Jako volim onaj stari fazon kad Mujo sav izlomljen u gipsu leži u bolnici nakon udesa…a pored njega zabrinuto sedi Fata…i onda on kaze: Fato je l znaš onda kad sam imao napad bubrega i ležao u bolnici a ti sedela pored mene…znam kaze Fata…
A je l znaš onda kad sam pao sa skele pa ležao tri meseca u bolnici i nije bilo nigde nikog a ti bila sve vreme pored mene…znam kaže Fata…
A je l se sećaš kad sam imao operaciju žuči pa isto nigde nije bilo nikog samo si ti bila pored mene…sećam se…kaže Fata…
Fato kad malo bolje razmislim znaš šta mi pada napamet?
Šta…pita Fata…
Ja mislim da si ti meni baksuz… 😀
Manje volim koliko sam puta na psihoterapiji slušao kako su moji klijenti ostavljani od strane njihovih žena onog trenutka kad su se one jako prolepšale…ili kako su moje klijentkinje ostavljane od strane muževa onog trenutka kad su se oni jako obogatili…kako kum zaboravi kuma čim se malčice popne na socijalnim lestvicama…i kako se najbolje drugarice iz gimnazije zaborave međusobno čim se jedna od njih preseli u veliki grad…
Po istom principu…
Da im ne baksuziraju nove sreće…
Retko ko voli onoga ko ga je video onda kad mu je bilo najteže…
I ponekad je lakše napraviti novi identitet i životnu priču…i naći novo društvo…no se baktati sa starim vremenima kad je neko bio niko i ništa…i vrlo vrlo ranjiv…
No dobro…
Sve je to deo života…
Isto tako jako volim i onu Emersonovu izreku da je smrt najnežniji način da se neka osoba izgubi…
Svakako ponekad i najpošteniji…
I najmanje suroviji…
I najmanje bolniji…
No dobro…
Zato su i važni ovi naši lični Baksuzi…
Što su tu oduvek…
Zato je važno da ih čuvamo…
I da i mi njima uzvratimo podjedanikim baksuzlukom…
Jer životi su dugi…
I nikome ne ide zauvek dobro…
Svako će kad tad dobiti od života pesnicu iz sve snage u nos…
Imati Nekog Svog koji tada vrišti iz sve snage iz našeg ugla da prestanemo da se tu izležavamo na podu i da dižemo Guzicu iz ovih stopa jer Borba u stvari tek počinje…je prosto neprocenjivo…
Samo Budale slave sa ljudima sa kojima nisu i propatili…
Samo Budale zaboravljaju ko je bio tu kad je gorelo…
Majstori za njih uvek čuvaju najbolja mesta za stolom…
Njima su Njihovi Lični Baksuzi u stvari Talije…
Jer znaju da retko šta donosi toliko sreće…i ima toliku moć spram nesreće…
Retko sa kim je lepše slaviti…
Kad sve konačno dođe na svoje…