Najveći problem sa time što ih neko nije zavoleo imaju ljudi koji sami sebe nisu zavoleli…
Ovim drugim srećnicima je ta spoljašnja ljubav dobrodošla ali ne i neophodna…
Pravi problem je u stvari u tome što je jako teško zavoleti sebe…ako ti to niko nikada nije pokazao kad ti je najviše trebalo…i kad si bio najkrhkiji…
Ali nije nemoguće…
I neostvarivo…
To je ponekad i najvažniji put na koji neko treba da se otisne na psihoterapiji…
Njen najsvetiji cilj…
I najhrabriji poduhvat koji jedan čovek može poduzeti…
Zato u svojoj biti psihoterapija i jeste ništa drugo do postepena i temeljna popravka loših uspomena…i njihova zamena novim toplim…razumnim…zdravim i isceljujućim saznanjima…i uvidima…koje potom treba toliko puta ponoviti i navežbati…dok ne postanu novi uobičajni način razmišljanja…
Ništa drugo do jedan visoko sofisticirani apdejt operativnog sistema po kome nam Duša funkcioniše…
A to je..ubeđen sam sve više i više…pre ili kasnije uvek moguće postići…
Zato je psihoterapija tako teška…duga…i izazovna…
Zato je i čarobna…

Ako bih morao izdvojiti jedan savet koji se može primeniti na sve međuljudske odnose on bi u svojoj biti bio veoma jednostavan…
Najpre…
Prestani da očekuješ od ljudi da moraju biti ono što bi ti voleo da jesu…i što si zamislio…
Proceni kakvi su oni zaista i stvarno…
I onda im nađi mesto u sopstvenoj duši koje zaista i zaslužuju takvi kakvi jesu a ne kakvo si dijaznirao za onu prvu…imaginarnu opciju…koja možda nikada i nije postojala…ili koja se vremenom samo raspršila kao mehur od sapunice…
A onda nauči i navežbaj kao manir da se i u svim ostalim odnosima i okolnostima ponašaš kao generalni direktor svog vremena…pažnje…i energije…
Zapošljavaj…unapređuj i otpuštaj u skladu sa zaslugama…
Ponekad se pomalo bojim da se ovo ne pročuje…
Baš bismo bez dosta posla ostali…
Ali s druge strane…
Ovaj svet bi postao neuporedivo srećnije mesto…
Uvek ja mogu prodavati sladoled…
To je isto pomagačko…saosećajno i čovekoljubivo zanimanje… 😀

Ode i Dule…😪
Ne znam da li sam od ikoga iz sveta sporta više naučio o životu…o dobru i zlu…o ljudima…o psihologiji…o tome šta je zaista važno…o karakteru…upornosti…trudu…i borbi…od njega…
Nekako nam je General u svim tim formativnim godinama bio kao neki siguran…strog ali uvek pravičan uzor na koga smo uvek mogli da se oslonimo…kad ne znamo šta je pravi put…
Uživao sam u svim onim simboličkim pobedama jednog siromašnog Partizana nad svim tim prebogatim klubovima i nekako mi je to davalo ideju da ipak nekada i bude što biti ne može ako se ostavi srce na terenu…i da pamet i kreativnost uz lavovsku borbu mogu nadoknaditi sve ostale manjkavosti…
Mislio sam o Bogdanu kako šutira preko metle satima i bilo mi je lakše da učim noćima pod svetiljkom…
Kroz teške trenutke kad se više nije moglo ni milimetar dalje u životu mi je često odzvanjao Onaj tajm-out protiv Barselone koga i dan danas znam napamet „Kakav je bre ovo početak…o čemu se radi…pravite faul…nemoj da vam izmišljaju…X1…probi…
kontranapad…skok u napadu…borba bre…šta je bre ovo“…
Impregnirale su mi se u sistem vrednosti one Duletove eruditske mudrosti sa neke od onih kultnih konferencija za štampu koje su bile prava mala fakultetska predavanja…
„Sport makar treba da bude pravedan…jer na ovom svetu nigde drugde nema pravde“…
„Aristokratski je boriti se za unapred izgubljenu stvar“…
„Može da se pogreši po pitanju toga kakav je neko igrač…ali ne sme da se pogreši po pitanju toga kakav je neko čovek“…
„Ako su ruže procvetaće“…
„Svako zlo ima svoj kraj…i ovo će se jednom lane zvati“…
Odmori Gore Generale…
Pozdravi Mišu…
I hvala ti za celoživotni masterclass kako treba živeti…
Imao si se rašta i roditi…
Dule Vujošević…ša la la la la…
Dule Vujošević…ša la la la la…

