Jedan od omiljenih hobija ljudi sa ovih prostora je SAŽALJEVANJE…
Pojedini ljudi prosto obožavaju da sažaljevaju njihove kolege ili poznanike, drugove i javne ličnosti…sve one osobe koje su manje uspešne, lepse ili zdravije od njih samih…sve one koje život nije mazio…
Znate ono „Jao ne pitaj mučenica…ili vidi onog sirotana…ili jadnica ona“..
Ljudi skloni sažaljevanju, verovali ili ne, veoma uživaju u društvu i „vole“ osobe koje sažaljevaju…jer im oni predstavljaju svojevrsno „razužasavanje“ od njihove lične sudbine i čine da im njihovi „tužni“ životi ne izgledaju toliko strašni…
Obično misao ide „ćuti dobro je meni…pogledaj kako je njoj/njemu“…
Prvi simptom tog stanja je nasušna potreba za savetovanjem i tešenjem…stalna podpitanja „kako ti je..ima li šta novo itd“…
Stoga ukoliko vas mnogo ljudi „neobično voli“ obratite pažnju da niste možda „mučenik“ i pokretni „popravljač raspoloženja frustriranih“…
S druge strane ako ste omraženi..podmeću vam klipove…osećate zavist na svojoj koži…nemojte se ljutiti…možda ih samo podsećate na ono kakvi su nekad bili…dok se nisu iskvarili/ slomili…možda ih podsećate na ono što nemaju…a možda su živeli za to…
Ne dajte im taj plezir…da vide kako patite…
Budite „kučkari“…ližite svoje rane u svojoj rupi…
Najbolje izgledajte kad se najgore osećate…
Smejte se pod vešalima…
Jer kad vam krene…bićete ponosni na sebe i svoj karakter…a i drugi će to znati da cene..
Čuvajte prijatelje koji vam kažu „ajde bre glavu gore…te nije bre sramota da cmizdriš tu…i opale vas u rame“..ne dopuštajući vam da se ponizite…
I ne sažaljevajte…to jednostavno nije pristojno…ni gospodski…
Pokušajte da pomognete…
ili makar…
Dopustite svakome da nosi svoj krst…dostojanstveno..i bez tereta vaše dušebrižnosti….