Архиве аутора: ptbalu293

Ranjeni Dečak

Kad god se budete jako zabrinuli oko nečijeg negativnog mišljenja i lošeg utiska o vama…
Voleo bih da se setite mog dobrog druga koga prosto obožavam i koji je generalno jedan sasvim divan momak…koji je bio toliko povređen odbijanjem od strane njegove tadašnje simpatije…nesrazmerom između enormno uloženog truda i vremena i prosto minimalne satisfakcije zauzvrat…i neodlaskom večeri u željenom pravcu da je hotelu u kome je rezervisao sobu za njih dvoje ostavio veoma nisku recenziju…
U smislu sve je dobro kod vas ali nije to to…nisam zadovoljan atmosferom… 🙂
Kakav spektakl muške sujete…krhkog ega…nestabilnog samopouzdanja i kompleksa…
Prosto presmešno…
Ali ljudski…
I toliko pogrešno…da je čak u neku ruku i simpatično…
Mišljenja drugih jako često više govore o njima samima…i njihovom trenutnom stanju…
Nego o nama samima…
A za hotel ne brinem…
Ukoliko se budu jako trudili…razvijali…i napredovali…
Nakupiće se dovoljan broj „normalnih“ gostiju…
A ne ovih mojih Ranjenih Dečaka…
I na tom uzorku…sve će doći na svoje…
Što će svakako destiti i mom drugu ukoliko se i on sam okrene sebi…shvati da je sasvim ok da ga neko neće…da to ništa suštinski ne znači…i krene puno da se trudi na poljima koja su njemu lično jako važna…postane najbolji frajer u gradu…usavrši svoju Igru…i nastavi da pokušava…sa sve boljim i boljim devojkama…u sve boljim i boljim hotelima…
Čuvajte se Hiltoni…
Stižemo… 🙂
Prosto je…
Mišljenja drugih nam ne mogu ništa…
Ukoliko im mi to ne dozvolimo…
Ali mogu postati jako dobra motivacija da se dugo i puno trudimo u toj zaista i jedino važnoj Trci…koja je uvek unutra…
A to je da mi svaki dan budemo za mrvicu bolji…
Uostalom ništa i nije privlačnije od ljudi koji su jako sigurni u sebe…
A to saznanje još niko nikada nije našao van sebe…
Tako što ga je neko zavoleo…
I rekao mu da valja…
Već uvek u sebi samom…
Tako što je sam sebi počeo sa se sviđa…
Nakon svog tog vremena i truda koje je uloženo da bi se tako nešto postiglo…
Tako da…
Dobri moj Druže…
Nek’ si ti nama muški poginuo…
I to treba znati i moći…
Ma hajde…
Nije život jedna žena…
Nek’ je njoj sa srećom…
A mi ćemo se postarati za našu sopstvenu…
I ima sve da gori od lepote i radosti…
Sećaš se kad su nas one godine oni prepotentni i previsoki momci naduvali trideset razlike…u onom četvrtfinalu…
Pa smo celo leto trenirali kao potpuni manijaci…od jutra do mraka…
I dogodine puni samopouzdanja kidisali na Titulu…prosto ih preletevši…
Jedva čekam tvoje nove Dogodovštine…i Noćne Avanture…
Mada će nam i ova biti beskrajni šlagvort za zezanciju…
Do kraja života…
Koliko sam i planirao da sedimo zajedno i umireno od smeha…
Ono naše…
Izdrži Legendo… 🙂
Voli te brat!

