Kako mi je nešto bilo puno srce pre neku nedelju kada me je jedan moj dobri prijatelj pozvao telefonom i zamolio da naručim od njegove supruge neku prirodnu kozmetiku za posle kupanja…
Ja nisam mogao da odolim a da ga ne pitam- „Da li se šlogirao i šta će pobogu muškarcu…a tek ovakvom Međedu… kozmetika posle kupanja ako još uvek ima kod kuće onaj šampon od koprive od pet litara što može i za pranje kola…i za sudove…i za prozore…i za kosu…i pazuhe…i za međunožlje?“ 😀…ali mi je onda drug samo rekao…“Ajde ne pametuj molim te…nego naručuj…poslaću ti pare“…
Tek mi tada ništa nije bilo jasno…no onda su se kockice polako složile…
Njegova Cica…ženče i po…majka četvoro dece…i jedno divno ljudsko biće…je pokrenula neki online biznis prodaje te kozmetike…kako bi mogla i ona nešto da privredi i da doprinese kućnom budžetu…kako bi prehranili i podigli svu tu čeljad a da opet ne radi od devet do pet za nečiju tuđu decu a da svoju ne viđa…i kako bi stigla i da ih redovno iscmače i izgrli dok im je to još potrebno…ali joj jednostavno ne ide…
Iako se puno potrudila…sa ogromnom pažnjom sve dizajnirala…čestito zapela…i sve dobro smislila…prosto niko ne naručuje tu kozmetiku…prevelika je konkurencija…pa se ovaj moj dosetio da je okuraži tako što ćemo svi mi iz njegovog najbližeg kruga ljudi naručiti po paket…a on će nam to platiti…čisto da joj malo krene i da povrati samopouzdanje…i da ne odustane…
Prosto da je podrži kad je najkrhkija…
Sećam se kako je isti takav bio kad su se zlopatili…skupljali za vantelesne…i za učešće za stančić u Mirijevu…gde će svako od njih šestoro imati po svojih devet kvadrata…malih ali njihovih….i najsrećnijih na opštini Zvezdara…
Znate one Ljude Buldožere…što nikada ne kukaju…već samo hukću kao neki Parni Valjci ka snovima koje su zacrtali…što ih ništa na ovoj kugli zemaljskoj ne može zaustaviti…
Toliko mi je to bilo lepo…da sam naručio tri paketa…i posvađao se oko plaćanja…kao što to i u kafani obično znamo oko toga ko će platiti…
Neće mi ništa bit ni od nekoprivaste kupke…a gde piše i da Međed ne može na lavandu zamirisati…
Jer prosto…
Kao i svaki psihijatar…sa ružnim znam vrlo dobro…i sve me manje iznenađuje koliko je život kreativan na tu stranu…
Prosto sam školovan da sa time budem vičan…
No me Lepo sve češće potpuno rasturi…
Ljubav…
Podrška…
Nežnost…
Kreativnost spram nedaća…
Zajedništvo…
I Porodičnost…
Najvažnije sile u kosmosu…koje me sve više i više diraju tamo gde sam najosetljiviji…
Ako neka Porodica treba da uspe…i da im sve ide od ruke…to je onda ova Cicina i Buldožerova…
A hoće…
Znam da hoće…
Ljubav je uvek i bila rad na potencijalima osebe koju voliš…i stvaranje idealnih uslova da ta osoba pored tebe može maksimalno procvetati…
A kad nam se Cica razmaše…
Ceo Beograd će na lavandu mirisati…
Samo da krene…
Da se upali i razmaše Lokomotiva…
No dok je Buldožera iza nje…
Dok je te čarobne ljubavi i podrške…najvećih supermoći koje Homo Sapiensi poseduju…
Uopšte se ne sekiram…
U stvari Nivea bi trebalo…
Ne zna ona s kim ima posla…

Pustite napredne i visokosofisticirane dijagnostičke metode…jedini pravi test nečije inteligencije…karaktera i sveukupnog mentalnog zdravlja je to da li je taj neko uspeo sebi da ostvari sve ono što zaista želi u životu…i da živi onako kako baš on misli da treba…i kako će mu duša često i lako biti nasmešena…
Što su gore bile nečija startna pozicija i životne okolnosti to je taj uspeh veći…a sigurnost u njegovo mentalno zdravlje…hrabrost…snagu…pamet i kvalitet ličnosti izvesnija…
Kad je uostalom mirno more stvorilo dobrog Kapetana…
Zanemarite akademske titule…novac…slavu…društvene mreže…hijerarhijske lestvice i popularnost…
Koliko je neko srećan…i zadovoljan sobom i svojim životom toliko je u pravu…

