Zaista ponekad verujem da ne postoji veći uspeh na ovom belom svetu od toga da osoba koja je odrastala u traumatizujućim…oštećujućim i prestrašnim okolnostima izraste u osobu…ka kojoj bi to ranjeno…prepadnuto i uplakano dete trčalo iz sve snage u naručje da se zaštiti…
Vrlo često su te osobe divne…
I predstavljaju blistave hodajuće primere mentalnog zdravlja…imaju raskošno lepe karaktere…i neku granitnu ljudsku snagu…
A ponekad te osobe postanu i vrlo posvećeni i sjajni roditelji…
Detinjstva njihove dece…i negujuće roditeljstvo koje biraju da im pružaju su u stvari izvinjenje koje nikada nisu dobili od svojih roditelja…
No ono im više nije ni potrebno…
Kakve crne olimpijske medalje…
Od toga da se ni iz čega stvori Ljubav…to neopisivo čudo svih čuda u Svemiru…
Većeg uspeha jednostavno nema…
Trebalo bi da imamo Balkon samo za njih…
Imao bih da predložim barem desetak mojih pacijenata za velelepni i sasvim zasluženi doček…
Odavno se nikome toliko ne divim…
Odavno me niko toliko ne fascinira…
Živeli Diskretni Heroji!