Rana Zora

„Sve je van moje kontrole“…je užasna rečenica ako je posmatrate odozgore…
A sjajna ako je posmatrate odozdo…
Ljudi koji imaju jako visoko mišljenje o sebi se nikako ne mogu pomiriti da se i njima mogu destiti jako ružne stvari…i da se oni uglavnom ne pitaju da li i kada će se to desiti…i onda su veoma često anksiozni i kada je sve dobro…jer samo čekaju kad će nesreća početi…a potpuno očajni kada ih već nešto zadesi…jer „kako tako divne i posebne ljude tako nešto ružno može da snađe…nije pošteno…oni su navikli da sve uvek bude jako lepo i sasvim savršeno“…
Monasi po manastirima nemaju ni trunčicu anksioznosti…zato što veruju da postoji nešto mnogo veće od njih…i da će sve doći na svoje…ako ne u ovom…onda sigurno u onom drugom životu…
I što bi se onda sekirali…
Čim nema straha od smrti nema ni anksioznosti…
Čim neko nije gord što bi uopšte i bio razdražljiv…
Čim je trpljenje ultimativna vrlina što bi nešto i bilo teško…
To ide do tog nivoa da sam skoro čuo potpuno fascinantnu činjenicu da u crkvenoslovenskom ne možete početi rečenicu sa Ja…
Jednostavno vam nije potrebna ta opcija…
A i kad malo bolje razmislim sve rečenice koje počinje tako obično uopšte ne valjaju…i ne vode nigde dobro…
Mi ostali bi možda trebalo da potražimo neku Zlatnu Međupoziciju…
Da damo sve od sebe…
Bukvalno iz petinih žila…
Pa da se onda na kraju pomolimo onome u šta verujemo…
Što svako sebi treba da otkrije…
Od Univerzalnih stvari u koje puno ljudi veruje…
Preko alternativnih…
Do sasvim ličnih stvari…
Uvek se setim moje drugarice koja je ostala rano bez roditelja i koju je odgajila i podigla baka…najdivnija osoba na svetu…kojoj se posle uvek molila za pomoć u važnim trenucima…kada je baka već uveliko zaorala nebeske njive…čvrsto ubeđena da je ona njen lični Anđeo Čuvar…samo sada na drugom radnom mestu…
Pa da se fokusiramo na zahvalnost…
A ne na beskrajne prohteve…
I posebna prava…
Svesni da od nas jako puno zavisi…
Ali ne i sve…
Što je sasim ok…
Uvek su mi bili smešni ljudi koji se sekiraju na godišnjem odmoru kada im pada kiša…
Čoveče…
Pa sve najvažnije i najlepše što se uopšte i može raditi na Moru se može raditi i po kiši…
Možda je čak i bolje tako…
I više se u tome uživa…
I ceni…
A opet tako opušteni mogu biti samo oni koji čvrsto veruju da će se ranom zorom sasvim razvedriti…

Janko

Ovo je Janko…
Komšija i Beograđanin…
Doneli su ga klinci iz mog ulaza pre neki dan kod nas u baštu u okviru zgrade…
I od tada ga čuvaju i igraju se povremeno sa njim…
A mene su danas upoznali dok sam prolazio…
Divna scena…
I reklama za normalnost…
Mada…
Janku suštinski ništa ni ne treba…
Dobar je to gost…
Nije izbirljiv…
Ima dovoljno hrane i vode i sunca…
I niko ga ne dira…
Povremeno ga klinci obiđu i podruže se sa njim…
Nežno i polako…
I sa puno uvažavanja…
A čvrsto svi verujemo da celom ulazu donosi sreću…
Pogotovo ova sjajna deca iz komšiluka…
Koja možda i najbolje shvataju da je Janko Živo Biće…i da upravo zbog toga i zaslužuje svu moguću ljubav…pažnju i podršku…
Za razliku od mnogih mojih klijenata koji su to usput negde zaboravili…
Ili ih niko nije ni naučio…
Naravno da Janko zaslužuje ljubav…
I svu sreću ovog sveta…
Samo zato što diše i živ je…
To je sasvim dovoljna kvalifikacija…
Parče šume…
Hranu…
Vodu…
I zgodnu pužicu sa kojom će stvoriti dom…
I nove pužiće…
A kamoli neko ko je čovek…
Hej Homo Sapiens…
Spektakularni Pobednik Evolucije…
Koliko god bili ubeđeni da ne zaslužujete…i da vas niko ne može voleti…
Samo se setite Janka…
I mojih malih komšija…koji ispravno kapiraju život…
I koji ga žive baš onako kako treba…
I pogotovo…
Da ako za njega važi da svako ko diše zaslužuje ljubav…
Onda to mora važiti i za vas…
Koji ovo čitate…
Osim ako niste jedini zemljani kojima ne treba vazduh…
Onda ništa… 🙂
E sad što i Janku neće ženče doći samo na list…
Već je mora potražiti…
I biti kavaljer…
I posle štititi od šta god da napada puževe…
To je sasvim druga priča….
Svako ima svoju borbu i snove…
Ostvarenost istih nije isključujući kriterijum za nečija ljudska/pužlja prava…
Ali i dok je nema…
I dok još nije izdžigljao…
Mi ćemo ga čuvati u ulazu…
Nekako je naš i drag…
Pa i ako je laž da donosi sreću…
Šta ima veze….
To će nam svakako doneti ovi klinci koji znaju da vole…
I koje je neko odmalena naučio da su ljubav…nežnost i podrška jedini unevrzalni jezik na ovoj planeti…
Bravo za njih…
Bravo za roditelje…
Nadam se da će nam se Janko ubrzo i razmnožiti…
Isto se nadam i za komšije…
Toliko su nam takve Ljudine potrebne…

