Ne postoji važnija mentalna akrobatika koju svako od nas treba odraditi od one da razmišljanje kako je danas samo još jedan dan više promenimo u nešto mnogo istinitije…a to je dramatična spoznaja da je danas u stvari samo još jedan dan manje…
Baš zato je i svaki dan važan…
Baš zato je i dragocen…
Baš zato ga i treba proživeti punim plućima…
Često razgovaram na psihoterapiji sa ljudima kojima su dani jasno medicinski odbrojani…
I svi oni su veoma svesni gore pomenute istine o vrednosti svakog pojedinačnog dana…
Ma šta dana…svakog sata ili minuta…
Međutim…
Svi smo po tom pitanju manje ili više kolege…
Sve umiremo brže ili sporije…
Pre ili kasnije…
I to je jednostavno tako…
Najmudriji među nama će u međuvremenu vala i proživeti…
Ne postoji važniji ljudski poduhvat od tog…
Uvek sam na letovanjima kao dete poslednjeg dana ostajao u Moru sve dok se sasvim ne smežuram…kako bih što više uživao…i kako bih se što duže radovao tom lepom osećaju…
Kako naivno…i početnički…
Sad shvatam da je to trebalo raditi od prvog dana letovanja…
No dobro…
Možda mogu slično pravilo primeniti i na celokupno življenje…
A vi mi se slobodno pridružite…
Uostalom…
Dobro proživljen život je ne samo najbolji lek za prolaznost…
I jedini pravi protivotrov strahu od smrti…
Več njega u svojoj biografiji imaju sve one Dobre Komšije…i ljudi na koje kada naletite od tog trena će vam taj dan biti lepši i lakši…
Pa što se ne bismo svi zajedno malo potrudili da ulepšamo naš Komšiluk…
Ako smo kolege po smrtnosti…
Onda smo vala i Komšije…ma gde bili nastanjeni…
A Komšije treba da se pomažu…
I da se oslanjaju jedni na druge…
Iako ne možemo pobediti u toj večitoj borbi osuđenoj na propast makar možemo…“na čelične vojske sa drvenim mačem“…(Lj.Simović)
Ne pada mi napamet ništa hrabrije od tog…
A šta je smrt ikada mogla Hrabrima…