Posmatram već par minuta jednog džinovskog komarca kako pokušava da izađe kroz uglačano providno staklo prozora…
I iskreno rečeno…baš mu ne ide…
Nisam stučnjak za mekokrilce ali mi deluje snažno…sigurno je bio „potencijal“ u osnovnoj…tapšan po krilima…i ušuškavan kako se sve svojim radom može postići…samo ako se dovoljno potrudi…
Ali…
Koliko god se trudio…
Samo gubi snagu…
Sve je niže i niže na oknu…
A sve deluje tako logično…i lako…
Ima utisak da mu pripada to „napolje“…
I da je tamo „sve“…
Maločas je čak i proleteo njegov poznanik iz legla…neki dan je bas čuo… da se „snašao“..
Žao mi je, dok ga gledam, zagledanog u „taj njegov raj“…
Sigurno se zamišlja…sa rejbankama…u minijaturnoj pilotskoj jakni…sa par očaranih komarica koje ga zaljubljeno gledaju…dok proteže krila…u brišućem letu…
Nešto mi je poznat taj osećaj…
Nadam se da će u jednom trenutku shvatiti da se neke želje i NE MORAJU ostvariti…
Da su one upravo samo to…želje…neke veće neke manje…ali da nismo zauvek petogodišnjaci…i realnost nije uvek nešto lepo u ukrasnom celofanu …na naš rođendan…
Gde to piše da „mora biti volja naša“..
Nadam se da će na vreme ukapirati…
Da će…
Ili uspeti da se promuva kroz mikroskopski otvor, vešto skriven i malobrojnima poznat (za razliku od jasno vidljivog, velepnog i isto toliko neprobojnog okna), na onoj ručki…
Ili će se okrenuti i potražiti po sobi…
Neko drugo zadovoljstvo…
(Možda mene…)

„Svakog jutra u Africi se probudi antilopa. Ona mora da trči brže od geparda, inače će umreti. Svako jutro u Afici se probudi i gepard. On mora da trči brže od antilope, inače će umreti od gladi. Uopšte nije bitno ko si, antilopa ili gepard.
Kada sunce uzađe, moraš da trčiš!“
Thomas Friedman

Uostalom, a gde to na kugli zemaljskoj i postoji nešto što se lako i samo po sebi dobija, bez velikog truda i odricanja?
Velika je greska čašćavati zivot svojim prisustvom…biti bogomdan…i ocekivati crveni tepih povoljnih zivotnih okolnosti…
Glavu gore…
Iako se hoda po trnju…
Jer…
Život je uvek i svugda neprestana borba…
Za svakoga…
Pocev od paramecijuma, pa sve do coveka…

Znate li zašto smo ponekad razočarani u druge ljude?
Zato što verujemo da su drugi spremni učiniti za nas ono što bi mi učinili za njih…
A u realnom životu retko kada postoji znak jednakosti između te dve stvari…
Čak šta više…
Što ste bolji čovek u većem ste problemu…
Jer više i očekujete…više ste dali…
Zato ponekad zlikovci i lakše prođu kroz život…pod mantrom „use i u svoje kljuse“…i uz „one koji im oči ne iskopaju“.. (videti pod vrane)… često povezani jasnim (poštenim) materijalnim dogovorima…“ja tebi ovo a ti meni ono“…
Dok dobri čekaju…
Tako da…
Povremena razočarenja su dobrodošla…
Ona govore o ostacima onog dečijeg, bajkovitog, neiskvarenog u nama…
I razbistravaju nam pogled…na realnost…koja nije takva…ali je svakako i tako nesavršena…veoma lepa…
Jer…dobro se dobrim vraća…to je potpuno sigurno…odvajkada…
Doduše…sporo, neočekivano, nenadano i od onih od kojih smo najmanje očekivali…ponekad u sledećoj generaciji…u neko drugo vreme…ali svakako uvek (videti pod čudo, vera, karma, kosmička pravda, šifra „roditelji jedu grožđe a deci trnu zubi“)

Odavno me nista nije odusevilo kao ove tri kratke vinjete Ramba Amadeusa, koje sam u poslednjih nekoliko meseci slucajno procitao:

1. O današnjim medijima:
Ne postoji niko ko bi ga sprečio da umesto gledanja Farme, uključi Jutjub i odsluša koncert Rahmanjinova. Sloboda izbora podrazumeva da čovek preuzme odgovornost za sopstvenu sudbinu. Svaki čovek dnevno donese za sebe prosečno 2.000 odluka, koje čine njegovu sudbinu. On ima apsolutno pravo da izabere da bude neinformisan, lenj, glup, neuspešan i nesrećan. Niko se neće pojaviti da ga uzme za rukav I da mu kaže: „Nemoj ovo, nemoj ono“. Reč je o ličnoj odluci.