Slušajmo srce

Iako nas ponekad i naš mozak…naš stomak…i naše donje particije dobro vode kroz život…
I iako bi se sam Albert Elis…tvorac REBT-a…i virtuoz u racionalnom načinu sagledavanja sveta…prevrtao u grobu da ovo pročita…
Apsolutno nikada nisam pogrešio kada sam se vodio jednom jedinom orijentacijom…
Kada god sam slušao srce…
I to ne na onaj detinji način…
Kako se želi i voli krempita…igračka u izlogu ili neka slatka simpatija iz škole…
Već na onaj suštinski orijentir u grudima…
Onaj sjajni osećaj kada se u grudima sve smiri…
I kada je u duši sve lepo…lako i dobro…
Kada je lako smejati se…
Kada se većina stvari lako dogovora u pogledu…
I sasvim je jednostavno vinuti se u lakoću postojanja i uživanja na ovom svetu…
Sa nekim ljudima je to veoma lako postići…
Da ne kažem potpuno logično…i prirodno…
Hemija uvek odradi svoje…kada se odgovarajući sastojci približe…
Dok sa nekima…iako će se pomenuta tri dela nas…sa početka teksta…jako upirati da nam objasne da grešimo…naravno iz svoje lične koristi…svog načina gledanja na svet…i svojih pravila i sistema vrednosti…
To jednostavno nikada nećemo moći da imamo…sa nekim drugim ljudima…
Stoga…
Praštaj Elise…
I nek’ ti je laka zemlja…
I hvala na tome što si mi promenio život…
Kao i mnogim našim klijentima i pacijentima…
Ali uvek…
SLUŠAJMO SRCE!
Kada bi nas više počelo tako da živi…
Ovaj svet bi postao pravi pravcati Raj…
I možda nam stručna pomoć ne bi ni bila toliko potrebna…

Instagram emotivnost

Jedan od najznačajnih fenomena koji se može uočiti u ovoj novoj eri „instagram“ emotivnosti i seksualnosti…koja je u potpunosti redefinisala muško-ženske odnose…je to da u tim neobaveznim i neozbiljnim vezama i vezicama moć i kotrolu uvek ima osoba kojoj je manje stalo…
Prosto je…
U odnosima baziranim na zadovoljstvu…uzbuđenju i instant radostima i gratifikacijama…i maltene neograničenom ponudom i mogućnostima…uvek će osoba koja suštinski i nema šta da izgubi…uvek napraviti pravila igre takvim…da baš njoj bude lepo…onoliko i onda kada to ona želi…
Druga strana će imati samo opciju da bira između toga da bude tako kako je ponuđeno ili da ne bude nikako…
Što je sasvim pošteno…
I ok…
Čak i prijatno…
Ukoliko ste vi ova Gornja osoba…
A to je uvek osoba koja je bolja Prilika…
Koja ima bolje resurse koji su joj bitni…
Koja je sigurnija u sebe i samopouzdanija…
I koja posledično ima više opcija…
Alternative su sve u životu…
I ultimativni repelent za nesreću…
I ko ih ima neće dugo patiti…
I brzo će naći sebi mesto pod Suncem…gde će mu biti dobro i lepo…
Stoga je jedno rešenje da mi postanemo takva osoba…
K’o u onom starom fazonu…kad drugarica teši drugaricu…“zamisli sestro nije mi dečko čestitao rođendan – pa to je zato što imaš samo jednog dečka…“ 🙂
Osoba koja se ekstremno potrudila da se unapredi na poljima koja su joj važna…
I iz kojih će posle crpiti samopouzdanje…
Koja zna koliko zaslužuje…
Koja ne pristaje na manje…
I koja to lako sebi može pronaći…
Ili da toliko sazrimo…unapredimo i očvrsnemo sebe…
Da se pitanje koliko vredi i koliko zaslužuje V.Đ. izmesti iz domena spoljašnjih uticaja…mišljenja i fidbekova…u Domen Unutrašnjeg…i da se tu uvek upoređuje sa sopstvenim sistemom vrednosti…koji je decenijama baždaren upornim radom na sebi…
Zamislite psihijatra koji je oseća dobro i zadovoljno sobom samo kad mu pacijent kaže da je dobar…i da nešto zna…
Mislim prija…
Ali nije presudno…
Profesionalci kojima se divim na svetskom nivou imaju jako precizno podešen sistem vrednosti…i manir kako šta treba raditi…godinama unapređivan čitanjem kako su najbolji psihijatri u istoriji nekada nešto radili…i posmatranjem svojih Učitelja i slušanjem njihovih iskrenih saveta…i predloga kako nešto treba uraditi…koji su iako dobronamerni ponekad veoma oštri i brutalno iskreni…jer se jedino tako i može naučiti…i jedino takvi i ostaju urezani u svest…
Recite takvima da su Budale…neće se potresti…ako su ispoštovali taj svoj unutrasnji sistem vrednosti…i samo će se nasmešiti…ili vam povećati terapiju… 🙂
Recite im da su Geniji…neće odlepiti od sreće…jer su svesni da je to što vi mislite tako samo igrom slučaja zato što se neka muka rešila ili neki bol prestao…i što su svesni koliko još trebaju da rade i uče…da bi se samo asimptotski približili tom nekom zamišljenom savršenstvu a svesni da ga nikad niko nije dodirnuo…
Ali svakako oni kontrolišu svoju sudbinu…
Raspoloženje…
I ideju koliko vrede…
Ko to uspe…
Niko mu neće moći ništa…
Čak ni seen na instagramu…
Ili nepogledan stori snimljen baš za te neke posbne oči…koje su imale nešto mnogo pametnije da gledaju… 🙂
Što su svakako jedni od najčešćih razloga zašto omladina danas dolazi na psihoterapiju…
O nek’ ih Bog čuva…
Od srca im želim da im to bude najveća muka u životu…
Zauvek… 🙂