Kada sam davne 2019. godine krenuo na svoj prvi evropski psihijatrijski kongres i bio pomalo uzbuđen i impresioniran tim zgoditkom…jedan od mojih Kumova me je ispratio sledećom porukom na telefonu…

„Pred polazak u Carigrad knez Miloš Obrenović je dao savet Petru Ičku…prvom srpskom ambasadoru kod turskog sultana…koji je ušo anale srpskih diplomatskih anegdota…
„Pazi, dobro Petre, kad budeš tamo pred Sultanom. Da se ku*čiš bre, da vide Turci da Srbija nije mačiji kašalj. Ne mogu oni da rade kako oni hoće. Ali Petre, dobro vodi računa. Ako na to tvoje ku*čenje, počne i Sultan da se ku*či, e… ti Petre, odma’ da odku*čiš, jer je Srbija ipak mala zemlja.
I da znaš – Sultan je slab na pare i na muško dupe, a mi pare da ti damo nemamo.“ 😀
I tako…
Ponekad je suština dobrog mentalnog zdravlja u prijateljstvu…
U podršci…
U iskonskom saznanju da vas neko voli i da je tu za nas…
I u neuzimanju života suviše ozbiljno…
Hvala Kume moj…
Dupe sačuvano…
Srbija lepo predstavljena…
Psihijatrija još više zavoljena…
Hvala što si tu sve ove godine i u dobru i u zlu…
I hvala što si uvek donosio Dugu u mračne periode…
I za to što su mi…za razliku od ostalih…mišići za smeh evo već 25 godina stalno nabildovani…
Ni ne znam kako bismo preživeli bez tog…

Često u razgovorima sa pacijentima o anksioznosti zaključimo da je glavni uzrok njihove patnje ne ono što im se zaista dešava već ŠTA AKO razmišljanje…
Šta ako mi se desi ovo…šta ako mi se desi ono…i onda samo upišite po ličnoj preferenciji omiljeni horor scenario…
I onda se često setim i spominjem jednu od mojih omiljenih priča o Spartancima…koje nekako još od dečačkih dana baš jako gotivim…
„Nakon što je uspeo da pokori većinu grčkih polisa, Filip II Makedonski je poslao poruku Spartancima koja je sadržala jasnu pretnju: „Ako dođem sa svojom vojskom u vašu zemlju, vaše kuće će goreti, vaši gradovi će biti opustošeni a vaše žene će postati udovice“!
Usledio je lakonski odgovor Spartanaca: „Ako“…“ 😀
I zbilja nema boljeg leka za anksioznost no rešavati probleme TEK onda kada se i dese…
Nikako pre…
A vreme pre njih umesto na užasavanje u tome kako će nam biti ako nas nešto zadesi…potrošiti na građenje sebe…svojih vrlina…rast i razvoj…i usavršavanje karaktera i filozofije življenja koji su junački…
Anksioznost je prosto uvek precenjivanje potencijalnih opasnosti a potcenjivanje sopstvenih sposobnosti…
A jasno vam je na čemu se tu najviše i može raditi…
I gde je mogućnost unapređenja neograničena…
Teško će neko biti anksiozan spram smrti i rata ukoliko se od malena pripremao da pogine za nešto važnije od života…
Za čast i slavu i vrednosti u koje veruje…
Ništa mi nije fascinantnije od činjenice da je jedini način da dobijete zagrobnu ploču u Sparti bio ili da poginite na bojnom polju ukoliko ste muškarac ili da umrete na porođaju ukoliko ste žena…
Kakva veličanstvena i junačka kultura…
Bravo Đuriću…
Spartanče…
Stvarno ćeš neopisivo stradati i namučiti se AKO ti i ove nedelje ne stigne onaj naručeni deo za kola…i ako ti ne bude dobra ona važna supervizija na edukaciji…
Neopisiva muka…
Idi malo u svoju sobu i jako se sekiraj…i potom kad presvisneš od nervoze tiho se isplači…biće ti lakše…
Ratniče moj neopevani…😉