Prvo me je začudilo zašto neko u kružnom toku vozi bukvalno deset kilometara na sat…no kad sam projurio pored njih i video ono veliko slovo P na zadnjem staklu…sve mi je bilo jasno…
Mali hjundai…zalegao skroz do zemlje…i kako to da kažem…jedno pegavo…kovrdžavo…prestravljeno i nasmešeno pile od osamnaest godina i jedan dan…sa onim štreberskim cvikerima.. koje drži ruke na volanu onako kako drže samo ljudi koji su bukvalno juče položili i cela familija u kolima…tata napred…za svaki slučaj…a mama i brat pozadi kao večita podrška…navijači…i zadirkivačka sekcija…
Nedelja popodne…
Jedan mali ogromni dan za *****iće…
I verovatno prva porodična vožnja na koju će ih Malena odvesti…
Mogu tačno da ih zamislim kasnije u kući…
Kako cvrči pile i krompirići za velikim stolom u kuhinji…gde svako ima svoje mesto…
Kako miriše Kolač od Višanja…
Kako svako svakog za nešto zeza…
Kako grohot odzvanja kao i uvek iz njihovog stana..
Kako je ona sva važna dok objašnjava kako se snašla na polaganju vozačkog…
A oni ponosni…
Što su je tako milu i hrabru i pametnu i sposobnu i dragu podigli…
Mali dan…
A toliko veliki…
I setih se onoga što često zaboravim…
Za ovu današnju Nedelju…bih pre deset godina dao bubreg…tri četvrtine jetre…i sve što imam materijalno…
Prosto je u jednom trenutku okrenulo…i sve se nekako posložilo po pitanju mojih velikih želja…i život je postao nekako lep i smislen…
No to uvek zaboravimo…
Jer prosto čovek je proklet…
Što bi rekao genijalni George Bernard Shaw „Postoje dve tragedije u životu…jedna je da ne dobiješ ono što ti srce želi…a druga je da dobiješ“…
Jer…
Ili nešto nemamo…
Ili imamo a ne uvažavamo…
Stoga…
Hvala Hjundajćani na kratkom podsetniku…
Svi Đurići su trenutno zdravi…
Još se volimo…
Još smo na okupu…
Još se pilići i krompirići mogu peći…
Još je višanja pun zamrzivač…
Još imamo Nedelju…
I Nedelje pred nama…
Proklet bio ako ikad išta više zatražim…

Ma koliko neki muškarac bio snažan…zgodan…hrabar…uspešan…moćan…ostvaren i bogat…i ma koliko neka žena bila lepa…zgodna…hrabra…uspešna…moćna…ostvarena…i bogata…o njima uvek najviše govori to kako tretiraju druge ljude…
Ne postoji veći dokaz nečije inferiornosti od toga da je neko bahat…bezobrazan…grub…nepristojan i da oko sebe širi onu toliko poganu i ružnu negativnu energiju…a pogotovo u kontaktu sa ljudima koji mu to ne mogu uzvratiti i gde se ne mora ni malo pretvarati…
Trebalo je da me vidite kako sam sa jednog poslovnog sastanka koji je mogao biti jako unosan momentalno ustao i otišao čim je prepodobna i premoćna pobednica pentranja po korporativnom lestvicama jedne preuspešne kompanije počela da maltretira i ponižava konobare…Braću Moju Napaćenu…u mom prisustvu…
Još uvek duva promaja na tom splavu…od kad sam ja u veleslalomu projurio ka izlaznim vratima…
Jer odavno znam…
Tako bi i mene…da joj za nešto ne trebam…
I da nisam sebi (bravo ti ga Đuriću) obezbedio životnu poziciju da ništa ne moram…
Što je najveći protivotrov tome da vas ikad iko ponižava…
I najuzvišeniji oblik ljubavi prema sebi…
Jako volim onu Betovenovu da „Ja ne znam nijedan drugi znak superiornosti, osim dobrote“…
I to je zaista tako…
O nečijem postignuću…veličini…ljubavi prema sebi…i ostvarenosti najviše govori to koliko je pristojan…ljubazan…dobronameran…lagan i opušten u kontaktu sa drugima…
Ljudi veruju da psihijatri mogu proceniti ljude veoma brzo…ponekad i na prvi pogled…
Da se ne lažemo…
To je samo ponekad istina…
Ali gore pomenuto pravilo…
Da su Veličine fine…pristojne…nežne i podržavajuće…i da će vam u njihovom prisustvu makar za mrvicu biti lepši i lakši dan…
A Mali bezobrazni…grubi…bahati… ponižavajuće nastrojeni…i da će vam u kontaktu sa njima sve postati zamračeno i ružno…a dan pretežak…prosto nikada ne maši…
Pokušajte…
Nećete se pokajati…
Pečata mi specijalističkog…