Muzika…alkohol i žene

Smejem se danas bukvalno celi dan nakon što mi je drug koji radi u banci ispričao kako sada imaju neko glupo pravilo da moraju pitati ljude zašto podižu svoj sopstveni novac sa računa i kako mu je klijent…par ekselans Gospodin…na to pitanje najljubaznije moguće i sa puno uvažavanja…mrtav ladan…odgovorio „na muziku…alkohol i žene“… 
Prebrojao novac…
Zahvalio se pristojno…
I otišao dostojanstveno sa pulta…
Dok su svi u filijali umirali od smeha…
Svesni apsurdnosti i neumesnosti pitanja…
I eto…
Lekcije o Granicama svuda možemo pokupiti…
Kad god vam neko zabija nos u vaš novac…mozak…dušu…ili genitalije…ovako nešto slično je najbolji mogući odgovor…
Ljubazno…
Ozbiljno…
Kreativno…
I maksimalno vrcavo…
Po principu što šašavije to bolje…
Pa nek’ se misle posle da l’ ste ozbiljni ili ih samo zafrkavate…
Važno je samo da budete potpuno mirni…pristojni i staloženi dok branite svoje ultimativno ljudsko pravo na životne izbore i sopstvenu sudbinu do poslednjeg daha…
Ne popuštajući ni za milimetar…
I da se nikome nikada ne pravdate…
I ne objašnjavate…
Kako god da živite…
Ukoliko ste vi sa tim životom srećni…
I ukoliko vam je duša baš tako mirna…
A i znate već…
Ničega se zloba…zavist…ljubomora…malograđanština…dušebrižništvo i primitivizam ne plaše toliko koliko Humora…i Ljudi Zdravih u Glavi…
Zato su oni toliko i dragoceni…
Čuvajmo ih…
Čuvajmo se…

Gym

„Ne postoji lift ka uspehu…moraš ići stepenicama“…
Natpis u mom gym-u…
Koliko je ovo samo istinito…
Prosto…
Sve što dobijemo na tacni prvo nam ništa neće ni značiti…
A drugo neće nam popraviti samopouzdanje…
Koje je možda i najvažnija pojedinačna karskteristika koja će odrediti nečiji život…
Samopouzdanje se stiče samo mukom…znojem i suzama…
Kada dugo idemo uzbrdo ka nečemu što nam je zaista važno…
Nažalost…jer je taj put uvek težak… mukotrpan…i bolan…
A na sreću jer to znači da svi mi mozemo poći tim putem…odakle god startovali…
Trud je ultimativno ljudsko pravo…
I supermoć…
Zato je i dobro upravo kad nam ne najteže pokrenuti nešto dobro…
I nešto što zavisi samo od nas…
Čisto kako bismo bili posteni prema sebi…i dobili saznanje da smo dali sve od sebe…
I ostavili srce na terenu…
Potruditi se maksimalno ne iz mrznje već iz ljubavi prema nama samima…
I poštovanja prema nekoj budućoj verziji nas…
Koja će imati bolji život…
I kojoj će sve biti lakše…
Kad jednom krene…
To ionako nikad nisam shvatio…
Ono Đoletovo „da l’ grom odabira hrast…il’ se to hrast munjama nametne?“…
Da li to važi i obrnuto…
I za sreću…
I dobre dane…
Da li je život samo beskonačna sinusoida loših i dobrih Vetrova…
Koji će nam duvati u prsa…ili u leđa…
Jer…
Prosto uvek kad sam se jako potrudio… Nagrada je došla na kraju…
I Kopno sa Rajskim Voćem se pojavljivalo na Horizontu…
Nikada pre…
Apsolutno nikada…
I sad mi je nekako glupo da taj Modus Vivendi napuštam…
I mogu samo da vas posavetujem da i vi tako probate…
Nećete verovati šta sve moji klijenti postižu…
Kad se zainate…
I zalete…
Kada dugo upiru iz petinih žila…
Iako boli…
Iako je teško…
Iako još ničega lepog nema na vidiku…
A onda odjedanput…
Voilà…
Eto stare čarobnice Inercije…
Eto dobre Sreće koja uvek prati hrabre…
I eto Duge u Grudima…
Više stvarno nisam siguran u nepomerljivost Planina…
Jedan će vala i njih pomeriti… 🙂

