Da mi neko ponudi da biram između milion dolara u kešu ili tapije da ću biti vitalni dekica od osamdeset godina koji će se igrati sa svojim unucima…za mene je to veoma laka odluka…naravno da bih odobrao varijantu vitalnosti i zdravlja u starosti…
Međutim…
Da mi neko ponudi da mi pokloni milion dolara u kešu ali da više nikada ne mogu sa svojim prijateljima i porodicom sedeti za nekim velikim stolom uz neko More…u sunčani dan…i jesti sve redom…pršutice…sireve…predjela (sva koja imaju)…glavna jela…čapkati od ljudi koje volim sa manjim želucima…(by the way…uvek treba imati žensko društvo za stolom…između ostalog i zbog tog…što obično ne pojedu sve iz svojih tanjira… 😀osim naravno…one „nepodnošljive“ kategorije koja nikad ništa neće da naruči…a onda vam omlati pola porcije…sve uz osmeh i zapričavanje…i izvlačenje na lepe oči…šarm i simpatičnost…što me posebno nervira…jer se uvek nekako na to izvuku…😀)…pa se onda lepo zasladiti…(opet sa svime što imaju)…sa posebnim osvrtom na sledolede…i potom preći na neko raskošno vino…smejati se…i pevati…i plesati…slušati muziku…zafrkavati se…i nekako baš uživati…onako za svoju dušu…ja bih to glat odbio…
Jer kako da vam kažem…šta će mi milion dolara…ako ovo sve pomenuto ne mogu više da radim…
Na šta da ih potrošim?
I u tome i jeste glavni problem…
Moje dve ogromne hedonističke želje su u jasnoj koliziji…
Ne može oba…
Makar ne stalno i onoliko koliko bih ja želeo…
Kad ste uostalom videli debelog dekicu?
To jednostavno ne postoji…
I nažalost…iako me to neopisivo nervira i boli…postoji jasna medicinska formula kojom možemo izračunati koliko ćemo živeti u odnosu na obim struka i telesnu težinu…
Baš mi je malo ovih mojih predviđenih šedsesetak…u najboljem slučaju…sa ovih mojih 120 kila…
I naravno da ništa ne mora da znači…
U pojedinačnom slučaju…i izuzeci su mogući…ali nikad ne bih porodicu poveo na put sa ćelavim gumama…neproverenim kočnicama…i jurcao kao nenormalan…jer je i tu verovatnoća vrlo jasna na duge staze šta će nas zadesiti…iako ponekad i možemo preteći…
Ali na velikim brojevima medicina je vrlo egzaktna…i verovatnoće su vrlo izvesne…i surove…
I šta je onda rešenje?
Naći idealni ekvilibrijum koji će nam dati obe stvari…
Savršenu poziciju u kojoj dobijamo najveću moguću radost…najduže moguće vreme po najmanjoj mogućoj ceni odricanja…
Stari dobri Pareto princip…
80/20 posto…
80% zdrave…umerene… dobre… kvalitetne…nutritivno vredne hrane i dobrih navika u ishrani…
I 20 % radosti za nepca…koje uvek nose puno kalorija…i preteću gojaznost ako se navadimo i ne obročimo…ali i široke osmehe…puno srce…dušu na mestu…i one čarobne dane…
U tome je tajna…
I jedini način…
Da kao vitalni dekica sedim za nekim ogromnim stolom…sa buljukom unučića…sit…i namiren…vinut vinom u uživanje i neku lakoću postojanja…nasmešen…zadovoljan i srećan…
A nadam se da ćete i vi biti tu pored…isto tako nasmešeni…
Sa vašim tačno odmerenim ekvilibrijumima…čije je lično određivanje jedno od najvećih ljudskih prava…jer poštujem i ono bolje jedan dan kao lav…nego sto godina kao miš…
Ali osamdeset kao neki Vitki Meda…
Gde da potpišem?