Jako volim jezgrovite mudrosti…
A pogotovo one narodske…kafanske…ili one koje ćete čuti u taksiju…
Pa evo nekih koje sam pokupio u avgustu…
Moda je prevara…zgodnim ljudima sve lepo stoji…
Kada biste i vi upravo gledali ovaj zaljubljeni par od dvadesetak godina…u teksas šorčićima…belim majicama…i papučama…koji se u Svetogorskoj ulici upravo cmače i grli iz sve snage nakon što mu se ona zatrčala u naručje po izlasku iz trole…sa sve kovrdžama…a on je ščepao sa onim mišicama koje imaju mladići u punoj snazi…u ovaj sunčani dan…shvatili biste da nema nikoga na ovome svetu lepšeg… elengantnijeg…i bolje obučenog od njih dvoje…
Industrija sexy veša još veća…
On ne poćeva želju tamo gde je nema…niti je uopšte i potreban tamo gde je ima i previše…
Uostalom…
Zar nije svrha svakog sexy veša da se ipak nekako skloni u drugi plan…ili još bolje i sasvim odstrani iz jednačine…
Neće se leba najesti pamučne gaće što ih ovo dvoje verovatno nose…večeras kada ostanu negde konačno sami…u nekoj malenoj studentskoj sobičici…sa preglasnim i prehaotičnim svetom sasvim utišanim…i nebitnim…oko Njih…
I na kraju možda i najveća…
„Glad je najbolji začin jelu“…(Servantes)
Pašteta…’leb i jabuka su michelin star delikates kada jako ogladnimo…
A najsofisticiranija đakonija u najskupljem restoranu baš ništa posebno kada smo siti…
Prava muka sa ljudskim rodom je što ova Servantesova ne važi samo za hranu…
Već i za sve ostalo…
To je pravo prokletstvo Homo Sapiensa…
Ali ujedno i jedna od njegovih najlepših karakteristika…
Da i kada ima malo može biti srećniji od onih koji svega imaju previše…
Jednostavno mu se Aparat za Radost bolje kalibriše…
A Čovek koji zna da se raduje i da bude zahvalan uvek ima i čemu…
Ne znam kako da došapnem kao neki Starac Fočo od stotinu ljeta…ovo dvoje zacopanih da se nikako ne razdvajaju danima…da naruče picu kako ne bi morali da izlaze iz stana…da obustave spavanje kako ne bi gubili vreme…i da zaborave na sve glupe obaveze sa fakulteta jer će se sve već nekako stići…a nikad više neće biti ovako lepo…kao što im je danas…i da je ta Čarolija Zaljubljenosti najlepša baš na početku…
Kad je sve improvizacija…
Otkrivanje novih dimenzija…
Ekspedicija u nepoznato…
I prava Avantura…
Komfor i ostarene želje to samo kvare…
A pogotovo ona prokletinja vreme…kao što je to verovatno i jasno jako dobro obučenom ali dežmekastom sredovečnom paru…koji upravo izlazi poptuno neimpresioniran iz obližnjeg skupog restorana nakon uparivanja hrane i vina…jer je mnogo bolje bilo prošli put na Korčuli…i seda u svoju besnu limuzinu…kako bi se odvezao u svoju raskošnu kuću u pedgrađu…i zahrkao sa sve markiranim gaćama na njima…naravno svako u svojoj sobi…nakon što je svako od njih popio svoju omiljenu kombinaciju lekova protiv gorušice i nesanice…
Kakav divan apsurd…
Kakva Supermoć…
Sve je ništa…
I ništa je u stvari sve…
Kakvo je ovaj život samo divno Igralište…
Kakvo divno Platno za Slikanje…
Kakva divna prilika za stvaralaštvo…
Pa srećno nam svima bilo na našim ličnim stvaralačkim poduhvatima…
I veliko hvala ovim mladim Manekenima…
Odavno bolju reviju ne pogledah…