Čovek je baš čudna životinja…
I vrlo, vrlo specifična…
Uvek mi je bila fascinantna činjenica da, iako su i lav i medved jači od vuka, njega nikada nećete videti da igra u cirkusu…
Princip je princip…
Za razliku od čoveka…
Koji dok je živ…. na sve će se navići….
I iako je ta sposobnost adaptacije možda i glavna evolutivna komparativna prednost čoveka…
Ponekad to bude i njegova najveća mana…“Ahilova peta“…
Nebrojani su primeri kako ljudi pod onom starom maksimom, tako karakterističnom za ove napaćene prostore, da je „đavo koga poznajem bolji od đavola koga ne znam“…
Životare…
Odrađuju jedinstvene prilike…zvane život…
Pristaju…
Obaraju rekorde u trpljenju…
Navikavaju se na sve…
Navićiće se čak i na skakutanje…sa noge na nogu…
po vrelom tiganju…(i na brzo duvanje po oprljenim tabanima)…po vrelom teflonu svojih strahova, uskovitlanih misli, iracionalnosti i zabluda…osećanja krivice…kopleksa i nedoraslosti…grešaka u razmišljanju…rečenica koje se ne izgovaraju…
Čak će i na tom nepristupačnom mestu uspeti da naprave svoju zonu komfora…
A sustinski za taj „roštilj“…postoje samo dva rešenja…
Ili se vatra mora smanjiti…adaptacijom razmišljanja o realnosti…
Ili „obrok“ mora iskočiti…i stvoriti sebi bolju realnost…
Dok još može..i dok u njemu još i ima životne radosti…
Inače…
Biće zapečen…
Baš onako kako ga i vole servirati…kao specijalitet kuće…na „večerima depresivne kuhinje“ u nekom mračnom lokalu…na periferiji propasti…