Ovo je možda i najznačajniji slajd za predavanje u subotu koji odgovara na često pitanje koje dobijam da li anksioznost može biti dobra i korisna emocija…da li nas ona od nečega štiti…i da li je ipak i ne treba lečiti…najčešće od ljudi kojima ona predstavlja maltene čitav identitet i način života…najčešće uspostavljen ne njihovom krivicom…već posejan i dobro zaliven još u detinjstvu tom paklenom kombinacijom genetike…odgoja…i oštećujućih životnih iskustava…
Odgovor je decidirano ne…
Na slajdu ispod su navedene jasne disktinkcije između normalnog straha…tog prevažnog evolutivnog alarma za preživljavanje…i anksioznosti…odnosno patološkog straha…koja u stvari predstavlja kvar u radu tog istog alarma…
Zato anksioznost uvek treba lečiti…
I saseći u korenu…
Jer ona je kao najezda bakterija…
Sapun koji ubija 99% bakterija nema nikakav smisao…
Jer će taj 1 % brzo ponovo izdžigljati…i sve iskontaminirati…
Zato moramo biti temeljni i sa anksioznošću…
I to što pre…
Život svakako brzo proleti…
Pravi problem je uvek bio u neproživljenom…
Ako zbog nečega vredi uhvatiti se u koštac sa anksioznošću onda je to sa bismo mogli da hrabro krenemo ka našim iskonskim vrednostima…
Ćup sa srećom je vazda tu zakopan…