijatno…
A vala i odšetati do drugih…ili makar do prozora koji se upravo otvorio…koji su makar u pravcu naše destinacije…
I ostaviti tajne prolaze da na njih gube vreme zaludni…
Jednostavno je…
Od kada smo prestali da se ljutimo na život što nije apriori onakav kakav bi mi voleli da bude…
Već smo počeli da mu se prilagođavamo…i da ga uporno…milimetar po milimetar menjamo…po nama…i spram nas…
Od kad trošimo naše resurse na adaptaciju…umesto na održavanje na našem zrnu graška…
Od kada smo postali fleksibilni…
Lako nam je da budemo rigidni oko ciljeva…
Kada nam ide…
I kad nas čela i nosevi više ne bole…
A život postade…ni kriv ni dužan…lep…

Baka i deka

Potpuno sam ostao zatečen nakon ove slike…
Ništa tako dobro ne simbolizuje datosti univerzuma u kome živimo…
More sreće u malim stvarima…
I…
Okean tuge zbog nedostatka velikih…
Ali…
Opet mislim da vredi…
I da je to još Pompej pre dve hiljade godina sasvim lepo objasnio…
Ploviti se mora…
Živeti nije neophodno…