Proslava mature

Generalno stanje našeg psihičkog zdravlja i zadovoljstvo našim životom ponekad možemo vrlo jednostavno proceniti na osnovu nekih vrlo jednostavnih osećanja…
Na primer…
Od toga da li nam se ide na proslavu 5…10…ili 15 godina od mature…
Ljudi koji su psihički dobro će hrliti…i jedva čekati…da se podruže…provedu i da napune Dušu sa starim drugovima…da evociraju stare i stvaraju nove uspomene…u kakvoj god životnoj poziciji bili…shvatajući da su oni mnogo više od toga šta im se u životu dešava…i shvatajući da to isto važi i za njihove drugove iz razreda…
Ljudi koji možda i nisu psihički toliko dobro ali su se u meduvremenu ostvarili…prolepšali ili obogatili će jako voleti priliku da to nekome i pokažu…i držaće se toga kao pijan plota…
Najgore je onima koji nemaju ni jedno ni drugo…
Za njih su ti neki životni ček pointi – ko je kako i ko je dokle dobacio jako bolni i zapravo pravo mučenje…
Sva ta pitanja na koja nemaju odgovore…
Ono što je zaista divna okolnost je što se proslave mature obično organizuju svake godine a skoro obavezno na 5 ili 10 godina…
Znate li koliko se može postući na dobroj psihoterapiji sa nežnim…dobronamernim… mudrim i potkovanim psihiterapeutom za to vreme?
Znate li koliko se knjiga za to vreme može pročitati?
Koliko se zemalja moze obići?
Sa kim sve sedeti i razgovarati?
Znate li šta se sve može postići do tad?
Stoga je možda i najvažnije pitanje koje trebamo sebi postaviti…gde…kako i u čemu treba da porastemo kao Ljudi da bi nam se za recimo pet godina išlo na proslavu?
Čvrsto verujem da je tu samo nebo granica…
PS…
Svakako mozete od kuma pozajmiti BMW-a…
Kao sto ću ja…
Za svaki slučaj…
Nek’ se nađe…
Neće škoditi sigurno… 😉

Gladna Duša

Uprkos svom napretku nutricionizma…svim tim režimima zdrave ishrane…dijetama…pravilima kada i šta treba jesti…i svim tim vežbanjima i načinima života…i dalje važi jedno staro pravilo…
Glad veoma retko dolazi iz praznog stomaka…
Mnogo je češće u pitanju gladna Duša…koja traži makar nešto lepo da joj se desi…
Da bi kako tako pretekla…
Ponekad se tu i krije ta Čudotvorna Dijeta…
Ko nađe način da postane srećan…zadovoljan i ispunjen na suštinskom nivou…
Lako će mu biti da se zdravo hrani…
Ma kakvi…
Shvatiće koliko je malo hrane potrebno da bi se lepršalo kroz život…
Setite se samo kada ste poslednji put bili jako zaljubljeni…
Koliko je hrana bili samo gubljenje vremena…
Ili hajde…samo oporavak da se ne onesvetite…nakon burnih noći…i prikupljanje snage za noć koja tek dolazi…u kojoj ćete još više uživati…
Stoga…
Pustite stomak…
Ja na primer imam rezervi da ne pojedem ni gram hrane do proleća… 🙂
Ništa mi ne bi falilo…
K’o medvedu koji je pošao da negde prilegne za svoj zimski san…
Ali Duša je važna…
Tu nam svima treba neograničeno punjenje…
I tu se vazda i nalazi Lek…