Dirnulo me je do kostiju kada mi je skoro jedan od najuspešnijih i najimućnijih ljudi sa kojima razgovaram na psihoteraliji rekao da je krucijalni trenutak koji je pokrenuo lavinu događaja koji su doveli do svih tih veličanstvenih uspeha bio trenutak kada je kao tek svršeni diplomac trebalo hitno da plati neku postdiplomsku edukaciju…koja se kasnije pokazala kao Zlatna Kočija…i kada je potpuno očajan zvao svoje roditelje sa halo govornice (mlađi nek gugluju šta je to 😀)…da mu hitno pošalju kako znaju i umeju trideset hiljada dinara…da će ih čekati sutra oko podneva u pošti…
Kaže da se tačno seća tog prepodneva…
Mirisa kiše sa beogradskog asfalta u nozdrvama…
Ideje da mu se život tog trenutka lomi…
I trenutka kada je podigao 22780 dinara…koje su mu stigle postnetom…
Bilo mu je jasno kao dan…da je to bukvalno zadnji dinar koji su imali da mu pošalju…
I da se u njegovoj malenoj rodnoj kući neće baš preterano jesti do kraja meseca…
Potom mu je cimer iz studenjaka…današnji CFO…pozajmio ostatak novca…
I ostalo je istorija…
Volim onaj fazon da ponekad ti tražiš motivaciju a da ponekad motivacija nađe tebe…i prateću sliku bicikliste koji pedalira iz sve snage kroz šumu bežeći od medveda… 😀
Slično je i u životu…
Ponekad je najsigurniji način da uspeš to da ne možeš sebi da priuštiš da ne uspeš…
Jer znaš ko je sve na tvojoj strani…
Koliko su se odrekli…
I koliko će im to značiti…
Prosto neuspeh nije opcija…
Nema te Planine koja će zauzdati Bistru i Hrabru Planinsku Rečicu čvrsto namerenu da stigne do svog Mora…
Raduje me što su mu roditelji još uvek živi…
Raduje me što su već jako dugo srećni i ponosni…i nadasve siti…
Raduje me to što je sve na kraju dobro ispalo…i što je svaki minut njihovog zajedničkog truda vredio…
Raduje me ona genijalna misao Marka Aurelija da je sve do trenutka smrti…svaki poraz samo psihološki…
A najviše me raduje što ne postoji zanimanje gde čovek može tome više posvedočiti od mog…
Kakva je to samo vraška privilegija…