Jedna od boljih osobina koju bi zrelost trebala da nam donese je sposobnost da kazemo NE…a da ne mislimo da cemo zbog toga pasti u necijim ocima…
I sposobnost da kazemo DA…a da nas nije briga sta ce o nama misliti drugi ljudi…
To je nesto sto se zove licna autonomija i stice se stalnim razvojem i rastom nase licnosti…
Nazalost retki su oni srecnici koji to mogu negde procitati i na tudjem primeru nauciti…
Uobicajan nacin sticanja gore pomenutih sposobnosti su greske u odlukama koje smo ranije pocinili…
Licno iskustvo je najbolji univerzitet…samo je skolarina ponekad skupa..
Vazno je da covek ceni sebe…svoje vreme…svoje raspolozenje…svoju energiju…svoja ljudska prava…
Da ispostuje svoj sistem vrednosti…
A sta ce „reci ljudi“…ionako mnogo vise zavisi od njihovog sistema vrednosti i licnog interesa…
No od realnosti…
Ponekad je ultimativni uspeh biti „skot“ ili „kurva“…
Neke epitete vala treba i zasluziti…i ponosno ih nositi…iako su nominalno pogrdni…oni u stvari nose pozitivnu konotaciju…
Jer…
U obrnutom sistemu vrednosti…pozitivno je u stvari ono sto je negativno…
I neuporedivno su cestitiji i ispravniji ono dvoje, gore pomenutih, od npr „onog „dobrog“ kod koga sve moze i sto na sve pristaje“ i „one „fine“ sto ceo zivot trpi i pati da bi svima udovoljila“..
Sustina je vazna…forma je bitna…samo kratkovidim…

Jedan od češćih i većih psiholoških problema koji često primećujem kod klijenata koji na savetovanje dolaze usled nagomilanih frustracija u potrazi za emotivnim partnerom je takozvani SPLITTING (razdvajanje, otcepljenje, crno -belo mišljenje, sve ili ništa mišljenje)..
Spliting predstavlja jedan od nezrelih mehanizama odbrane u kome osoba , u ovom slučaju, potencijalnog partnera (a može i sebe ili čitav život u drugim slučajevima) …posmatra kao apsolutno lošeg ili apsolutno dobrog (crnog ili belog…andjela ili đavola itd)…idealizuje ili obezvređuje…veoma često u jednom danu…da ne kažem satu…
Spliting vuče koren iz dečijeg…ranog gledanja na svet…znate ono iz bajki…princ i zlikovac…zla polusestra i Pepeljuga…
U realnosti…ljudska bića su beskrajno kompleksna…i suština je u tome da niko nije u potpunosti crn ili beo..
Partner koga tražimo bi trebalo da bude samo svetlo siv…i ništa više od toga…
Jer smo…hteli mi to sebi da priznamo ili ne…i mi više ili manje sivi…
Da se malo našalim…sve u 50 nijansi sive je ok…
Jer znate kako kažu…
Dobar partner ima sto mana…a loš samo jednu…
Ne tražite savršenstvo…
Tražite savršeno nesavršene…
Nađite tri osobine koje su vam od suštinske važnosti (npr: duhovita, odana, široka)…i prihvatite nijanse crne u ostalim osobinama…
Jer od birača…

Neke crte ličnosti, nominalno smatrane lošim ili nepovoljnim (generalno gledano), u određenim životnim okolnostima donose korist nosiocu, tj. čoveku koji ih poseduje…
U zatvoru ili u podzemlju je „dobro“ biti antisocijalan…
Na modnoj pisti je „zgodno“ biti narcističan…
Na daskama koje život znače „nije zgoreg“ biti histrioničan…
Sudiji, računovođi ili građevincu „ne bi smetalo“ makar malo opsesivnosti..
Pisca naučne fantastike ili tvorca video igrica „može da oplemeni“ malo shizoidnosti..
A pesniku ili pevaču mrvica emotivne nestabilnosti može dati „ono u glasu“…
i to je sasvim ok…
Problem nastaje u zloj sudbini…
U lošem spletu okolnosti…
Kada nečije slabosti izađu na vetrometinu…
Kada ga život šiba tamo gde je najslabiji…
Kada je narcis nezaposlen, neuspešan i ružan..
Kada je antisocijalna osoba policajac ili sudija..
Kada histrion nema publiku i preko potrebnu pažnju..
Kada je opsesivac negde gde nema nikakvog reda…
Kada je paranoidna osoba obezbeđenje…
Shizoid šanker..
A emotivno nestabilna osoba hirurg ili pilot…
To onda bude vrlo vrlo nesrećna kombinacija…
Zato…
Ukoliko kod sebe prepoznate neke „delikatne“ crte ličnosti…
Ili radite uporno na njima kroz mukotrpan proces psihoterapije (tj radu na krpljenju sopstvenih slabosti i punom iskorišćavanju sopstvenih potencija)…
ili se makar, potrudite da, ako ništa drugo, vaš život prilagodite njima…
Da se nekako apriori zaštitite…od potencijalne opasnosti…
Da saznate šta su vaše slabe tačke i da ne dozvolite sebi da se nađete u neprikladnoj situaciji…za vašu ličnu slabost..
Da budete lepi i zgodni ako ste narcis…
Da živite u Srbiji ako ste anitsocijalni..
Da budete u centru pažnje ako ste histrion…
Da živite negde gde ima reda ako ste opsesivni (ne u Srbiji)..
Da budete bezbedni ako ste paranoidni…
Da ne pijete i ne drogirate se ako ste emotivno nestabilni…
I tako dalje…
Jer u suprotnom…
Život bude baš mučenje…