Jedna od zaista dobrih stvari koja se sada dešava je što sto najboljih studenata medicine onog trena kada završi fakultet momentalno dobija posao za stalno…i bira specijalizaciju i kliniku na kojoj želi da radi…
I tako je pre nekog vremena kod moje kume na kliniku došla prepametna…prešarmantna devojka od 25 godina…koja je završila medicinu u roku sa maltene svim desetkama…bez ikakve protekcije…što se kaže na srce…
Kako volim tu mladost…
I tu pretalentovanu decu…
I koliko su oni samo drugačiji od nas…
I neuporedivo sposobniji…
Uglavnom…
Dete je provelo mesec i po dana na klinici i dalo otkaz… 😀
I pošto ju je moja kuma jako zavolela…i nekako su se brzo zbližile kao da su sestre…i stalno je pričala na sav glas…“konačno i neko normalan da se zaposli kod nas“…sele su na kafu posle posla kako bi joj dete objasnilo svoju odluku…
Njen odgovor sada uvek prepričavam na predavanjima kada pričam o razlikama između generacija…a pogotovo o tome koliko je drugačija generacija Zed…
Dete je sa sve raskošnim osmehom i kovrdžama i onim slatkim štreberskim cvikerima koje još više povećavaju te prepametne oči…uz srk kafe na cevčicu reklo jednu vrlo veliku mudrost…“pa lako mi je bilo da donesem odluku da dam otkaz…dovoljno mi je bilo mesec i po dana da shvatim…da ovoliko težak i odgovoran posao…u ovakvom zmijarniku od kolektiva…u ovako lošim uslovima…sa ovoliko nepoštovanja i od pacijenata…i od njihovih rodbina…i od kolega…a pogotovo od strane uprave i državnih organa…ovoliko vremena nedeljno…za ove pare…samo BUDALA može da radi“…i dodala…“odoh na kruzer na Karibe…prijavila sam se da tamo budem lekar u hitnoj pomoći…i malo ću bockati bakice hijaluronom i botoksom…odoh da proputujem svet…imam samo 25 godina…znam jezik i pametna sam…snaći ću se…i vratiti se za deset godina…pa ću tad sama sebi platiti specijalizaciju…koju tada budem želela…pa ću videti tada gde će mi biti dobro da radim…jedan je život draga koleginice…“ 😀
Bože…koliko ih obožavam…
I koliko su oni samo hrabriji i sposobniji od nas…
I kako će nam lepo urediti društvo…
Jer će njihovo odbijanje da trpe pokrenuti niz događaja koji će na kraju omogućiti svima nama da ne trpimo…
Iz nekog razloga se godinama već najviše družim sa rumunskim kolegama po evropskim kongresima…ista je to duša i smisao za humor…i simpatično mi je kako su pre deset godina svi oni radili po Minhenima…Kopenhagenima…i Ženevama…a sada me svi zovu u goste u Bukurešt da vidim kako im dobro ide od kad su se vratili kući…i kako je sada mnogo bolja situacija u državi…i kod njih lično…kako se talenat i kvalitet konačno isplaćuju i kako sada mogu konačno kod rođene kuće da rade ono za šta su se školovali…i da pomažu ljudima…bez da im deca budu gladna i ugrožena svim i svačim oko njih…
I svaka im čast…
I samo napred…
Držim palčeve iz sve snage…
Kad samo pomislim koliko su se moje generacije zlopatile…i kako smo se kao neke ovčice gurajući se međusobno i jureći zauzimali neuslovne i jako suženo ograđene brloge koje su nam namenjivali…umesto da razmišljamo o tome kako da te ograde oko nas jednostavno srušimo…stvarno smo bre idioti…
Zato smo tako i prošli…
Jer najlakše se uvek maltretira onaj koji na to pristaje…
Onaj koji ćuti i trpi…i čeka da prođe…
Onaj koji nema druge opcije…
I onaj ko je nedovoljno sposoban i hrabar da ih sam sebi stvori…
No dobro…
Imamo od koga sada da učimo…
I na koga da se ugledamo…
Hvala draga mlada koleginice…
Za sjajnu edukaciju…
U stvari…
Hvala Gostujuća Profesorice od 25 godina…
I mirno vam More…
Pa se vidimo…
Jedva čekam da nam se imate zbog čega vratiti…