Jako volim one Đoletove stihove „samo bol je u životu siguran…sreću nosi neki poštar jako spor“…
I sve što sam stariji…i što se više bavim psihoterapijom…to i više shvatam koliko su ti stihovi nažalost istiniti…
Ali postoji nešto u šta verujem još više…
A to je da baš zbog toga i mi sa naše strane treba da se borimo iz sve snage za svaki Srećan Dan…
Šta dan…
Za svaki minut Radosti…
Da ih stvaramo…
Da ih uočavamo…
Da ih pravimo od štapa i kanapa…
I da im se jako radujemo kada konačno naiđu…
Čvrsto verujem da se samo tako može uspostaviti neka ravnoteža…
Čvrsto verujem da se samo tako nekako i može pregurati…
Čvrsto verujem da je u tome tajna najlepših osmeha…
I da baš tim putem redovno prolaze ljudi koje prepoznajemo po lepoti i širini njihove Duše…
Pa nek pobedi najbolji…
Život je opasan takmac…
Ali nismo vala ni mi za bacanje…
Ma kakvi…
Naprotiv…