Posmatram već par minuta jednog džinovskog komarca kako pokušava da izađe kroz uglačano providno staklo prozora…
I iskreno rečeno…baš mu ne ide…
Nisam stučnjak za mekokrilce ali mi deluje snažno…sigurno je bio „potencijal“ u osnovnoj…tapšan po krilima…i ušuškavan kako se sve svojim radom može postići…samo ako se dovoljno potrudi…
Ali…
Koliko god se trudio…
Samo gubi snagu…
Sve je niže i niže na oknu…
A sve deluje tako logično…i lako…
Ima utisak da mu pripada to „napolje“…
I da je tamo „sve“…
Maločas je čak i proleteo njegov poznanik iz legla…neki dan je bas čuo… da se „snašao“..
Žao mi je, dok ga gledam, zagledanog u „taj njegov raj“…
Sigurno se zamišlja…sa rejbankama…u minijaturnoj pilotskoj jakni…sa par očaranih komarica koje ga zaljubljeno gledaju…dok proteže krila…u brišućem letu…
Nešto mi je poznat taj osećaj…
Nadam se da će u jednom trenutku shvatiti da se neke želje i NE MORAJU ostvariti…
Da su one upravo samo to…želje…neke veće neke manje…ali da nismo zauvek petogodišnjaci…i realnost nije uvek nešto lepo u ukrasnom celofanu …na naš rođendan…
Gde to piše da „mora biti volja naša“..
Nadam se da će na vreme ukapirati…
Da će…
Ili uspeti da se promuva kroz mikroskopski otvor, vešto skriven i malobrojnima poznat (za razliku od jasno vidljivog, velepnog i isto toliko neprobojnog okna), na onoj ručki…
Ili će se okrenuti i potražiti po sobi…
Neko drugo zadovoljstvo…
(Možda mene…)