Ako nešto volim kod sebe to je onda nepobitna činjenica da ja baš znam da se radujem…
Onako iskreno kao dete…
I to vrlo često jako malim stvarima…
A opet tako ogromnim…
Zalascima sunca…nekoj netaknutoj prirodi…svemu što ima veze sa Morem…blagim…dobronamernim i nasmešenim ljudima koji čine nežne stvari ljudima koji im to nikako ne mogu uzvratiti…slobodnim umetnicima po svetskim trgovima…ili bendovima koji vraški dobro zvuče kad krenu da praše onako za svoju dušu…dobro uparenim čarobnim zalogajima sa još čarobnijim vinima za najčarobnijim stolovima za kojima sede spektakularno pametni…duhoviti i apsolutno politički nekorektni ljudi…vožnjama uz spuštene prozore kroz koje trešti muzika…i tako dalje…i tako dalje…
Doduše…znam i da tugujem…o još kako…ali u radovanju sam prosto nepobediv…
Volim i to što sam druželjubiv…i to što od profesora univerziteta do automehaničara…kao i od prosjaka do multimilionera imam Prijatelje…i Načine da nam skupa bude lepše…lakše…zabavnije i smešnije…no kada smo sami…i ideju da biti Naš Čovek nikad nije bilo pitanje porekla…boje kože…nacionalnosti…mesta rođenja…obrazovanja…novčanika ili Boga kome se molimo…već zaljubljenosti u iste stvari…istrajavanju u sličnim sklonostima…verovanju u slično ispravno…i tome da se zbog istih stvari radujemo i smešimo oko ušiju…
A najviše volim to što na nekom mestu gde ne živim i gde sam samo otputovao mogu brzo početi da se osećam kao kod kuće…i da mrvice tog načina življenja i još mnogo važnije guštanja u životu mogu zapakovati u kofer i poneti sa sobom kući…
Sve te mirise…ukuse…zvukove…dodire…razmišljanja…ideje…saznanja…prizore…i osećaje…
Te se pomalo smatram i ponosnim Parižaninom…Budvaninom…Atinanjinom…Kotoraninom…Madriđaninom…i nadasve Komižaninom…
Sve te ljude smatram sugrađanima…
Tačnije SuDUŠAnima…
Jer ako nam se duše raduju na iste stvari…i ukoliko nam oči zasuze zbog sličnih lepota…kako onda nismo Rođaci…
Kao što će uostalom i moji Prijatelji iz tih gradova onog trena kada kroče na vreli asfalt Beograda…momentalno postati Beograđani…
Biti građanin nekog grada ionako nikada nije bilo pitanje geografije…administracije… regula…i toga gde smo rođeni…
Već stanje duha…pogled na svet…i zajednički način uživanja u životu…
Sposobnost da upiješ sve ono što je tradicionalno lepo i dobro na tom mestu…a da ga opet oplemeniš i nečim svojim lepim i dobrim što si doneo…
Tako da dragi moji SuDUŠAni dobrodošli…
A mene ne morate zvati…
Eto mene samog…
Čim pre…
Nigde ne piše da izreka teško žabi u vodu da skoči ne važi i za pozamašne primerke…😉

Najčešći način kako moji pacijenti reaguju na saznanje da boluju od neke neizlečive bolesti je pomisao „Ali to nije moguće…nije fer…toliko stvari još nisam stigao da uradim i da iskusim“…
Uvek me to do kostiju potrese…
I to je možda i najteži deo mog poziva…
Ta sveprisutnost smrti i patnje…
Koja vreba iza ćoška…
A s druge strane…
Ne postoji stvar koja je više uticala na to kako ću birati da živim…
I na šta ću trošiti Vreme…taj najskuplji i najdeficitarniji resurs na ovoj planeti…
I koliko ću se osvešćeno i tendenciozno radovati Malim Ogromnim Radostima…Životnim Lepotama i Čarobnim Trenucima…kojih uvek ima ukoliko imamo pčelinje oči…ili se makar uvek mogu stvoriti…ukoliko pamet trošimo na kreativnost a ne na kukanje…
Zato je psihoterapija blistava i strašna…
Kao što je uostalom i život sam…
Ipak…
Veoma me raduje činjenica da iako je strašni deo zagarantovan…onog momenta kada smo prvi put udahnuli….
Ukoliko se jako potrudimo…
I blistav deo može isto to postati…
Moji Najhrabriji pacijetni i ljudi kojima se najviše divim su me to naučili…
Neopisivo sam im zahvalan na tome…

Uvek sam voleo onu afričku poslovicu…“Dete koje nije bilo grljeno…spaliće selo samo da bi osetilo toplinu“
I čvrsto verujem da je koren svakog zla na ovoj planeti upravo u nedostatku ljubavi…
A pogotovo onda kada smo bili najkrhkiji i najranjiviji…
I kad nam je najviše i trebalo…
Obično se u tome krije i sav uzrok problema…
Ali i Lek…
A najbolje je što nečije Lečenje Ljubavlju može započeti u bilo kom periodu njegovog života…
Naravno što pre to bolje…
Ali me neobično raduje činjenica da je to uvek moguće…
I da ponekad ta ljubav može doći i iz nekoga samog…samo ako mu se lepo objasni da ima pravo na to…i da to što je nevešt u tome…ne znači da nikada neće uspeti…već da ga samo na vreme nisu naučili…i da samo nije dovoljno vežbao…ali da je to naučljivo i navežbljivo…ako se puno potrudi…i bude uporan u čuvanju sebe…
Oduševljava me činjenica da uvek postoji prilika da nečija Duša u dodiru sa ljubavlju procveta…
Najlepši deo mog zanimanja je stalno svedočenje tim Čarobnim Procvatima…
Drage kolege baštovani svratite nekad da vidite sav taj raskoš i boje…
Svaka čašt vama na vašim dostignućima u lepoti…
Ali ništa na ovome svetu nije lepše…